Paradoksi Brazilske levice (II deo)

Nastavak teksta. Prvi deo možete konsultovati na ovom linku.

„IZVOZ NAM IDE DOBRO, ALI LJUDI PATE”, JER “VLADA MNOGO OBEĆAVA, ALI NIŠTA SE NE DEŠAVA”: EKONOMSKA POLITIKA RADNIČKE PARTIJE NA VLASTI ¹

Iako su u trenutku Luline pobede na predsedničkim izborima nadanja među radničkom klasom, siromašnim i potlačenim slojevima Brazila bila velika, bolji poznavaoci prilika u brazilskoj ekonomiji i politici lako su mogli da naslute da nova vlada neće napraviti radikalan rez i odustati od neoliberalne ekonomske politike. Na to su ukazivala personalna rešenja koja je RP izabrala. „Sastav Lulinog ekonomskog tima jasno je ilustrovao predvidivost daljeg razvoja levičarske vlade“². Kako bi potkrepili svoje tvrdnje, Sančez i saradnici navode da je Enrike Meiraleš, bivši predsednik Bostonske banke i senator partije bivšeg predsednika Kardosa, postavljen na mesto guvernera Centralne banke Brazila, dok je Antonio Paloći, gradonačelnik Ribeirao Preta, grada u državi Sao Paulo, i šef ekonomskog odseka u Lulinoj izbornoj kampanji, postavljen na funkciju ministra finansija. I jedan i drugi su se svesrdno zalagali za postizanje sporazuma sa međunarodnim finansijskim institucijama poput MMF-a. Još dok je bio gradonačelnik u pomenutom gradu, Paloći je započeo procese približavanja RP i biznis elita. Novi ministar finansija je postao ključna figura nove politike RP. On je bio glavni zastupnik partije i vlade u razgovorima sa domaćim krupnim kapitalistima, predstavnicima međunarodnih finansijskih institucija i izaslanicima multinacionalnih kompanija. Ishodi razgovora bili su takvi da je vlada isporučila čvrsta obećanja za to da će poštovati sve prethodne privatizacije, da će inostrani dug nastaviti da se isplaćuje i da će reforma radnog zakonodavstva i penzionog sistema biti prioritet na spisku reformskih poteza koje vlada treba da sprovede kako bi ekonomsku politiku dodatno uskladila sa potrebama međunardnog tržišta i pravilima igre neoliberalne ekonomske politike.

Glavni fokus vladinih ekonomskih mera bio je usmeren na održanje stabilne makroekonomske politike prema kriterijumima međunarodnih finansijskih institucija: nezavisnost rada Centralne banke, uspostavljanje kontrole nad inflacijom, rast GDP-a, rast izvoza.

To da je ostala verna politici Kardosovog neoliberalnog režima koji je RP čitavu jednu deceniju oštro kritikovala, Lulina vlada pokazala je kroz mere smanjivanja minimalne cene rada sa 69 na 67 dolara³, te kroz rezanje budžeta za socijalna davanja, kako bi se izmirila dugovanja prema međunarodnim finansijskim institucijama.

Posebno razočaranje izazvala je penziona reforma koju je vlada sprovela, što je čak dovelo i do raskola među brojnim kadrovima unutar partije i posebno među sindikatima i socijalnim pokretima koji su podržali Lulu i RP na izborima. “Penziona reforma agresivno je bila usmerena na smanjivanje penzija bivših radnika u javnom sektoru. Predstavljajući reformu kao pokušaj da se smanje primanja 5% najbogatijih penzionera sa izrazito visokim primanjima, vlada je zapravo oštetila veliki broj penzionera sa srednjim primanjima. Penzioneri koji su primali penziju u vrednosti oko 500 dolara, trebalo je da dobiju penziju u novčanom iznosu od 445 dolara”⁴.

