Prošlost je oružje, a njen zaborav je neretko lekovit. Ova teza može biti jasnija ako se pokaže koja je prošlost regulator nove normalnosti. Prošlost je najkonzervativnija kada pritiska nove generacije da u njoj traže oslonac vlastitih očekivanja. I kada ih sprečava da se protive starim autoritetima koji pretenduju na besmrtnost već time što su ostareli. Još je Gete u “Faustu” dijalektički upozorio “Denn alles was entsteht, ist wert, dass es zugrunde geht” (Sve što nastane vredno je i da nestane). Zato da mrtva prošlost ne bi gušila novo. Ali postoji i živa prošlost. Ne samo ona koja je donekle potrebna identitetskoj budućnosti nego i ona koja je nužna socijalnoj budućnosti. Treba se zapitati da li je važnije onostrano ili ovostrano, profitabilna ili socijalna ekonomija, istorija kalkulantskih trgovaca ili istorija traženja nemogućeg? 

Savremeni masovni mediji guše valjan odgovor. Danas se halapljivo, ali bez realne gladi, troši prošlost koja je prosvećenoj budućnosti nepotrebna. Industrija nove normalnosti ne staje. U regionu odavno monumentalizaciju nacionalne prošlosti prati ton salutiranja. Nacionalno i konfesionalno su premise najglasnijih savremenih identitetskih politika i hegemonog medijskog diskursa. Karnevalske samopromocije manjina su tek pluralistički ukras nacionalne galame. Zbog snage konformizma nismo svesni da su se važne norme pomerile. Melanholično ponavljamo da je socijalna solidarnost skrajnuta. Mediji su partijske mašine za navikavanje na novu normalnost. Poluge konformizma. Pomeraju normalnost tako što propisuju monopolske žrtve u prostoru za žaljenje i uvežbavaju nove nerefleksivne odbrane nacije od krivice. Pozitivno samoviđenje vlastite grupe jača identitet, ali ne i samorefleksivno sećanje.

Ovo i stoga što se kapije sećanja neproduktivno šire, često bez plana kao savršene improvizacije. U sadašnjicu prodire, osim ideološke, i mnoštvo nepotrebne medijski organizovane zabavne prošlosti koja zaslužuje zaborav. 

Istinski pak autentična prošlost je izvan društvenoprihvatljivog žargona i duha vremena, neprilagodljiva je, ne da se domišljati i često je politički nekorektna.

Ugrožava je i svaštarenje u kom pretežu korektni kriterija važnog. U haosu suvišne prošlosti lakše se manipuliše i nameću željene vrednosti. Maglu represivne tolerancije mediji šire zabavnim debatama oko nevažne i konfliktne prošlosti. Emocionalizuju javnost i raspaljuju tražnju za raznim obeštećenjima. Narativno oblikovani dramski govor o nenamirenim računima iz prošlosti zabavlja, ali podstiče i sukobe kanališući nezadovoljstvo u željenom pravcu. Usavršava se sinergija zabave i huškanja na nasilje. Klijenti “strimuju”, primaju i reprodukuju nasilje koje zabavlja. Kao što su u istoriji ratovi, a ne razdoblja mira, usavršavali vojsku i oružje tako i ratovi sećanja u regionu usavršavaju šovinizme, dronove mržnje.

 1.

Razne moći kroje kriterije štetnog nezaborava: ekonomske, državne, nacionalne, globalne. Demokratski kostimiraju antikvarne vrednosti koje koče osavremenjavanje i usavršavanje života i sužavaju plodnu razmenu iskustava sa užim i širim okruženjem. Nije lako dosegnuti dobar ukus koji bira napredno, zaboravlja nazadno, ne prihvata sve što mu se nudi kao važno i čuva se tiražnog. Važno je biti probirljiv prema tiražnoj prošlosti, ne pamtiti profitabilne sadržaje. Unutar zahuktalog duha vremena valja razdvajati konformističku korektnost od istinski novog, prepoznavati brane antikvarnom. Imati na umu da je duh vremena prolazni i nepouzdani kriterij važne prošlosti. Normalnost ne može dugo biti normalna.

