Ženski neplaćeni rad duži i teži od plaćenog

Odrastao sam u porodici u kojoj je tokom većeg dela mog života samo jedan roditelj radio na plaćenim poslovima. Mama je početkom dvehiljaditih u talasu privatizacija bila otpuštena i nakon toga kao što obično biva sa ženama u srednjim godinama, nije uspevala da pronađe drugi posao. Dok je otac puštao u rad fabrike kablova po Libiji, Alžiru, Siriji, Rusiji, Saudijskoj Arabiji i drugim državama, majka se brinula o svemu ostalom. A dok se brinula o tim stvarima često je od rodbine i prijatelja dobijala prigovor “lako je tebi, muž ti radi a ti uživaš”

Tako je rad moje majke kao i jako puno drugih žena ostao u zapećku. A taj rad, iako neplaćen, bio je često mnogo duži i mnogo teži od onog plaćenog. Svi ti pripremljeni obroci, obrisane guzice mene i sestre pa kasnije babe i dede, održavanje kuće i pomaganje oko porodičnog imanja ostali su nevidljivi. A još nevidljiviji je ostao sav onaj rad kada se majka setila svakog rođendana i svake proslave i pripremila ih za nas, ili emotivni rad u vidu brige o meni nakon skoro svakog mog raskida. Običaj da me i danas svakodnevno nazove i pita kako sam i da li mi nešto fali nekada izgleda kao navika ali i iza toga stoji emotivni rad i briga, za koje moj otac nikada nije bio ni blizu motivisan jer u patrijarhalnom društvu dovoljno je samo da muškarac donese neki novac u kuću.

Srećom, u našoj užoj porodici svi su bili svesni i cenili su neplaćeni rad koji majka svakodnevno iznova i iznova obavlja – bez obzira na to da li je vikend, praznik ili radni dan. Međutim, mnogo žena na ovom svetu nisu te sreće, pa bivaju okarakterisane kao lenje čak i od svojih najbližih. One nemaju pravo da se požale da su se danas jako umorile niti da legnu posle posla da u tišini odspavaju. Nepriznavanje rada predstavlja samo deo problema, a sa nepriznavanjem neplaćenog rada dolazi i finansijska zavisnost od partnera čime se često stvara disbalans moći u zajednici.

Neplaćeni rad i ekonomija brige  

Veliki deo društveno neophodnog rada neplaćeno obavljaju žene na marginama formalnog zaposlenja. Podizanje dece, briga o bolesnim i starim ljudima i obavljanje kućnih poslova definisanim kao nega, reproduktivni rad ili društvena reprodukcija, u sadašnjem ekonomskom sistemu su feminizovani, nevidljivi, obezvređeni i često eksternalizovani duž linije klasa-rasa-pol.

Neplaćeni rad u oblastima nege i brige koji uglavnom obavljaju žene, stožer je kapitalističkog sistema u kojem trenutno živimo. Bez ove vrste rada reprodukcija samog sistema ne bi bila moguća, jer za održavanje kapitalističkog sistema nije dovoljna samo eksploatacija na radnom mestu, već ona mora biti prožeta kroz sve sfere života. Često se zaboralja da je predusolov kako bi neko došao na plaćeni posao i tu bio produktivan, to da je zadovoljio različite potrebe koje su produkt nečijeg neplaćenog rada.

Prema podacima Međunarodne organizacije rada (ILO), žene globalno provedu oko tri puta više vremena od muškaraca na poslovima nege i brige, odnosno 76,2% od ukupnog broja sati neplaćenog rada na nezi, što je na dnevnom nivou oko 12,5 milijardi sati. Čak i u navodno progresivnijim državama i zajednicama situacija nije mnogo bolja, pa se na nivou Evropske unije 92% žena bavi poslovima brige i nege na regularnom nivou, a 81% na dnevnom nivou. Nasuprot tome, muškarci su na 68% i 48% respektivno. Iako se učešće žena na tržištu rada povećalo kako su žene postale emancipovanije, u mnogim domaćinstvima rodne uloge i dalje opstaju, ostavljajući im da obavljaju zadatke koji su se smatrali inherentno ženskim.

