Razgovor sa Patrikom Baertom: Za nove narative na levici

Patrik Baert (Patrick Baert, 1961) je belgijski sociolog i društveni teoretičar, profesor socijalnih teorija na Univerzitetu Kembridž. Usmeren je na proučavanje socijalne i političke teorije, kulture i politike, angažovanih intelektualaca i intelektualne istorije, ali u značajnoj meri se bavio filozofijom društvenih nauka. Bavio se i analizom francuskog egzistencijalizma, posebno proučavajući Sartrovu filozofsku misao. Baert u svojim radovima nastoji da razume na koji način društvene nauke i teorija omogućavaju reevaluaciju uvreženih kategorija i pojmova na koje se inače svakodnevno oslanjamo i time doprinose društvenoj promeni. Njegova najskorija akademska intersovanja tiču se intelektualnih korena populizma.

Marjan Ivković: Pandemiju koronavirusa mnogi s levice su videli kao priliku da „preokrenu tok“ simbolične borbe protiv ideologije tržišnog liberalizma i populističkog antiintelektualizma Desnice. Da bi to postigla, levica je donekle revitalizovala jezik tradicionalnog scijentizma – jer nam pandemija navodno iznova otkriva „vrednost nauke“ – sa svojim temeljima, premisama naturalizma, epistemološkog reprezentacionalizma i „istine“ i „razuma“ u prosvetiteljskom smislu. U svetlu Vaših pragmatičkih afiniteta, kako vidite ovu diskurzivnu strategiju levice i postoji li održivija alternativa?

Patrik Baert: Nisam siguran da li bih se složio sa Vašim zapažanjem o nedavnim strategijama na strani levice; to umnogome zavisi od toga šta mislite pod „levim“ (i, zaista, „desnim“). Verovatno bih se složio da su u poslednjih desetak godina političari i komentatori sa levog (ali i sa desnog) centra bili skloni da prigrle nauku i stručnost pre nego da ih dovedu u pitanje, ali oni su to, generalno uzevši, oduvek radili, i sâm ne bih nužno pripisao ovu nedavnu strategiju levici uopšte. Ono što nazivate „antiintelektualizmom“ nije ograničeno samo na desničarski populizam i radije bih rekao da je to odlika svakog oblika populizma. „Antiintelektualizam“ je širok pojam, ali je svakako slučaj da sve veći broj ljudi dovodi u pitanje naučne dokaze i stručnost, koje oni, iz različitih razloga, vide kao pristrasne ili u službi određenih interesa. Mislim da je to povezano sa širim nezadovoljstvom različitim oblicima racionalno-pravnog autoriteta i, po ekstenziji, sa širim preispitivanjem tvrdnji o neutralnosti i objektivnosti; ovo se ispoljava kroz neprijateljstvo prema pravosuđu, nauci, nekim oblastima medija itd. Iako bi se vrlo mali broj savremenih filozofa pretplatio na „reprezentacijalizam“ u svom osnovnom obliku, on ipak ima svoju funkciju, jer pruža prepoznatljivo uporište legitimiteta u ophođenju sa širom javnošću, mada postoje i znakovi, kako ste i sami zaključili, da je ovoj specifičnoj retoričkoj strategiji istekao rok trajanja. Ako zaista govorimo o strategijama prema široj javnosti – na kraju krajeva, čini se da je to ono na šta vaše pitanje cilja – onda bi moglo biti preporučljivo komunicirati ne samo u smislu kognitivne valjanosti, već i predstaviti uverljivu priču koja međusobno zbližava ljude. Mnoštvo je primera u kojima mišljenja stručnjaka nisu imala odjeka niti su podstakla javnost. Dovoljno je samo prisetiti se kako su tokom britanskog referenduma 2016. godine upozorenja više istaknutih ekonomista o napuštanju EU ostala bez odjeka. Već nekoliko godina, uprkos medicinskim savetima i javnim intervencijama kvalifikovanih naučnika, odbijanje vakcine je sve učestalije u nekim zemljama i moglo bi poremetiti naše kolektivne napore da kontrolišemo trenutnu pandemiju. Okretanje ka stručnjacima ne vodi daleko ako želite da dospete do velikog broja ljudi, posebno ne u trenutnom kontekstu društvenih medija. Umesto toga, kako su kulturni sociolozi istakli, potrebna vam je ubedljiva priča – koja sadrži stavove o traumi, bolu i nepravdi, kao i nadu i solidarnost. Pod pretpostavkom da se želimo držati vašeg razlikovanja između levice i desnice (nisam potpuno uveren u ovu jukstapoziciju, jer uključuje nekoliko različitih dihotomija), rekao bih da je desnica u poslednjih nekoliko decenija bila uspešnija u pružanju snažnog narativa. Na primer, koliko god se ne slagao sa duhom iza Bregzita i onim što on predstavlja, ne može se poreći da se on oslanjao na ubedljivu priču o izgubljenom suverenitetu i o tome kako ga povratiti – priču koja je odjeknula u delu britanske javnosti, posebno među onima koji su tradicionalno bili povezani sa laburistima, ali koji više nisu osećali da ih ta partija reprezentuje. To nije priča sa kojom se Vi ili ja identifikujemo, ali mnogi ljudi u Velikoj Britaniji jesu. Na sličan način, uvođenje vakcine u Velikoj Britaniji bilo je uspešno i relativno mali broj ljudi je odbio da se vakciniše, delimično i zato što je to organizovala Nacionalna zdravstvena služba (eng. NHS – prim. prev.). NHS je duboko usađen u kolektivnu svest nacije i ima status svetinje. Čitav napor oko vakcinacije predstavljen je kao herojski nacionalni napor, koji je podsvesno budio uspomene na ratne napore nacije suočene sa izazovom. Ne kažem da progresivne partije treba da prigle nacionalizam – upravo suprotno – ali im je potrebna priča, i to takva, da nadilazi naučnu racionalnost.