Primena ekonomske filozofije Luline vlade najbolje se mogla uočiti na planu agrarne politike. Na tom planu Lula je najviše izneverio obećanja koje je dao pripadnicima MST-a, najvećeg brazilskog socijalnog pokreta. Lula je naime obećao da će brojnim zemljoradnicima bez zemlje biti omogućeno da dobiju zemlju koju će moći da obrađuju. Reč je o milionima zemljoradnika koji žive na granici i ispod granice siromaštva. Podstaknut Lulinim obećanjima, MST je zajedno sa drugim društvenim i ekološkim pokretima te progresivnim crkvenim zajednicama oformio Nacionalni forum za agrarnu reformu koji je razvio program koje je vlada trebala da primeni. Program je bio zasnovan na preferiranju malih i srednjih seoskih domaćinstava u kojima bi se razvijala agrokultura koja bi omogućila posao i ostvarivanje prihoda velikom broju zemljoradnika širom Brazila. Agrarna reforma je trebala da garantuje pravo na zemlju za preko 4, 000 miliona zemljoradničkih familija koje su ostale bez zemlje. Takođe je bila predviđena upotreba tehnologija za obradu zemlje koje ne ugrožavaju životnu sredinu i koje obezbeđuju poštovanje biodiverziteta. Program je insistirao na proizivodnji hrane bez upotrebe pesticida. Upotreba genetski modifikovanih semena trebala je da bude zabranjena.

Ali agrarna politika koju je sprovodila Lulina vlada bila je sušta suprotnost u odnosu na pomenuti program. Ona se temeljila na primarnoj orijentaciji ka poljoprivrednoj proizvodnji namenjenoj za izvoz, umesto na proizvodnji okrenutoj podmirenju lokalnih i nacionalnih potreba. Predviđene izvozne stope morale su da budu podmirene po cenu dovođenja brojnih seoskih sredina na granicu gladi. Glavni partneri vlade u sprovođenju agararne politike postali su brazilski krupni zemljoposednici, multinacionalne korporacije i međunarodne finansijske elite. Ova agrobiznis alijansa insistirala je na proširenju područja za eksploataciju zemljišta uz upotrebu genetski modifikovanih semena i toksičnih agenasa koji uništavaju biodiverzitet i ugrožavaju zdravlje stanovništva. Vlada Brazila nije se obazirala na ozbiljna upozorenja o ekološkoj katastrofi koja ozbiljno preti. Ona je omogućila širenje eksploatacije na područjima Amazonije koja su trebalo da budu zaštićena. Ključni problem agrarnih reformi RP na vlasti nije rešila. Na tom planu ona ne samo što je postala čuvar status kvoa, nego je postala i akcelerator nove faze razvoja krupnog agrobiznisa.

Na dobar glas među levičarskim krugovima u globalnim okvirima Lulina vlada je izašla zbog socijalnih programa koje je pokrenula. Reč je o programima Fome Zero (Bez gladi) i Bolsa Familia (Porodična korpa) Pomenuti programi, koji su, što se često prenebregava, predstavljali proširenje sličnih programa koji su postojali i za vreme Kardosovog mandata, trebali su da velikom broju brazilskih porodica koje žive na granici ili ispod granice siromaštva obezbede prehrambenu sigurnost, zdravstvenu negu i mogućnost za školovanje dece. Siromašnim porodicama vlada je preko tzv. prehrambenih kartona trebala da omogući da dobiju hranu koja je kvalitetna, da im omogući da vakcinišu decu, te da pomogne da njihova deca ostvare pravo na osnovno školsko obrazovanje, kao i da stipendira njihovo dalje školovanje.

Prema navodima Sančeza i saradnika, do oktobra 2006. godine oko 11 miliona porodica (oko 25% stanovnika Brazila) bilo je uključeno u vladine programe. Oni ističu da je zahvaljujući vladinim programima procenat stanovništva koje živi u uslovima ekstremnog siromaštva opao sa 15,2 na 13,1 % . Isto tako, “procenat stanovnika Brazila koji žive ispod granice siromaštva opao je sa 35,1% , koliko je iznosio 2001. godine, na 33,6% , koliko je iznosio 2004. godine”⁵. Ali paradoks vladinih programa očitavao se u podatku koji je pokazivao da je sa padom stope siromašnih, paralelno rastao procenat prihoda 1% najbogatijih stanovnika najveće zemlje u Latinskoj Americi. Još paradoksalniji je podatak koji govori da je “apsolutni broj siromašnih u tom periodu porastao sa 58,1 miliona na 59,4 miliona, jasno ukazujući na perverznu ekonomsku u socijalnu dinamiku zemlje“.⁶

Sprovođenje socijalnih programa, koje je bez sumnje pomoglo mnogim siromašnim i gladnim porodicama, ipak je ostalo neučinkovito zbog toga što nije bilo praćeno promenama koje bi bile radikalne u smislu pokušaja da probleme koji proizvode siromaštvo vlada počne da rešava tako što će nastojati da ih saseče u korenu. Umesto da napada probleme koji su predstavljali koren socijalne nejednakosti, Lula se odlučio da deli pakete hrane gladnim i siromašnim Brazilcima⁷.

