Čemu služe intelektualci-eksperti i ekspertska kritika?



Ekologija kao ekozofija mora da bude integrativna. Ona u opseg svog delovanja mora da uključi društvenu ekologiju, mentalnu ekologiju i ekologiju prirodnog okruženja.

Print Friendly, PDF & Email



Kada se traži rodno mesto i tajna pojma angažovani intelektualac, uglavnom se pominje delovanje poznatog francuskog pisca Emila Zole tokom tzv. Drajfusove afere. Autor romana Žerminal 13. januara 1898. u dnevnom listu Oror (franc. L’ Aurore) objavio je tekst pod naslovom Optužujem ( franc. J’accuse). Ovaj članak je zapravo bio otvoreno pismo francuskom predsedniku Feliksu Foru u kojem je Zola predstavnike vlade optužio za širenje antisemitskih stavova i neosnovano hapšenje kapetana Alfreda Drajfusa koji je bio optužen i osuđen na doživotnu robiju zbog špijunaže u korist Nemačke. Zola je ukazao na to da su aferu fabrikovali reakcionarno orijentisani oficiri francuske vojske koji su se poslužili lažnim dokumentima. Budući da se Zola angažovao na rešavanju problema koji ga se nije lično ticao, ustalilo se mišljenje prema kojem je intelektualac obrazovan čovek koji se bavi društvenim problemima koji ne spadaju u primarno polje njegovih interesovanja, niti imaju veze sa ostvarenjem njegovih ličnih interesa. Drugim rečima, intelektualac se bavi javnim stvarima, odnosno stvarima od javnog značaja.

Prilog razumevanju mesta i uloge intelektualca u društvu dao je još jedan francuski mislilac.  Reč je o Žilijenu Bendi koji je 1927. godine objavio čuvenu studiju Izdaja intelektualaca. Benda je ukazao na to da intelektualci izdaju svoj poziv svaki put kada se odreknu univerzalnih vrednosti kako bi zastupali ideološko-politička stanovišta, ili još gore, nacionalističke stavove, širili mržnju među narodima, podsticali ratove među nacijama i iskazivali netrpeljivost prema pripadnicima sopstvene nacije koji žele da budu autonomni, da misle svojom glavom i da ne poštuju nametnute nacionalne autoritete i vrednosti. On je upozorio na to da se iza zalaganja za nacionalnu stvar, nacionalne vrednosti i identitete i ostvarenje nacionalnih interesa zapravo kriju interesi vladajućih elita i političkih vođa koji preuzimaju ulogu spasilaca nacije. Benda je nastojao da pokaže da intelektualac stvari mora da posmatra sa univerzalnog, a ne sa partikularno-nacionalnog stanovišta. On je pritom smatrao da intelektualac ne sme da se praktično angažuje. Za njega nema sumnje u to da je „intelektualac prestao da bude intelektualac kada je poželeo da bude praktičan.“

Francuski filozof Žan-Pol Sartr dugo je bio takoreći sinonim za angažovanog intelektualca jer se bavio javnim stvarima koje je posmatrao i tretirao iz nadnacionalne, dakle univerzalne perspektive. Ali on je bio oličenje još jedne intelektualne tradicije, pogotovo u trenutku kada je svoju egzistencijalističku poziciju povezao sa marksizmom i potom je nadogradio prihvatanjem marksističkog stanovišta. Marksističko stanovište podrazumeva to da obrazovani ljudi moraju da se praktično angažuju i stanu na stranu potlačenih društvenih klasa i da uz to zarad poboljšanja njihovog društvenog položaja i njihovog oslobađanja iz stanja bede moraju da se angažuju u izvršavanju zadatka temeljnog društvenog preobražaja, jer zadatak intelektualaca nije samo u tome da svet tumače, nego je stvar u tome da pomognu da svet bude promenjen, kao što je Marks istakao u čuvenoj Jedanaestoj tezi o Fojerbahu.

