Manje od godinu dana nakon poraza Žaira Bolsonara na predsedničkim izborima u Brazilu i povratka progresivnog lidera Luisa Inasija Lule da Silve na mesto predsednika zemlje, čini se da Milejeva ubedljiva pobeda u Argentini, drugoj po veličini ekonomiji u Latinskoj Americi, ukazuje na velike razlike i protivrečnosti koje postoje unutar političke slike u regionu. Izgleda da liderima Latinske Amerike nedostaje zajednički cilj ili vizija, jer njihova politika nije ograničena ni na neoliberalizam iz 1990-ih, niti na „ružičasti talas“  koji je socijaldemokratija imala tokom 2000-ih.

Onima koji su pratili predsedničke izbore u Argentini 2023. godine, nije bilo teško da uoče mnogo sličnosti sa situacijom u Brazilu 2018.  godine. Ipak, glavne teme, koje su bile u fokusu predizbornih kampanja Mileia i Bolsonara, bile su, uglavnom, radikalno različite. Iako su obojica postigli slične rezultate, problemi — ili samo naizgled problemi  — na koje su se odlučili da stave fokus svaki od njih, dramatično su se razlikovali.

Na prvi pogled, čini se da ova dva kandidata predstavljaju veoma različite struje krajnje desnice — jedan je radikalni libertarijanac, drugi tvrdokorni nacionalista. Međutim, nakon detaljnijeg razmatranja, postaje jasno da oba oblika desničarske politike potiču iz iste neoliberalne paradigme koja je definisala reakcionarnu politiku ne samo u Latinskoj Americi, već i širom sveta, još od kraja Hladnog rata.

Kontrastne kampanje

Kada se govori o sličnostima u izbornim ciklusima u Brazilu i u Argentini, najjasnija paralela je to, naravno, što je u oba slučaja bio prisutan po jedan kandidat sa krajnje desnice, koji se predstavljao, kao skoro, mesijanski vođa spreman da svoje zaluđene sledbenike povede u borbu protiv establišmenta. Osim toga, obojica krajnih desničara vrlo brzo su potisnuli konvencionalnog kandidata desnice u drugi plan i popeli se na vrh popularnosti u anketama. Narativ i Bolsonara i Mileia bio je reakcionaran i prepun mržnje. Obojica su uspeli da pobede na izborima, i u oba slučaja ta pobeda izvazala je veliku zabrinutost, u zemlji i u inostranstvu, oko toga do kojih će posledica dovesti sprovođenje u delo planova, za koje su se zalagali tokom kampanje, sad kad su osvojili vlast.

Još jedna sličnost između Mileia i Bolsonara je to što su obojica u svojim pobedničkim govorima ubeđivali javnost da će čuvati i podržavati demokratske institucije u zemlji; dok su odmah potom objavili planove koji dovode u pitanje iskrenost tih obećanja.

Bilo je i drugih paralela, kao što je nedostatak ozbiljnog kandidata sa tradicionalne levice na izborima. Veoma kontroverzni argentinski ministar ekonomije Serhio Masa pokazao se previše nepopularan da bi sprečio reakcionarnu pobedu Mileia, baš kao što je bio slučaj i u Brazilu, gde, na brzinu imenovani kandidat Radničke partije Fernando Hadad, nije uspeo da pobedi Bolsonara na izborima.

Međutim, najveća razlika između Mileia i Bolsonara je u tome što su u fokusu njihovih kampanja bile potpuno drugačije teme i problemi. Kao ekonomista, Milei je ekonomska previranja sa kojima se Argentina suočava stavio u centar svoje kampanje. On je obećao da će njegova vlada biti posvećena rešavanju problema hiperinflacije i smanjenju, navodnih, prevelikih troškova bivše administracije. Liberdad (sloboda), bio je poklič njegove kampanje, pozivajući se na libertarijansku i samoproglašenu „anarhokapitalističku“ prirodu Mileijeve vizije za Argentinu.

Novi predsednik Milei obećao je da osloboditi državu od navodne tiranije vladine birokratije, koju je smatrao odgovornom za sva zla koja decenijama opsedaju Argentinu. Milei je društveni konzervativac koji se protivi abortusu i seksualnom obrazovanju u školama, dok istovremeno promoviše ultradesničarske teorije zavere o pogubnom uticaju „kulturnog marksizma“. Međutim, on je pokušao da umanji značaj ovih pitanja tokom kampanje, pa je fokus kampanje usmerio na rešenja koja nudi njegova ekonomska politika.

Bolsonaro je, s druge strane, imao vrlo malo toga da kaže o ekonomiji u svojoj predizbornoj kampanji 2018. godine. Samozvani laik o ekonomskim pitanjima, on je obećao da će većinu važnih odluka o ekonomskoj politici prepustiti svom savetniku Paulu Guedesu. Umesto toga, Bolsonaro je svoju pažnju usmerio ka istim idejama povezanim sa „kulturnim marksizmom“, koje je Milei ostavio u pozadini.