Pomenuti stav oličava suštinu politike koju je vlada vodila: ona se prema siromašnim stanovnicima ponašala paternalistički. Umesto da im strukturnim promenama sistema omogući da postanu aktivni subjekti, ona ih je pretvorila u pasivne objekte koji zavise od pomoći partije na vlasti. Uz to je od njih zauzvrat zahtevala da postanu glasači RP na izborima. Umesto da im otvori manevarski prostor za borbu protiv strukturnih problema, ona ih je pretvorila u klijentelu RP.

Uprkos tome, zahvaljujući podršci brojnih porodica koje su, zbog pomoći koju im je kroz socijalne programe vlada pružila, uspele da makar neznatno poprave uslove u kojima su živele, te podršci koju je zbog procene da bi pobeda desničarskih snaga dovela do represije nad pripadnicima levičarskih organizacija Lulinoj vladi nastavio da pruža MST, Luli da Silvi je pošlo za rukom da 2006. bude ponovo izabran za predsednika Brazila.

I tokom drugog Lulinog mandata nastavljena je ekonomska politika koju je vlada prethodno vodila. Sprovođenje socijalnih programa je nastavljeno paralelno sa nastavkom saradnje sa domaćim i inostranim krupnim kapitalistima i međunarodnim finansijskim institucijama. Neki ekonomski parametri su, međutim, govorili u prilog politici koju je RP na vlasti vodila, budući da je nastupio period ekonomskog rasta, povećanog izvoza i povećanja minimalne cene rada. Brazil se pridružio zemljama BRIKS-a (akronim za nekoliko zemalja sa ubrzanim ekonomskim razvojem; to su Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južnoafrička Republika), a Lula je s ponosom putovao svetom gde je sklapao nove poslove i obezbeđivao dolazak novih investitora. Sve to je poboljšavalo imidž predsednika, posebno njegovu reputaciju među levičarima širom sveta. Druga strana medalje za one koji su bili u stanju da je vide ipak je ukazivala na brojne probleme. Džefri Veber je ukazao na to da je rast bogatstva malobrojnog sloja najbogatijih Brazilaca nastavio da se kreće uzlaznom putanjom, dok su nova radna mesta koja su otvarana bila slabo plaćena, fleksibilna i prekarna⁸. Infrastrukturni projekti bili su u potpunosti zaboravljeni, organizacija javnog prevoza bila je potpuno zanemarena, a vodosnabdevanje, zbog loše infarastrukture, sve više otežano u mnogim brazilskim državama. Ali RP ponovo je uspela da obezbedi podršku velikog broja glasača, pa njena pobeda na predsedničkim izborima 2010. godine nije bila dovedena u pitanje. Za predsedničkog kandidata Lula da Silva je izabrao šeficu njegovog tima, bivšu ministarsku energetike i rudarstva, Dilmu Rusef, koja je za vreme vojne diktature bila pripadnica gerilskih snaga, i koja je bila uhapšena i mučena.

Prvi mandat Dilme Rusef bio je obeležen pružanjem dodatnih koncesija interesima krupnog kapitala, što je posebno došlo do izražaja prilikom organizacije Svetskog prvenstva u fudbalu 2014. godine i priprema za organizaciju Olimpijskih igrara u Rio de Žaneiru 2016. godine. Veber ukazuje na nekoliko ključnih elemenata njene ekonomske politike: podsticanje ekonomskog rasta, insistiranje na primatu izvoza, pružanje podrške finansijskom sektoru, smanjivanje poreza za velike korporacije⁹. Ali pomenuta ekonomska politika bila je praćena rezanjem budžeta za socijalna davanja, povećavanjem stope nezaposlenosti, smanjivanjem minimalne cene rada i znatnim erodiranjem zdravstvenih i obrazovnih programa i usluga. Veber ističe da su i objektivne okolnosti svetske ekonomske krize dodatno uticale na probleme brazilske ekonomije. Stopa izvoza je padala, kao i cene sirovina koje je Brazil izvozio, a javni dug i dug prema inostranim poveriocima je rastao, dok je dug privatnog sektora prema državi bio udvostručen. Brazilska ekonomija gotovo da je počela da klizi ka recesiji. Ali pripadnici bogataške ekonomske elite i dalje su traljali ruke; “profit četiri najveće brazilske banke premašio je BDP u 83 zemlje”¹⁰.

