U ratnim sukobima na medijskom tržištu raste cena geopolitičkih prognoza. Ratovi kao mega događaji su najprofitabilnija medijska roba. Dok izveštači na frontu rizikuju život, redakcijski politički analitičari trguju u pozadini. Nadmeću se u prognozama ko će pobediti i ko će biti novi hegemon. Političke prognoze iznose se sa lakoćom, skoro kao sportske. U medijima deterministi bolje prolaze od uzdržanih komentatora jer publika (potrošači medijske robe) traži jednoznačne procene. Dok višeznačne i protivrečne ocene zbunjuju i traže složeniji misaoni napor, jednoznačni komentari nude udobna tumačenja i skoro filmski zabavljaju. 

1.

Iskusni analitičari to znaju i svesni su da nisu samo proizvođači prognoza nego i kreatori javnog mnenja. Postoji višeslojna i jednoznačna analiza. Prva zbunjuje i goni na razmišljanje, druga mobiliše emocije i masmedijski svladava složenost politike zgodnim sloganom kao što čine vođi navijača. Navijački mediji imaju prohodnu naraciju, uokviruju sliku rata kao sukob pozitivnih i negativnih junaka, ističu katastrofe i sve drugo što diže tiraž. Slika rata postaje oružje medija koji veštom naracijom kanališu emocije. A moralizmu nema kraja. Ratni moral ne analizira nego osuđuje, otežava nalaženje kompromisa, doprinosi produženju rata i pokazuje se kao nemoral. Moral je kao normativna praksa celishodan samo kad je nedeljiv (Peter Wahl). U ratu je moral antagonizovan. Rusi nazivaju rat u Ukrajini „ofanzivnom defanzivom“ i moralizuju kao odbranu. NATO ideolozi vide Putina kao istočnog satrapa po obrascu starog kolonijalnog moralizma. Udarna igla ruskog imperijalnog moralizma je ocena Ukrajinaca kao nacista (dželata). U aktuelnom ratu na Bliskom istoku još je vidljiviji naizmenični ciklus pretvaranja žrtvi u dželate. Moćnici su uvek potlačene nazivali varvarima i teroristima. Putin gura rat u Ukrajini u moralni antifašistički narativ, a Ukrajinci ginu za antitotalitarizam EU. Obostrano razaranje uma (i gradova) teče u ime dobra. Moral je nepisani sistem bezbednosti koji reguliše međuljudsko ponašanje. U politici se (zlo)upotrebljava kada se ljudi dele na dobre prijatelje i rđave neprijatelje, a u ratu dolazi do ubilačke moralizacije. To je erozija morala moraliziranjem (Karl Homann). Mediji su komesari koji najčešće nude jednoznačni moralni kompas za snalaženje u nepreglednom mnoštvu informacija. Kanališu mržnju. Medijska moralizacija i demonizacija političara kroje odnose moći. Nema više komunizma, pa je danas teže moralizovati i skandalizovati bezlične ideologije kapitalizma. Skandalizaciji je potrebna ličnost, nacija ili religija Drugog. Na tržištu se formira ponuda i potražnja političkog moralizma, a mediji biraju iz mnoštva javne ponude dobra i zla. Kontrolori medija su kontrolori ove važne i nužne redukcije složenosti. U jezgru medijske naracije je tvrdi determinizam i moralizam. Kontingentnost i nedeljivi moral nisu tiražni.

2.

Ali ni akademska misao o politici nije imuna od sličnih jednostranosti. Nauka može pratiti duže procese, čak i procenjivati njihovu snagu, ali ne može predvideti budući način njihovog ispoljavanja niti rezultat njihovog podudaranja ili sukobljavanja. Prognoze su nemoguće čim se zanemari iracionalno ponašanje aktera, otimanje nasilja kontroli, nepredvidivo pojačavanje destruktivnosti ili nenadani sunovrati.

Umereniji i odmereniji analitičari ostavljaju više prostora kontingentnom i otvaraju druge dileme. Upozoravaju da su u Ukrajini ravnopravne alternative primirje, mir i nova podela interesnih sfera s jedne, ali i nekontrolisano širenje novih ratnih žarišta na Balkan i Bliski Istok s druge strane. Dodaju da neke alternative nisu uvek ni jednako verovatne: podela Ukrajine i vojni pat ili nastavak rata niskog intenziteta. Kod procene stabilnosti zaraćenih kapitalizma sličan epistemološki oprez ne isključuje iznenađujući rasplet. Ali ni strukture ne treba potcenjivati. Može li dinamika akumulacije kapitala biti „apolitični“ pritisak ka uspostavljanju mira jer je u ratu ugroženo planiranje profita? Treba pratiti tragove novca. Iako je kapitalizam u krizi ne može propasti jer nema moćne antikapitalističke alternative. Zato nije prazna samouteha kapitala „U ratu nam nema spasa, ali propasti nećemo“.