Iako su po mnogim ocenama nakon Sartrove smrti angažovani intelektualci u globalnim okvirima postali izumrla vrsta, slobodno se može reći da je neku vrstu uloge poslednjeg Mohikanca među angažovanim intelektualcima preuzeo Noam Čomski, postojani kritičar imperijalističke politike SAD. Ali nezavisno od pitanja da li angažovani intelektualci koji su globalno uticajni uopšte postoje na javnoj sceni, nakon turbulentnih zbivanja tokom šezdesetih godina XX veka došlo je do promene paradigme vezane za shvatanje uloge koju angažovani intelektualac u jednom društvu treba da obavlja. Do pomenute promene došlo je u francuskoj intelektualnoj sredini, što govori o tome da Francuska i dalje usmerava tokove globalnih intelektualnih kretanja i trendova. Tokom jednog razgovora koji su vodili Mišel Fuko i Žil Delez, a koji je objavljen pod naslovom Intelektualci i moć, autor čuvenih dela Istorija ludila u doba klasicizma i Nadzirati i kažnjavati govorio je o tzv. specifičnim intelektualcima koji se razlikuju od intelektualaca koji su bili nazivani univerzalnim. U knjizi Pregovori, u poglavlju Lomiti stvari, lomiti reči, Delez na sledeći način sumira Fukoova razmišljanja o specifičnim intelektualcima. „Fuko je rekao da su intelektualci prestali biti univerzalni i da su postali specifični; to jest, oni nisu više glasnogovornici univerzalnih vrednosti već vlastite ekspertize i situacije (Fuko fiksira promenu u tački kada su fizičari govorili protiv atomske bombe).“

Razmig Kešejan u knjizi Leva hemisfera: kartografija kritičkog mišljenja na Fukoovom i Delezovom tom tragu intelektualce deli na nekoliko tipova. Pored konvertita, pesimista, otporaša i inovatora, novi tip intelektualaca su eksperti, odnosno protiveksperti. Specifičnost ove vrste intelektualaca ogleda se u tome što deluju na istom terenu na kojem deluju stručnjaci čije stavove oni osporavaju. Ovi intelektualci dakle nude protivekspertize na postojeće ekspertize, pri čemu to čine držeći se naučnih pravila koja vladaju u akademskim sredinama. Kešejan, međutim, posebno apostrofira porast angažmana eksperata koji dolaze iz domena prirodnih nauka. On smatra da se njihovo pojavljivanje na intelektulanoj sceni može objasniti pojavom novih problema i tema. To je posebno došlo do izražaja kada su ekološki problemi postali predmet pažnje globalne kritičke javnosti. Kako bavljenje ekološkom problematikom podrazumeva vladanje veoma složenim znanjima, samim tim je na tom planu potreban angažman biologa, fizičara i hemičara, poput istaknute ekološke aktivistkinje Vandane Šive koja je fizičarka po profesiji.

U Srbiji, u kojoj su se mnogi „intelektualci“ humanističke orijentacije diskreditovali nastupajući sa partikularno-nacionalnih, zapravo nacionalističkih pozicija, čime su svoj poziv bez sumnje izdali, a tzv. eksperti uglavnom obavljaju ulogu propagatora neoliberalnog ekonomskog modela, dok interese potlačenih slojeva stanovništva u prethodnim decenijama gotovo nijedan intelektualac (čast izuzecima) koji je imao pristup mejnstrim medijima nije zastupao, uloga kritičkog intelektualca je prestala da postoji kao društveno relevantna. Intelektualci koji u vidu političkih i ekonomskih analitičara participiraju na javnoj sceni igraju ulogu doksozofa koji prema Pjeru Burdijeu predstavljaju tehničare mnjenja koji misle da su učeni. Burdijeovi nalazi o intelektualcima kao pridruženom ali potčinjenom delu vladajuće klase u Srbiji nalaze svoju potvrdu. U Srbiji na tom planu u punoj meri važi ono što je italijanski filozof Dijego Fuzaro konstatovao kada je rekao da pored novinara i medijske mašinerije, „intelektualci imaju prvorazredni značaj u održavanju masovnog konsenzusa i simboličkog poretka.“

