Politike sećanja u ogledalu

Četvrt veka od završetka ratova u Jugoslaviji, nacionalizam je normalizovan u svim sferama javnog života, a političke elite i dalje povremeno „zveckaju oružjem“. Najveću odgovornost za ovakvu situaciju snose oni koji imaju i najveću moć i, shodno tome, kontrolišu glavne medije, obrazovne institucije i druge ideološke aparate, a to su vlade bivših jugoslovenskih republika i njihovi ekonomski saveznici. Razne političke opcije koje su se nakon ratova smenjivale na vlasti nastavile su da eksploatišu nacionalističke fantazme, podržavaju projekte istorijskog revizionizma i od toga profitiraju. Nasuprot zvaničnoj politici sećanja, stoje njeni kritičari – organizacije civilnog društva koje se bave ovom temom. Njihova odgovornost je manja srazmerno njihovoj manjoj političkoj moći, ali, za razliku od državne odgovornosti, ona je veoma retko tematizovana izvan nacionalističkog diskursa.

Među retkim kritičkim analizama nevladinog pristupa prošlosti, ističe se knjiga „Prošlost nas ne može izlečiti“ sociološkinje Lee David u kojoj ona razmatra dominantni model memoralizacije suprotstavljen državnoj politici sećanja. Dok državno sećanje, u svojoj suštini nacionalističko, služi definisanju nacionalnog identiteta i homogenizaciji nacije, drugi model sećanja, koji Lea David naziva „moralno sećanje“, uokviren je ideologijom ljudskih prava i postavljen na tri stuba: suočavanje s prošlošću, dužnost pamćenja i pravda za žrtve. Glavni zaključak autorke je da „moralno sećanje“ proizvodi kontraefekat – umesto unapređenja ljudskih prava, ono produbljuje podele duž etničkih linija, podstiče osećanja nacionalne pripadnosti i vodi stvaranju novih oblika nejednakosti, uključujući klasne.¹Lea David, Prošlost nas ne može izlečiti: Propisano sećanje – opasnosti standardizacije u ime ljudskih prava, Rekom mreža pomirenja, Beograd, 2021.

Kao istraživačica politika sećanja koja je tri godine bila zaposlena u Fondu za humanitarno pravo (FHP), pokušaću da kroz sopstveno istraživačko i radno iskustvo analiziram neke od problema dominantnog nevladinog modela memorijalizacije koji, naizgled paradoksalno, sa zvaničnom politikom deli nekoliko važnih odlika: ideološku isključivost, dogmatičnost i autoritarnost. U velikoj želji da se bavim temom koja me zanima, a koju je FHP faktički monopolizovao, predugo sam okretala glavu od ovih problema, verujući da je mnogo toga popravljivo. Sada mi je jasno da u postojećim okvirima nije.

//

U januaru ove godine, FHP je objavio regionalni izveštaj „Decenija sećanja: Politike sećanja i komemorativne prakse u postjugoslovenskim zemljama“, koji je rezultat jednogodišnjeg istraživanja sedmoro autora, među kojima sam i ja. Cilj izveštaja je da omogući bolje razumevanje kolektivnog pamćenja ratnih događaja iz devedesetih godina tokom prethodne decenije u bivšim jugoslovenskim republikama, prvenstveno kroz analizu zvaničnih politika sećanja. Osnivačica FHP-a Nataša Kandić je, kao urednica izveštaja, bez mog znanja i odobrenja skraćivala poglavlje koje sam napisala, a izmene koje je tekst pretrpeo, iako nisu opsežne, vrlo su znakovite. Te izmene ću tretirati kao simptom: vrh ledenog brega, izbijanje potisnutog na površinu i, najvažnije, objašnjenje potisnutog.

Najznačajnije izmene pretrpeo je uvodni deo poglavlja „Decenija sećanja u Srbiji“ koji je, u originalnoj verziji, sadržao kratak istorijski pregled ratnih godina i posleratnih dešavanja u oblasti politika sećanja, opis metodologije istraživanja, i teorijski pasus o ideologiji koji se pozivao na Altiserovu teoriju ideologije. Na osnovu dotadašnjeg istraživačkog iskustva, smatrala sam, kao što i sad smatram, da analiza politika sećanja na postjugoslovenskom prostoru zanemaruje njihov važan aspekt – vladajuću ideologiju i njenu funkciju u očuvanju postojećeg društveno-političkog ustrojstva. U tom pasusu, navela sam da je dominantna ideologija u Srbiji mešavina etno-nacionalizma i neoliberalizma, te da zvanične politike sećanja imaju značajnu ulogu u konstituisanju nacionalističkog subjekta, što odvlači pažnju sa odnosa ekonomske i političke eksploatacije i time doprinosi njihovom nesmetanom nastavljanju.

