O lezbejkama i drugim demonima
Ne znamo koliko će vremena biti potrebno da se slična promena odigra u Srbiji, ali možda se i ovom prilikom možemo vratiti Pasoliniju.
„I napred viđen breg, nezaboravan,
ljubavnika pribežište i lezbejke grob.
Crna Sapfo! Zar stihovi besmrtni ne mogoše da sačuvaju
te grudi napojene tako besmrtnom vatrom?“
Lord Byron
„Poreklom s raštrkanog i neprebrojivog grčkog ostrvlja, gde seni palog Kolosa još uvek zaštitnički bdiju nad zasadima čvornovatih, veštičastih maslina; blagodareći i pesnikinji Sapfo, te njenoj devojačkoj školi na Lezbosu…“ – ovako bi mogao glasiti početak esej koji bi trebalo da objasni odakle potiče reč lezbejka. Međutim, iako zavodljivo zvuči, stihotvorenje prepuštamo desetoj Platonovoj muzi – smrtnoj, mrtvoj, a živoj! – a mi smo, nažalost, suočeni sa hitnom situacijom, veoma nepoetičnom, koja zahteva političko promišljanje o pojavi sporne reči.
Krajem prošle godine, u medijima se pojavila vest da su pojedini roditelji zabranili svojoj deci čitanje romana Ovo je najstrašniji dan u mom životu spisateljice Jasminke Petrović, jer se u prvom poglavlju „pojavljuje reč lezbejka“. U pitanju je delo uključeno u nastavni plan i program odlukom Nacionalnog prosvetnog saveta kao dopunska lektira za šesti razred osnovne škole. Scena u kojoj se srećemo sa tim „neprijatnim“ označiteljem žena koje vole žene predstavlja minijaturu komedije zabune, gde sin pomišlja da je njegova roditeljka lezbejka – iako to nije.
„Sporna reč se pojavljuje na početku romana, kad majka glavnog junaka, petnaestogodišnjeg Strahinje, zabrinuta da boluje od raka dojke, pokazuje komšinici u kupatilu čvorić koji je napipala. Strahinja ih ugleda, i zaključi da je njegova mama u vezi sa komšinicom…“.1https://www.vreme.com/vesti/proterivanje-romana-ovo-je-najstrasniji-dan-iz-mog-zivota-iz-lektire-ta-strasna-rec-lezbejka/
Jedno od tumačenja ovog događaja usredsredilo se na roditeljske strahove od toga da im deca bivaju izložena „propagandi koja dolazi sa Zapada“, gde se u oblasti popularne kulture – pre svega filmovima i serijama – pojavljuje sve više neheteroseksualnih i transrodnih soba. Na to se nadovezao i Srpski pokret Dveri, tražeći da se sa bioskopskih repertoara ukloni Diznijev crtani film Čudesni svet jer „širi ideologiju homoseksualizma“: glavni lik je tinejdžer, zaljubljen u dečaka.2https://www.danas.rs/vesti/politika/dveri-traze-da-se-u-srbiji-zabrani-diznijev-crtac-u-kojem-je-glavni-junak-gej/ Ostaje nejasno zašto je svako (umetničko) prikazivanje gej osoba samo po sebi bilo „ideologija homoseksualizma“. Daleko od toga da je ono isključivo odobravajuće, dovoljno je u ovom kontekstu pomenuti npr. film Čudovište (rež. Patty Jankins, 2003),3https://www.imdb.com/title/tt0340855/ zasnovan na stvarnim događajima, govori o lezbejki, serijskoj ubici. Pitam se i sledeće: da li bi Dveri bile spremne da reprezentaciju ne-belih osoba nazove „ideologijom ’tamnoputizma’“, a da to ne bude opravdano prokaženo kao rasističko?