Ali ekološki protesti, pa i situacija vezana za pandemiju Kovida 19, iznedrili su pojavu kritički orijentisanih intelektualaca koji mogu biti svrstani upravo u kategoriju eksperata. Tokom Pandemije Kovida 19 grupa lekara i medicinskih stručnjaka formirala je udruženje Ujedinjeni protiv Kovida, čiji pripadnici su na osnovu stručnog znanja i ekspertize dovodili u pitanje kako zvanične podatke koje su o broju obolelih i umrlih od Korona virusa javnosti predstavljali Vlada i Krizni štab za borbu protiv ovog virusa, tako i mere koje je Vlada sprovodila. Neki od predstavnika ovog udruženja su se i politički angažovali, kao što je to učinio Rade Panić, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Srbije, koji se našao na izbornoj listi zeleno-leve koalicije Moramo.

U borbi protiv projekta Jadar koji je predviđao eksploataciju litijuma tj. jadarita u okolini Loznice, a u izvedbi ozloglašene australijske kompanije Rio Tinto, značajnu ulogu odigrali su eksperti koji su ukazivali na brojne ekološke, zdravstvene i socijalne posledice koje bi bile izazvane otvaranjem rudnika u ovom delu Srbije. Dr Dragana Đorđević, naučni savetnik na Institutu za hemiju, tehnologiju i metalurgiju, prof. dr Nenad Kostić, akademik SANU, dr Ratko Ristić, dekan Šumarskog fakulteta, dr Ljiljana Tomović, profesorka Biološkog fakulteta, i mnogi drugi eksperti i ekspertkinje, nisu samo iznosili svoje stručne analize i procene, nego su i aktivno učestvovali na javnim tribinama i ekološkim protestima na kojima su držali govore i pružali podršku ekološkim aktivistima koji su delovali u prvim borbenim redovima. Na kraju krajeva, kandidatkinja za predsednicu ispred koalicije Moramo bila je profesorka Biljana Stojković, koja je bila angažovana u ekološkim borbama, a koja je biološkinja po struci.

Upravo pomenuti primeri angažmana intelektualaca koji dolaze iz domena prirodnih nauka pokazali su u kojoj meri ekspertska kritika može da bude veoma bitna za društvene borbe koje su emancipatorski orijentisane. Pa ipak, ekspertska kritika sa sobom nosi izvesna ograničenja. Reč je o tome da se angažovani eksperti uglavnom ne izjašnjavaju o osnovnom ekonomskom modelu koji je u Srbiji na delu. Kada to ipak urade, njihove kritike ne dosežu dalje od predlaganja reformističkih rešenja, koji se uglavnom iscrpljuju u zalaganjima za donošenje pravnih propisa, odnosno za pooštravanje pravne regulative. Štaviše, mnogi kritički orijentisani eksperti uglavnom nemaju ništa protiv stranih investicija ukoliko one zadovoljavaju određene standarde koje država treba da propiše. Oni pritom ne uvažavaju činjenicu koja govori o tome da se Srbija nalazi na periferiji svetskog kapitalističkog sistema upravo zato što je prihvatila model ekonomije koji je između ostalog zasnovan i na eksploataciji prirodnih bogastava od strane tzv. stranih investitora. Na taj način kritičari-eksperti upadaju u začarani krug, budući da će ekološki problemi neprestano iznova iskrsavati sve dok kapitalistički model ekonomije, koji je u Srbiji zasnovan na stranim investicijama, bude dominantan. To znači da su nedostaci ekspertske kritike pre svega vezani za izostanak uvida koji se tiču potrage za suštinom problema na koje ekspertska kritika hoće da ukaže, a bez kojih uvida zapravo nije moguće pronalaženje rešenja za prevladavanje kriza zbog kojih se sama ekspertska kritika angažovala.