Izgleda da se slažete sa Ričardom Rortijem da su nas društvene transformacije u proteklim decenijama sve više približile onome što je Rorti nazvao „postmetafizičkim“ stanjem, preovlađujućom kulturnom klimom prihvatanja krajnje epistemičke neizvesnosti, pluralizma i skepticizma prema „utemeljivačkim“ političkim (i teorijskim) projektima. Ali, razvoj događaja u proteklih nekoliko godina, uspon populizma i rađanje onoga što se na neki način nazivalo „mentalitetom postistine“ na neki način izgleda kao ostvarenje „obrnutog“ rortijevskog ideala – prihvatanje epistemičke neizvesnosti i istoričnosti znanja koristi se za opravdanje esencijalističkih i isključujućih pogleda na svet i politiku, za promovisanje „alternativnih činjenica“ i ometanje dijaloga umesto da se u njega upušta. Šta mislite o sadašnjem trenutku?

Nema sumnje da su digitalne tehnologije odigrale važnu ulogu u fenomenu koji opisujete i ne moram da opovrgavam argument o tome kako algoritmi doprinose stvaranju eho-komora, gurajući ljude u sve ekstremnije položaje – sve je to dobro dokumentovano. Ali, postoji i šire pitanje, koje sam već ranije dotakao, a koje se odnosi na preispitivanje racionalno-pravnog autoriteta i, šire, na skepticizam prema pozicijama neutralnosti i objektivnosti. Zapadne demokratije su dugo funkcionisale na osnovu toga što njihovi građani manje-više veruju neutralnom i objektivnom stavu različitih institucija, u koje spadaju, na primer, pravosuđe, državne službe, univerziteti i javni medijski servisi. Njihovo samopozicioniranje kao neutralnih nikada nije bilo savršeno, delimično zato što se kultura koja je u temelju tih institucija ne podudara sa kulturom šire javnosti. Ipak, sistem je radio prilično dobro. U novije vreme, međutim, bilo je nekoliko slučajeva koji su pokazali da je poverenje koje su ljudi imali u te institucije postalo iznenađujuće krhko, čemu su podsticaj, naravno, dali populistički političari, a olakšao internet koji omogućava pristup „alternativnim“ izvorima informacija. Za mene, krhkost tog poverenja ima mnogo veze sa sve većim kulturnim jazom koji stvara disparitete u obrazovanju i sa rastućim prezirom onih sa „pogrešne“ strane obrazovne podele prema onima koji imaju obrazovne i akademske kvalifikacije.

