Nedavno sam šetao Sarajevom i prolazio pored zgrade federalnog parlamenta. Ispred sebe uočio sam grupu predškolske dece, sa dve vaspitačice. Mali ljudi, među kojima tek poneko ume sebi da zaveže pertlu, okupili su se oko jedne od poznatih „sarajevskih ruža“, mini-udubljenja iz vremena rata, mesta na koje su padale granate, koja su onda ofarbana crvenom bojom kako bi podsećala na sve stradale tokom četvorogodišnje opsade prestonice. Vaspitačice su upitale: „Znate li vi djeco, šta je ovo?“ Dok su mališani vrteli glavama, neki potvrdno a neki odrično, verovatno je usledilo objašnjenje. Nisam se zadržavao da bih čuo kako se tom uzrastu objašnjavaju „sarajevske ruže“. Sad mi je žao što nisam zastao, ali valjda mi je bilo neugodno. Ovako, ostaje mi jedino utisak: naša su društva toliko izranjavana i oštećena, da bi nam bilo potrebno pravo malo čudo da kroz obrazovne sisteme pravimo bolje ljude od nas samih.

Stanje „na terenu“, ipak, ne samo da je daleko od čuda, već je jako blizu da nas odvede tamo gde nas više ni čudo ne može spasiti. Situacija u regiji po pitanju obrazovanja i načina na koji banalni i ne tako banalni nacionalizmi kroz njega pronalaze put do mlađih generacija, često je vrlo zabrinjavajuća. S vremena na vreme, sistemsko „pravljenje nacije“ kroz istorijske i druge udžbenike, ali i neformalne uticaje popularne kulture ili školskih i drugih priredbi, prelaze granicu suptilnog i postaju vrlo opipljiva i očigledna tragedija. Tako su srednjoškolci u Slavonskom Brodu ili Tomislavgradu u proteklih desetak godina „zik hajlovali“, a nastavnica iz bosansko-hercegovačkog grada se branila time da to nije „zik hajl“ nego „Za dom spremni“. U Srbiji se situacija, takođe, svako malo „otme kontroli“. U proteklom periodu imali smo nekoliko slučajeva, koji su zgrozili deo javnosti, dok drugi u tome nije pronalazio nikakav problem. Osim što su privukli pažnju, oni su i ogolili opšte stanje u srpskom obrazovanju.

Srpsko obrazovanje kao ogledalo „stanja nacije“

Najskoriji slučaj nacional-šovinističke zloupotrebe školaraca, dogodio se u Novom Sadu. Grupa đaka četvrtog razreda u Osnovnoj školi „Vasa Stajić“, snimljena je kako svoju priredbu, u „voziću“ koji smo mi kao klinci obično pravili uz Bajginu pesmu „Moji su drugovi“, proslavljaju uz poznatog ratno-huškačkog pevača, Baju malog knindžu. „Ne volim te Alija, zato što si balija, srušio si miran san, nosila ti Drina sto mudžahedina, svaki dan“. Sreća u nesreći je da, čini se, većina dece nije znala reči ove pesme, a u javnosti se spekulisalo da je jedno dete pustilo pesmu. To znači da poznavanje ovih stihova, izuzev jednog deteta ili možda nekolicine, niko nije doneo iz kuće. Ko je pustio pesmu i kome je uopšte tako nešto palo na pamet, manje je važno od toga da niko od nastavnog osoblja nije našao za shodno da je ugasi. Deci sigurno, pa čak i onom detetu koje je pustilo pesmu, nije poznato ni ko je Alija, niti ko su Balije – a ni mudžahedini. Jedini poznat deo refrena je onaj o reci Drini, o kojoj su morali slušati na časovima prirode i društva ili su možda, već i videli tu „lepoticu“ koja se u vreme rata, kažu oni koji su tome svedočili, crvenila od krvi Bošnjaka pobijenih u raznim delovima Istočne Bosne. Iako deca mahom nisu čula „Ne volim te Alija“, jasno je da će je nekad u budućnosti ponovo čuti, moguće i pustiti sebi kod kuće iz znatiželje i, sasvim sigurno, formirati svoj mali dečji stav o njenom sadržaju. Kako je opšte-društvena klima takva da je osuda tih stihova znatno ređa od slavljenja poruke koju salju, ova prilika može se uzeti i kao početak jednog „divnog prijateljstva“ između ove generacije naše dece i nacional-šovinizma.

