Razgovor sa Éricom Fassinom. Populizam kao simptom neoliberalizma

Sociolog Erik Fasan (Éric Fassin, 1959), profesor na Univerzitetu Pariz 8, jedan je od najangažovanijih intelektualaca levice u Francuskoj. Njegov rad se fokusira na savremene seksualne i rasne politike, uključujući pitanja imigracije u Francuskoj, Evropi i Sjedinjenim Državama i to u komparativnoj perspektivi. Često je uključen u francuske javne debate o pitanjima kojima se bavi – od „gej brakova“ i rodnog pariteta, do politika imigracije i rase, kao i evolucije levice. U svojim izvrsnim analizama insistira na tome da je popularna ideja „pobede naroda protiv elita“ jos jedna u nizu levih iluzija, odnosno tvrdi da levica mora da se vrati klasnim razlikama i akcenat stavi na pridobijanje siromašnih apstinenata. Aktivan je u razotkrivanju strukturnog rasizma francuskog društva i podršci antirasnom pokretu.

Gazela Pudar Draško: Nedavno je čitav svet svedočio masovnim protestima u SAD koji predstavljaju odgovor na još jedan slučaj rasno motivisane policijske brutalnosti. Da li proteste vidite kao korak napred ka egalitarnijem društvu u SAD?

Éric Fassin: Građanske mobilizacije protiv rasizma i policijskog nasilja u Sjedinjenim Državama i širom sveta su moćan pokazatelj demokratske vitalnosti, iz najmanje tri razloga. Prvi je što su ovi protesti, nasuprot nasilnim pobunama poput onih u Los Anđelesu 1994. ili tokom 1960-ih u mnogim američkim gradovima, mirni – čak mirniji nego oni u Fergusonu 2014. Demokratija je na strani demonstranata. Nasilje je na suprotnoj strani. Drugi razlog je što diskurs rase zauzima centralno mesto među diskursima krajnje desnice: politički uspon Donalda Trampa (Donald Trump) počinje sa pokretom „rodnolistaša“ (birthers) koji je tvrdio da Barak Obama (Barack Obama) nije rođen u SAD (i da stoga nije imao pravo da bude predsednik države). Danas imamo jedan snažan kontradiskurs o rasi: antirasizam kao reakciju na rasizam. Treći razlog je što je ovde u pitanju jedan društveni pokret koji mobiliše mnoge mlade ljude svih boja kože i porekla. Ta činjenica nam daje nadu u demokratskiju budućnost od naše neofašističke sadašnjosti.

Pomno pratite američku i evropsku scenu. Kako to da Evropa prati dešavanja u SAD, a ne vidimo baš mnogo refleksije u Evropi o zbivanjima unutar nje same? Slučaj, vrlo sličan onom u SAD, dogodio se u Francuskoj. Smrt Adama (Adama Traoré) takođe je posledica policijske brutalnosti. Kako Francuska reaguje na sopstveni rasizam?

Policijsko nasilje nad crnom i arapskom omladinom u francuskim radničkim četvrtima nije novi fenomen; kao što to nisu ni jake građanske mobilizacije protiv nasilja. Donedavno je, međutim, njihov politički odjek u francuskom društvu ostajao ograničen. To se u poslednje vreme menja. Postoji nekoliko razloga. Jedan je što su mnogi incidenti sada dokumentovani (zahvaljujući telefonima), kao i što informacije dopiru do šireg kruga ljudi (zahvaljujući društvenim mrežama). Drugi razlog je što se policijska brutalnost veoma proširila: od 2016, društveni pokreti protiv neoliberalne politike su takođe postali meta državnog nasilja – studenti, sindikalno organizovani radnici i naravno „Žuti prsluci“. Tačno je da predsednik stalno negira problem. Emanuel Makron (Emmanuel Macron) je izjavio da „vladavina prava“ podrazumeva da su izrazi poput „policijsko nasilje“ ili „represija“ „neprihvatljivi“. Ali upravo je to poricanje ono što postaje sve više … neprihvatljivo – osim za krajnju desnicu, koja bi trebalo da bude glavni predsednikov takmac.

