Oružja i strahovi

Sredinom januara D. Medvedev je upozorio NATO da bi poraz Rusije mogao izazvati nuklearni rat. U repertoaru upotrebe straha ova opomena je najdrastičnija. Kakve su ostale? Ako bi se aktuelno stanje u Evropi pokušalo redukovati na strahove onda bi se mogle uočiti tri vrste straha kao oružja: nuklearna katastrofa, dronovi i prošlost. Prvi strah taktički obuzdavaju zaraćene strane tvrdeći da je nemoguć nuklearni rat. Ali i dodaju da neće biti drugi u upotrebi ovog oružja. Ovaj strah donekle neutrališe distopija, opasnost od sveopšte globalne kataklizme. Konkretniji je strah od dronova, bespilotnih kamikaza jer stvara psihološki pritisak nevidljive bombe. Najtrajniji su strahovi od ugroženosti identiteta, kombinacija realnog straha izazvanog pretnjom izvana i paranoidnog straha od zavere iznutra. Moć uređuje strepnje i panike politikama straha.

1.

U regionu smo već dugo svedoci trijumfa identitetskog straha koji se planski širi i nadzire. Moć permanentno proizvodi strah podsećanjem na klanja nacije i na gubitak identiteta. Prošlost je provereno sredstvo politike straha. Ovde nema žurbe ni bojazni da će se kasniti u njegovoj upotrebi. Viktimizovana svetla nacionalna prošlost ne malaksava i najuspešnije se mobiliše. Nacionalni istoričari su evergeen komesari koji dobro znaju da je neosvećena prošlost trajnija od dronova. Nacionalni strah se umešnom manipulacijom pretvara u nacionalnu osvetu. Ne samo kod nas. Ohrabreni trijumf duplih standarda SAD imperijalizma sudario se sa ruskim osvajačkim ambicijama. Žrtva je Ukrajina. Propaganda počinje sa izborom pojmova: odbrana ljudskih prava nije više hit, nije ni humanitarna intervencija nego specijalna operacija. Reč je o novom umivanju nasilja naoružanom prošlošću. Nakon toga sledi stepenovanje pretnje i buđenje novih strahova. Denacifikacija je krunski „argument“ specijalne operacije, a banderizacija je mera patriotizma nakon narandžaste revolucije. NATO se pravda antitotalitarizmom, a SAD bi nuklearnu pretnju koristile otvorenije od Rusa da se na kanadskoj granici smeste kineske trupe? Kubanska kriza 1961 pokazala je da ova procena nije kontrafaktualna.

2.

Delatni potencijal pomenutih strahova nije isti. Strah od nuklearnog oružja je istovremeno i bič mira jer se zna da bi bilo malo preživelih. Strah od drona i konvencionalnog eksploziva takođe je strah od razaranja i smrti, ali koja ne mora biti sveopšta. Preživećemo ako se čuvamo. Nacionalni strah, pak, nije ni agens mira niti počiva na uverenju da ćemo u porazu opstati. To je strah od podjarmljivanja usled gubitka identiteta. Nema odsečne razlike između razložnog konkretnog, istorijski proverenog nacionalnog straha s jedne i planski širene zarazne rastegljive nacionalnoidentitetske paranoje s druge strane. Samo su ređi analitičari kadri da razlikuje kritički od slepog patriotizma i nužnu odbranu od prekomerne agresije. Poneki dodaju da se na isto pitanje može dati samo lirski odgovor, dok najveći deo tvrdi da se moja nacija uvek branila.

3.

Nacionalnoidentitetski strah je održiv. Ne slabi jer se nacionalna prošlost ne razoružava? Idejni nacionalistički dronovi napunjeni su eksplozivnim neosvećenim sunarodnicima. Dug u krvi čine strukture koje nije teško aktivirati. Kao detonator dovoljan je pravovremeni govor prožet patriotskim ponosom i podsećanjem na žrtve. Čak i kada se doda opraštamo, „ali ne zaboravljamo”, ostaje u rezervi dug u krvi kao moralna nadmoć oštećenog.