Ekonomska kriza bila je praćena političkom krizom koja se ispoljavala na dva nivoa. U svetu mejnstrim i visoke politike narastao je broj korupcionaških afera; pripadnici svih brazilskih partija bili su optuživani za primanje mita. Na drugom nivou, ekonomska politika koju je RP vodila izazvala je talas masovnih protesta širom Brazila, posebno u velikim gradovima. Ali pre nego što se posvetimo kratkom predstavljanju protesta koji su započeli događajima iz juna 2013. godine, vreme je da iznesemo zaključak o karakteru ekonomske politike koju je RP na vlasti sprovodila.

Većina socijalnih i političkih analitičara i teoretičara koji se bave društveno-političkim prilikama u Brazilu veruje da je vlast RP prihvatila neoliberalni model ekonomije i da je delovala u njegovim okvirima. Petras i Veltmejer na sledeći način sažimaju ekonomsku filozofiju Lulinog režima. “(1)Kriza brazilske ekonomije može se rešiti poštovanjem mera štednje koje promovišu i definišu međunarodne finansijske institucije. Poštovanjem mera štednje biće obezbeđeni međunarodni krediti i strane investicije kao glavni akceleratori razvoja ekonomije. (2) Rast brazilske ekonomije zahteva maksimalno pružanje podsticaja za ulaganja multinacionalnih kompanija, domaćih velikih preduzeća i predstavnika krupnog agrobiznisa. Pomenuti podsticaji podrazumevaju smanjivanje poreza, jačanje pozicija poslodavaca u pregorima sa radnicima i smanjivanje radničkih prava. (3) Utoliko treba omogućiti maksimalnu slobodu tržišta uz minimalne intervencije države, s ciljem rešavanja problema ekonomskog rasta, nezaposlenosti i nejednakosti. Glavni zadatak Lulinog ekonomskog tima otuda jeste bio promocija brazilskog izvoza na prekomorska tržišta, uz nastojanje da se SAD i EU ubede da liberalizuju svoja tržišta. (4)Predviđalo se da će pomenute mere dovesti do rasta stabilnosti cena, stroge fiskalne politike, rigiroznosti u plaćanju domaćih i stranih dugova. Zbog toga je bilo neophodno da se smanje budžeti za socijalna davanja, dok su svi budžetski suficiti trebalo da budu korišćeni za isplate dugova i kontrolu cena. Sprovođenje ovih mera dovešće do mogućnosti da se finansiraju programi za iskorenjivanje gladi. ‘Preuranjena socijalna potrošnja, povećavanje minimalnih nadnica, pokretanje opsežnih programa za iskorenjivanje siromaštva i agrarna reforma destabilizovali bi ekonomiju, podrili poverenje u tržište i doveli bi do produbljivanje krize i pogoršanja stanja populacije”¹¹.

Otuda ne treba da čudi što su predstavnici međunarodnih finansijskih institucija upućivali snažne aplauze i velike pohvale za ekonomsku stabilnost koju je prema njhovom viđenju stvari obezbedila vlada RP. Ona se na planu sprovođenja neoliberalnih ekonomskih mera pokazala efikasnijom od izrazito neoliberalno orijentisane Kardozove vlade. Za Petrasa i Veltmejera nema sumnje u to da je Lula Da Silva bio Robin Hud za bogate i taliban neoliberalizma¹².

To znači da je RP zapravo partija stabilnosti a ne partija promena. Njoj je održanje poretka bilo bitnije od strukturne promene položaja potlačenih slojeva. Ona se utoliko dosledno drži krilatice koja stoji na brazilskoj zastavi; Ordem i progreso (Red i napredak) je njen imperativ. Ali problem je u tome što je u istoriji Brazila progres postojao samo za najbogatije slojeve stanovništva.