Proglašavajući sebe šampionom moralnih vrednosti, Bolsonaro je imao mnogo fokusiraniju, hrišćansko-nacionalističku retoriku, pa je pobedio kao kandidat koji se zalaže za očuvanje i odbranu hrišćanske porodice i koji je vatreni neprijatelj, takozvane, indoktrinacije mladih. „Brazil iznad svega, Bog iznad svih“ bio je Bolsonarov slogan, dok je  Milei imao neodređen libertarijanski pristup ovim pitanjima.

Najveći neprijatelji koje je identifikovala Bolsonarova kampanja nisu bile vladine birokrate ili loši kreatori ekonomske politike, već učitelji i društveni aktivisti koji su, navodno, pokušavali da preobrate brazilsku omladinu da prihvate njihove amoralne vrednosti. Većina Bolsonarovog biračkog tela je malo ili ništa  znala o njegovom ekonomskom planu pre njegove pobede, osim nejasnih obećanja da će okončati korupciju, za koju je okrivio levicu.

Gledajući unazad

Ukratko, prosečan glasač Mileija fokusirao se na ekonomska pitanja, dok je prosečan glasač koji podržava Bolsonara stavio veći naglasak na socijalna pitanja. U oba slučaja, međutim, u pitanju je bilo  isto reakcionarno obećanje autoritarnog političara — koga su mase ovlastile — da će preokrenuti stanje u državi.

U svom pobedničkom govoru, Milei je izrekao hvalospeve o Argentini iz devetnaestog veka, aludirajući na period kada su visoki nivoi BDP-a i moćna vojska od nje učinili model kojem treba težiti. To predstavlja klasično romantičarsko gledište, koje dele mnogi u argentinskim konzervativnim krugovima, koji za argentinske probleme poslednjih decenija okrivljuju različite događaje i tokove do kojih je došlo u dvadesetom veku, a posebno se kao krivac apostrofira jedan dosta neuhvatljiv politički koncept: peronizam.

Bolsonarovi glavni idoli oduvek su bili vojni diktatori koji su vladali Brazilom u periodu od 1964. do 1985. godine. To je bio period u brazilskoj istoriji koje bivši predsednik Brazila predstavlja kao ekonomski prosperitetno, bezbedno i vreme oslobođeno od komunizma. On je u jednom trenutku otišao u toliku krajnost da je naredio vojsci da zvanično obeleži godišnjicu vojnog puča iz 1964. godine. Bolsonaro je i posebno pohvalio jednog ozloglašenog mučitelja iz doba vojnog režima, zato što je pomoću tih zlodela očistio Brazil od pretnje komunizma i sprečio da Brazil „postane Venecuela“. Strah da Brazil može da postane kao Venecuela dele mnogi brazilski konzervativci koji su bili protivnici levih vlada Brazila iz perioda 2000-ih i 2010-ih godina.

Takve idealizovane interpretacije prošlosti, koje prikrivaju mnogo mračniju stvarnost u korist nostalgije,  omiljena su oruđa krajnje desnice. Krajnja desnica slavi to što i Milei i Bolsonaro optužuju moderni politički establišment da je nelegitiman, a sve u ime uspostavljanja nekakvog imaginarnog „ispravnog oblika vladavine“.

Ubrzo nakon što je izabran za predsednika Havijer Milei je objavio video u kojem je otkinuo nalepnice sa table na kojoj su bila ispisana imena vladinih ministarstava, što je predstavljao pametan način da objavi svoje planove da će efikasno uništi državu birokratiju. Ukidanje ministarstva prosvete i ministarstva zdravlja je samo početni deo tih planova.

Slično se dogodilo i u Brazilu kada je Bolsonaro preuzeo dužnost u januaru 2019. godine, jer je smanjio broj ministarstava sa dvadeset devet na dvadeset dva i stvorio, takozvana, superministarstva. Najozloglašenije od tih superministarstava bilo je Ministarstvo ekonomije, spoj nekoliko prethodnih ministarstava, a koje je vodio  Bolsonarov ekonomski savetnik Paulo Guedes. Gedes je, kao i Havijer Milei, pristalica austrijske škole ekonomije.

Guedesov plan nije bio samo da smanji broj ministarstava, već mu je glavni cilj bio uklanjanje suvišnih pozicija u administraciji i troškova. On je aktivno radio protiv samog državnog aparata. Ono što je usledilo u Brazilu u periodu od 2019. do 2022. godine bilo je uništavanje javne birokratije i administracije, što je rezultiralo ekonomskim i društvenim previranjima, jer je nejednakost prihoda eksponencijalno porasla, dok su međunarodni investitori postepeno izgubili poverenje u brazilsko tržište.

