Identitetske politike i levica (II DEO)

Nastavak teksta. Prvi deo možete konsultovati na ovom linku.

4.

A  levica je skoro nevidljiva u napetostima između globalista i suverenista. Kritika socijalnih nejednakosti danas nije main stream ili bar nije važan deo nove normalnosti. Šta činiti? Za početak razviti višeslojno shvatanje jednakosti i hijerarhizovati raznovrsne nejednakosti. 

Hegemoni diskurs oko kulturnog bespravlja i diskriminacije manjina ne spada u strateške prioritete levice zato što je skandalizacija simboličkih kulturnih nejednakosti u IP pogrešna hijerarhizacija društvenih nepravdi. Da bi se jasnije razlikovala razna razlikovanja treba hijerarhizovati nejednakosti. Razdvojiti izvorne od izvedenih. Za levicu su ključne socijalne, materijalne nejednakosti, ostale se uglavnom svode na neantagonističke kulturne sukobe. Ali ovi drugi su srž hegemonih IP. Živimo u svojevrsnoj opsesiji kulturnim. Javljaju se nove identitetske polarizacije i manje ili više dramatizuju: rodoljupci i rodomrsci, muško protiv ženskog, homo- protiv heteroseksualnosti. Insistira se samo na pravu da se bude drugačiji. Zaboravlja se da je kultura više od razlike i da ima represivne tolerancije. Deantagonizujući socijalnu nepomirljivost hegemone IP neguju politički korektni moralizam i razvijaju nove tehnike suzbijanja rešivih napetosti. Oko etničkih, seksualnih i rodnih identiteta vlada moralna panika lišena klasnog straha bogatih. Kulturna borba oko političke korektnosti nalik je progonu veštica, stigmatizuju se neprijatelji kulturnih manjina. Moć upravlja i manipuliše hijerarhijom žrtava i gubitnika. Osigurava nevidljivost ekonomskog podvlašćivanja. Za početak treba postaviti nekorektno pitanje da li su podjednake žrtve siromašni Romi i imućni pripadnici LGBT populacije?

Iako neretoričko, ovo pitanje je nedovoljno provokativno za odgovor da li su neekonomske IP odgovorne za slabljenje levice ili je levica kriva za njihovu hegemoniju? Asimetrični odnos moći levice i desnice nameće važna pitanja, ali jači regulišu odgovore. Dovoljno je prognati antagonističke ekonomske pojmove. Nema govora o eksploataciji. Zato ni pitanje nisu li unutrašnje ekonomske nejednakosti zamagljene nametnutim paradama ponosa izvana teško može provocirati novu nenormalnost. Unapred je spreman korektni odgovor da nepopuštanje EU ugrožava nacionalni interes. Dodatna pluralizacija kulturnih identiteta još više relativiše dubinske materijalne nejednakosti. Zbog promene kulturne hegemonije obrnut je značaj horizontalne i vertikalne pokretljivosti. Horizontalne nejednakosti (kulturne) potisnule su vertikalne (klasne, slojne, profesionalne). Nakon epohalnog poraza levice sociologija je snažno kulturalizovana. Njena kritičnost je promenila smer. U projektnom finansiranju antikapitalizam je neisplativ, a kao istraživački izbor nije deo nove normalnosti. U središtu su kulturni projekti zaštite nacije i manjina. Hegemona je kulturna osa konflikata, relativno odvojena od ekonomskih sukoba. Države finansiraju kulturalističke projekte i pristupe. Klasna borba (oko materijalne preraspodele) je odavno budžetska nenormalnost, a borba za priznavanje prava manjina nova normalnost. Priznavanje manjinskog stila života važnije je od istraživanja materijalne preraspodele u kapitalističkom produkcionom odnosu. Način života manjina važniji je od kanala vertikalne (ne)pokretljivosti. Kulturni pojam način života je klasno slep. Kulturne IP ističu kult razlike, kulturni partikularizam. Euforija raznolikog prožima simbolički kulturni teatar koji medijski više zabavlja nego što uznemirava javnost. Nova normalnost prožima biračko telo i utiče na pozicioniranje političkih partija (izbor LGBT premijerke važnija je poruka Srbije EU od poruka susedima u regionu za nacionalnim izmirenjem).

Da li je u Srbiji dovoljno uočljiva razlika između linija razlikovanja. Jesu li dovoljno jasno razdvojene struje koje ističe ekonomsku nejednakost od kulturnih identitetskih politika? Ili ovu ključnu razliku u kriterijima razlikovanja još uvek uspešno zamagljuju međunacionalne i međudržavne napetosti? Da li je na delu novo unutarnaučno diferenciranje nejednakosti ili kulturna hegemonija neoliberalizma? Koliko zaslepljuje monopol nacionalne nepravde nad ostalim oblicima podvlašćivanja? Nove kriterije jednakosti na poseban način pravda nejednakost između totalitarne socijalne prošlosti i demokratske neoliberalne sadašnjice. Istorijski kišobran nove normalnosti je antitotalitaran. Prati ga odbacivanje podele na levicu i desnicu kao latentno antagonističke. Zapuštanje ovog ključnog socijalnog bipolarizma je položeni venac na grobu socijalnih prava. Iako je politizacija raznih linija sukoba različita, nacionalno je hegemono, što se najbolje vidi na izborima. Čak i siromašni vide u pobedi nacionalnog šansu uspona jer je desnica preuzela socijalni kapital od levice. Vlast smiruje socijalne napetosti dizanjem nacionalne osetljivosti. Korisne su i druge kulturne kategorije svrstavanja. Podela na evrofile i suvereniste je slična, ali se ne podudara potpuno sa podelom na patriote i izdajnike. Linija konflikta postaje nešto jasnija kada se odgovori na pitanje da li je EU pretnja, nužda ili spas? Istraživanja u EU pokazuju da su imućniji otvoreniji od konzervativaca i siromašnih. Neka novija emprijska istraživanja pokazuju da su gornji slojevi u Nemačkoj ekonomski netolerantniji, ali su kulturno tolerantniji. Ovaj empirijski nalaz o odnosu ekonomske i kulturne tolerancije sasvim dovoljno svedoci o IP savremenog kapitalizma. Migranti su samo uneli novi kulturni sukob, a rat u Ukrajini još više je potisnuo socijalno.