BRAZILSKI JUN 2013. GODINE: PORAZ LEVICE I USPON DESNICE

Na samom početku 2013. godine (1. januar) u Porto Alegreu, gradu koji predstavlja najjače uporište brazilske levice, organizovani su protesti protiv povećanja cena javnog prevoza. Na njima se, međutim, okupilo tek nekoliko stotina ljudi. U narednih nekoliko meseci istim povodom organizovani su protesti u drugom gradovima Brazila na kojima je broj učesnika porastao na nekoliko hiljada. Lokalne i državne vlasti nisu imale mnogo razloga za zabrinutost jer protesti nisu nailazili na masovniji odziv. Ali 3. juna desetine hiljada ljudi protestovalo je na ulicama Sao Paula. U narednih nekoliko dana nezadovoljstvo građana dodatno je naraslo zbog toga što je jedan lokalni sudija poništio odluku gradskih vlasti o poskupljenju karata za javni prevoz. Taj čin bio je podsticajan za radikalizaciju protesta, pa je preko 20,000 građana blokiralo glavnu aveniju u ovom brazilskom gradu. Protestima je koordinirao Pokret za besplatan prevoz (port. Movimento Passe Livre, skr. MPL), koji je osnovan 2005. godine u Porto Alegreu. Naredni dani doneli su dodatnu radikalizaciju i dramatizaciju protesta. Kada su lokalna i državna policija prema demonstrantima primenili silu, pobunjeni građani su počeli da se konfrontiraju sa snagama režima.

Sve je kulminiralo 13. juna kada su u centru Sao Paula bile postavljene barikade i praktično otvorena linija fronta između pobunjenih građana i policijskih snaga. U međuvremenu je i u drugim gradovima Brazila veliki broj ljudi izašao na ulice. Prema nekim procenama, preko dva miliona Brazilaca je protestovalo na ulicama brazilskih gradova. Radikalizacija protesta donela je i radikalizaciju zahteva. Protest koji je inicijalno počeo kao čin protivljenja poskupljenju cena javnog prevoza, prerastao je u protest protiv celokupne političke klase. U prvi plan protesta izbilo je protivljenje građana Brazila ogromnim ulaganjima u izgradnju infrastrukture potrebne za organizaciju fudbalskog Mundijala 2014. godine, kao i Olimpijade 2016. godine. Iako je fudbal nacionalni sport i predmet gotovo religioznog obožavanja miliona Brazilaca, veliki broj građana Brazila nije mogao da se pomiri s tim da se ogromne količine novca iz budžeta troše na izgradnju stadiona umesto da se usmere ka sve većim javnim investicijama u prevoz, zdravstvo, obrazovanje i socijalne programe.

Kada je 15. juna u prestonom gradu Braziliji uz prisustvo predsednice Dilme Rusef bio otvoren novi stadion, demonstranti su upali u zgradu u kojoj se nalazi Kongres, dok je predsednička palata Planalto bila opljačkana. Ulice prestonice postale su poprište borbe pobunjenih građana i policijskih snaga koje su primenjivale često i brutalno nasilje na koje su demonstranti uzvraćali nasiljem. Medijska mašinerija odmah se usmerila na pokušaj da se protesti diskredituju tako što će se prikazati kao čin razobručenog nasilja malih grupa fanatika. Ali protesti su bili nezaustavljivi. Novi talas protesta do kraja juna zahvatio je preko 100 brazilskih gradova. Rio de Žaneiro je postao nova uporišna tačka sada već nekoliko miliona pobunjenih građana. Talas protesta nije bio u opadanju ni u Sao Paulu. Štaviše, u ovom gradu 20. juna na ulicama je protestovalo oko milion i po ljudi.

Iako su pripadnici RP osuđivali proteste, i Lula da Silva i Dilma Rusef pokazali su razumevanje za nezadovoljstvo miliona Brazilaca i Brazilki i za zahteve demonstranata. „U neverovatnom obrtu događaja“, kako piše Manuel Kastels, „predsednica Dilma Rusev stala je na stranu demonstranata (iako, naravno, osuđujući nasilje) i obećala preispitivanje cena javnih usluga, zahtevala odustajanje od povećanja cena karata i najavila značajno povećanje javne potrošnje za prevoz, gradske službe, zdravstvo i obrazovanje. Štaviše, ona je priznala – tada i kasnije, u svom govoru na Generalnoj skupštini UN u septembru – mane političkog sistema, nepotizam i neodgovornost političkih stranaka i potrebu da se novi ustav podvrgne narodnom referendumu, izbegavajući kontrolu političke klase u Kongresu“¹³.