Kada razmišljamo zašto se stvara baš ovakva reakcija roditelja, ono što prvo upada u oči jeste da pojavljivanje jedne reči biva izjednačeno sa mogućnošću da deca koja se sreću sa njom mogu postati lezbejke (ili gejevi, biseksualci itd). Iako postoji višedecenijska prepirka u nauci o tome šta uzrokuje (homo)seksualnost, gde se upliću raznovrsne teorije, teoreme, sofizmi i filozofeme – od humane genetike i medicine do socijalne antropologije i kvir teorije – ono što nesumnjivo znamo jeste da se istopolna seksualna želja ne stvara u susretu sa homoseksualnim sadržajem, već je hegemona heteroseksualnost, koja se – uz rodne stereotipe – nameće deci, ujedno i ta koja guši bilo kakvu erotsku alternativu, koja, uprkos represiji, opstaje transkulturno i transistorijski. Tačne su – ali avaj! – i zalud reči Džamonje Ignjatović, profesorke psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu:
„Ovakvi filmovi nisu nikakva propaganda protiv porodice i porodičnih vrednosti. Njihova svrha je borba protiv stigme i da olakšaju deci i ljudima integraciju u društvo kada se suoče sa svojom seksualnom orjentacijom. Kada bi propaganda mogla da utiče na bilo čiju identifikaciju, socijalni pritisci koji postoje u patrijarhalnom društvu bi bili uspešni u preoblikovanju gej populacije“.4https://www.danas.rs/vesti/drustvo/u-novom-pazaru-cudesni-svet-skinut-sa-repertoara-sta-je-sporno-u-najgledanijem-crtanom-filmu-proslog-vikenda-u-srbiji/
Međutim, to znanje, koje se može i zdravorazumski izraziti – homoseksualna deca rađaju se/odrastaju unutar heteroseksualnih porodica (i obratno, pokazuju istraživanja o istopolnom roditeljstvu5https://www.nbcnews.com/feature/nbc-out/adult-children-lesbian-parents-less-likely-identify-straight-study-finds-n989976) – očigledno se povlači pred iracionalnim strahom. Roditelje ne treba zbog toga a priori osuđivati kao homofobične (što neretko jesu, ali izvor toga je istorijska situacija) ili naprosto „zatucane“ – jer u srpskom društvu nemamo dovoljno popularisano znanje o istopolnosti, a tradicionalno prisutnu homofobiju perpetuiraju desni politički pokreti i Srpska pravoslavna crkva (preko 90% stanovništva pripada ovoj verskoj zajednici).6https://www.politika.rs/scc/clanak/422888/Vise-od-90-odsto-gradana-Srbije-su-vernici Takođe, treba razumeti da roditelji mogu biti uplašeni i diskriminacijom kojoj su izložene neheteroseksualne osobe – ko bi želeo da njeno/njegovo dete vascelog života na svojoj koži trpi, između ostalog, i neprijatnu stigmu samih reči „peder“ i „lezbejka“, besomučno izgovaranih u negativnom kontekstu, iznova i iznova?
Spor oko reči lezbejka – koja kao da poseduje magijsku moć geneze istopolne ljubavi – ima još jednu dimenziju: pravopisnu. Naime, zvanični sprski jezik prihvata kao ispravno samo lezbijka, uprkos tome što je u ustaljenoj upotrebi upravo lezbejka. Najvažnije, same pripadnice ove zajednice se tako označavaju. Usvajajući „nenormativni“ pristup jeziku, kao i pravo da se izabere kako će se određene osobe ili grupe samooznačavati u jeziku, dalji razvoj ovog meandra analize ostavićemo u amanet nekom drugom: autor teksta želeo je samo da naznači do koje tačke može ići homofobična diskriminacija i kakve sve istančane oblike može uzeti. Homer Simpson, u petnaestoj epizodi osme sezone serije Simpsonovi, emitovane februara 1997. godine – u dijalogu sa likom kome je glas (kao i deo izgleda i karaktera) pozajmio „andergraund“ filmski režiser John Waters, najpoznatiji po antiburžoaskom „treš“ ostvarenju Ružičasti flamingosi (1972)7https://www.imdb.com/title/tt0069089/?ref_=nv_sr_srsg_0 – uzvikuje: „Kvir!? Da, i tu ste nam reči uzeli, a mi smo je koristili da se vama rugamo! Vratite nam je!“8https://www.youtube.com/watch?v=VFbOL-rBJZ8&t=354s, protestujući protiv pozitivnog preoznačavanja prideva koji je ranije značio nenormalno, bolesno itd, a sada je okvirni imenilac neheteroseksualne zajednice. Izgleda da Srbiji još takva opasnost ne preti: peder je i dalje najgora ovdašnja reč i koristi se da izgrdi na pasja kola svakoga, uključujući i predsednika. Ima li nekoga, opozicionog ili ne, ko nije – na glas ili u sebi – uzviknuo sa nesputanim užitkom – „Vučiću, pederu“?
