Razlozi slabosti opozicije u Srbiji

Građanski protesti u Srbiji došli su u novu tačku. Pod pritiskom jednog dela javnosti da se protest  mora dalje radikalizovati, došlo se na ideju širenja istih  izvan Beograda. Blokade saobraćajnica sada se zbivaju i u nekolicini drugih gradova širom zemlje. Postavlja se pitanje, da li to podrazumeva istinsku radikalizaciju, ili je posredi očajnički pokušaj opozicije da drastičnu smanjenost ljudi na beogradskim protestima, opravda tobožnjom radikalizacijom, koja podrazumeva širenje protesta van Beograda. O tome da takav potez  nije  nikakva  opipljiva radikalizacija, ne trebamo trošiti reči.

Nakon devetog i desetog okupljanja i procene Aleksandra Gubaša da je u Beogradu na protestima bilo svega 16 000 ljudi,  jasno je da će se predviđanja o opadanju broja demonstranata do kraja juna obistiniti.  Izvesno je da su protesti “Srbija protiv nasilja” na dobrom putu da dožive sudbinu nekih ranijih  protesta  poput “1 od 5 miliona”. Barem što se tiče ovog leta. Ali za to ne treba kriviti more, praznike i nezainteresovanost ljudi. Odgovornost treba primarno tražiti u delovanju onih koji proteste vode, odnosno u onom delu opozicije koja je politički u prvom planu na protestu. Organizacionu nesposobnost i nesigurnost u političkom delovanju, ne smemo pravdati praznicima i morima. Ako želite smeniti svoje političke protivnike, to radite odmah bez obzira na dan, mesec, godinu ili godišnje doba. Još  ako iza sebe imate masu od 60-70 hiljada ljudi… ali očigledno sa političkim strategijama nešto nije bilo u redu.

To su razlozi  koji  nas  nužno navode da se zapitamo  zašto  se  ulični protesti u Srbiji, uglavnom završe bez neke jače  političke  i  društvene  promene u celosti. Filozof  Boris Buden u nedavno datom intervjuu Branku Rosiću  jako dobro naglašava da ga fascinira to kako iz toliko pokušaja izlaska građana Srbije na ulicu u poslednjih tridesetak godina, nije došlo do stvaranja neke istinske društveno-političke alternative zlu koje nas je zadesilo od dolaska Miloševića na vlast, pa sve do danas. Objašnjenja je teško  dati  kao  konačna, ali se može probati sa određenim.

Nedostatak antisistemske politike.  Prvi razlog leži u tome da u našem društvu, osim na debelim marginama, ne postoji ništa što je suštinski  i idejno suprotstavljeno dominantnom društveno-političkom sistemu. Za trideset i dve godine,  nismo svedočili  nikakvoj  promociji suštinski alternativne ideje,  koja se bar malo ne bi oslonila na dominirajući nacionalizam, odnosno koja bi dovela u pitanje dominantne ekonomske i političke društvene okvire. Čak i pojedini koji su sebe  smatrali “građanskom opozicijom”, time u svojim očima drugačijim od pro-nacionalističkih snaga, neretko su zarad  političkih trgovina bili spremni da “zasrbuju”.  Svi su izgledi da ideja nikada i nije bila ozbiljno menjati sistem. Sve bi se na kraju svodilo na preuzimanje poluga vlasti, zarad ovladavanja političkim, ekonomskim, pa i kulturnim resursima u isto postavljenim društveno-političkim okvirima. Čini se da i organizatori protesta (tzv. građanska opozicija)  nisu nešto što je idejno i suštinski suprotstavljeno dominantnom sistemu, već više vladajućoj garnituri. Neke od njih smo već viđali na visokim fukncijama na vlasti, a neki od njih se gnušaju istinske radikalizacije protesta, zarad svrgavanja vlasti i promene sistema.

Slab delatni potencijal.  Sve da i postoji nešto što je idejno drugačije i antisistemski, to samo po sebi ne bi bilo dovoljno. Ništa manje važna činjenica  nije da  je delatni  potencijal tzv. građanske opozicije na vrlo niskom nivou. Ne misli se tu samo na pitanja poput okupljanja opozicije, građenja koalicija, ko će s kim u koliko kolona… to su više tehnička pitanja. Ključ je u tome na koji način bi potencijalno antisistemska politička ideja bila primenljiva i delatno sprovodiva. Odnosno, šta je to što bi vodilo i moglo okupiti opoziciju u jednu jaču društveno-političku grupu vođenu zajedničkim interesima. Kako sa idejnog nivoa da se pređe u nešto što implicra okupljanje u politički  jaču  delatnu interesnu grupu? To je ono što je možda i najvažnije za ozbiljno političko delovanje. Ali kako živimo u doba kada su bilo kakve ideje o alternativnim politikama, naročito na periferiji svetskog kapitalističkog sistema, samo pusta želja atomizovanih pojedinaca, ostaje nam samo da domaštavamo da je sinteza idejnog i delatnog moguća.