Reći će možda neko da je ovo predviđanje puka spekulacija i da je ovo izolovani incident koji ne može biti uzet kao sistemski problem. Kada je pre nekog vremena aktuelni ministar obrazovanja iz redova Miloševićevog SPS-a, Branko Ružić, obznanio da će na početku svake školske godine naši đaci prvaci slušati intoniranje himne „Bože pravde“, veći deo javnosti pozdravio je taj potez ili, u najmanju ruku, u tome nije video ništa problematično. „To je prava slika, a ne Baja mali knindža“, mogao bi reći prosečni konzument i kreator srpske javnosti i dodati da je reč o poštovanju i slavljenju države Srbije i njenih simbola. A šta je Srbija i koji su njeni temelji, na kojima počiva njena državnost ali i njeni simboli? S obzirom na to da je svoju državnost obnovila tek 2006. godine, njeni se temelji mogu samo donekle tražiti u daljoj prošlosti – od Nemanjića do kosovske bitke, Karađorđa i srpskih ustanaka protiv Otomanskog carstva. Značaj deo njenog nacionalnog identiteta, pa samim tim i državnosti, međutim, počiva i na odnosu spram skorije prošlosti – pogotovo one iz devedesetih godina. „Bože pravde“ dakle, predstavlja Srbiju koja negira genocid i brojne druge zločine koji su činjeni širom bivše Jugoslavije devedesetih godina i njeni simboli implicitno osnažuju ovaj – kao i sve druge sastavne delove nacionalnog identiteta. Otuda Baja mali knindža nije deo protokolarnog folklora na državnim svečanostima – kao što to nije ni, primera radi, Tomson u Hrvatskoj. On ipak jeste utkan u svaki vez zastave i svaki stih himne, zemlje koja se spram tema iz pesama poput „Ne volim te Alija“, suštinski, ne određuje drugačije od Baje malog knindže. Makar polovina ministara u vladi i mnogo funkcionera vladajućih i opozicionih partija, bez sumnje je sa smeškom gledalo snimak iz novosadske škole. Stoga to nije incident, čak nije ni podsvesno koje izbija na površinu, već je nezvanično, politički nekorektno – ali i vrlo sistemsko.

Zato je, između ostalog, i fotografija na kojoj đaci Osnovne škole „Branko Radičević“, ponovo iz Novog Sada, drže tri podignuta prsta – dok njihov profesor hemije tu fotografiju deli na društvenim mrežama uz komentar „Srpčići moji“, takođe znatno malignija od izraza banalnog nacionalizma. Dojam koji ovakve vesti ostavljaju – da se radi o incidentima ili retkim prosvetnim radnicima koji „prelaze liniju“, zamagljuje mnogo toga. Ovde nije reč o samom simbolu, činjenici da je uz tri podignuta prsta rađeno sve i svašta po ratištima devedesetih godina – neki ljudi će zaista podići tri prsta bez namere da bilo koga uvrede. U ovom slučaju, ipak, slikanje u multikulturnoj sredini kakva je Novi Sad, uz poruku koju je nastavnik ostavio na društvenim mrežama, daju jednu posve drugačiju i vrlo jasnu nacionalističku konotaciju.