„Gde je ona opoziciona partija koju njeni protivnici na vlasti nisu izvikali kao pedersku, gde je ona opoziciona partija koja nije naprednijim opozicionarima kao i svojim reakcionarnim protivnicima vratila natrag u lice prekor koji ih je imao žigosati kao pedere?“9https://www.marxists.org/srpshrva/biblioteka/marks/1848/manifest-komunisticke-partije/ch00.htm
S premijerkom Anom Brnabić stvari stoje drugačije. Nikada nije za sebe upotrebila reč lezbejka, već samo „gej“, (svesno?) idući linijom manjeg homofobičnog otpora, birajući za sebe neutralniji označitelj, reč koja nije toliko napunjena negativnim značenjem. Ili je to sve učitavanje autora teksta?
Neke istopolno orijentisane žene se ne označavaju kao lezbejke, pa što ne bi i premijerka? Ukoliko je reč o identitetu, to je sasvim u redu: u doba kada legitimno možemo birati rod i zamenice, nema ničeg spornog u samoidentifikaciji, kakva god ona bila. Međutim, ma koliko pojava „javne gej žene“ na jednom od najviših državnih funkcija bila sada već deo balkanskog istorijskog preloma u domenu vidljivosti i društvene prihvatljivosti lezbejki – njeno telesno prisustvo uzduž i popreko Srbije, u susretu sa „običnim“ ljudima, rukovanjima i razgovorima, konačno razgrađuje imaginarnu lezbejku iz strejt pornografije uvođenjem realnosti krvi i mesa živuće i dišuće osobe, a ne seksualnog objekta za masturbaciju – taj čin mora da se razume i kao tzv. pink washing: vlast pravi dimnu zavesu duginih boja ne bi li prikrila druge sporne radnje i sebe predstavila kao progresivnu. Štaviše, Aleksandar Vučić politički dela preuzimajući tekovine raznovrsnih tzv. identitetskih pokreta za oslobođenje, kakav su ženski, gej itd. – uključenje dela romskih organizacija i pojedinaca/pojedinki može se čitati kao usputni i sračunati antirasizam – koristeći ih i kao oružje protiv opozicije. Naravno, u svemu tome ostaje dosledno nedosledan: zakon o istopolnim partnerstvima lično je zaustavio na neodređeno vreme, jer je procenio da poslednjih godinu i više dana nije dobro vreme da ga opozicija napada kako urušava „tradicionalni brak i porodične vrednosti“. Možemo li u ovom slučaju negirati njegov dobar osećaj za dobru uvremenjenost političkih poteza?