Obećanja koje je predsednica ponudila nisu bila dovoljna za smirivanje nezadovoljstva miliona građana. Protesti su dodatno intenzivirani tokom avgusta i septembra, ali je primarni objekt njihove kritike postala korupcija političkih elita. Takav razvoj događaja išao je u prilog desničarskim snagama. Jer umesto da se protesti usmere na dovođenje u pitanje kapitalističkog sistemskog okvira koji generiše suštinske i strukturne probleme brazilske ekonomije i brazilskog društva, kao što su brojni levičarski pokreti na ulicama i činili, desnica je uspela da ih svede na proteste protiv korumpiranih političara, prvenstveno iz redova RP.

Iako su inicijatori protesta bili stanovnici siromašnih predgrađa, prekarni radnici, pripadnici mlađe generacije i studentska omladina koja je dolazila iz redova radničke klase, nakon njihovog omasovljavanja na ulicama je bio sve veći broj pripadnika srednje klase, pa čak i više srednje klase, a koji su bili simpatizeri desnice; oni su u protestima videli priliku za svrgavanje sa vlasti RP koju su percipirali kao levičarsko-socijalističku snagu. Iako su od samog početka protesti bili karakteristični po heterogenosti aktera koji su na njima učestvovali, oni su ipak bili primarno levičarski orijentisani. Istaknutu ulogu na ulicama su imali levičarski aktivisti najrazličitijih provenijencija i opredeljenja: od progresivno orijentisanog pokreta Grito da Terra, koji se bavi zaštitom siromašnih seoskih farmi, preko anarhista, posebno pripadnika Crnog bloka koji su bili u prvim borbenim redovima, pa do čitavog niza pokreta, organizacija i partija. I u organizacionom smislu, protesti su na mnogim mestima bili otelovljenje direktno-demokratskih praksi. Demonstranti su se okupljali i kroz diskusije donosili odluke o daljim koracima koje će preduzimati.

Ali iz dana u dan uticaj desničarskih grupa je bivao sve vidljiviji. Na početku su to bile pristalice desničarskog senatora Demostenesa Toresa koje su protestovale zbog korupcije, ali čiji nastupi nisu bili radikalni, da bi vremenom na ulicama sve više ordinirali pripadnici tajnih ekstremno desničarskih grupacija, koji predstavljaju političko krilo pojedinih grupacija brazilske kapitalističke elite koja ove grupe finansira. Radikalni desničari počeli su da na ulicama napadaju pripadnike levičarskih pokreta.

Ali brazilska desnica se nije pojavila spontano, takoreći, niotkuda. Ona se dugo pripremala za pokretanje ofanzive. Ona je samo iskoristila momentum koji je dočekala. Džefri Veber se slaže sa procenom koju je izneo Raul Zibeki, a koja ukazuje na to da se datumom rođenja nove brazilske desnice može smatrati 17. avgust 2007. godine. Tog dana Građanski pokret za prava Brazilaca, (port. Movimento Cívico pelo Direito dos Brasileiros) poznatiji kao Cansei (Umorni) organizovao je proteste povodom jednog od korupcionaških skandala koji su tih dana okupirali pažnju javnosti. Na protestima je učestvovalo oko 5, 000 ljudi. “Desnica je anagažovala mnoge poznate ličnosti, poput glumaca popularnih telenovela i zvezda sa estradne scene koji su bili protiv Lule da Silve, uz podršku Federacije industrija države Sao Paulo (port. Federação das Indústrias do Estado de São Paulo, skr. FIESP) kao i Reda brazilskih advokata (port. Ordem dos Advogados do Brasil, skr. OAB)“¹⁴. Uz to je obilatu pomoć brazilska desnica dobijala i od neoliberalnih tink-tenkova iz zemlje i SAD-a.