Iako kratak, ovaj pasus bio je važan za razumevanje ostatka poglavlja. On je nudio objašnjenje glavne funkcije vladajuće ideologije, smeštajući nacionalizam u širi kontekst (post-)tranzicionog kapitalizma. Urednica je taj pasus izbacila iz teksta, po svemu sudeći upravo zbog toga što je nacionalizam kontekstualizovan, umesto da ga se tretira kao izolovani fenomen – što je inače uobičajeno za nevladin diskurs o prošlosti. Ovo primećuje i antropolog Stefan Aleksić u svom tekstu „Kako je propao REKOM“: „Kao da su nacija i nacionalizam jedini okviri u kojima se naša vrsta suočavanja (ili ne-suočavanja) dešavala. Dakle iznova – kao da je nacionalizam sam sebi cilj, epistemička mebijusova traka, obrnuta sama u sebe – a ne da je vrsta (banalnog i kafanskog) nacionalizma koja se praktikovala na Balkanu zapravo strukturna potreba jedne druge i dublje transformacije – one ekonomske.“

Drugi deo uvoda koji je obrisan sadržao je činjenice o Miloševićevoj „Antibirokratskoj revoluciji“, kao i važnu opasku istoričarke Olivere Milosavljević u vezi sa ovim događajem: da je to bio istorijski trenutak u kojem je sa scene sišla radnička klasa, kao dotadašnji subjekt politike, a na njeno mesto stupio etnički definisan narod. Ova „revolucija“ donela je ne samo promene u rukovodstvima republičkih i pokrajinskih organa, nego i važnu diskurzivnu promenu, pisalo je, između ostalog, u izbačenom pasusu.

I ovaj obrisani deo teksta smeštao je nacionalizam u kontekst, govoreći o hijerarhiji identiteta i velikom zaokretu u političkom diskursu. Lea David, na primer, zapaža nešto slično: „[…] etnička pripadnost često nadvladava klasnu i nameće se kao glavni vid društvenog raslojavanja, ističući u prvi plan etnonacionalistička osećanja i podele koje liče na klasne.“²David, 83. Mnogi, a prvenstveno oni koji se ne sećaju SFRJ, veruju da je etnički identitet na ovim prostorima oduvek bio dominantan kao danas. Svest o promeni u hijerarhiji identiteta koja se dogodila krajem osamdesetih godina prošlog veka potencijalno bi doprinela boljem razumevanju savremenih identitetskih politika. Međutim, dok rad Lee David, profesorke sa međunarodnom akademskom karijerom, ne podleže kontroli Nataše Kandić, istraživači koje angažuje FHP nemaju slobodu da pominju klasu u analizi politika sećanja.

//

Odsustvo klasne analize, ignorisanje moći ideologije i nemogućnost izlaska iz etno-nacionalističkog okvira mišljenja u delu nevladinog sektora koji se bavi tranzicionom pravdom najjasnije se očitavaju u konceptu takozvane kolektivne odgovornosti, koju zagovara FHP. Iako „kolektivna odgovornost“ nije eksplicitno određena kao nacionalna, teza da smo odgovorni za zločine koji su činjeni „u naše ime“ govori u prilog tome da je „odgovorni kolektiv“ zapravo etnički. Dakle, reč je o još jednom nacionalističkom konceptu koji odgovornost vezuje za etničku pripadnost, umesto za političku i društvenu moć. Ovo potvrđuje zaključak Lee David da deklarativno anti-nacionalistički model kolektivnog pamćenja zapravo „gura“ ljude u etničke identitete i onemogućava njihovo prevazilaženje.