Postojanost nacionalnog straha počiva na viktimizovanoj prošlosti. Potreban joj je održivi genocid Drugih da bi se uzvinuli nad vlastitim nasiljem. Pokuda nacionalnih izdajnika je takođe sredstvo održivosti stanja neuporedivosti vlastitih žrtava. To je uporište naročite nacionalne oholosti u kojoj nema iskrene sapatnje prema žrtvama Drugih, ali ni prema bezličnim vlastitim. Na delu je politički korektno samosažaljevanje, stanje u kom viktimizovana prošlost na osoben način zabavlja ne samo tabloidnu javnost i huligane. To je i akademska zabava koja se graniči sa igrom nadmetanja u traženju odštete i moralnog kapitala. Što je više naših pobijeno, to smo moralno nadmoćniji. Slepi patrioti dovijaju se da osmisle što veću nacionalnu odštetu. Bizarno tanatopolitičko takmičenje je izazovna akademska zabava uperena protiv izdajnika koji razoružavaju našu prošlost i opominju da smo u očima drugih drugačiji nego što o sebi mislimo. U nacionalističkoj oholosti nema samosumnje nego jačeg ili slabijeg samozaslepljivanja kada se upire prst na one koji razoružavaju prošlost i podgreva strah od izdajnika. Otadžbinarenje je visoko rangirana korektna aktivnost. Nosi naročiti ugled, simboličku moć, priznanja i privilegije. Zabavljanje eksplozivnom neosvećenom prošlošću (koja uvek kopa dva groba) i sa onima koji je razoružavaju kada upozoravaju i na nasilje vlastite grupe uokvireno je slavnom prošlošću čiji je potencijal konfliktan. Nema antispomenika žrtvama srpske vojske, dignut je spomenik ruskom caru. Niče je zapisao da se Grci nisu stideli da među velike Herkulove poslove uvrste i čišćenje štale. U regionu je higijena nacionalnih štala subverzivna i nekorektna. Baš zbog toga levica treba da u ovoj nekorektnosti traži drugačiji simbolički kapital: „Svi smo žrtve”. Naravno da je apriorna simetrija nasilna jer su u raznim dobima razne nacije nejednako stradale. Žrtve nisu recipročne niti su prošlosti jednako ksenofobične. Ali u načelnoj opomeni da smo svi žrtve neuporedivost konkretnog stradanja već je napola razoružana.

Nije bez razloga i sam nagoveštaj tanatopolitičke simetrije pretnja politički održivoj prošlosti desnice. Ako smo svi žrtve, prošlost je demobilisana. Iako nije naročiti izazov hteti pred desnicom imati pravo, levica treba da istrajava na nekorektnom uznemiravanju nadmoći nacionalnog nad socijalnim. Zato što moć naoružane prošlosti dovedene do paradoksa počiva na nacionalnom strahu, a koji desnica planski održava, levica treba uporno da čisti minska polja prošlosti. Zamrznuti rat sećanja trajaće dugo, treba ga strpljivo razoružavati. Na pitanje s početka teksta zašto su dronovi bez posade slabije oružje od naoružane prošlosti i manje produktivni u širenju straha može se odgovoriti zato što je naoružana prošlost ekskluzivni barut koji desnica uvek čuvat suvim. Nezamenljivi i održivi izvor straha. Uplaši prošlošću, pa vladaj!

4.

Slika prošlosti nije samo uređeni niz važnih događanja nego je referentni okvir smisla za tumačenje sadašnjice, ali i okvir strahova od novih žrtava i od novih izdajnika. Strah slabi realističnost uplašenih. Nadanja se zbog strahova prilagođavaju moći okruženja. Ako Rusi pobede svanuće i nama. Kada se prošlost kao gnoseološki referentni sistem planski prožme strahovima kadra je da kanališe osećanja u odbrambenu agresiju. Naoružana prošlost je otvorena pretnja bombom ili mina položena da kasnije eksplodira. Reprodukuje strah kao pogonsku silu. Prometnu vrednost straha reguliše potražnja na tržištu slepog patriotizma. Zaboravlja se prošlost kojom se ne može plašiti. Održivi strahovi, održiva vlast.