Obrazovanje kao produžena ruka nacionalizma

Ali šta bi mogla biti stvarna ideološka pozadina i koja je to specifičnost Srbije koja bi male „Srpčiće“ smestila u širi kontekst? U toj zemlj ili u jednom delu njenog društva, naime, postoji jedna ideološka matrica prema kojoj su Srbi u Srbiji zapravo najugroženiji, baš zbog toga što ne mogu otvoreno da propagiraju svoje srpstvo na način na koji manjine – bilo nacionalne, verske ili seksualne, mogu da se diče svojim identitetom. Ako malo bolje pogledamo, ipak, srpski nacionalni identitet vrlo je upadljiv i eksplicitan na svim mestima – od kulturnih manifestacija, medijskih sadržaja pa sve do obrazovnih institucija. U kulturnom smislu, veliki deo toga je prilagođen Srbima (što Srbiju ne čini izuzetkom u odnosu na bilo koju drugu zemlju, naprotiv) – tako da dodatno naglašavanje srpstva poprima obrise degutantnog, ako ništa više. U školama se, međutim, događaju stvari koje govore u prilog tezi da će nacionalnoj, verskoj i etničkoj mržnji biti mnogo teže stati na put, što više vremena prolazi od ratnih sukoba krajem prošlog veka. Generacije koje su vodile ratne politike nisu odrastale u nacionalističkom ključu – makar ne sistemski. Uprkos tome što su se u jednom momentu „nacionalno osvestile“, starije generacije sećaju se suživota u sklopu socijalističke Jugoslavije. Nacionalne države nastale na ruševinama socijalizma, sa druge strane, pobrinule su se za to da svaka nova generacija bude što zadojenija narativom o žrtvi sopstvenog naroda i zločinačkom karakteru drugog, ili drugih. Nove generacije u većini slučajeva, nemaju iskustvo suživota, niti su odrastale na narativima o tome da je suživot koji probija nacionalne, etničke i verske barijere uopšte moguć. Zato su ta tri prsta i „mali Srpčići“ mnogo simptomatičniji – jer oslikavaju jednu posvećenost reprodukciji društvenosti u izrazito nacionalističkom ključu. Obrazovanje, kada se tako stvari postave, najpre služi pravljenju „Srpčića“, pa tek onda hemičara, istoričarki ili naprosto ljudi od integriteta i karaktera – a ne poslušnika.

To su sve razlozi iz kojih je svakim danom sve teže boriti se protiv nacionalne histerije koja bezmalo traje već tri decenije. Ona nije u svakom momentu u svom vrhuncu vidljivosti, ali je sveprisutna zbog toga što su kulturna i obrazovna sfera, uz izuzetke, postale poligoni za reprodukciju nacije koja stoji iznad svega drugog. Konstantno poturanje mantre o „ugroženosti Srba u Srbiji“, sa druge strane, služi kao opravdanje za izlive srpstva u školama – jer šta žrtvi drugo preostaje nego da još ponositije izražava svoj identitet. Takva naopaka logika, osim u sferi obrazovanja, ima svoje posledice i u svim drugim poljima – od medija, nauke, institucionalne postavke – pa sve do kulture i (zakržljale) kritičke javnosti, uopšteno govoreći. Njeni efekti, takođe, nisu ograničeni samo na Srbiju, već sežu preko njenih granica i proizvode domino-efekat u regionu.

Stoga je primer sa početka, koji se tiče predškolske dece i „sarajevskih ruža“,važan. Sve dok  u Srbiji nema naznaka drugačijeg obrasca u političkom, kulturnom i obrazovnom smislu, sva očekivanja da će deca u republikama u kojima se vodio rat, makar do neke dobi ostati pošteđena priča o ratu, biće iluzorna. Sa druge strane, o „sarajevskim ružama“ verovatno bi trebalo više da slušaju deca iz Srbije i to u malo starijem uzrastu, rane srednje škole. Iako sada deluje utopijski, ali ujednačavanje udžbenika istorije, usklađivanje sa istinom a ne sa interpretacijama ove ili one strane, jedino je „čudo“ koje može spasiti dolazeće generacije od mržnje i podela. Umesto politizacije genocida u Srebrenici od strane bošnjačkih političkih elita, na primer – mogla bi se odvojiti jedna godišnjica isključivo za dolazak srednjoškolaca iz Banjaluke, Beograda i drugih gradova koji potpadaju pod entitete i države koje negiraju genocid. Time bi se nesumnjivo, dalo mnogo više pijeteta žrtvama i mnogo više šanse budućim generacijama za suživot. Moguće je da ovakav scenario zaista izgleda kao san, ali bez težnje ka ispunjenju takvog sna, ostaje nam samo ova košmarna stvarnost koja će, iz generacije u generaciju, postajati sve ukorenjenija i otpornija na bilo kakvu transformaciju.

FILIP BALUNOVIĆ

POLITIČKI FILOZOF, DOCENT NA FAKULTETU ZA MEDIJE I KOMUNIKACIJE, NAUČNI SURADNIK INSTITUTA ZA FILOZOFIJU I DRUŠTVENU TEORIJU U BEOGRADU.