Nedavno ste optužili predsednika Makrona da je antiintelektualista, kada je okrivio akademsku zajednicu za širenje rasističkih praksi u javnosti. Intelektualci poput vas proglašeni su „krivima“ za „kvarenje omladine“ i izazivanje „secesionističke pretnje“. Postoji li napetost između univerzalnih vrednosti Francuske Republike i rasističkih praksi koje podrazumevaju obespravljivanje posebno ranjivih (rasnih i etničkih) grupa?

U francuskom javnom govoru, retorika „slepila za boju kože“ (color-blindness) dugo je služila da zaslepi većinu društva u pogledu sopstvenog rasizma. Ali danas je to postalo naročito apsurdno, jer je rasistička krajnja desnica prisvojila tzv. republikanski univerzalizam. Nažalost, mnogi mejnstrim političari i novinari i dalje koriste taj univerzalizam – danas ne toliko protiv aktivista krajnje desnice koliko protiv „novih antirasista“. Ovi prvi danas izbegavaju da govore o „rasama”, dok drugi koriste pojam rase da bi se borili protiv rasizma koji nastupa pod velom „slepila za boju kože“. Krajnja je ironija da na televiziji neofašistički komentatori optužuju antirasističku omladinu koja se mobiliše protiv sistemskog rasizma – da je rasistička. Ali 13. juna, rasno šarolika masa ljudi koja se okupila na Trgu Republike u čast Adama Traore i ostalih žrtava policijskog nasilja govorila je univerzalistički jezik prava – jezik jednakosti, pravde i istine.

Kako tumačite pojam „rasizma spram belaca“? U Srbiji često možemo čuti tvrdnju da većinski srpski narod ima najmanje prava, da prioritet imaju svi drugi. To je posebno vidljivo kada se govori o Romima i novim migrantima sa Bliskog istoka. I u Francuskoj je bilo sličnih povika.

Rasizam, poput seksizma ili homofobije, podrazumeva dominaciju – koja deluje u jednom smeru, ne u oba. Možemo govoriti o muškoj dominaciji – ne i o ženskoj. Izraz heterofobija nema nikakvog smisla. Isto tako, kada pripadate dominantnoj grupi, ne možete tvrditi da ste žrtva tzv. „rasizma spram belaca“. Većinske grupe po definiciji ne mogu biti ekvivalentne manjinskim grupama, budući da su sami pojmovi „većina“ i „manjina“ definisani sopstvenim položajem unutar odnosa moći. Belcima nije zabranjen pristup određenim profesijama ili mestima stanovanja; oni nikada nisu izloženi policijskom nasilju zbog boje svoje kože. Naravno, belci mogu iskusiti nečiji animozitet; ali taj animozitet ne rezonuje sa svakodnevnim iskustvima strukturalne nejednakosti. Govoriti o rasizmu spram belaca samo je još jedan oblik poricanja, kao da je sam rasizam slep za boju kože!

Odnos levice prema pojmu rase i rasizma je uvek bio donekle ambivalentan. Sa druge strane, danas se u Srbiji suočavamo sa pojavom da krajnja desnica prisvaja jezik političke korektnosti. Pokret koji je učestvovao na poslednjim parlamentarnim izborima u Srbiji imao je osobu romske nacionalnosti na svojoj listi, kao „štit“ spram optužbi za fašizam i neonacizam. Koliko nam je danas uopšte jasan odnos rasizma i različitih političkih ideologija?

U animiranoj seriji Saut Park postoji lik crnca po imenu Simbolični“ (Token). Na engleskom je ironija jasna: „token black“ je izuzetak koji potvrđuje pravilo. Rasizam se ne tiče pojedinaca. Nacisti su ponekad imali prijatelje Jevreje. U Francuskoj danas rasisti uglavnom imaju prijatelje Arape. Neofašisti igraju istu igru: u Brazilu, novi ministar obrazovanja u vladi Žaira Bolsonara (Jair Bolsonaro), Karlos Alberto Dekoteli (Carlos Alberto Decotelli), jeste crnac. Da li će to učiniti njegov režim manje rasističkim? Naravno da ne. To nikoga neće prevariti – osim onih koji žele da ostanu slepi spram rasizma i koje stoga možemo nazvati rasistima.