Advokat Srđa Popović, jedan od ideologa pristupa koji David naziva „moralno sećanje“, kolektivnu odgovornost je okarakterisao kao „političko-istorijsku“, a kao njene subjekte navodio je „[one] koji su nekoliko puta birali zločinačku vlast, nosali okolo slike Miloševića kada je već bilo jasno o kome se radi, s cvećem ispraćali tenkove, širili ’rodoljublje’ i onih koji danas nose majice sa slikama Ratka Mladića i Radovana Karadžića […]“. Taj stav podrazumeva ne samo potpunu informisanost cele populacije o činjenicama, nego i to da činjenice nisu „provučene“ kroz ideološki filter koji postavlja vlast; on previđa da viša klasa ima privilegiju da, zahvaljujući visokom obrazovanju i višku slobodnog vremena, može lakše prozreti propagandu. Ukratko, taj stav potcenjuje moć ideoloških aparata države: ignoriše činjenicu da propagandna mašinerija, ne samo u vreme ratova nego i 30 godina kasnije, ratove predstavlja kao odbrambene i kao pitanje opstanka. Pretpostavka da je svako ko je glasao za Miloševića svesno glasao za ratna zverstva teško je održiva ukoliko nacionalizam smestimo u širi društveno-politički kontekst klasnog društva i ukoliko uzmemo u obzir način na koji vladajuća ideologija iskrivljuje stvarnost.

Popović je, govoreći o kolektivnoj odgovornosti naroda, pitao: „Da li je takođe jasno da su od napljačkane bosanske imovine imali koristi svi jugoslovenski građani, jer je tom pljačkom uvećano bogatstvo svih?“ Ne samo da nije jasno, nego je i krajnje cinično tvrditi tako nešto u okolnostima ubrzanog klasnog raslojavanja i siromašenja ogromne većine građana. Cinično je i tvrditi da izlazak na biračka mesta jednom u nekoliko godina, bez drugih mogućnosti političke participacije za većinu, čini ljude indirektnim saučesnicima u zlodelima. Teza o „uvećanom bogatstvu svih građana SRJ“ možda je najbolji primer klasnog slepila liberalne elite.

Koncept „kolektivne odgovornosti“ implicira da nije dovoljno da ljudi budu upoznati sa istorijskim događajima, da utvrđene činjenice prihvate kao takve i da iz njih uče, nego da moraju i da osećaju stid i odgovornost. Situiranim intelektualcima, promoterima „kolektivne odgovornosti“, super-ego izgleda ne da mira – pitanje je jedino da li su pobrkali etnički sa klasnim stidom. S druge strane, većina obespravljenih građana ne oseća odgovornost za zločine. Zato, između ostalog, FHP pristup nailazi na zid i odbijanje.

//

U ostatku poglavlja „Decenija sećanja u Srbiji“, intervencije urednice po obimu su neznatne – izbačeno je svega nekoliko rečenica i delova rečenica – ali i dalje naglašeno ideološke. Delovi teksta koji se bave sećanjem na „Oluju“, Srebrenicu i zločin u Štrpcima gotovo uopšte nisu redigovani. Pažnja urednice bila je usmerena na delove o NATO bombardovanju SRJ i bici na Košarama, što je u skladu sa njenim generalnim fokusom: u FHP-u važi nepisano pravilo da sve publikacije na temu rata na Kosovu moraju da prođu kontrolu Nataše Kandić, bez obzira na to da li imaju veze sa REKOM projektom kojim ona upravlja.

Iz mog teksta izbačena je rečenica o tome da je tužilaštvo Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju odlučilo da ne pokrene istragu  protiv NATO-a o kršenjima međunarodnog humanitarnog prava tokom bombardovanja. Odluka tužilaštva je istorijska činjenica, poput mnogih drugih koje su iznete u poglavlju „Decenija sećanja u Srbiji“, a koje nisu obrisane. O tome zašto je urednica odlučila da izbaci baš ovu rečenicu možemo samo da spekulišemo, ali sigurno je da ova intervencija nije bila stilska niti tehnička.