3.

Kako prognoziraju oprezniji analitičari? Traže interese ključnih aktera. U sklopu geopolitičkog pomeranja vide napetost SAD i Kine kao budući ključni antagonistički okvir unutar kog će se menjati i uloga EU. Ali rat u Evropi ne odgovara u potpunosti ni Kini jer joj je narušena trgovina sa SAD i EU. Da li je vrh kineske mudrosti iščekivanje ishoda sukoba u Evropi? Da li je rat u Ukrajini samo povod geopolitičkog pomeranja, a ne uzrok? Koliko su proširenje EU nakon Bregzita i pojačane unutrašnje podele unutar EU izraz njene bespomoćnosti u savremenim sukobima (Wolfgang F. Haug)? Koliko je ugrožena vodeća pozicija Nemačke u EU? Da li je Merkelova uletela u Putinovu energetsku zamku (Joseph Halevi) prihvatajući gasovod Severni tok 2? Nije li Nemačka bila odveć samostalna u vlastitoj evroazijskoj ekonomskoj strategiji? Malo je verovatno da Nemci nisu vodili računa o činjenici da energetsko vezivanje za Rusiju smeta SAD. Zato što privredna spona Nemačke, Rusije, Kine i drugih zemalja koje su sa njima povezane ugrožava vodeću ulogu SAD u međunarodnom sistemu. Možda su ovakva interesna raščlanjavanja rata odveć racionalna. Zato što se u ratu iracionalnosti otimaju kontroli jednako kao što je vojskom koja se povlači teško komandovati. Masovna razaranja Ukrajine i ogromne ljudske žrtve otežavaju kompromis. Sve pada u vodu pred težnjom za osvetom koja se u ratu lako heroizuje i moralizuje. I iracionalizuje.

Kraj svih rezervi ne može se obići geopolitičko pitanje da li je na pomolu nova struktura bezbednosti u svetu: Evropa između SAD i Kine? Da li će rat u Evropi smanjiti značaj EU ili su i Rusija i Ukrajina takođe dozvolile da budu uvučene u zamku u kojoj sebe hrabre kao svetskoistorijske aktere u borbi za novi svetski poredak (Haug)? Iako im je u odnosu na SAD i Kinu realna uloga slabija. Na sličan način i nerefleksivno saosećanje posmatrača može uvući čak i mirovne i ekološke aktiviste u belicizam, za razliku od strateški refleksivne analize koja poziva da se politički razbije unutrašnja logika rata (Haug). Svi koji hrabre zaraćene strane ne vide granice vlastitog moralizma u banalnoj činjenici da je reč o krvi drugih. U istom smislu super sila (NATO) nije kadra za samorefleksiju iako to ne pravda napad Rusije. Nešto je ipak jasnije. Rat u Ukrajini je po komandnom obrascu vanrednog stanja podredio EU NATO paktu, a time i SAD. Zbog napuštanja Avganistana SAD ućutkuju Ukrajinom svoje kritičare: posle Avganistana nema popuštanja (Wolfgang Streeck).

Treba oprezno govoriti i o mogućem slomu hegemona. Globalna makroteorijska objašnjenja su hazardna. Šta je hegemon? Ekonomska ili vojna super- sila? Da li je istorija hegemona bila serija revolucija u proizvodnji (kapitalizam mornarice V. Britanije i digitalni kineski kapitalizam) ili su se hegemonije menjale zbog mnoštva slučajnih dešavanja, sporednih zbivanja i uloge vođa? Slom hegemona ne mora biti blještavi sunovrat sistema (kao Nemačke 1945 ili SSSR-a 1991). Može biti duži skriveni proces kolebanja između propadanja i periodičnih uspešnih napora obnove. Da li iskustvo Gorbačova dovoljno opominje na to da može doći do unutarruske reakcije na Putina ili otpora Siju u Kini kao što je bilo na trgu Tjenanmen u Pekingu 1989? U ratu događaji lakše izmiču kontroli? To bolje oseća vlast nego posmatrači.

4.