Vaša teorija pozicioniranja intelektualne sfere osporava „opadajuću“ poziciju u raspravama o javnim intelektualcima – shvatanje da smo danas svedoci smanjenja broja i uticaja javnih intelektualaca u poređenju sa početkom i sredinom dvadesetog veka, kao rezultat tehnološke promene i „pripitomljavanja“ intelektualaca kroz profesionalizaciju akademske zajednice. Možete li ukratko objasniti svoje razlikovanje autoritativnog, profesionalnog i ukorenjenog (embedded) javnog intelektualca? Da li su ukorenjeni javni intelektualci inherentno progresivni, ili smo svedoci porasta onoga što bi se moglo nazvati „utemeljiteljskim“ ukorenjenim intelektualcima, kako sa desnice tako i sa levice (nedavno ste, u knjizi Tamna strana Podemosa? [The Dark Side of the Podemos?] izneli stav da čak i napredni savremeni politički akteri kao što je Podemos u Španiji mogu gajiti esencijalističke, antidemokratske premise)?

Argument koji sam pokušao izneti u knjizi Egzistencijalistički trenutak (Existentialist moment) govori o promenama uloge javnog intelektualca. Kao što ste istakli, zalagao sam se protiv rasprostranjenog stava da je uloga javnog intelektualca u opadanju, jer taj stav pogrešno vidi pad određene vrste javnog intelektualca kao pad javnog intelektualca tout court. U tom kontekstu sam napravio razliku između tri idealna tipa, koje pominjete. Tako, autoritativni javni intelektualac bio je dominantan do sredine dvadesetog veka, i oličavale su ga ličnosti poput Sartra ili Rasela (Bertrand Russell). Dolazeći iz humanističkih nauka, ovi tipovi intelektualaca koristili su svoje značajne kulturne i obrazovne resurse da govore – često sa velikom moralnom snagom – o širokom spektru tema bez odgovarajuće stručnosti ili metodologije istraživanja. Želeo sam da kažem da je ova vrsta intelektualnog angažmana postala manje uverljiva ili manje verodostojna u kontekstu institucionalizacije i profesionalizacije društvenih nauka. Umesto toga, razvojem društvenih nauka sredinom dvadesetog veka, došli su do izražaja profesionalni javni intelektualci, što ilustruje sve veći ugled ljudi poput Fukoa ili Burdijea. Delajući kao predstavnici društvenih nauka (ili s njima povezanih disciplina), ovi intelektualci oslanjali su se na stručnost u odnosu sa svojom publikom. Ti profesionalni intelektualci ipak liče na autoritativne po tome što i jedni i drugi govore „odozgo“, obraćajući se svojoj publici, a ne razgovarajući sa njom. Krajem dvadesetog veka, ovakvo pozicioniranje postalo je manje održivo iz različitih razloga. U filozofiji, i samoproglašeni neopragmatičari i takozvani postmodernisti napali su fundacionalizam. Društveni naučnici su sve više osećali nelagodno zbog inherentnih hijerarhija impliciranih u modelu profesionalnog intelektualca – između znalca i subjekta, iniciranih i neiniciranih itd. U tom kontekstu su ukorenjeni javni intelektualci postali istaknuti, promovišući egalitarniji odnos između intelektualaca i publike, posebno u pogledu načina na koji se znanje stiče. Zaista, želeli su da naglase da se znanje na neki način zajednički stvara, čak su išli do toga da kažu da je intelektualac – puki prenosilac ili da su na određenom nivou sve epistemičke kulture podjednako važeće.

Nasuprot nekim tumačenjima, nisam mislio da promovišem ukorenjenog javnog intelektualca – jednostavno sam pokušao da opišem i objasnim nedavni razvoj događaja. Ne mislim da je prelazak na ukorenjenog javnog intelektualca nužno uvek pozitivan razvoj – to umnogome zavisi od toga kako je artikulisano. Ukorenjeni intelektualni angažman nije „inherentno progresivan“ – opet, mnogo zavisi od toga kojoj vrsti političkih ciljeva služi. Jedno od neslaganja koje imam sa Majklom Baravojem je što on promoviše javnu sociologiju pretpostavljajući da bi ona nužno služila političkim ciljevima s kojima on oseća jaku bliskost (pomaganje sindikatima ili imigrantskim organizacijama, na primer). Međutim, oblik javnog angažovanja koji on predviđa može služiti ostvarivanju čitavog niza ciljeva, uključujući i one koji su dijametralno suprotni onima koje on ceni. Da li bi se i u tom slučaju još uvek zalagao za javnu sociologiju? Slično, ukorenjeni intelektualci mogu služiti ili promovisati vrlo različite političke interese i savršeno je moguće zamisliti ukorenjene intelektualce u službi isključive političke agende.