Oni koji prate javne nastupe Nataše Kandić znaju da ona svaku kritiku NATO bombardovanja SRJ, pa čak i isticanje da je bombardovanje bilo traumatično iskustvo, vidi kao relativizaciju zločina prema Albancima koje su na Kosovu počinile srpska vojska i policija. U polemici koja se odvijala na stranicama nedeljnika „Vreme“ od 1. avgusta do 28. novembra 2002. godine, Kandić je iznela stav da je protivljenje NATO bombardovanju de facto podrška Miloševiću. Profesor Ljubiša Rajić je u svom odgovoru pitao: „Zašto ne bih smeo da kritikujem Zapad a da odmah ne budem svrstan među nacionaliste, ili da kritikujem nacionaliste a da odmah ne budem svrstan u izdajnike srpstva? Dakle, opet isto pitanje: postoji li pravo na neko treće stanovište? I postoji li uopšte razlika u pristupu tome između nacionalista i Nataše Kandić ili Svetlane Slapšak? Ili su stavovi i postupci Sonje, Nataše, Svetlane izuzeti iz kritike? I ako jesu, čijom odlukom i na osnovu čega?“ Više od 20 godina kasnije, ova pitanja su i dalje aktuelna.

Za intervencije Nataše Kandić u delu teksta o bici na Košarama takođe je jasno da nisu bez dubljeg značenja. Naime, urednica je izbacila opasku da patriotizam poginulih vojnika Vojske Jugoslavije na Košarama nije sporan. Značenje te opaske u datom kontekstu bilo je jasno: problem sa zvaničnom politikom sećanja na bitku na Košarama nije u tome što insistira da su poginuli mladići bili patriote, nego nešto sasvim drugo – to što se takozvani herojski narativ koristi za negiranje zločina i prikrivanje prave prirode rata na Kosovu. FHP „zvanični“ stav o ovom ratu slep je za napetost između individualnih patriotskih osećanja i nacionalističke ideologije koja ih zloupotrebljava. Slika rata mora biti crno-bela, pa tako čak ni regrutima od 19-20 godina koji su poginuli na Košarama ne smeju biti priznate pozitivne karakteristike.

Konačno, zanimljivo je i to što je u delu teksta koji pominje presudu Stanišiću i Simatoviću urednica dodala da je cilj udruženog zločinačkog poduhvata, čiji su oni bili deo, bilo etničko čišćenje nesrpskog stanovništva. Ovaj dodatak, sam po sebi, nije ni najmanje problematičan, reč je o činjenici. Međutim, moja svesna autorska odluka bila je da ni u jednom delu teksta ne koristim termin „etničko čišćenje“, koji nije pravni koncept. Jednako legitimna bila bi odluka da u svim slučajevima progona, deportacije i prisilnog premeštanja stanovništva na etničkoj osnovi koristim termin „etničko čišćenje“. Ipak, ukoliko se na ovoj kvalifikaciji insistira samo u slučaju progona nesrpskog stanovništva, opravdano je postaviti pitanje po čemu se takvo insistiranje razlikuje od retorike Vučića i Dodika koji etničkim čišćenjem zovu samo zločine čije su žrtve Srbi. Oni koji prate saopštenja FHP-a povodom godišnjica „Oluje“ mogli su primetiti da se u njima progon Hrvata iz Krajine koji je prethodio „Oluji“ označava kao etničko čišćenje, ali „Oluja“ ne. Meni, do danas, razlozi za različite standarde nisu jasni, a to mi daje povoda da verujem da nisu jasni ni drugima. Ovakve odluke o upotrebi jezika dovode u sumnju objektivnost FHP-a i u slučajevima u kojima nema sličnih ideoloških iskrivljenja.

//

Ukratko, poglavlje „Decenija sećanja u Srbiji“ izmenjeno je kako bi što više ličilo na tipičnu FHP analizu koja nacionalizam dekontekstualizuje, slepa je kako za klasne podele, tako i za suptilnije društvene antagonizme, a činjenice ističe odnosno ignoriše bez jasnih kriterijuma. Nakon kratke analize obrisanih delova poglavlja, ono više nije ni tekst kakav bi bio da nije redigovan, ni tekst koji je objavljen nakon neodobrenih izmena, nego jedan treći tekst koji bi trebalo čitati kroz ono što je iz njega izbačeno.

Za kraj, objasniću kontekst u kojem je došlo do situacije da od svih autora publikacije „Decenija sećanja“ baš meni bude uskraćeno zakonom garantovano pravo da se suprotstavljam izmenama i štitim integritet svog autorskog dela.