Da li je rat u Ukrajini kadar da podstakne promenu svetskih hegemona? Teško je reći, ali ne samo zbog toga što se još uvek ne vidi svetlo na kraju tunela. Rasplet verovatno neće biti epohalni kraj starih hegemona nego otvaranje novog polja različitih mogućnosti i napetosti. Danas je svet multipolaran i više verski nego ideološki podeljen. SAD pretenduju na hegemoniju, a Rusija i Kina traže multipolarni svet. Tome je sklona i EU. Novog hegemona treba tražiti u energetskom potencijalu i privrednoj snazi države jer će kraće oružane sukobe zameniti duži periodi nadmetanja mekih moći. U meri u kojoj se realnost odista korenito promenila neki stari pojmovi su neupotrebljvi. Izmenjena realnost traži nove pojmove, ne više Hladni rat, a prognoza budućnosti multipolarnog sveta veće uvažavanje kontingentnosti, ali i nezaborav mekog determinizma.

Ovaj determinizam je skriven i zato što je diplomatija još uvek nemoćna. Diplomate su dužne ne samo zato što su dobro plaćene da u prividno bezizlaznim sukobima nađu zajedničko koje prevladava različite interese koji su izazvali rat. Toga još nema i otuda što velike sile lako ne popuštaju u ratu koji se ne vodi na njihovom tlu. A zaraćeni slave mrtve kao najveći tanatopolitički kapital što je cinični, ali ne i zagonetni moralizam politike. Ideologizacija rata nije ključna prepreka miru. Iako će se Rusi i Ukrajinci teško izmiriti, propagandna mržnja će se ublažiti čim se kao realna alternativa pokaže nagodba SAD – Rusija uz posredovanje Kine. To je verovatnije ukoliko u SAD ojača izolacionistička struja. U suprotnom, ukoliko SAD odbiju kompromis vojno vazalna Nemačka privreda postala bi glavni snabdevač Ukrajine, a možda bi stala i na čelo evropskih armija? Samo u Nemačkoj SAD ima 35 000 vojnika plus gigantsku infrastrukturu i nepoznat broj nuklearnih bojevih glava koje bi izbacili nemački Tornadosi po naređenju SAD (Streeck). Ako izuzmeno apokalipsu, koji je scenario kompromisa? Krim ostaje ruski, ruske jezičke oblasti u Ukrajini dobijaju autonomiju, a Ukrajina ostaje vojno neutralna. Na kompromis goni rast stradalih i izbeglica, zamor saveznika, ali i Rusije. Faze zamislivog primirja su: obustava oružanih sukoba, razdvajanje snaga, odustajanje Ukrajine od ulaska u NATO i garancije njenoj bezbednosti, isplata štete i dogovor o obnovi Ukrajine. Bio bi to temelj budućeg regionalnog bezbednosnog modela i novog detanta. Ove prognoze imaju smisla samo ako se pođe od mogućnosti racionalnog predviđanja raspleta i ukoliko se apstrahuju razni upadi iracionalnog kojih je do sada bilo previše i koji podstiču strepnju od apokalipse. Sasvim je izvesno da u ratu Ukrajina najviše gubi. A ko dobija? Mogući odgovor je da na kraju dobijaju banke.

5.

Geopolitičke prognoze zavise od vansaznajnih premisa. Ni greške u prognozama nisu istog porekla. Evo nekoliko obrazaca strukturnih pristrasnosti. Pre svega, svaki ostrašćeni normativizam je prognostički bespomoćan. U tom smislu je neoliberalni teleološki standard vremena jedna od beskorisnih dogmi. Tvrde predrasude o Istoku i razne mržnje mute pogled analitičara. Postoje i drugi udobni obrasci tumačenja po kojima vođe kroje istoriju. A vođe mogu biti dobri, zli, razboriti ili nesposobni pojedinci. Kod ovih tumačenja se slučajni činioci aprioristički ignorišu. Zaboravlja se pluralizam razvojnih trendova i okolnost da je realnost složenija od krute dihotomije dželat- žrtva. Ne razlikuje se kontingentno (nepredvidivi ishod podudaranja, pojačavanja ili neutralizovanja vidljivih i nevidljivih dešavanja i procesa) od hipotetičkog (mogućnosti koja se postulira u skladu sa vansaznajnim premisama analitičara). Nema samorefleksivnog apriorizma zato što se samorefleksija slabo prodaje na medijskom tržištu. Ne prodaje se sumnja, a još teže samosumnja.  Zaboravlja se da kontingentno nije puka slučajnost nego (ne)aktivirana mogućnost.

TODOR KULJIĆ

PROFESOR SOCIOLOGIJE POLITIKE NA FILOZOFSKOM FAKULTETU U BEOGRADU.