Ma koliko se duhovitim doimao – možemo slobodno reći i kemp – „napad“ Aleksandra Savića iz organizacije Da Se Zna! na premijerku Brnabić, kada je – 13. septembra 2022. u Domu omladine na Međunarodnoj konferenciji o ljudskim pravima – dobacivao-pevušio „Drugarice, lažljivice!“10https://luftika.rs/ana-brnabic-drugarice-lazljivice-q2/, citirajući veliki pop-dens hit Svetlane Cece Ražnatović i Lune, premijerka nas nije lagala. Naprotiv, više puta je javno rekla kako njen ključni posao nije unapređenje istopolnih prava, tako da joj se ta vrsta obmane ne može spočitati. Kao ni otklon od upotrebe reči lezbejka – kada i samo kada govori o sebi.
Uprkos tome, čitajući celu situaciju simptomski, odbijanje da se u javnosti koristi taj označitelj, možemo shvatiti i kao pokazatelj stanja homofobije u Srbiji. S jedne strane, imamo široki društveni otpor i ustaljena verovanja o homoseksualnosti kao (mentalnoj) bolesti itd.11http://www.cesid.rs/wp-content/uploads/2021/09/CeSID_Srpski.pdf S druge, država tj. stranka na vlasti (čitaj: partijska država) taktički koristi polovičnu i nedoslednu „homoafirmativnost“ kako bi ostvarila kratkoročne, politikantske ciljeve. Nedostaje stvarna postojanost podrške neheteroseksualnoj populaciji, pa istrajavanje homofobije u najširim slojevima stanovništva ne iznenađuje. Nedavni primer Kube, gde je krajem prošle godine donesen višestruko revolucionarni porodični zakon, pokazuje kako (socijalistička) država može podesno da se nosi sa homofobijom. Praveći kampanje podrške, razgovarajući sa ne-strejt i transrodnim zajednicama i sam zakon je iznet na referendum nakon dugoročne javne rasprave, kako bi se obezbedila široka demokratska podrška rešenjima koja, između ostalog, redefinišu porodicu i usvajanje dece bez obzira na pol i seksualnu orijentaciju.12https://www.masina.rs/kuba-zakon-koji-omogucava-istopolne-brakove-i-prepoznaje-kucni-rad-usvojen-na-referendumu/
Takođe, neprijatnost same reči lezbejka navodi nas da nastavimo sa simptomskom analizom. U radu Das Unheimliche (1919)13https://web.mit.edu/allanmc/www/freud1.pdf, Sigmund Frojd analizira „osećanje“ zazora, nečega što nam se doima istovremeno blisko i (ono)strano. Na primer, voštana figura može se činiti istovremeno živom i mrtvom – tako bivajući neživa – te u nama pobuditi jezu, još jednu reč sa kojom prevodimo višeznačnost termina Das Unheimliche. Ovaj topos obilato koristi horor literatura i film, a analiza oca psihoanalize „kruži“ oko pripovetke Peskar E. T. W. Hoffmanna. Primenjeno na označitelj za istopolno orijentisane žene, možemo reći da, posebno kada je reč o muškoj heteroseksualnoj želji, lezbejka izaziva snažno stanje ambivalencije: s jedne strane, ona je objekat vrhunske žudnje posredovan fantazijom o dve žene kojima se, tokom seksualnog čina, pridružuje muškarac. S druge, socijalne strane želje, ona je dvostruko prezreni subjekat – kao žena (mizoginija) i homoseksualka (lezbofobija), te ne treba da nas čudi da su i lezbejke često izložene fizičkom nasilju, između ostalog i zato što poriču mogućnost realizacije fantazije: one, na koncu konca, ne žele onoga (muškarca) koji njih želi. Ko bi stoga želeo biti u javnosti lezbejka, kada može bolje da prođe kao gej? Možda samo aktivistkinja koja autentično teži oslobođenju svih žena, za razliku od nekog ko instrumentalizuje (svoju) istopolnost kako bi ostvario sasvim drugačije ciljeve?14Setimo se da je i opozicija instrumentalizovala homofobiju u političkom sukobu sa Anom Brnabić, predlažući njeno „korektivno silovanje“ u zaključanoj sobi sa crncem tj. Afroamerikancem! O lezbofobiji i rasizmu ovakvog pristupa odličan tekst napisala je Ivana Pražić pod nazivom Pristojno bela Srbija: https://pescanik.net/pristojno-bela-srbija/