5.

Već u opisu ovog mehanizma nagovešten je deo odgovora kako mu se suprotstaviti. Kontrazaboravom. Razoružanom prošlošću. Rat u Ukrajini je ojačao promukle proruske i antiruske sentimente u regionu, a time i domaće isključivosti. Zato što popovi i političari na komemoracijama ponavljaju da su uvek naše najviše klali, birači sistematski indoktrinirani naoružanom prošlošću veruju da bivši ekstremni desničari ne mogu da izdaju, jer samo oni koji su srpsko nekada tražili sve do Karlobaga mogu odbraniti Kosovo. Unutar zorli konverzija aktuelne vlasti još tinja plamen proverenog šešeljevskog „patriotizma“ koji vlast koristi kao rezervni simbolički kapital. Čuvaju ga i mediji požuteli od etnocentrizma: mobilisani botovi lajkuju na internetu, popovi praštaju ali ne zaboravljaju na parastosima, a laureti sve brojnijih patriotskih nagrada ritualno se zaklinju mrtvim sunarodnicima. Razočarani analitičari govore o nezrelosti naroda, ali od nezrelosti ne treba praviti ideologiju. Ne treba subjektivizovati nemoć publike nego objektivizovati moć vlasti.

Uz sve rečeno politika straha kombinuje se sa nerefleksivnom kulturom ponosa. Predsednik Srbije pokazuje snagu strahom i ponosom. Permanentnim spinovanjem nacionalne opasnosti širi naročiti ponos na strah. Bivši šešeljevac nije bez razloga ponosan na vlastito održavanje straha jer je ova psihopolitika bila važan oslonac njegovog uspona. Vođa-hipnotizer pojačava i kanališe strah podvlašćenih u ponos ili u agresiju, markira opasnost i traži jedinstvo (poistovećenje sa vođom). Aktiviranje straha prate solidno usklađene medijske i propagandne ustanove straha. Cilj je brisati razliku između realne ugroženosti i paranoidnog straha grupe od progona. Manipulativno samozaslepljivanje teče s vrha. Toplina nacionalne zajednice nudi se kao surogat u hladnom kapitalističkom društvu. Destruktivna konkurencija neoliberalizma stvara socijalnu osnovu straha. Sinergija socijalnog i nacionalnog straha osigurava od vlasti nadzirani održivi strah i nalazi odjeka u osrednjem nacionalnom razumu čiju nesigurnost i mržnju nije teško kanalisati u otpor široko shvaćenoj izdaji. Neprevladana prošlost svih građanskih ratova u poslednjih sto godina, neratifikovana osveta i kolektivni narcizam traže se u neuporedivoj nacionalnoj žrtvi iako je psihopolitički gledano na delu žalost bez bola. Ponos na prolivenu krv nepoznatog sunarodnika je izopačeni surogat obeštećenja.

6.

Politika „uplaši pa vladaj“ nije aktuelna samo u regionu. Iako svaki narod u „svom ormanu ima leševa, radije upire prstom na orman suseda“ (A. Paszkowski). To što mnogi narodi vide sebe kao heroje ili kao žrtve prazna je samouteha. Privremeni paktovi ćutanja katkad prekidaju duge građanske ratove sećanja, ali novi sukobi kao ponornice vrebaju u novim krizama. Zato je autentični detant razoružavanje prošlosti i potkopavanje održivog straha desnice.

TODOR KULJIĆ

PROFESOR SOCIOLOGIJE POLITIKE NA FILOZOFSKOM FAKULTETU U BEOGRADU.