O neizbežnosti rata, ili kako smo prevareni da su ratovi naša sudbina

Ratnohuškački glasovi kruže Evropom, ponovo. Sve češće se daju neumerene izjave o novim vojnim opasnostima koje nam prete, smišljeno se gradi slika nestabilnosti utemeljena na dekontekstualizaciji postojećih svetskih procesa (uključujući i bezbednosne izazove), a bilo kakva mogućnost razgovora o strukturnim problemima koji se nalaze u srži nestabilnosti predstavljene neizbežnom, izbegava se i proteruje iz javnosti i mejnstrima kao suvišna. Rat u Ukrajini, trenutno glavni vojni, politički i ekonomski destabilizator sveta, svakog dana dobija na eskalatornom potencijalu. Sve češće svedočimo širenju ratne psihoze i opipavanju terena za još veći, evropski rat protiv Rusije – bez sumnje, na teritoriji već razorene Ukrajine. Evropske elite neće rizikovati svoje gradove, ali su zato spremne, kao i Rusi uostalom, da Ukrajinu ostave do kraja u ruševinama, kako bi postigli svoje ciljeve.

Glavni protagonista trenutne epizode u psihološkoj pripremi na širi evropski rat je francuski predsednik Emanuel Makron koji se pojavljuje u ulozi puštača probnog balona u pravcu slanja kopnenih trupa u Ukrajinu. Opasnost pretvaranja ukrajinskog rata u otvoreni evropski sukob po formuli ostatak Evrope vs Rusija (već viđeno u istoriji, potražite lekcije iz 19. veka), iako i dalje daleko, sada više ne izgleda toliko nemoguće. Izgovoreno je nešto što se nije smelo izgovoriti, i stanovnici zapadne Evrope, posle nekoliko generacija mira, dobijaju poruku da će možda njihova deca opet ići u rat. Osiromašena i moralno ucenjena evropska radnička klasa, ubeđuje se da se u Ukrajini brane njeni interesi, dok zapravo biva iskorišćena za stara imperijalna nadmetanja oko teritorija i sfera interesa, i naravno za ratna bogaćenja političkih i ekonomskih elita.

Ako ne ode da ratuje u Ukrajini, Evropljanin rizikuje da se rat prelije na njegovu teritoriju, navodnom ruskom invazijom na baltičke ili skandinavske zemlje, ili, što da ne, Poljsku. Dekontekstualizacija rata u Ukrajini – o čijim uzrocima još dugo neće moći da se progovori na Zapadu – čini u svesti prosečnog Evropljanina mogućom rusku najezdu na Evropu, ali u svetlu činjenica zasnovanih na političkoj stvarnosti Rusije, ruske vojne moći, i uopšte, realpolitičkog pragmatizma, lišenog propagandnih zaglušujućih fanfara, takva stvar se čini toliko malo verovatnom, da se moramo zapitati, ko zaista želi prevođenje ukrajinskog rata u sveevropski rat? Čemu služe ova zastrašivanja kojima svedočimo, sem da ubede građane Evrope da su pridavljujuća inflacija i sve veći finansijski tereti koji im se prebacuju na leđa, prirodni zakoni našeg (kapitalističkog) sveta u kome mora da se finansira rat; da je trend osiromašenja, sve lošijih socijalnih uslova, sve skuplje i nedostupnije medicinske zaštite, uz sve manju brigu o javnom dobru, zapravo prirodni zakon kojem se ne može stati na put? Da bi se takav svet nametnuo kao samorazumljiv i da bi se izbeglo postavljanje pravih pitanja, potreban je strah. Igranje na strah uvek se kroz istoriju pokazivalo kao dobra karta – u strahu, smanjuje se sposobnost kritičkog promišljanja, a u svetu kontrole masmedija, to je lakše izvesti no ikada pre.

Predstavljanjem ratova neizbežnim, i kao svojevrsne ciklične neminovnosti, svi mi se činimo pasivnim učesnicima istorije, bez ikakvog prava da definišemo sopstvenu stvarnost ili da utičemo na neumitne prirodne istorijske procese. Demorališemo se kao politički subjekti, predstavljamo se malim i nebitnim naspram velike istorije koja stoji nad nama. Da li je baš tako? Naravno da nije, i najveća opsena ikada smišljena jeste prikazivanje društvenih zakonitosti – nastalih na našem prećutnom konsenzusu – prirodnim, neumitnim, samobitnim. To su desničarske logike – svako pozivanje na perpetuacije, oslonjene na zakone ljudske prirode, poput inherentne sklonosti ka nasilju, sukobu, nadmetanju, prevare su koje se koriste da se čitava društva mobilišu oko interesa malog broja ljudi. Nije začuđujuće da u takvim vremenima posebno smetaju glasovi koji razobličavaju suštinske interese iza propagandnih, i da je u tu svrhu, posebno važno skloniti iz mejnstrima antiratne glasove.