U maju 2023. godine osmoro tada zaposlenih u FHP-u, među kojima sam bila i ja, zahtevalo je od uprave organizacije zaštitu od zlostavljanja na radu žaleći se na postupanje Nataše Kandić, a u julu iste godine podneli smo tužbu nadležnom sudu. Taj postupak je u toku. Uprava na čelu sa Kandić na tužbu je odgovorila ne samo negiranjem mobinga, nego i nepotkrepljenim navodima da su pobunjeni radnici deo zavereničkog poduhvata čiji je cilj „preuzimanje“ FHP baze podataka. Ova teorija zavere nije ostala samo deo sudskih spisa, nego je i javno plasirana uz pomoć pojedinih novinara nezavisnih medija koji su, na primer, pobunjene radnike označavali kao „Udbu“. Teško je ne primetiti sličnost sa narativom režima koji za gotovo svakog svog kritičara tvrdi da radi po nalogu „stranih službi“. Kako je napisao jedan od korisnika društvene mreže „X“, većini je lakše da poveruju u teorije zavere nego u to da ljudi zahtevaju radna prava.

Mobing u FHP-u već godinama je javna tajna u civilnom društvu, što je ilustrativno za odnose moći između osnivačice FHP-a i radnika organizacije, ali i za odnos javnosti prema ovoj organizaciji i njenoj liderki. Ne samo da se kritična masa zaposlenih koja bi digla glas stvorila tek nakon 30 godina postojanja FHP-a, nego čak ni tad radnici nisu uspeli da dobiju širu društvenu podršku. Nezameranje kao glavna mera saradnje u delu civilnog društva koji se bavi pitanjima ratne prošlosti vodi ka tome da većina okreće glavu pred očiglednim kršenjima radnih i autorskih prava, u najboljem slučaju ćutke gleda u pod, a u najgorem – učestvuje u širenju teorija zavere i odbrani statusa quo po svaku cenu. Zasluge FHP-a i njegove osnivačice u dokumentovanju ratnih zločina i davanju glasa žrtvama nesporne su, ali i nedovoljne da bi opravdale politiku nezameranja.

Nedemokratsko upravljanje FHP-om nije samo interni organizacioni problem, niti samo pitanje radnih i autorskih prava. Povlačenje pred autoritarnom liderkom znači i prihvatanje njene ideološke linije kao jedine moguće u oblasti memorijalizacije i alternativnih politika sećanja. Dok sa jedne strane imamo nacionalističku i isključivu državnu politiku, ono što bi trebalo da joj bude alternativa, zapravo je u velikoj meri njen odraz u ogledalu. Zvanična politika sećanja ignoriše činjenice koje ne idu u prilog nacionalističkom narativu, a nevladina kritika prećutkuje ono što sliku rata čini nijansiranom i složenijom od binarne podele dobro–zlo. Zvanična politika insistira na naciji-heroju i naciji-žrtvi, a nevladina kritika joj se suprotstavlja konceptom „kolektivne odgovornosti“ – takođe  etnički određenim, poput kolektivnih heroja i žrtava. Kao i kod drugih kriza, recimo, ekonomskih, kolektivna odgovornost teži ka tome da teret krize prebaci na one koji su najmanje odgovorni. S druge strane – što pokazuje primer osnivačice FHP-a – zasluge se uvek posmatraju kao individualne.

Pomirenje, po svemu sudeći, nije uspelo, a nova paradigma odnosa prema ratnoj prošlosti zahtevaće neku vrstu dijalektičkog prevazilaženja državne politike sećanja i njenog odraza u ogledalu. Ona bi trebalo da počne pitanjima Ljubiše Rajića iz polemike u „Vremenu“ kojima ću ja završiti ovaj tekst:

Smem li da budem i protiv Miloševića i protiv OVK i protiv NATO-a? Smem li uopšte da kritikujem SAD i NATO, ili se to smatra svetogrđem? Smemo li uopšte kritički da razmatramo istorijske procese, vojne sukobe, ekonomske i političke interese ili je to dozvoljeno samo nekima?

ISIDORA STAKIĆ

POLITIKOLOŠKINJA. ISTRAŽIVAČICA BEOGRADSKOG CENTRA ZA BEZBEDNOSNU POLITIKU.