Postkomunistička Evropa ima snažan otpor prema migrantima. Šta rađa takav otpor u zemljama bez kolonijalne prošlosti?

Ksenofobija i rasizam nisu samo nasleđe prošlosti. Oni su takođe simptomi naše neoliberalne sadašnjosti. Zbog toga u Evropi ovi fenomeni nisu samo karakteristični za zemlje poput Francuske ili Britanije. Isto tako, islamofobija nije ograničena na zemlje sa velikim muslimanskim manjinama. Rasizam i ksenofobija nemaju zapravo mnogo veze sa svojim metama; oni mnogo više govore o samim rasistima i ksenofobima. Neoliberalizam danas preusmerava bes izazvan klasnim nejednakostima u rasplamsavanje resantimana prema grupama kao što su izbeglice.

Predsednik Vučić se predstavlja kao najbolji učenik Angele Merkel (Angela Merkel), namećući mere štednje i „protestantsku radnu etiku“. Uspostavio je bliske veze sa Viktorom Orbanom (Orbán Viktor) i kopira Orbanovu strategiju otimanja demokratskih institucija. Makron ga je nesumnjivo podržao. Oštro se protivite ideji da je neoliberalizam suprotstavljen populizmu. Izgleda da režim u Srbiji potvrđuje vaše stanovište. Kako da razumemo ovu međuzavisnost? Da li jedino desni populizam sledi ovaj scenario?

Govorilo se da je takozvani desni populizam pogrešan odgovor na neoliberalnu postdemokratiju. Nasuprot tome, tvrdio sam da je populizam simptom neoliberalizma – usled čega, po mom mišljenju, levi populizam nije dobra strategija. Razlog je jednostavan: čuvena mantra Margaret Tačer (Margaret Thatcher) je glasila: „Nema alternative! “ Većina socijaldemokrata prihvatila je ovaj takozvani „realizam“. Rezultat toga je da glasači ne vide više razliku između neoliberala sa desnice i onih sa (navodne) levice. Krajnja posledica toga je uspon neofašizma: ako nema razlike između desnice i levice, demokratija je isprazna. Ako nema alternative, onda nema ni izbora – a samim tim ni demokratije. Zbog toga se moramo boriti da ponovo damo smisao suprotnosti između desnice i levice.

Naposletku, bili ste aktivni u mnogim inicijativama koje se bore za demokratiju i slobodu. Poslednja među njima je inicijativa za Institut za filozofiju i društvenu teoriju u Srbiji, u kojoj ste se pridružili međunarodnom apelu za podršku Institutu, koji je doneo rezultate. Verujete li da intelektualci mogu pozitivno da utiču na društvena zbivanja i u čemu se sastoji njihov uticaj?

I intelektualci mogu da sumnjaju u politički značaj intelektualnog rada. Zar nema konkretnijih oblika aktivizma? Ali virulentni antiintelektualizam koji odjekuje, na primer, u kampanjama protiv takozvane „rodne ideologije“ (ili, u Francuskoj, protiv „rasističkih antirasista“ u akademskoj sferi) podseća nas da intelektualci ipak brinu fašiste. Intelektualci spadaju u njihove omiljene mete. Zašto? Možda zato što mi otelovljujemo mogućnost kritičkog mišljenja, koje predstavlja suprotnost slepoj poslušnosti. Kritičko mišljenje stvari ne uzima zdravo za gotovo. Ništa nije očigledno; ništa nije jednom zasvagda dato. Možda ono najznačajnije što činimo nisu odgovori koje dajemo, već pitanja koja postavljamo. To je možda ono što je „neprihvatljivo“ i za neoliberalne i za neofašističke režime. Ili obrnuto – upravo to je suština demokratije: postavljati pitanja.

S engleskog preveo Marjan Ivković.

Intervju je inicijalno objavljen u knjizi „Angažovane reči“ (urednice Zona Zarić i Gazela Pudar-Draško), Beograd, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2022.

GAZELA PUDAR DRAŠKO

SOCIOLOŠKINJA, DIREKTORKA INSTITUTA ZA FILOZOFIJU I DRUŠTVENU TEORIJU, UNIVERZITET U BEOGRADU.