Različite feminističke autorke i aktiviskinje već decenijama pišu i rade na tome da neplaćeni rad bude prepoznat kao esencijalan. Grupa feminističkih autorki je još 1972. godine istakla svoj zahtev za prepoznavanje i vrednovanje neplaćenih poslova brige, i ovi zahtevi su ubrzo prerasli u međunarodnu kampanju koja je zahtevala plate za kućne poslove. Cilj ove kampanje koja je tokom decenija imala uspone i padove nije isključivo dobijanje nadoknade za neplaćene poslove, već pre svega njihovo prepoznavanje od strane društva i pravičnija raspodela ovih poslova koji tradicionalno padaju na leđa žena. Uz to potrebno je prepoznati i razlike rada u sektoru brige i nege u odnosu na klasične plaćene poslove.

Rad u oblasti brige i nege se strukturno razlikuje od drugih oblika rada, jer uključuje međuljudsku vezu između subjekata i samim tim je inherentno relacioni. Međuzavisni odnos između negovatelja i primaoca nege obično karakteriše emocionalnost i često se zasniva na asimetričnim odnosima moći, zavisnosti osobe koja prima negu, a samim tim i ranjivosti. Imajući u vidu životno doba, ključno je priznati da zavisnost od tuđe nege nije izuzetna, već zajednički imenitelj sa kojim svi naši životi počinju i kojim se većina naših života završava. Tokom životnog veka, postoje faze u kojima ćemo morati da primamo ili možemo da pružimo negu. Život bez bola i bez svih vrsta brižnih obaveza je obećanje savremenog zapadnog kapitalističkog društva, ali to postaje stvarnost samo u izuzetnim i retkim slučajevima, i to po cenu sistematske eksploatacije i nejednakosti¹Corinna Dengler, Giacomo D’Alisa, Caring for Change: Our Degrowth is Intersectional!, 2021.

Ekonomija brige umesto ekonomije rasta

COVID-19 pandemija pokazala je koliko je čitav sistem nestabilan i zavistan od poslova u oblasti nege i brige i kolika potreba za ovim poslovima postoji. Klimatska kriza, rast nejednakosti, ratovi širom sveta, rasizam, nacionalizam i kolonijalizam dodatno ukazuju da je trenutni sistem ekološki i socijalno neodrživ i da su potrebene radikalne mere kako bi se situacija promenila. Jedan od potencijalnih odgovora daje intersekcija feminističke i odrasničke teorije i prakse.

Odrast naglašava potrebu da se odustane od ekonomskog rasta kao jedinog političkog cilja. Umesto toga, fokus bi trebalo da bude na „blagostanju, socijalnoj pravdi i ekološkoj održivosti“. Feminističke naučnice takođe kritikuju kapitalističke modele proizvodnje i potrošnje zbog toga što ne uzimaju u obzir neprocenjivu prirodu brige za pojedince. i društvenog blagostanja. Ovaj pristup posebno predviđa društvo sa različitim rodnim ulogama, gde su plaćeni i neplaćeni rad pravedno raspoređeni među svim članovima društva. U centu preseka ova dva teorijska i aktivistička pravca upravo se nalazi nega i briga, kako za pojedinca i društvo u celini tako i za druga živa bića i neživi svet.

Socijalno i ekološki održivo društvo imaće mnogo više prostora i potreba za povećanjenjem broja i obima poslova u oblasti brige i nege. Ali oni moraju da budu redefinisani, revalorizovani i redistribuirani, za šta se već godinama zalaže feministički pokret.

Univerzalni osnovni dohodak i dohodak za brigu i negu

Univerzalni osnovni dohodak i dohodak za brigu jedne su od potencijalnih ideja kako obezbediti bolje uslove za sve one koje obavljaju plaćene ili neplaćene poslove u oblasti nege i brige. Univerzalni osnovni dohodak je predlog politike kojom se individualizirani dohodak bezuslovno dodeljuje svim rezidentima u jednakim iznosima, bez obzira na veličinu njihovih prihoda.

Za razliku od drugih socijalnih davanja, prednosti univerzalnog osnovnog dohodka su u tome što se isplaćuje pojedincima, a ne porodicama ili domaćistvima, čime se omogućava veća finansijska autonomija ženama koje su u značajno manjoj meri od muškaraca vlasnice bilo kakvog kapitala. Takođe univerzalni osnovni dohodak ne zavisi od primanja, prošlog ili trenutnog zaposlenja ili želje da se traži posao, dok primalac može da radi sa njime šta želi. Univerzalni osnovni dohodak bi trebalo da omogući da primaoci mogu svoju reprodukciju da obezbede nezavisno od tržišta rada, odnosno bez uslovljavanja da za zadovoljenje osnovnih potreba nužno prodaju sopstvenu radnu snagu.