Slaba organizacija.  Kada nemate idejno antisistemske postavke, a ni ozbiljan delatni potencijal, nemate se oko čega ni zajednički oganizovati.  Zato su sve koalicije i pokušaji koalicija na opoziciji  kratkog  daha. Ne postoji ni nešto organizaciono što istinski stranke povezuje u cilju zajedničkog idejno-političkog i interesnog delovanja. Od toga pate sve opozicione opcije još od 90-ih godina. Posledice su  bile  razna cepanja stranaka, poput Demokratske stranke, iz koje je izašlo preko deset različitih stranaka. Uz nju, gotovo  nijedna stranka nije  bila imuna od cepanja i razdvajanja. Što na neki način govori o nestabilnosti našeg političkog sistema i slabe mogućnosti da se partije održe onda kada nisu na vlasti. U doba Miloševića je bilo kudikamo drugačije, jer je opozicija tada imala podršku stranog faktora kao jaku zaleđinu za političku borbu i organizovanost, pa im dublje  političke ideje i delatni potencijal i nisu bile neophodne. Danas te podrške sa strane nema. Ima je ona strana protiv koje se opozicija bori. Čime se dodatno razotkrivaju sve slabosti opozicije da se samostalno organizuje.

Praktični razlozi.  Još je Aristotel ustanovio da  politička  vrlina  ima svoj potpun smisao samo ako se uz posedovanje vrline (idejnog  nivoa) praktično dela u skladu sa tom vrlinom. Na samim protestima se videlo da nedostaje jasne političke prakse. Nagoveštao se radikalizam u protestima,  ali svaki naredni  protest nije  bio realno radikalniji. Ne treba  ni govoriti o tome da radikalizacija uopšte nema smisla ako se protesti izmeste iz Beograda u druge gradove, a u tim gradovima izađe u proseku 500 do 1000 ljudi i blokira jednu ulicu. Dok gradske i opštinske institucije nesmetano  rade.  To nije nikakva  radikalizacija, već fingiranje širenja protesta u cilju stvaranja poželjne medijske slike da  je došlo  do  pobune i van Beograda. Konkretna  radikalizacija  bi bila blokada funkcionisanja  sistema. Onog  protiv koga bi se trebalo boriti i koji je uzrok svih nedaća. Potencijal  mase koji je bio najveći na trećem i četvrtom okupljanju nije pravovremeno iskorišćen za blokadu rada institucija poput: Narodne Skupštine, Predsedništva, Vlade, Narodne banke Srbije i Republičkog javnog tužilaštva. Blokadom  tih  institucija i permanentnim ometanjem rada, omogućila bi se blokada važnih poluga  sistema do ispunjenja zahteva. To bi bio primer konkretne radikalizacije.  Ne ulazi se u njih  ako  nema  jasnog  plana koji će podrazumevati konkretnu radikalizaciju, onda kad je protest najmasovniji i na svom vrhuncu. Da bi se masovnost iskoristila na vreme, neophodno je i malo političke pronicljivosti.

Personalni (akterski) razlozi. Bez obzira što se “građanska opozicija” upinjala da nam pokaže kako je složna, ne smemo zaboraviti da je to skup političkih partija i lidera sa, ne baš potpunim slaganjima u političkom delovanju. Vođe tih  partija  uglavnom su rešile da isture svoje zamenike kao organizatore, jer se i sami međusobno ne trpe. Dovoljno je podsetiti na Đilasov manevar pred  predsedničke izbore, gde je podržao kandidaturu Ponoša za predsednika Srbije, a da ga njegova tada matična stranka, na čijem je čelu Vuk Jeremić još uvek nije izabrala kao svog kandidata, niti ga podržala. Na samim protestima je bilo uočljivo da se ličnosti koje se najviše ističu kao vođe, ponekad nisu potpuno slagale, kako oko rute kretanja protesta, tako i oko radikalizacije. Aleksandar Jovanović Ćuta je bio za radikalizaciju, dok Pavle  Grbović nije, jer je hteo da se izbegne nasilje. Zašto je važno naglasiti i ovaj aspekt? Zato što je i ranije bilo pokušaja  ujedinjenja  opozicije, ali je svaki od njih doživeo fijasko koji je posledično dovodio do zavade lidera opozicionih stranaka. Na momente se činilo da ni sada nema jasnog dogovora šta se zapravo protestima želi. Ako se želi iskazati protest nezadovoljstva radom Vlade i Predsednika – to je sasvim legitimno. Ali ne na način da se ostavljaju poruke ispred  Predsedništva. Ako je cilj da se obore Vlada  Republike Srbije  i  Predsednik, i to je legitiman cilj, ali se to ne postiže na ovaj način. Jer osim što to nije način,  takvog zahteva ni nema. Čemu onda protest sa određenim zahtevima  u  kojima nema smene Predsednika i Vlade, prethodno označenih izvorima svog zla?

Sasvim je u legitimno koristiti proteste kao vid borbe. Međutim, čini se da dok opozicija, ma ko to bio ne problematizuje gorenavedenih pet stavki i do kraja ih ne razradi, svi protesti će biti uzaludni. Da bi masovna  pobuna imala dublji smisao, neophodno je da bude bazirana na antisistemskoj političkoj ideji, inače će građanima biti svejedno da li će resursima od javnog značaja upravljati sadašnja vlast ili neki deo opozicije  koja se za ovladavanje resursima bori u datim političkim okvirima. Otuda ono čuveno, narodno “ma svi su oni isti“. Slab delatni potencijal “građanske opozicije”, slaba organizovanost i praktična nesnalaženja na terenu, dodatno odaljavaju mase od  pridruživanja političkoj borbi.

NEMANJA DROBNJAK

SOCIOLOG.