Sudbina velikih filozofa, pogotovo ukoliko su se odlikovali britkim stilom i ubedljivom retorikom, veoma je slična. Njihove misli, citati i aforizmi postaju široko poznati. Gubeći svoj izvorni smisao na kraju obično posluže kao zgodna moneta za potkusurivanje.

Mnogi aforizmi poznatih filozofa su u stvari apokrifi. Tom fenomenu poseban doprinos pružaju društvene mreže, ali one nisu isključivi krivac. Pojava je daleko starija od internet stranica koje sadrže popular quotes. Zbirke različitih aforizama, tipa „Platon o ženama“, „Sokrat o demokratiji“, ili „Šopenhauer o sreći“ bile su popularne još početkom prošlog veka. Probijajući se kroz naslage prevoda i interpretacija, uglavnom ih je nemoguće proveriti, dok se za neke ubrzo ispostavi da su apokrifi. Ponekad apokrifi imaju dugu tradiciju, a ispitivanje korupcije često obiluje neočekivanim preokretima.

Predmet mog interesa je izjava Predsednika republike Srbije (29.03.2024), koja počiva na jednom navodno Volterovom aforizmu. Izjavu navodim uz razumljiva skraćenja koja, nadam se, ne utiču na smisao teksta:

„Što se tiče Novog Sada, pozivam sve da niko nikom ne preti… Molim da ne prete Dinku Gruhonjiću, sve najgore mislim o njegovim izjavama, ali ću svim silama da štitim njegov fizički integritet i njegovo pravo na drugačije mišljenje. Ne postoji čovek koji gore misli o svakom slovu ili reči koje je taj čovek izgovorio… Sram ga bilo za Dinka Šakića. Ustaški zlikovac koji je poklao desetine hiljada Srba. Sram te bilo za to…“

Aforizam, odnosno apokrif, usled svoje retoričke snage, zauzima važno mesto u javnom govoru.  

Korupcija i njena istorija

Naime, Predsednik republike Srbije poslužio se navodnom  Volterovom izrekom:  

„Ne slažem se sa tvojim rečima, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da ih izgovoriš.“

U društvu u kome nastava filozofije trpi udarce sa raznih strana, pogođena reformama i racionalizacijama, od smanjenja broja časova, izgona iz kurikuluma, pa do famoznog učenja prema ishodima, nastavnici filozofije bi trebalo da pozdrave retorički manir Predsednika republike, kao i da ga iskoriste u neravnopravnoj borbi za preživljavanje ovog dragocenog predmeta.

Problem je u tome što taj aforizam Fransoa Volter nikada nije upotrebio, kao što bi poznavaoci njegovog dela rekli da on baš i nije u skladu sa njegovim učenjem. Naime, Volter se zalagao za „prosvetiteljstvo odozgo”, tj. da istina nije za svačije uši, nego tek za one koji su u stanju da je podnesu i sprovedu postepeno, bez „nekulturnih” zastranjivanja koje je navodno propovedao Ruso. Na primer, argumenti u prilog ateizmu, panteizmu i deizmu ne izgovaraju se pred poslugom, jer da „nema boga, sluga bi nas zaklao na spavanju”. Ali, u pitanju je istinitost i ove anegdote. Ipak, pravo slobode govora je veoma restriktivno, prosvetiteljstvo nije prosvetiteljstvo za sve, otprilike kao što je i famozna atinska demokratija izuzimala meteke, žene i robove.

Konkretno, pozivam se na tekst Luj-Filipa Gratona. Navedeni aforizam izroni svaki put kada se povede rasprava o slobodi izražavanja, bilo da je reč o akademskim publikacija, konferencijama ili raspravama na internetu. Volter nikada nije napisao taj aforizam, a verovatno ga nikada nije ni izgovorio. Reč je o apokrifnom citatu. Slučaj je razjašnjen u jednom delu o lažnim citatima, apokrifima i srodnim nesporazumima.

Kako je nastala ova korupcija?

Aforizam potiče iz knjige Volterovi prijatelji (1906) izvesne Evelin Beatris Hol (pseudonim Stiven Talentajer), a formulisan je u poglavlju posvećenom filozofu Helvecijusu. Biografkinja je pokušala da naznači osećanja koja su ophrvala Voltera tokom polemike koja je usledila nakon objavljivanja jednog Helvecijusovog dela. A piše i o Volterovom stavu prema jednoj kontroverzi:

„’Ne odobravam ono što kažete, ali braniću do smrti vaše pravo da to kažete’, bio je njegov sadašnji stav.“

Evelin Beatris Hol je ponovo doprinela konfuziji. U delu iz 1919.  navodi je kako te reči predstavljaju volterovski princip, a pitanje autorstva i dalje ostavlja otvoreno. Doduše, u Volterovom Filozofskom rečniku postoje veoma slične formulacije. Beatris Hol tek 1939. nedvosmisleno priznaje da je ona izmislila taj aforizam. Uprkos priznanju, on se i dalje pripisuje Volteru.