Zbog toga i dalje postoji potreba za angažmanom intelektualaca čija orijentacija je humanistička. To su intelektualci koji dolaze iz domena humanističkih nauka, a koji društvenu stvarnost posmatraju iz globalne perspektive, odnosno perspektive totaliteta globalnih društvenih odnosa koji su i dalje određeni uticajem kapitalizma kao ekonomsko-društvenog sistema koji je ostvario globalnu prevlast. Jer bez radikalne kritike kapitalizma postoji opasnost donošenja parcijalnih rešenja koja mogu da budu samo privremena i palijativna. Utoliko se na tragu Maksa Horkhajmera može reći da onaj ko neće da kritikuje kapitalizam treba da ćuti o ekološkim problemima. Konkretno govoreći, bez borbe protiv modela kapitalizma koji je zemlje poput Srbije „osudio“ na status kolonije, ekspertska kritika i angažman intelektualaca protiveksperata (Kešejan) ostaće u okviru status kvoa. To znači da i dalje postoji potreba za kritički orijentisanom sociologijom i filozofijom. Bez sveobuhvatne filozofske i sociološke kritičke perspektive kritika koju iznose intelektualci eksperti mogla bi da ostane parcijalna i slepa, kao što humanistička kritika bez ekspertskih analiza može da ostane apstraktna i prazna.

Samim tim na dnevni red treba staviti neku vrstu imperativa za formiranje koalicije humanističke i ekspertske kritike, odnosno koalicije filozofije, humanističkih i prirodnih nauka. Inspirisani idejama koje je razvijao britanski antropolog Gregori Bejtson možemo da počnemo da se zalažemo za brisanje veštačkih granica između naučnih disciplina. Upravo ekološka kriza to u najvećoj meri zahteva. Njeno rešavanje naime zahteva interdisciplinarni pristup i angažman najrazličitijih naučnih disciplina (fizika, hemija, biologija, ekonomija, sociologija, itd.), ali i razvoj jednog temeljnog filozofskog stanovišta vezanog za odnos čoveka i prirode, odnosno jedne ekozofije, kao što je to uočio Feliks Gatari u eseju Tri ekologije. Jer Gatari ukazuje na to da ekologija ne sme biti svedena na problem odnosa čoveka prema prirodi. Ekološka problematika primarno je vezana za „kompromitovani odnos subjektivnosti sa njenom spoljašnošću -bila ona društvena, životinjska, biljna, kosmička.“ Pritom važi i to da subjektivnost koja sa spoljašnjošću ima kompromitovan odnos, problem ima i sa samom sobom. Utoliko sa promenom odnosa prema prirodi ruku pod ruku moraju da idu i promena društvenih odnosa i promena individua. Ekologija kao ekozofija mora da bude integrativna. Ona u opseg svog delovanja mora da uključi društvenu ekologiju, mentalnu ekologiju i ekologiju prirodnog okruženja. Koncepcije poput Gatarijeve ekozofije otvaraju mogućnost za saradnju angažovanih intelektualaca humanističke orijentacije i intelektualaca eksperata na realizaciji zajedničkog zadatka: ukazivanje na probleme koji dovode u pitanje opstanak čovečanstva. Ispreprepletenost globalnih problema zahteva povezivanje i saradnju mislilaca i naučnika različitih provenijencija.

 

MILORAD GAČEVIĆ

KRITIČAR I TEORETIČAR SPORTA. ČLAN REDAKCIJE ČASOPISA NOVI PLAMEN.

Print Friendly, PDF & Email

Tekstovi koji vam pomažu da bolje razumete sv(ij)et oko sebe.

Dva puta mesečno newsletter izabranih tekstova u vašem inboxu.