Samo jedna teza o Tamnoj strani Podemosa, pošto izgleda kako Vi sugerišete da ona predstavlja kritiku Podemosa, što nam svakako nije bila namera. Neki komentatori su knjigu videli u ovom svetlu: sećam se svog bivšeg kolege Gorana Terborna (Göran Therborn) na tribini organizovanoj povodom knjige, koji ju je čak opisao kao ogled iz „hladnoratovske“ retorike. To je bilo umnogome pogrešno čitanje. Džoš But (Josh Booth) i ja pokušali smo da kontekstualizujemo jedan pomak u širi kontekst političke teorije, i nastojali da ukažemo na značaj Karla Šmita.

Teza o „padu“ javnih intelektualaca ponekad se takođe smešta u okvire kritike „neoliberalne revolucije“, restrukturiranja društvene stvarnosti (i akademske sfere) obeležene neprestanom kvantifikacijom, merenjem uspeha i „optimizacijom“ troškova, navodno usmerenih na maksimizovanje „produktivnosti“ i „efikasnosti“. Kruta realnost ove transformacije ide ruku pod ruku sa diskursom opravdanja koji se poziva na naizgled postmetafizičke i pragmatične figure poput „eksperimentisanja“, „fleksibilnosti“, „dijaloškog zaključivanja“ i refleksivne inkorporacije kritičkih perspektiva – strategije koju je francuski sociolog Lik Boltanski (Luc Boltanski) nazvao „složenom“ (menadžerskom) dominacijom, koja ima oblik simulirane otvorenosti i inkluzije, čak i antifundacionalizma. Koja je vrsta intelektualnog angažovanja danas najprikladnija za suprotstavljanje i razotkrivanje složene dominacije? Možete li ukratko objasniti svoj centralni koncept „samospoznaje“ ili „samoreferencijalnog znanja“?

Pa, za mene, precizna i pronicljiva priroda Vašeg pitanja daje odgovor. Jedan od izuzetnih aspekata fenomena koji opisujete je nenamerno uplitanje društvenih teoretičara i društvenih naučnika u ovu novu igru moći. Upravo su ta dobronamerna teorijska i sociološka razmišljanja o prirodi moći ugrađena u nove i moćne oblike dominacije. Dovoljno je samo zaviriti u kurseve i priručnike za menadžment – oni su puni kritičke teorije! Pripadnici akademske zajednice skloni su da laskaju sebi kada tvrde, a to čine bez izuzetka, da njihova dela imaju jasnu emancipatorsku dimenziju. A zapravo, jednom kad ova vrsta „kritičkog“ razmišljanja postane javno dostupna, ona se može koristiti na beskonačan broj načina, i njena buduća upotreba je suštinski van kontrole onih koji su inicirali ili propagirali tu teoriju. Sve čemu možemo da se nadamo je da smo ljudima pružili nove i pronicljive načine da ponovo opišu sebe – na to sam mislio kada sam se zalagao za „sticanje samoreferencijalnog znanja“. Druga je stvar šta oni rade sa tim.

U Sukobu na akademiji (Conflict in The Academy) tvrdili ste da simboličke borbe u akademskoj sferi, iako se javnosti mogu činiti kao trivijalne „bure u čaši vode“ koje nemaju značaj za „stvarni svet“, zapravo imaju dalekosežne posledice po čitavu društvenu stvarnost, jer u sebi sažimaju šire društvene borbe današnjice oko institucionalizovanih principa klasifikacije. Koliko su univerziteti i druge akademske institucije važne kao mesta na kojima se klasifikacione šeme koje regulišu naš svakodnevni život (npr. neoklasična ekonomija) proizvode i transformišu kroz borbu? Koliko su u ovim borbama važni kontingentni izbori i strategije učesnika u poređenju sa stabilnim determinantama (kao što su „dominantni“ nasuprot „marginalnim“ narativima, fiksni identiteti i klasni položaji i „unutrašnja vrednost“ ideja i argumenata)?