Veber takođe ukazuje i na to da je tokom 2011. godine nova desnica u nastajanju uspela da mobiliše i da na ulice izvede preko 25.000 ljudi u preko 25 gradova. U periodu između 2007. i 2013. godine desnica se posebno organizovala na brazilskim univerzitetima¹⁵. Studentstka desnica uspela je da preuzme studentske federacije na mnogim univerzitetima u brazilskim univerzitetskim centrima, iako nije uspela da osvoji tradicionalna uporišta studentske levice u dva najveća grada u zemlji, Rio de Ženeiru i Sao Paulu. Posebno zanimljivim Veber smatra to što je nova brazilska desnica ideološki evoluirala u odnosu na ideološke temelje desnice iz perioda vojne diktature. Ona je, naime, preuzela naučavanja Evangelističkog protestantizma koja su poznata pod imenom teologije progresa. “Pobornici ove vrste teologije obećavaju materijalni prosperitet na zemlji umesto mira i iskupljenja na nebu. Oni u bogatstvu vide neku vrstu božijeg blagoslova. Mnogi milijarderi i političari postali su njeni vernici. Ova vrsta desničarskog pristupa zanimljiva je i po tome što neki njeni predstavnici prihvataju abortus, gej brakove, legalizaciju marihuane i besplatan javni prevoz. S druge strane, oni glorifikuju slobodno tržište, podržavaju uvođenje ograničenih univerzitetskih kvota za studente crne boje kože. Oni su rezolutno protiv socijalnih programa kojima se novac oduzima od pripadnika srednje klase i više klase da bi se podelio pripadnicima niže klase koji prema njihovom uverenju to ne zaslužuju”¹⁶.

Za Vebera dakle nema sumnje u to da je iz protesta 2013. godine brazilska desnica izašla znatno ojačana; on ističe da su tokom masovnih protesta stvorene brojne desničarske organizacije poput Pokreta za slobodni Brazil (port. Movimento Brasil Livre, skr. MBL) Izađi na ulice ( port. Vem Pra Rua) i Onlajn revolt (port. Revoltados On Line). Ove organizacije su na neki način demonstracije građana uzele pod svoje¹⁷. To samo znači da je brazilska levica ozbiljno podbacila. Dok je ona bila ogorčena politikom RP i međusobno fragmentisana, desničarske snage su se pregrupisale i organizovale.

Iako je značajan broj levičarskih pokreta, organizacija i partija aktivno učestvovao u protestima, brazilska levica nije uspela da jasno artikuliše zahteve i da se poveže u masovni pokret ili partiju koja bi prešla u ofanzivu i pokušala da zauzme poziciju koja je ostala upražnjena desničarskim skretanjem RP. Afekte nezadovoljstva i gneva antisistemska brazilska levica nije uspela da prevede u programe i organizacione prakse kojima bi momentum antisistemskog rapoloženja bio iskorišćen za pokušaj izgradnje jasno levo orijentisane alternative vladi RP. Zašto je bilo tako, to pitanje zahteva i zaslužuje jednu ozbiljnu i detaljnu analizu. Bilo kako bilo, time što je propustila priliku da deluje odlučnije, brazilska levica inicijativu je prepustila desničarskim snagama koje su iskoristile energiju nezadovoljstva miliona stanovnika Brazila.

Kraj drugog dela. Sutra ćemo objaviti poslednji, treći deo.

Paradoksi Brazilske levice (II deo)

Dok je ona bila ogorčena politikom RP i međusobno fragmentisana, desničarske snage su se pregrupisale i organizovale.

BRAZILSKI JUN 2013. GODINE: PORAZ LEVICE I USPON DESNICE

MILORAD GAČEVIĆ

KRITIČAR I TEORETIČAR SPORTA. ČLAN REDAKCIJE ČASOPISA NOVI PLAMEN.

BRAZILSKI JUN 2013. GODINE: PORAZ LEVICE I USPON DESNICE

MILORAD GAČEVIĆ

KRITIČAR I TEORETIČAR SPORTA. ČLAN REDAKCIJE ČASOPISA NOVI PLAMEN.

Možda će ti se svideti i

Kada neoliberalni ekonomisti vole diktature

Dijalektika prekarijata: mogućnost klase

Mentalno zdravlje u kapitalizmu