Sa jedne strane predlog uvođenja osnovnog dohodka mogao bi da doprinese svima koji se bave neplaćenim poslovima brige i nege, a to su u najvećoj meri žene. Sa druge strane, postoji opravdana bojazan da bi neopreznim uvođenjem ovakva mera žene dodatno pogurala nazad u kuće i time možda i dodatno legitimizovala patrijarhalno društvo. Uz to potrebno je i promeniti imigracione politike jer uslov da samo rezidenti dobijaju univerzalni dohodak diskriminiše sve one koje nemaju potvrdu u vidu papira, a defakto žive na toj teritoriji.

Ishodi uvođenja univerzalnog osnovnog dohodka umnogome zavise i od razloga za uvođenje i ideologije koja stoji iza ovih razloga. Liberali žele uvođenje osnovnog dohodka kako bi imali opravdanje za gašenje drugih socijalnih davanja i službi, dok bi odgovor sa leva trebao da bude drugačiji. Kako feministkinje, tako i odrasnici koje se zalažu za univerzalni osnovni dohodatk smatraju da mora ići u kombinaciji sa drugim merama i da iza svega mora da stoji transformativni pristup u cilju promene načina na koju se vrednuju neplaćeni poslovi.

Problem univerzalnog osnovnog dohodka je upravo i njegova univerzalnost i neprepoznavanje da su neki članovi društva odgovorniji za probleme od ostalih, a neki ranjiviji. Univerzalni osnovni dohodak ne prepoznaje da neke članice društva obavljaju većinu neplaćenog rada, dok oni koji ne obavljaju skoro ni malo neplaćenog rada treba da dobiju istu zagarantovanu sumu.

Prepoznavanje ovog problem doveo je do razvoja predloga univerzalnog osnovnog dohodka za brigu i negu. Za razliku od UBI-a, ova mera ima dva aspekta, prvi i dalje ostaje univerzalni i fiksni – to da svi stanovnici dobijaju određenu zagarantovnu sumu novca na mesečnom nivou. U drugi deo računice ulazi i aspekt nege, brige i količina obavljenog neplaćenog posla. Ovo je lako moguće izračunati preko istaživanja koja se rade za EU, a mogla bi se proširiti i na druge države. Ova istraživanja pokazuju da kada se saberu plaćeni i neplaćeni rad žene u proseku u svakoj državi EU rade više nego muškarci. Upravo zbog toga, žene bi trebalo da dobiju veću nadoknadu u skladu sa većim obimom ukupnog posla koji obavljaju.

Univerzalni dohodak za brigu i negu bolje sagledava nejednakosti u društvu i prilagodljiv je ukoliko dođe do promena. Osnovni cilj ove mere je da na kraju nema razlike u količini neplaćenog rada koji obavljaju žene i muškarci. Naravno, ovo se neće desiti samo implementacijom jedne mere, već mora biti praćeno i uvođenjem univerzalnih osnovnih usluga i radom na obrazovanju kako bi se promenila percepcija neplaćenog rada i njegov značaj izjednačio sa plaćenim.

Sve ovo bi trebalo da bude praćeno komunaliazacijom brige jer uprkos većem vrednovanju nije fer da sav posao brige padne na određene pojedince ili društvene grupe. Da bi došlo do komunalizacije poslova brige potrebno je skratiti radno vreme. Skraćivanjem radnog vremena ostavilo bi se više prostora za poslove brige i nege, ali i za druge neplaćene poslove u kojima ljudi češće vide izvor zadovoljstva nego u plaćenom radu.

Dok ostaju podela između vrsta rada i njihove vrednosti, takve podele vodiće i do veštačkih podela među ljudima koji zapravo dolaze iz iste klase i onemogućavaće njihovo organizaovanje. Prepoznavanje i vrednovanje neplaćenog rada bi mnoge žene poput moje majke učinilo vidljivijim i dalo im ona prava koja za sada uživaju samo oni koji imaju plaćene poslove.