Đorđa Meloni i Eli Šlejn, desno i levo lice Italije
Ona je rekla i da je mandat pred njom, “mandat za promene ljudi, metoda i vizije”, misleći na snažnu reformu u svojoj stranci.
Đorđa Meloni i Eli Šlejn, dve žene na dva suprotna pola, mogle bi da promene političku scenu u Italiji.
Posle Drugog svetskog rata i sloma fašističkog režima Italija po prvi put ima krajnje desnu koalicionu vladu na čelu sa prvom ženom na mestu premijera, Đorđom Meloni, liderkom ekstremno desničarske partije Braća Italije (Fratelli d’Italia). Ona je izabrana na izborima koji su se održali u septembru prošle godine, a posle onih iz 2018. godine kada su desne političke struje počele da preuzimaju blago vođstvo, sklapajući koaliciju sa Pokretom 5 zvezdica (M5S Movimento 5 Stelle).
Njen izbor bio je očigledan, s obzirom na poslednje četiri godine smenjivanja tehničke vlade na čelu sa Đuzepeom Konteom i Mariom Dragijem. Prvi, lider pokreta M5S za koji idejni tvorac, italijanski glumac i komičar Bepe Grilo kaže da je pokret bez ideologije, Đuzepe Konte u svojoj vladavini od 988 dana dva puta je dao ostavku. Drugi, bankar i ekonomista Mario Dragi, posle godinu, devet meseci i osam dana ponudio je ostavku zbog političke krize koju je izazvao jedan od njegovih koalicionih partnera. Upravo su Pokret 5 zvezdica i nekadašnji premijer Konte bili ti koji su odbili da podrže vladin paket ekonomske pomoći od 23 milijarde evra za porodice i preduzeća.
Stranke koje su tada imale najviše koristi, bivši koalicioni partneri, ekstremno desničarska Liga (Lega, nekada Severna Liga- Lega Nord) Matea Salvinija i desničarska partija Silvija Berluskonija, Napred Italija (Forza Italia), okrenule su leđa Dragiju na presudnom glasanju koje je dovelo do njegove ostavke. Oslabljena Demokratska partija levog centra saopštila je tada da će se pripremati za predizbornu kampanju. Dok je liderka krajnje desničarske partije, Đorđa Meloni, koja nije bila deo vlade nacionalnog jedinstva, već tada čvrsto verovala u svoju buduću premijersku poziciju.
Dan pred izbore, Meloni je na svom Instagram profilu, objavila video u kojem čvrsto drži u rukama dve dinje, pozivajući glasače da izađu na izbore. Na italijanskom jeziku dinja se kaže – melone, u množini – meloni, baš kao i njezino i prezime, a posle saopštavanja preliminarnih rezultata izbora na kojima je pravo glasa imalo oko 50 miliona građana, rekla da će njena stranka vladati za sve i da neće izneveriti poverenje ljudi. Rekla je i da je “Spremna da podigne Italiju”, misleći verovatno na noge, dok su joj čestitke stizale iz celog sveta.
Najsrdačnije su bile želje i pohvale koje su stizale iz Mađarske, Poljske, Španije i Francuske. Čestitala joj je tada i Eli Šlejn, tadašnja potpredsednica italijanske regije Emilija Romanja, a nedavno izabrana generalna sekretarka Demokratske partije (Partito Democratico).
Tridesetsedmogodišnja Eli Šlejn, koja je 27. februara osvojila 53,8 odsto glasova i tako pretekla svog protivkandidata Stefana Bonaćinija, predsednika regije Emilije Romanja, prva je žena ikada izabrana na čelo Demokratske partije i neko ko je prvi put pobedio na unutarstranačkim izborima zahvaljujući pre svega glasovima simpatizera ove partije.
U prvom krugu izbora, u kojem su glasali samo članovi, vođstvo je imao Bonaćini, da bi u drugom krugu, kada je na glasanje izašlo više od milion Italijana, Šlejn odnela daleko veću pobedu. Ona je takođe najmlađa osoba na toj dužnosti, godinu dana mlađa od Matea Rencija, koji je imao trideset osam godina kada je 2013. bio izabran na tu funkciju. On je i jedini sekretar kojem je 2017. ponovo poveren mandat, da bi godinu dana kasnije dao ostavku, ostavivši za sobom posledice koje su ovu stranku daleko odvele od njene leve ideologije.
„Žena sam koja voli drugu ženu. Nisam majka, što ne znači da sam zbog toga manje žena. Mi nismo samo bića za reprodukciju, već osobe sa svojim pravima“, govorila je Šlejn na zatvaranju svoje izborne kampanje, prisećajući se tako govora Đorđe Meloni, koji je sadašnja premijerka održala leta 2021. godine na skupu ekstremno desničarske partije Vox u Madridu.
“Ja sam Đorđa, žena, majka, hrišćanka i Italijanka”, uzvikivala je glasno Meloni pred masom naroda, koji je došao da podrži ideje koje brane prava Španaca, štite porodicu i njene vrednosti, ideje koje upozoravaju na islamske teroriste, na preterane zahteve pripadnika LGBT zajednice i na najezdu migranata. Sve ono iza čega liderka krajnje desnice stoji, iako je u predizbornoj kampanji ublažila taj svoj imidž, te negirala svako povezivanje sa fašističkim idejama i prošlošću. Međutim, činjenica je da ona ipak predvodi stranku ukorenjenu u posleratnom pokretu koji je izrastao iz stranke Benita Musolinija.