Devedesetih godina prošlog veka „prosvećeni“ pripadnici režima Slobodana Miloševića ovom volterovskom formulacijom, a u stvari apokrifom, uzvraćaju svojim kritičarima, pokušavajući da suprotstavljenu stranu interpeliraju kao poklonike jednog novog fetiša – „demokratskog dijaloga“.

U akademskom svetu „korupcija“ je pogrdna etiketa koja sugeriše promenu u jeziku, degradaciju teksta, uglavnom na osnovu ljudske  greške. Moderna lingvistika odbacuje ovaj koncept. Inovacije, promene, pa i „kvarenja“ značenje se ne mogu naprosto označiti kao dobre ili loše stvari. „Funkcionalisti” insistiraju da svaki trend u promeni značenja nastaje na osnovu funkcija jezika koje jezik „treba da“ ispuni. Korupcija nastala na osnovu prihvatanja nekog standardnog tumačenja nije sama po sebi pogrešna, ona krije vrednu istinu, određenu promenu koja se dogodila, a koja još nije sasvim evidentna. Korupcija je upravo razotkriva.

Dakle, apokrif treba shvatiti veoma ozbiljno. Upotreba apokrifa predodređuju funkcije jezika, a ne obratno. Njegova nepodnošljiva lakoća postaje zarazna!

Mašina za mlevenje ljudskog mesa

Ukoliko su teorijski uvidi koje pretpostavljam iole istiniti, apokrif je formulacija koja počiva na pragmatičkoj funkciji jezika, ili je njome predodređena. Kako je to već formulisano, jezik podleže informativnoj funkciji (prenosi informacije), ekspresivnoj (izražava emocije), kohezivnoj (jača društvene veze) i delatnosnoj (upravljavamo sobom ili pozivamo na akciju). Navodno, ne postoji jasnija i samorazumljivija klasifikacija od ove. A mašina za mlevenje ljudskog mesa uključuje se aktiviranjem navedenih „dugmića“.

U našem slučaju, dobro informisani govornik nesumnjivo je upoznat sa autentičnom izjavom Dinka Gruhonjića, što informativnu funkciju isključuje ili je smešta u drugi plan. Izjava predsednika veoma je daleko od značenja rečenica Dinka Gruhonjića. Teze su namerno zamenjene. Poznati profesor i novinar govori o sebi kao žrtvi progona zbog svog profesionalnog angažmana, koji je izazvao lavinu šovinističke mržnje. U čemu sastoji kukavičije jaje? Na kritiku se uzvraća aktiviranjem označitelja „klanje“ i „ustaše“. Na taj način se homogenizuje javno mnjenja, a insistira se na formiranom transgeneracijskom identitetu čija trauma „usisava” sva ostala značenja.

O čemu je reč? Kolektivni identiteti nastaju na osnovu velikih trauma (Vamik Volkan), tako što masovna trauma prerasta u grupnu traumu. Grupna trauma u prvi mah uključuje one koji su bili neposredno izloženi nekom strašnom događaju, a zatim i one koji se osećaju povezani s prvim, putem identifikacije sa prethodnom definisanom društvenom grupom. Događaj mora postati važan za samorazumevanje definisanja miliona pojedinica koji čine grupu. Da bi objasnio ceo proces Vamik Volkan formuliše još jedan koncept, izabranu traumu. Volkan u prilog svojoj argumentaciji navodi niz traumatičnih događaja koji koji nesvesno postaju izabrani od strane grupe radi njenog samodefinisanja: od pada Konstantinopolja i rušenja drugog hrama u Jerusalimu, do poraza na Galipolju koji je stvorio čak tri nove nacije. Porazi i stradanja deluju ubedljivije u identitetskom smislu nego uspesi i pobede. Žrtva je u prednosti, a onaj ko se drzne da ukaže na mogućnost drugačijeg pristupa, ugrožava vrhovni fetiš. Pored vrhovnog fetiša zla pitanja se jednostavno ne postavljaju. Smeštanjem govornika položaj vrhovne žrtve, žrtva sada manipuliše celom situacijom, kao što mazohista smeštajući bič u ruke sadisti, upravlja celom scenom. Oduzeti žrtvi bič kojim se kažnjava, znači oduzeti joj najveći deo moći koji poseduje.