Kolor i Menem

U srži Mileijeve i Bolsonarove retorike leži odbacivanje modernog političkog establišmenta i pripisivanje korena svih društvenih i ekonomskih nepogoda u vladinoj politici i merama. Krajnja desnica i u Argentini i u Brazilu koristi problem endemske političke korupcije kao savršeno sredstvo za napade na politički establišment.

Njihova demagogija o prevelikoj korupciji je bila toliko sveprisutna, da je javnost počela da posmatra sve političare kao korumpirane, pa je i sama institucija države postala problem koga treba ukloniti. Odgovarajuće rešenje, po mišljenju Milea i Bolsonara, može biti samo osnaživanje privatnog sektora i slobodnog tržišta.

Takva retorika nije istorijska novost ni za Brazil, ni za Argentinu. Neoliberalni političari koristili su takvu retoriku 1980-ih i, još uspešnije, 1990-ih godina. Fernando Kolor je 1990. godine izabran za predsednika Brazila nakon što se predstavio kao borac protiv korupcije. Kolor je bio narodski poznat kao „Lovac na Maharadže“ (Maharadža je bio termin za korumpirane državne službenike) i on je spojio antikorupcijsku retoriku sa pozivom na smanjenje veličine savezne vlade.

Sećanje na brazilsku vojnu diktaturu je u to vreme još uvek bilo sveže, pa je težnja da se uspostavi manja vlada koja će staviti veći naglasak na javne i građanske slobode mnogima zvučala kao dobra ideja. Međutim, „šok terapija“ koja je  primenjena u Brazilu proizvela je tešku ekonomsku krizu koja je kulminirala Kolorovim opozivom 1992. godine i preusmeravanjem brazilske politike ka napuštanju radikalnih ekonomskih planova. Nakon toga, vlade desnog centra iz 1990-ih i vlade levog centra iz 2000-ih godina nastojale su da razviju robusniji državni aparat i uvećaju budžetska davanja.

Deset godina vladavine predsednika Karlosa Menema u Argentini, u periodu od 1989. do 1999. godine, takođe se odlikovalo neoliberalnim pristupom državi. On je značajno smanjio javnu potrošnju, ukinuo je neka vladina ministarstva i privatizovao je ključne grane industrije. Ekonomski šok koji je usledio 2001. godine  u javnosti je pripisan njegovoj politici i doveo je do političkog prestrojavanja.

Predsednička vlast i Kolora i Menema bile su opterećene sopstvenim korupcionaškim skandalima. U slučaju Kolora, te korupcionaške afere postale su sinonim za njegovu vladu. Ovi primeri pokazuju koliko često se antikorupcijski narativ pokazuje kao isprazan i licemeran.

Osobe poput Mileija i Bolsonara protive se, navodno, previše moćnim državama koje su argentinske i brazilske vlade izgradile tokom 2000-ih. Uspon međunarodne krajnje desnice i polarizacija politike do koje je došlo od vremena Kolora i Menema, uticale su da nova neoliberalna retorika sadrži mnogo više nacionalističkih i etnoreligijskih primesa nego ranije. U isto vreme, nacija je počela da se postavlja kao najviša vrednost, dok je država počela da se omalovažava i predstavlja kao neprijatelj.

Neizvesni budućnost

Milei je stupio na dužnost Predsednika Argentine 10. decembra. I pored sveg radikalizma njegove retorike, on je već ublažio svoj pristup po mnogim pitanjima. Iako se u početku oštro protivio tome da  brazilski predsednik Lula prisustvuje inauguraciji, sada je promenio svoj javni stav i poziva Lulu, predsednika države koja je najveći trgovinski partner Argentine, da prisustvuje inauguraciji.

Milei je, takođe, počeo da se srdačnije obraća onim svetskim liderima koje je prethodno vređao kao „imbecile” (papa Franja II) ili „komuniste” (Džozef Bajden). Čini se evidentnim da će Mileiovo ponašanje tokom kampanje i njegovo ponašanje tokom vršenja vlasti biti vrlo različito, baš kao što je bio slučaj i sa Bolsonarom.

Milei mora da se suoči sa još jednim velikim problemom: nedostatkom političke podrške u argentinskom kongresu. Kada je njegov brazilski kolega Bolsonaro osvojio predsedništvo 2018. godine, imao je rekordno veliki broj političara krajnje desnice koji su podržali njegovu politiku.

Uprkos toj velikoj podršci, Bolsonaro nije uspeo da prikupi dovoljnu podršku u zakonodavnom domu parlamaenta, pa je  pribegao obliku improvizovanog polu-parlamentarizma, tako što je daovao široka ovlašćenja i autoritet kongresu u trenucima u kojima je većina njegovih članova podržavala njegove mere. Milei sada započinje svoj mandat sa manjim brojem poslanika koji ga podržava u skupštini, tako da ostaje da se vidi da li će ovaj politički autsajder uspeti da sprovede bilo koje od svojih obećanja.

OLAVO PASSOS DE SOUZA

JE DOKTORAND NA STANFORD UNIVERZITETU.