Barbie: Egzistencijalna drama više srednje klase



Film Barbie gotovo da plastično prikazuje zbog čega žene, ukoliko patrijarhat razumemo kao mušku urotu, zaista ne mogu da odbace te vrednosti. Barbike moraju ostati podatne i privlačne kako bi na prevaru pobedile u neravnopravoj borbi

Print Friendly, PDF & Email



Problem s filmom Barbie rediteljke Grete Gerwig nije u tome što on nije dovoljno revolucionaran, već u tome što predstavlja otvoren i nezaustavljiv trijumf savremenog kapitalizma. Trenutni kapitalistički poredak i te kako je sposoban da apsorbuje, štaviše da oberučke prihvati i podstiče, tirade o višemilenijumskoj potlačenosti žena, ekološke parole, poslovičnu kritiku konzumerizma i prodike o rasizmu. Sve to, premda dočarano na relativno uspešan i šarmantan način, vidimo i u ovom filmu. On je osmišljen kao poučna priča u poređenjima – otvaranje portala između Barbielanda i stvarnog sveta treba da nam ukaže na suštinske sličnosti/razlike između ova dva poretka.

Prenaglašena podela između muške nadmoći u stvarnom svetu i ženske slobode u Barbielandu prikriva koliko je sama postavka stvari u osnovi, najblaže rečeno, konzervativna: ako je fundamentalni sukob u Barbielandu sukob između muškaraca i žena, to i nije iznenađujuće, budući da tamo niko niko ne živi od svog rada. Međutim, kada se slična logika – ona koja pitanje zastupljenosti žena, a u slučaju Barbie i crnih žena, na rukovodećim položajima tretira kao najvažnije političko pitanje – prenese u stvarni svet, nije čudo što se uzrok potlačenosti žena sagledava na prizemno idealistički način, a izlaz i oslobođenje vide u plakanju. Radnju pokreće Barbino suočavanje sa strahom od smrti, a na samom kraju ona će se sresti sa svojom tvoriteljkom – Ruth Hendler.

Ona će joj objasniti da su patrijarhat, kao i drugi oblici opresije, posledica čovekove nemogućnosti da prihvati vlastitu smrtnost. Plakanje je i za Barbie i za Kena otrežnjujuće iskustvo, koje treba da nam pokaže kako se stvari unekoliko mogu popraviti prihvatanjem univerzalnih ljudskih slabosti. Barbie na toj ravni može da funkcioniše kao dirljiva priča o odrastanju, jer su osvešćivanje smrtnosti i želja da se sazna istina o svetu uistinu formativna iskustva za svakog od nas.

No, problem je u tome što saznati istinu o svetu koji je očito popravljiv postavljanjem (crnih) žena na najviše položaje u državi i korporaciji nije tako impozantan poduhvat, a sam film ima nedvosmisleno veće političke ambicije. „Oslobođenje” žena u oba sveta posreduju Glorija, latino žena zaposlena u kompaniji Mattel, koja proizvodi barbie lutke, i njena buntovna ćerka Saša. One osmišljavaju prevrat kojim će barbike povratiti suverenitet, nakon što je Ken, vrativši se iz stvarnog sveta, uspostavio patrijarhat u nekadašnjem Barbielandu. Takođe, Glorija je autorka i nove serije barbie lutaka, koje deci treba da prenesu realnije estetske i životne ideale.

U tom smislu naglašavanje razlike između nedovoljne revolucionarnosti i neposredne odbrane kapitalističkih odnosa nije stvar retorike. Prva opcija značila bi da je namera autorke ili autora, u ovom slučaju Grete Gerwig, kao rediteljke i scenaristkinje, i Noe Baumbacha kao ko-scenariste, bila da oblikuju antikapitalističku priču, ali da ta namera nije adekvatno realizovana. U potonjem slučaju pak po sredi je nešto sasvim drugo – mogućnost da se kroz priču o emancipaciji žena potkopa uverenje u potrebu i mogućnost otpora kapitalizmu.

Situaciju nimalo ne olakšava to što je film zanimljiv, uzbudljiv i protkan originalnim humorom. Scenaristi vladaju materijom, a specifična estetika i solidna gluma čine da dva sata, koliko film traje, prolete. Film uspeva da ubedljivo dočara Kenovu dramu sazrevanja – Barbie mu ne uzvraća ljubav, a njegov zadatak je da otkrije ko je on nezavisno od dvojine Barbie i Ken. Odnos majke i ćerke, Glorije i Saše, opterećen teskobama krize srednjih godina i adolescencije, iako unekoliko sentimentalan i predvidljiv, takođe je i emotivno slojevit i dovoljno uverljiv. U tome se, međutim, iscrpljuju estetski i intelektualni kvaliteti Barbie Grete Gerwig.