5.

Identitet je društvenouslovljena kulturna konstrukcija stvarnosti, akademski zgusnuti pojam čistoće, a IP konformistički protest koji ne dovodi u pitanje celinu niti je kadar da je spozna. U pozadini isključenje neistovetnog su razna čišćenja. Moralna osnova je iživljavanje grupne patnje koja traži javno priznanje. Planska homogenizacija kolektiva počiva na organizovanom negovanju traume (genocida ili raznih progona). Žargon jedinstva IP centriran je oko neshvaćene žrtve. Danas zapuštena levičarska kultura gneva je drugačija od strateški razvijenog menadžmenta nacionalnog besa. Suze siromaha ne traže milosrđe nego klasnu svest, vezu društva i ekonomije. Levica treba da napada legalno ekonomsko izrabljivanje, a ne nelegalnu krađu ni nacionalnu neobeštećenost. Nije to ispoljavanje kulturnog besa nego manifest revolucionarne ekonomske namere. 

Treba se čuvati žrtvene retorike. Nisu danas skrajnute žrtve eksploatacije, nego je zamagljena svest o nepomirljivosti unutar proizvodnje. U novoj nepreglednosti IP nema antagonizma između klasne i kulturne borbe. Nisu akutne borbe oko hegemonije između ekonomskog i kulturnog. Kulturno je progutalo ekonomsko: više se osećam Hrvatom nego radnikom. Zato su prohodne IP novih tajkuna. I cinizam im je delatan. Ako hoćeš da vladaš moraš to činiti po obrascu hrišćanskog služenja. Preduzetnici se uspešno predstavljaju kao sluge države i kao poluga inicijative, razvoja i opšteg dobra. Skrušeno su nagnuti nad slavskim kolačem, a u središtu njihovog gneva je dobro čuvani vlastiti status žrtve komunizma. Na sličan način se LGBT u IP predstavljaju kao biološke žrtve zbog porekla, a ne zbog delatnosti. Tvrde da su u aparthejdu, da je negiranje jednakosti seksualne usmerenosti skoro isto što i gaženje univerzalne jednakosti, teško izborenog civilizacijskog standarda. Telesne potrebe težeći za priznanjem uključuju se u javnu diskusiju po zakonima karnevalske industrije zabave. Identitari i selfimanija. Svojevrsna je opsesija nekih manjinskih IP da su neprijatelji svi koji ih ne shvataju. Hrabreni politikom EU nemaju tolerancije prema mišljenju da se neke stvari mogu različito gledati.

6.

Sve u svemu, savremene IP su pluralizam partikularizama, relativistički spektar kulturalističkih perspektiva lišen osovinskog ekonomskog antagonizma. Spona sa grupom je antiuniverzalistička, a podele u IP nastaju duž linije većina-manjina. Kulturna komponenta širi se na političke i ekonomske. Za desnicu je nenormalnost globalizacija, prava manjina i antinacionalizam. Normalnost je nacionalna i konfesionalna kultura. Razni subjekti iskušavaju se na klavijaturi desnih IP, od rasista do boraca protiv kolonijalizma. Kulturnim IP se s razlogom zamera narcističko slepilo prema ugroženostima izvan vlastite grupe. Nacionalisti imaju jednu epistemologiju, LGBT drugu. Partikularizmi IP katkad sežu skoro do negiranja univezalnih prava svega što nosi ljudski lik. Užegrupni narcizmi su osobeni sunovrat univerzalnog u konkretno. Kod konzervativaca je povezan sa teorijama o zaveri, lovom na veštice i apokaliptičnim scenarijima koji vode u moralnu paniku. IP razvrstavaju društvo na grobove (žrtve) koji traže priznanje partikularnog, osvetu i obeštećenje. Njihovo prevladavanje prošlosti prati isključivanje nepoštovanih žrtava. Strategije IP prate razne taktike, izmaštane prakse pripisivanja, a sve u cilju veće vidljivosti u javnosti. Levica treba da se izdvojiti iz mnoštva ove martirološke retorike koja zabavlja i anestezira. Izdići se iznad kanonskih pravila IP znači ne stvarati od vlastite grupe žrtvu, ne uplitati se u naracije desnice i dekonstruisati borbenost IP. Diskurs o ekonomskom podvlašćivanju nije opsednut nevidljivošću vlastitih žrtava. Osvešćivanje eksploatacije je složenije i univerzalnije. To je spoznaja antagonizma, a ne obična potraga za priznanjem u klasno slepom sistemu.

TODOR KULJIĆ

PROFESOR SOCIOLOGIJE POLITIKE NA FILOZOFSKOM FAKULTETU U BEOGRADU.