Nova normalnost se, međutim, trudi da uteši savest nerefleksivnim sećanjem. Prepoznaje se po obrascima rasterećenja od neslavne nacionalne prošlosti. Kakvim? Najpre revizionizmom, podvlačenjem crte i zaboravom senki nacionalne prošlosti. Uzor politici nacionalnog interesa je integracija po obrascu države 19. veka. Isticanje slavne prošlosti je oblik prinudne kohezije pojedinaca u kolektiv ponosa, adut spoljne politike. Srbi znaju da ih Srebrenica slabi, a Hrvati da ne mogu u svet sa Jasenovcem kao mazohistički priznatom stigmom. Zato prvi ne mogu Bošnjacima oprostiti Srebrenicu, a drugi ne mogu Srbima oprostiti Jasenovac. Odnos zločina i oprosta je izopačen, krivci su oni koji optužuju, a ne realni počinioci zločina.

U pozadini ove manipulacije je osobena renta koju nudi slepi patriotizam. To je pretenzija na nacionalnu odštetu (materijalnu i moralnu), ali i naročita dividenda koju ubira uzbunjivač u ime oštećenih (ubijenih, prognanih). Uzbunjivači koji upozoravaju na nacionalne golgote pretenduju na naročitu vrstu simboličkog kapitala dalekovidih pastira koji otvaraju oči stadu sunarodnika upirući prstom na krvoloke. Samozaslepljivanje uz laki keš. Oni koji sumnjaju u ovu vrstu “samoosvešćivanja” izloženi su stigmi. Prigovara im se samoporicanje. Prigovor krije strepnju od nacionalne sramote i krivice. Samoporicanje nije obična nego veleizdaja, nije slučajno nego sračunato opasno prekoračivanje granice samokritike. Opasnija je unutarsrpska nego izvansrpska kritika Srebrenice. Kritika koja stiže od mangupa iz naših redova je maligna, sa strancima ćemo lako. Za prvu je potreban citostatik, za drugu je dovoljan antibiotik. Nedovoljno isticanje i poštovanje nacionalnog osećanja prikazuje se kao udar na identitet i ugled države što najčešće prelazi u odbrambenu agresiju. Hobsbaum pominje da su nacionalistički religiozni Jevreji upozoravali na Jevreje ”koji sebe mrze”. U središtu svakog nacionalizma je kruti stereotip o neuporedivoj vlastitoj žrtvi i osobena juridizacija prošlosti (kriv- nedužan, slavan- neslavan). Zaboravlja se da se snaga nacionalnog osećaja ne može propisivati i da nacija nije zajednica žrtava ni društvo dželata. Odavno je rečeno da krivicu aktera i onih koji ih podstiču treba individualizovati i da se žrtve ne mogu disciplinovati. Mogu li Hrvati da prestanu da budu žrtve Jasenovca? Pitanje je pogrešno jer su skoro svi realni akteri zločina pomrli, pa sinovima ne treba da trnu zubi zato što su oci jeli kiselo grožđe. Nisu odgovorni ni kolektivno-etnički ni generacijski. Ali ovu spontanu generacijsku pacifikaciju života ometaju raznovrsne aktuelne upotrebe mračne prošlosti kao pretnje ne samo na stadionima nego i u istoriografiji (hrvatske relativizacije, neutralizacije i banalizacije Jasenovca). Šta činiti? Aktivirati ili arhivirati prošlost nije valjana dilema. Lekoviti zaborav ne znači podvlačenje crte i okretanje budućnosti bez tereta. Odbaciti balast prošlog jeste oprezni zaborav koji nije lišen sumnje u njegov povratak. Ne može se predvideti njena upotreba. Milimetar ove sumnje vredniji je od kilometra korektne teleološke vere u nepovratno.

2.

Ako svaki konzervativac dobro zna da nema ničeg goreg od opterećenja nacionalnog identiteta krivicom, svaki liberal je svestan da je sličan virus samoporicanja u ekonomiji svest o antagonizmu u produkcionom odnosu. 