Neposredno pred Dragijevu ostavku, na naslovnim stranama svih novina, pojavila se fotografija Đorđe Meloni i njenih političkih saveznika, kako večeraju Kod Oscara, u poznatom i kontraverznom restoranu u centru Milana, koji veliča i slavi Musolinija i fašizam.
Posle mnogobrojnih kritika koje je dobila od strane lidera opozicije, pre svega levih političkih struja zbog te večere, ona se ogradila rekavši da to u kom restoranu ona jede, ne bi trebalo nikog da zanima, po najmanje političare koji su Italiju odveli u propast.
Tokom skoro deceniju vladavine strankom Braća Italije, ona je svakako vodila snažnu i agresivnu antievropsku retoriku. Međutim nakon dolaska na vlast, pokazala se kao veoma dobar saradnik u odnosima sa Evropskom unijom. Takav pristup aktuelne predsednice vlade ne bi trebalo da čudi, s obzirom da je Italiji potreban novac. Za Sredstva za oporavak i otpornost (Piano Nazionale di Ripresa e Resilienza, PNRR), strateški plan države koji je uspostavljen nakon pandemije, ova zemlja trebalo bi da do 2026. godine izdvoji do 10,5 odsto BDP-a. Iz tog razloga, umesto da kritikuje, nova desničarska vlast mora da zasluži takozvana sredstva za oporavak, te sprovede finansijske i investicione reforme, da bi se kvalifikovala za novčana sredstva Unije. Zvaničnici u Briselu takvu vrstu finansiranja nazivaju „finansiranje zasnovano na rezultatima”.
Meloni je takođe u ovih nekoliko meseci vladavine značajno promenila i svoju retoriku kada je u pitanju imigraciona politika i najavila njenu reformu, iako se vladini trenutni napori fokusiraju, pre svega, na suzbijanje brodova nevladinih organizacija koji spasavaju migrante. Ako do takve reforme zaista dođe, pretpostavlja se da će se najpre bazirati na ulaganje u povratak migranata u svoje matične države i osnaživanje graničnih prelaza.
Iako uz veliko negodovanje njenih koalicionih partnera, Matea Salvinija iz Lige i Silvia Berluskonija iz stranke Napred Italija, bilo je očekivano da će italijanska premijerka ostati pri čvrstoj podršci Ukrajini, a prvenstveno kako bi ostala u dobrim odnosima sa Vašingtonom i drugim partnerima iz Evropske unije.
U Italiji postoji izreka, da je jedino sigurno da će vlada pre ili kasnije da padne. Tokom kampanje za parlamentarne izbore, partije levice i centra fokusirale su se pre svega da zaustave desnicu da preuzme vlast. Bez jasne vizije i zajedničkog dogovora, biračima su ponudili program bez programa, tako da nije ni čudo što su izgubili.
Kada se kandidovala za funkciju generalne sekretarke Demokratske stranke, Šlejn je odmah viđena kao sušta suprotnost onome što zastupa desničarska vlada Đorđe Meloni. U svom prvom obraćanju javnosti, rekla je da će ona i politička stranka koju će u narednom periodu voditi, biti veliki problem za aktuelnu italijansku vlast.
Ova mlada političarka svoju karijeru počela je u Čikagu kao volonterka tokom izborne kampanje Baraka Obame 2008. godine. Nekoliko godina kasnije, izabrana je u direkciju Demokratske stranke i na njenoj listi je izabrana kao poslanica u Evropskom parlamentu, u kojem je bila od 2014. do 2019. godine. Međutim, u sukobu sa tadašnjim sekretarom, Mateom Rencijem, napustila je stranku 2015. godine, a pet godina kasnije na regionalnim izborima u regiji Emilija Romanja, kandidovala se na listi levih stranaka. Zapravo je tada dobila najviše glasova, dok sama lista nije najbolje prošla.
Nakon izbora za generalnu sekretarku Demokratske Partije, Šlejn je rekla da će njena stranka odmah organizovati jaku opoziciju u parlamentu koja će se pre svega boriti za prava najugroženijih, siromašnih i radnika.
„Nećemo mirovati sve dok ne postavimo granice koje vode u nesigurnost, dok ne ograničimo ugovore na određeno vreme, dok ne ukinemo besplatno stažiranje i dok svaki pošten radnik ne zaradi dostojanstvenu platu za život“, rekla je ona, naglasivši važnost investiranja u državne škole i spremnost za borbu protiv smanjenja budžeta za zdravstvo. U njenom programu našli su se zapravo svi oni argumenti koji su u nekom drugom planu sadašnjoj vlasti, poput prava migranata, prava LGBT populacije i klimatskih promena.
Ona je rekla i da je mandat pred njom, “mandat za promene ljudi, metoda i vizije”, misleći na snažnu reformu u svojoj stranci. Najavila je takođe i spremnost dogovora sa ostalim opozicionim liderima u zajedničkoj borbi protiv sadašnje vlade.
S druge strane, njeni protivnici je optužuju da je na vlast došla zahvaljujući podršci američkog biznismena Džordža Soroša i da zbog takve podrške postoji realna opasnost od njene vladavine koja bi itekako mogla da ugrozi aktuelnu vlast.
Kada je Eli Šlejn izabrana za prvu ženu najveće levičarske partije u Italiji, premijerka Italije čestitala joj je tada na pobedi, rekavši da bi ona mogla da pomogne italijanskoj levici da se oporavi i da gleda u budućnost. Iskrene želje ili ne, pitanje je da li će mlada Šlejn imati snage za revolucionarne promene koje bi mogle da uzdrmaju naizgled stabilnu vladu Đorđe Meloni.
NOVINARKA AL JAZEERA BALKANS I BBC NEWS (NA SRPSKOM)