Dozvolite mi da počnem sa ispravkom, ako Vam ne smeta. U Sukobu na akademiji, Markus Morgan (Marcus Morgan) i ja nismo nameravali da pokažemo da sporovi u akademskim krugovima imaju značajne efekte na društvo – već pre da oni često izražavaju šira društvena pitanja. Slučaj koji smo proučavali – navodno, sukob oko ponovnog imenovanja mlađeg predavača na Kembridžu početkom 1980-ih, ali koji se isto tako ticao uvoza strukturalizma i „francuske teorije“ u anglosaksonsku akademiju – odražavao je dublje strepnje tog doba oko društvene mobilnosti, šireg pristupa visokom obrazovanju i osećanju opadanja standarda. Međutim, glavni deo argumenta se bavio performativnim strategijama koje su u ovom sporu koristila dva suprotstavljena tabora, posebno oko tvrdnji o čistoći i zagađenju. Nedavno sam čitao Groves of Academy Meri Mekarti (Mary McCarthy) – jedan od njenih manje poznatih romana, koji je prvobitno objavljen početkom 1950-ih i prikazuje mali humanistički fakultet u SAD – i cela prikazana scena podsetila me je na našu studiju: Fakultet za književnost, sukob oko ponovnog imenovanja i dublje podele oko identiteta discipline, koje okupljaju tradicionaliste protiv „mladoturaka“.

Kada je Burdije napisao svoja glavna dela o akademskoj sferi, priroda visokog obrazovanja bila je bitno drugačija od današnje. On je bio u pravu što je stavio naglasak na autonomiju univerziteta i istakao da je to relativno novija pojava. U nekim aspektima, i Sukob na akademiji i roman Meri Mekarti bave se onim što se, barem ljudima koji su u to uključeni, činilo kao takav tip samodovoljnog sveta. Jasno je da ova slika autonomije nije više održiva iz različitih razloga. Ono što je Majkl Pauel (Michael Povell) nazvao kulturom revizije ozbiljno je promenilo naše univerzitete, posebno imajući u vidu nedavni naglasak na potrebi za istraživanjem koje je usmereno ka ostvarivanju impakta. Političko uplitanje je rasprostranjeno, što se najočiglednije vidi u postavljanju ciljeva za prijem studenata koji dolaze iz nedovoljno zastupljenih grupa. Gomilaju se slojevi zakona koji propisuju šta treba, a šta ne treba raditi. Ne tvrdim nužno da je sve ovo štetno – jednostavno ukazujem na to da se priroda institucije promenila do neprepoznatljivosti. Do 1980-ih, akademici su i dalje mogli delovati pod iluzijom da čuvaju odvojen, kritički glas – to je uvek bilo teško izbalansirati, ali sadašnje akademsko okruženje čini ga posebno neodrživim za samopozicioniranje.

Podržavali ste Institut za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu u njegovoj borbi za očuvanje autonomije i integriteta – smatrate li ovu borbu važnom u pomenutom smislu?

Da, podržao sam Institut, jednostavno zato što izuzetno cenim rad koji izlazi iz Instituta i, kada sam ga posetio, shvatio sam kakva okrepljujuću intelektualnu atmosferu on ima. Takođe, poštujem istoriju Instituta i ulogu koju je imao u političkim promenama od svog osnivanja. Ako se moji prethodni odgovori doimaju kao pomalo cinični i kao moguće opravdanje za kvijetizam, vredi istaći da su oni zamišljeni kao komentar na stanje anglosaksonske akademske zajednice – a ne na izazovan kontekst u kojem Institut deluje.

S engleskog preveo Aleksandar Pavlović.

Intervju je inicijalno objavljen u knjizi „Angažovane reči“ (urednice Zona Zarić i Gazela Pudar-Draško), Beograd, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2022.

MARJAN IVKOVIĆ 

SOCIOLOG, VIŠI NAUČNI SARADNIK NA INSTITUTU ZA FILOZOFIJU I DRUŠTVENU TEORIJU,  UNIVERZITET U BEOGRADU.