Kao što su otpori antispomenicima (obeležjima žrtava nasilja vlastite nacije) konzervativni, ništa manje nisu konzervativni ni savremeni standardi socijalne normalnosti po kojima se eksploatacija, maskirana kao ekonomska sloboda, više ne doživljava kao okov i kao lanci (D. Fuzaro) nego kao obnovljena normalnost nakon socijalističke nenormalnosti. Zato što je normalnost u službi bogatih promena sveta je danas melanholična opklada (D. Bensaid), a ne realna alternativa. Uprkos rečenom, nije samouteha podsećanje da se zvezde vide samo ako je dovoljno mračno. Da li će predozirani ekonomski neoliberalizam lagano stvoriti svog grobara? Kojeg? Bar za sada ekspanzija desnice svedoči o slabosti antikapitalističke levice. Nasilje oslabljenog socijalnog smisla. Kako oslabiti nasilje? Svako jedinstvo jača se svešću o antagonizmu. Kod levice je revolucija socijalna, kod desnice je prostorna. Ali i ratne bezbednosne krize su bremenite alternativom. Mogu biti prekretnice samo ako u sudaru iracionalnosti probude silu, babicu novog društva. Nužno je novo analitičko razlaganje nečovečnog jer je slabost prakse u krajnjoj liniji rezultat slabosti teorije.

Štab ovih želja i očekivanja traži novo jedinstvo teorije i prakse. Dijalektika uzročnog i kontingentnog ne patologizuje a priori hegemonu normalnost kao statičnu i neproduktivnu. Naprotiv, depatologizovati normalnost ne znači moralistički je osuđivati kao okruženje prepuno pasivnog slepog konformizma nego kao realni odnos snaga oprečnih ukusa i habitusa (Burdije), kao realno polazište i kao nužnu premisu koja ne vodi malodušnosti. Lenjinski rečeno, istorija vrluda, a tačka uzmicanja se pomera. U prošlosti su razne normalnosti bile ideologije raznih podvlašćivanja, verskih, političkih, ekonomskih. Ali su i razne nenormalnosti bile podsticaji eksplozije novog. Iako apologija savremene normalnosti ne doseže snagu argumenta, ipak može biti provokativna za izoštravanje drugačijeg, nenormalnog i nekorektnog. Nije prazan izazov odolevati ucenjivačkom potencijalu nove dekretirane normalnosti. Za početak se valja samorefleksivno zapitati kojoj moći popuštamo? Polje angažmana je otpor popuštanju, a biće angažmana je buđenje danas zaspale socijalne nepomirljivosti. Kako rušiti stubove nove normalnosti?

Treba ustati protiv korektne prošlosti koja je prognala antagonizam antikapitalizma u nekorektno i postala važan posredni oslonac prekarne realnosti, oslabljenih sindikata i radne nesigurnosti. Nije reč samo o upozoravanju na gomilanje suvišne prošlosti i na noseću armaturu buržoaskog pamćenja. Treba konkretnije dodati da je na delu naročito indukovana socijalna dementnost u kojoj se na račun nacije zaboravlja klasa, a na račun prava manjina zaboravlja socijalna nepravda koja pritiska većinu. Moralnu ekonomiju savremenog kapitalizma danas regulišu tržište i nacionalna prava, a ova normalnost oslanja se na probranu istoriju preduzetnika, trgovaca i raznih antikomunista. O nezaboravu korektnog staraju se kontrolori korisne prošlosti. Njihovi pitomci robuju slavnoj nacionalnoj i trgovačkoj prošlosti. Njima nasuprot treba osvetliti zatamnjenu prošlost podjarmljenih i pogasiti svetla sećanja u aveniji mramornih spomenika aristokrata, trgovaca i preduzetnika. Kao 2020. kada je, nažalost, samo nakratko planuo napad na spomenike kolonijalnih robovlasnika i političara na Zapadu, od Sesila Rouda do Čerčila. 