Na ovom tragu, prisećam se jednog davnog razgovora sa lepom mlađenović15Po uzoru na crnu feministkinju bel huks koja je svoje ime pisala malim početnim slovima., lezbejkom i feministkinjom. To je prava reč – prisećati se, ne i verodostojno setiti se: neuronauke su nas naučile da svaki put kada pristupim sećanju, mi ga istovremeno menjamo. Stoga ne znam koliko je ono što sledi zaista istinito, ali bih se usudio da ovakva vrsta „etnografije“ — ili pre mitografije, jer mi se čini da sam dosta toga sam nadogradio, prepuštajući se svojoj stalnoj ambiciji da stvarnost učinim zanimljivijom – govori stvarnije od realnosti. Naime, u sklopu bavljenja antipsihijatrijom, lepa mlađenović je boravila u Italiji. Baveći se sa drugim lezbejkama problemom izgovaranja reči lezbejka, gde one same osećaju stigmu tog označitelja. Da bi se toga oslobodile, u duhu seksualno revolucionarnih sedamdesetih godina prošlog veka, one se obnažuju i trče po Bolonjskoj šumi, vičući: „Lezbejka, lezbejka“! (Sad već sumnje nema: reč je o mom domaštavanju!)
Elem, u ovoj sceni kao stvorenoj za cinéma vérité i Piera Paola Pasolinija, mogao sam da zamislim koliko bi nekom slučajnom prolazniku – možebiti nekom seljaku iz Padske doline po povratku sa polja – ovakva scena mogla nadrealno izgledati. Pa ipak, nagost lezbejskog tela i vika govore o tome koliko je teško prihvatiti „svoje ime“, te da možemo biti (navodno) oslobođeni i telesno i seksualno, ali da nam (samo)označavanje kao lezbejkama i pederima ipak opravdano teško pada: u tim rečima leži viševekovna diskriminacija globalne – i bolno prisećanje lične – istorije koje nas i dalje izlaže raznolikoj i višeslojnoj patnji.
Stoga, treba razumeti i to što Ana Brnabić odbija da se nazove lezbejkom, a roditelji brane deci da čitaju roman u kojoj se ta reč pojavljuje. Razumeti teškoću nošenja sa „tradicijom [homofobije] svih mrtvih generacija [koja ]pritiskuje kao mora mozak živih“, bez obzira na seksualnu orijentaciju.16https://pdfslide.net/documents/karl-marks-osamnaesti-brimer-luja-bonaparta.html?page=1 Za prihvatanje nemačkog termina schwul kao neutralnog označitelja za muške homoseksualce tj. pedere trebalo je da prođe oko sto pedeset godina nemačkog aktivizma i istorije garnirane logorima u kojima su boravile i istopolne osobe. Ne znamo koliko će vremena biti potrebno da se slična promena odigra u Srbiji, ali možda se i ovom prilikom možemo vratiti Pasoliniju. „Nedopustivo je biti tolerisan“, govorio je, već žalostan zbog naslućene mejnstrimizacije gej pokreta i njegove integracije u kapitalistički mejnstrim.
Zaista, ne treba li danas na ulicama naših gradova trčati nag i vikati „Peder, lezbejka, peder, lezbejka“, te tako obesmisliti parolu „Vučiću, pederu!“, zadržavajući, na koncu konca, provokativnu subverzivnost ovih reči?
DUŠAN MALJKOVIĆ
DOKTORANT FILOZOFIJE NA UNIVERZITETU U BEOGRADU, GDE ISTRAŽUJE ODNOS PSIHOANALIZE I KVIR TEORIJE. ČLAN UDRUŽENJA KNJIŽEVNIH PREVODILACA SRBIJE I SAMOSTALNI RADNIK U KULTURI.