Zastrašujuća antiratna tišina u 2024. posledica je svih navedenih uzroka, ali i nekih drugih. Nikako ne smemo zaobići, da možda i najvažniji, glavni stub zaglušujuće antiratne tišine, počiva na (većinski) moralno korumpiranoj zapadnoj (i ne samo zapadnoj) intelektualnoj eliti. Intelektualni koncepti suprotstavljanja hegemoniji, dominaciji, sili i nasilju, od rezolutnih i principijelnih, postali su porazni i prilagodljivi. Pojam nezavisnog intelektualca u zapadnom svetu brisao se tokovima novca unutar akademije, i danas je gotovo izbrisan u potpunosti. Tako smo došli u situaciju, da paradoksalno, imamo veći broj školovanih ljudi no ikada ranije, a nikad manje slobodnih intelektualaca – ljudi koji bi mimo uskospecijalističkog obrazovanja i dodeljenje apanaže, bili u stanju da neguju statusnoj i materijalnoj korupciji nepodložne moralne stavove, i vrednosne sudove utemeljene na humanizmu, i čija misao ne bi bila autocenzurisana sopstvenim privilegijama, već bi mogla da transgresira udobnosti u koje su ušuškani. Nadnacionalan je postao samo kapital, ali ne i ljudska prava i etički postulati. Ratovi i zločini se vrlo lako mogu opravdati, ukoliko su vođeni na pravoj strani, a pravu stranu definiše štošta drugo, samo ne principi. I dok su na Zapadu antiratni glasovi bilo prevedeni u mejnstrim, bilo marginalizovani, dotle se u Rusiji protivljenje ratu kažnjava kao krivično delo. Ideja da je rat nešto sveto i da se u vreme ratnih dejstava ne sme dovoditi u pitanje, dovoljno je stara, i nije samo ruska. Slično se sada dešava u Izraelu, gde je uverenost u ratnu opciju kao jedino rešenje, među najvećim na svetu.

Nije slučajno što smo se našli u ovako tužnoj stvarnosti. Propuštena je prilika da se posle 1991. gradi drugačiji svet. Zapravo, te prilike nikada nije ni bilo. Ona je ostala da živi samo u željama ljudi neopterećnih ideologijom i željom za hegemonijom. U praksi, nastavili smo da živimo sa vojnim savezima, i državama u kojima se budžeti na naoružavanje samo povećavaju iz godine u godinu – sve to bio je preduslov sveta u kome se jednog jutra probudimo i shvatimo da je novi rat počeo. Žestina sa kojom je izbrisana antiratna ideja istinska je tragedija nešeg doba i sa njom tek treba da nađemo način da (nepomirljivo) živimo. Slavodobitno širenje NATO saveza, neće doprineti izgradnji mirnodopskog sveta već će nastaviti da zaoštrava postojeće dihotomije i samo modifikuje buduću pozornicu rata.

Svet u ovako tužnom stanju bi bio donekle razumljiv, da nemamo dobre istorijske uzore i presedane. U vreme hladnog rata i zagovaranja blokovske podele sveta, istinsku moralnu alternativu, nudio je Pokret nesvrstanih. Jugoslovenska spoljna politika primer je pragmatizma oslonjenog na vrednosti, sa idejom ne suprotstavljanja postojećim blokovima, kako se to obično misli, već davanja istinske alternative, kroz razvijanje koncepata suživota i tolerancije, naspram dominacije i prevlasti, za koje vidimo da su danas življi no ikada ranije. Jugoslavija, kao jedan od glavnih kreatora politike nesvrstavanja, nije stvarala svoju politiku oslonjena na postojeće koncepte, naprotiv, sama je širila prostore slobode i otvarala mogućnosti za izgradnju drugačijih međunarodnih odnosa.

Kako su nestali blokovi, magijskim mišljenjem zapadne evropske zemlje ubeđene su da ako zažmure, ratova više neće biti. Nestao je glavni neprijatelj, i u takvom svetu zavladaće mir. Ljudima veće društveno-istorijske pismenosti, bilo je odmah jasno da je reč o poturenom triku, iza kog se krio otvoren prostor za potpunu hegemoniju jedne države. No, hegemonija je kratkotrajan istorijski ciklus, koji nužno rađa otpore. Iako smo 30 godina kasnije otvorili oči i shvatili da je rat u Evropi, uprkos svemu, moguć, reakcija je paradoksalno bila ne jačanje antiratnog pokreta, već njegov potpuni nestanak. Umesto da antiratni glasovi budu snaga, oni su prepoznati kao smetnja. Iz Evrope su preko noći izbrisani i poslednji tragovi nezavisnosti, odbijanja vojnih saveza i prepoznavanja rata kao opasnosti per se, a ne samo trenutno. Društva su mobilisana na način koji rađa dalju isključivost, i priprema teren za prihvatanje ratova i sukoba kao daljih neizbežnosti.

Kako je moguće da se to dogodilo? Moguće je zbog toga što su već pominjane političke i intelektualne elite nesamobitne, bez integriteta i dobro uklopljene u postojeći poredak. I dok se to od političkih elita očekuje, intelektualna elita bi morala da bude korektiv. Vansistemska intelektualna elita je bačena na surovo tržište rada, oslabljena i utišana, dok sistemska intelektualna elita, u poretku koji im daje udobnost, ne vidi problem, čak i kad se zagovara rat. Naprotiv, problem je pre svaka promena, čak i kada je usmerena ka boljem, pravednijem i humanijem društvu. Intelektualci su postali kerberi sistema, čuvari statusa quo, opravdavači svega neprincipijelnog, licemernog, i nedoslednog, ukoliko ide u svrhu očuvanja sistema. Samo u takvom svetu moguće je da rat u Ukrajini (i)zbriše antiratne glasove, a rat u Izraelu, na javnu scenu vrati najužasnije glasove opravdavanja zločina.

Ipak, drugačiji svet je ne samo moguć, već imperativ. Treba se stalno podsećati na to.

SANJA RADOVIĆ

ISTORIČARKA. UŽA SPECIJALNOST SU JOJ SVETSKA ISTORIJA 20. VEKA, HLADNI RAT, GLOBALNI ODNOSI MEĐU VELIKIM SILAMA, SPOLJNA POLITIKA JUGOSLAVIJE. BAVI SE ANALIZAMA SAVREMENIH MEĐUNARODNIH ODNOSA.