Ni obnovljeni liberalni ideološki metadon ne može da zameni drogu etnocentrizma. Nacionalno samosažaljevanje i zadovoljstvo ovom horskom elegijom neposustaje od vremena kada je teza o totalitarnom komunističkom internacionalizmu postala salonska. Deo je normalizovanja secesionizma, kapitalizma i raznih etnocentrizama. Sve uz zazivanje nacionalnog identiteta, novog nadahnutog ponosa, anestetika od mondijalističkog besmisla. Politički potencijal smrti sunarodnika je neuporediv. Život je najveći ulog, a eksploatacija ovog uloga je kod svih ideologija beskonkurentski kapital. Upotrebom smrti sunarodnika kao teškog političkog simbola bude se revanšističke emocije. Dirigenti žalbenog rituala i liturgijskog političkog samosažaljevanja opijeni tanatološkom govorljivošću manipulišu semantikom nacionalnog bola i obećavaju izbavljenja osvetom. Ne pada im na pamet da kod pomirenja važna reč ističe iz ćutanja. Nacionalistički svrab svuda prati radosno otadžbinarenje (Vaterlanderei) zato što su ciljevi samosažaljevanja razna obeštećenja, naravno ne svakog nego samo politički upotrebljivog bola. Vešto nametnuti utisak izopačene moralne superiornosti zbog patnje vlastite nacije čini uverljivijim interesnu pretenziju na obeštećenje. Osigurati status žrtve državi i naciji u međunarodnoj javnosti je krupan simbolički kapital. I visoko cenjeni patriotski učinak.

3.

 Pomenute napore trebalo je na novi način opojmiti. Pojmovne nijanse bezglasnog zaokreta udesno nisu vidljive ni oštroumnijim posmatračima. Prognani su socijalni pojmovi, a u tiraniji nacionalnog ponosa nema refleksije ni samosumnje. Ako se i pojavi, denuncira se kao izdaja ili kao samoporicanje. Tržišna isplativost ideja reguliše duh vremena prepun konformizma. Zato je preciznije govoriti o ekonomiji korektnog, a ne o kulturi korektnog. Ili još određenije, neoliberalizam je sistem koji vaspitava za egoizam. Zato što je korektnost zgrtanja po sebi nerefleksivna, revolucije su prognane u totalitarnu prošlost. Porušeni su komunistički spomenici i iznova poravnane raštrkane zajedničke grobnice anonimnih robova, kmetova i izginulih seljaka i radnika. Iznova se osveštava teški mramor bogataških i trgovačkih grobnica. Čim se savremeni kapitalizam oslobodio kontrasećanja podvlašćenih sužen je prostor za socijalnu emancipaciju iako u oporoj realnosti za većinu bezgaćnika i bezpapirnih nema kompromisa između demokratije i kapitalizma: podjednako za periferni prekarijat u metropolama i za većinu u kolonijama na periferiji kapitalizma. Nema organizovane sile da aktivira adornovsku aporiju o neistini (nenormalnosti) celine i da delatno pokrene pitanje ima li ispravnog života u pogrešnom sistemu. Ne važi revolucionarno pravilo “što gore, to bolje” nego, bar za sada “što je gore, to je još više gore”. Šta činiti? Da li je naše vreme kadro da istorično proceni mehanizme koji reprodukuju zaborav nasilja kapitalizma ili treba čekati novu epistemološki plodniju ravnotežu moći? 

I neka je čak i tako, nema mesta lamentu. Lenjin je opominjao da je revolucionarima potrebno strpljenje, to dugo nestrpljenje. Osim toga, čuđenje nije filozofsko. Grčki filozofi su držali da je svako rob ko nije filozof, pa su robovi i najveći moćnici. Hegel je pisao da je slobodno samo ono što je istinski misaono, a Marks dodao da je filozofija oružje proletarijata. I L.Altiser je upozoravao da je slabost u krajnjoj liniji slabost mišljenja. Može li se i danas misliti o moći sile i nadmoći duha? Kako u menadžerskom dobu aktuelizovati jednačinu mudrost– moć– sloboda? Nije lako, ali većinskom delu društva bez udela potrebna je levica kao kompas da osigura održivo socijalno nezadovoljstvo. Ali ne kavijarska nego antikapitalistička levica. Za početak treba usporavati preobražaj prometejskog u sizifovski antikapitalizam. Markirati strukturu nade u novoj negativnoj normalnosti nije napor sa gorkom aromom uzaludnosti. Naprotiv, koristeći epistemološku prednost savremene neteleološke levice nad teleološkim neoliberalizmom valja pokazati vlastito umeće u reorganizovanju pesimizma. U raskol između nade i neutehe uključivati delatnu prošlost koja bi mogla da uzdrma novu normalnost. Socijalno važnu prošlost čine samo one bune i revolucije koje su rušile granice mogućeg koje je oktroisala vlast.

TODOR KULJIĆ

PROFESOR SOCIOLOGIJE POLITIKE NA FILOZOFSKOM FAKULTETU U BEOGRADU.