Ni društveni kontekst nije bez značaja. Ako je išta dobro u celoj stvari, za samo dve nedelje na jednom mikro-primeru, događajima u gradiću kao što je Novi Sad, očigledno je demonstrirana veza klerikalizma i investitorskog urbanizma, trans-nacionalnog kapitala i lokalnog etno-fašizma, uz gradonačelnika i predsednika republike koji indirektno komanduju eskadronima huligana kao što je to slučaj u rasističkim stereotipima o zemljama trećeg sveta. Dakle, stvari su ogoljene do kraja.

Za sada, o pukovniku Baratunskom ima ko da piše.

Iz jedne druge optike, one lakanovske, reč je „uvrtanju“ Mebijusove trake. Lažno pozivanje na mir, toleranciju, uzdržanost, slobodu izražavanja preokreće se u objektivno ili institucionalizovano nasilje usmereno na pojedinca, kao i na sve ono šta taj pojedinac trenutno predstavlja. Zvanični mediji koji prenose izjavu zvaničnika, osuđuju, favorizuju ili fiksiraju subjektivno nasilje, za objektivno su slepi ili nekonsekventni, a do sistemske ravni nikada ne dospevaju u svojoj navodnoj analizi. Analizirani govornik interpelira javnost, homogenizujući je kao žrtvu, obezbeđujući da sve ostane po starom.

Vidljivost nasilja je toliko važna da ono mora biti zvanično objavljeno. Kao što smo videli na primerima borbe protiv favorizovanja investitorskog urbanizma u Novom Sadu, ultra-objektivno nasilje kapitala pretvara se u ultra-subjektivno nasilje nacionalizma. Kritičari tog procesu imenuju se kao „anti-Srbi“ i „mrzitelji pravoslavlja“. Fenomeni „ultra-subjektivnog“ nasilja, vođeni opsesijama identiteta, mogu se svakog trenutka preokrenuti u ultra-objektivno nasilje, nastalo redukcijom ljudskih bića na status beskorisnosti ili viška, premda ultra-objektivno nasilje ostaje fundamentalno heterogeno, kako je to formulisao Balibar.

Targetiranje apokrifom

Filozofski apokrifi imaju značajno mesto u trenutku sadašnje političke borbe. Dok je devedesetih pozivanje na apokrif bilo način simuliranja debate i interpelacije, sada je reč o tzv. „targetiranju“, tj. o procesu preokretanja subjektivnog nasilja u neki viši, organizovaniji oblik. Ono što je lažno u nižem stupnju (osuda nasilja onoga koji se navodno uzima u zaštitu), postaje preokrenuta istina u višem – sada se organizuje nasilje, a predmet ostavlja bez zaštite. U ovom slučaju, targetiranjem individue izvršeno je obraćanje celoj naciji, pitanje je samo u kojoj meri će se nacija odazvati.To što je nasilje izvršeno posredstvom apokrifa, kontekst zadobija još jedan važan okvir. Ne samo da je istinu nemoguće utvrditi nego ona više i nije važna. Važno je samo obraćanje i smeštanje u položaj žrtve.

Kada Horkhajmer i Adorno u Dijalektici prosvetiteljstva patetično utvrđuju smisao istine, misao koja negira nepravdu, svoje teze upućuju upravo Volteru ili kritici Voltera. Polovična argumentacija koja ističe svoje navodno dobre strane veliča svoju suprotnost: nasilje. Laž vidi samo ono što i sama jeste, jer jezik postaje puki instrument. Upotrebiću zato još jedan volterovski apokrif:

„Mali narodi trebaju samo velike žrtve!“

A tu ni Volter nije nevin. Naime, on sam može biti svrstan u predmet vlastite kritike. Volter je jedan od glavnih krivica za dramatičnu protivrečnost prosvetiteljskog shvatanja istorije kao i njenog povratka mitologiji. Kritikujući klerikalizam i mit o Adamu, Volter stvara drugi. Mit o početku i nastanku istorije smešta u Indiju, inicirajući novo istorijsku paradigmu, onu o kretanju i razvoju ljudskog duha od Istoka ka Zapadu, ali sada na judeofobnim temeljima.   

Sa stanovišta formalne logike upotreba apokrifa je još jasnija, reč je o upotrebi logičke pogreške contradictio in adjecto (protivrečnost u dodatom). Na tezu koja insistira na zabrani nasilja, nadovezuje se druga, koja direktno instruira nasilje. Pravo na izgovaranje brani se do smrti! Kao u trivijalnom sofizmu, kada autora pozovemo na odgovornost zbog teze, a on se poziva na antitezu, inicirajući arlekinsko kruženje argumenata.

Samo što je sada reč o žongliranju ljudskim glavama.

SRĐAN DAMNJANOVIĆ

FILOZOFSKI PISAC IZ NOVOG SADA.