Egzistencijalizam je ideologija srednje klase

Kada su pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka marksistički teoretičari kulture poput Raymonda Williamsa i Richarda Hoggarta tvrdili da će televizija uništiti radnički pokret, oni su zvučali poput teoretičara zavere. Međutim, njihov argument bio je da masovna kultura kroz raznovrsne konzumerističke supkulture uspostavlja identifikaciju s vrednostima i idealima koji su pogubni po artikulaciju otpora kapitalističkom sistemu. Takvi sadržaji imaju moć da partikularne interese srednjih klasa učine univerzalnim tako što nas uče kako da se identifikujemo s njima. Kada na velikom platnu iz minuta u minut pratimo Barbinu mentalnu dekompenzaciju, kada junakinja shvata da (više) nije ni najlepša ni najprivlačnija, kao što nije ni predsednica države, niti sutkinja Vrhovnog suda, gotovo da zaboravljamo da takvu tešku sudbinu s Barbie deli oko četiri milijarde žena na planeti. Naravno, namera autorke filma i jeste bila da kritikuje nerealna očekivanja i standarde. No, činjenica da takve brige nisu brige svih ili većine žena, i ljudi uopšte, ostaje tendenciozno prećutana. Strah od fizičke propadljivosti i smrti, spregnut s imperativom samoostvarenja, karakterističan je za one klase koje nisu previše zauzete borbom za preživljavanje, usled čega se okreću pomalo donkihotovskoj borbi sa smrtnošću. U tome i jeste zavodljivost i opasnost egzistencijalizma – on specifične probleme srednje klase posreduje jezikom koji nas uverava da su to muke i dileme koje svi delimo bez obzira na naš klasni položaj, učeći nas da stvarnost oko sebe čitamo u tom ključu.

Patrijarhat nije zavera

Jedine feminističke teme kojima se ovaj film bavi jesu seksualno uznemiravanje i nevidljivost žena u svim sfera javnog i poslovnog života. Reč je, dakle, o pitanjima koja su odavno prihvaćena u mainstreamu. Razumevanje patrijarhata i feminizma koje Barbie artikuliše neraskidivo je povezano s egzistencijalističkom klasnom optikom. Dva momenta u filmu, od kojih je jedan ključan za razrešenje, imaju karakter ogoljene kapitalističke propagande. Insistiranjem na nedovoljnoj zastupljenosti žena na vodećim pozicijama u stvarnom svetu Barbie čini da zaboravimo da je zagovaranje kvota u najvećem delu istorije feminističkog pokreta shvatano kao sredstvo za postizanje željenog cilja – emancipacije žena – a ne kao cilj po sebi. No, ukoliko je željeni cilj kapitalizam s ženskim, manjinskim i LGBT likom, onda je i reprezentacija žena samodovoljan činilac.

Ključna borba u kojoj barbike moraju da pobede kenove jeste – odbrana ustava, koji garantuje žensku nadmoć u Barbielandu. Eksploatišući muške nesigurnosti, sujete i ljubomoru, barbike će uspeti da odbrane poredak. Borba za simboličku i zakonodavnu moć direktno proizilazi iz shvatanja patrijarhata kao zavere muškaraca protiv žena, što se, opet, jasno uklapa u egzistencijalističku potku filma. Lišeni mogućnosti da plakanjem, ili uz pomoć nekog drugog vida katarze, izraze svoju egzistencijalnu teskobu, muškarci zagorčavaju život ženama.

No, feministička teorija, a posebno ona radikalnofeministička, patrijarhat je objašnjavala kao društvenu strukturu kontrole nad ženskim reproduktivnim sposobnostima, iz čega onda proizilaze sve antropološke, kulturološke i ekonomske podele između muškaraca i žena. Autorke poput Jo Freeman i Ti Grace Atkinson govorile su o tome kako je muškarcima zaista neophodno da žene vide kao lepe, seksualizovane, dopadljive, ali i gluplje i slabije da bi se osećali sigurnim u svojoj muškoj ulozi. Prvi čin otpora za feministkinje bio je stoga da odbace takve uzuse ženstvenosti.

U tom svetlu film Barbie gotovo da plastično prikazuje zbog čega žene, ukoliko patrijarhat razumemo kao mušku urotu, zaista ne mogu da odbace te vrednosti. Barbike moraju ostati podatne i privlačne kako bi na prevaru pobedile u neravnopravoj borbi. Standardi ženstvenosti funkcionišu kao neka vrsta taktike pomoću koje žene osiguravaju određen stepen autonomije i kontrole. Odricanje od ovih standarda, čega u filmu naprosto nema, jeste korak ka artikulaciji radikalne umesto simboličke promene.

Ključno pitanje s kojim nas zaverološko shvatanje patrijarhata suočava jeste šta je zapravo feminizam. Najkraći odgovor, razume se, glasio bi – pokret za oslobođenje žena. No, ako je muška supremacija samo podvala nezavisna od klasnih odnosa i društva kao celine tih odnosa, onda feminizam i nije ništa drugo nego zahtev da žene u vrhu klasne piramide konačno postanu moćne i vidljive kao i muškarci.

 

JELENA LALATOVIĆ

KNJIŽEVNA KRITIČARKA IZ BEOGRADA. ZAPOSLENA NA INSTITUTU ZA KNJIŽEVNOST I UMETNOST.

Print Friendly, PDF & Email

Tekstovi koji vam pomažu da bolje razumete sv(ij)et oko sebe.

Dva puta mesečno newsletter izabranih tekstova u vašem inboxu.