Obimnoj i složenoj analizi kolebanja opredeljenja intelektualaca ovde treba sažeto dodati dva vezana problema. Govor o izdaji poziva i univerzalnih vrednosti (Ž.Benda) je donekle moralizam. Preciznije je zapitati se zašto su danas javni intelektualci bezopasni. Biti opasan znači ugrožavati temelje sistema, a ne samo kritikovati nedoslednosti vlasti. Da li su savremeni intelektualci zaboravili svoj zadatak – rukovođenje vlastitom savešću kao jedinim arbitrom u javnoj kritici? Koliko o tome govori njihov odnos prema kapitalizmu?

 1.

Problem je nagovešten u naslovu priloga. Nije reč pre svega o karakternim osobinama pojedinaca nego o strukturnom habitusu koji nameće moć, a kojoj intelektualci popuštaju. Ne popuštaju plašljivi nego intelektualci sa skromnije promišljenim opredeljenjem. Intelektualci su napustili socijalnu utopiju (nemoguće kao korektiv mogućeg) i promenili smer kritike sistema. Odmah treba dodati da ovde nije reč o zalaganju za čistu nego za realnu utopiju. Realna utopija nije vizija savršenog društva jer kako je odavno uočeno i vizija idealnog može biti neprijatelj dobrog društva. Opravdava nasilna sredstva. Biti, pak, realan u stvarima utopije znači braniti kriterij održivog boljeg i mogućeg društva, a ne nedostižni idealni obrazac. Danas je to socijalna ekonomija sa raznim verzijama neprofitnih struktura koje bi uspešno konkurisale krupnom kapitalu. Treba organizovano ulivati strah buržoaziji kao u Hladnom ratu kada je u kapitalizmu važilo pravilo da je bolje podići i plaćati progresivni porez nego biti eksproprisan u socijalizmu (T.Piketi, E. Hobsbaum). Danas nema ove opasnosti od levice, pa zato nema fiskalne ni socijalne pravde ni kontrole kretanja kapitala. Nije samo prekarizovana radna snaga krotka nego je to postala i humanistička inteligencija. Sve je manje udara na bogate. Buržoazija danas više strepi od ratova nego od klasne borbe.

Intelektualci sve manje brane realutopijsku alternativu neoliberalizmu? Od skora su postali ratni navijači, a odavno je oslabila njihova sumnja u načela kapitalizma. Čim je antikapitalizam proglašen totalitarnim, preusmerena je kritičnost na proceduru i identitetsku politiku. To su polja na kojima se danas intelektualci proceduralisti i identitari nadmeću u radikalizmu. Ponajviše spore političku proceduru. Ne sumnjaju u proizvodne odnose kapitalizma ni u ustanove spasenja koje ga posredno pravdaju. Traže samo bolje izborne uslove i neutralnije medije. U duhu liberalne teleologije stavljaju krst na istoriju (T.Piketi) jer je kapitalizam za njih bezalternativan. Visoki koeficijent neibežnosti kapitalizma traži malo socijalne, a malo više nacionalne pravde sa crkvom kao proverenim osloncem nacionalne samosvesti. Doduše u moralističkom maniru povremeno kritikuju egoizam tajkuna, a ne i sistemski legalizovano prisvajanje tuđeg rada. Ni braniči prava manjina nisu opasni po kapitalizam jer skreću pažnju sa eksploatacije velikih ekonomskih grupa na identitetsku ugroženost manjih. Zato njihovu manjinsku identitetsku politiku neki radikalni levičari kritikuju rečima: „Onda jedite vlastitu raznolikost“.

Ovaj donekle vulgarizovani prigovor brutalno skreće pažnju na to da je politička procedura forma, a da je suština kontrola odnosa u proizvodnji. Ali nije reč o kritici svake procedure. I u realutopiji je nesporna pravna država kao moćna sila u službi opšteg dobra i kao bezbednosna ustanova. U ovim zadacima je „vrlina ugrađena u postupak“, pa to ne spore ni na državu preosetljivi anarhisti. Reč je o nečem drugom, o redukovanju političke iracionalnosti na proceduralno. Sve je manje javnog govora o nepravdi u proizvodnji, a emancipatorski diskurs sužen je na oslobođenje neekonomskih grupa. Zato su intelektualni proceduralisti samo naizgled radikalni dok u realnosti pružaju legitimnost represivnoj toleranciji. Kroje sistemski koristan spoj magle i galame. Ima li magločistača? Mogu li obnovljive realne utopije levice pomoći protiv održive proceduralne galame desnice? Sociološki rečeno, ima li kriza utopijski potencijal, da li je nestabilnost progresivna, ima li dovoljno ponude drugačijeg socijalnog smisla? Ako su utopisti realisti jer se rađaju iz krize (T.Gerlach) savremeni intelektualci su zaboravili da misle utopijski. Ali ne samo zbog popuštanja neoliberalnoj moći nego i zbog otpora njoj. Globalizaciji se protive na retrotopijski način. Retrotopije (Z. Bauman) nisu vizije nepostojeće budućnosti nego izgubljene i porobljene, ali oživljene prošlosti. Tribalizam i nacionalizam su oblici retropijskog otpora nezadrživoj globalizaciji. Ovaj angažman prevladava kod poslesocijalističke inteligencije.

2.

Njemu nasuprot danas biti kadar za utopiju znači biti kadar za kontrasećanje koje se odupire moći. Ne za komformističko kakvo je retrotopijsko. Intelektualci proceduralisti se ne trude oko realutopijskog kontrasećanja ni oko autentične neprilagođene prošlosti. Zato što je moć nakon sloma socijalizma odmah preinačila u totalitarnu iluziju za njih je bilo samorazumljivo reorganizovanje samoviđenja na razmeđi dve globalne hegemone epohalne svesti još krajem 20. veka. „Uvek sam bio demokrata i patriota, a kao komunista bio sam unutrašnji disident“. U regionu je tumbanje samoviđenja intelektualaca dodatno dramatizovano u trostrukom ratnom raspadu: države, socijalizma i pojmova. Popuštanje intelektualaca primalo je formu pretencioznog svedočenja o dramatičnoj prošlosti “intelektualnog sveštenstva” koje prepravlja ličnu prošlost, pravda se i samosažaljeva. Sve to retrotopijski unutar oživljene religije i nacionalizma. Autobiografije poslesocijalističkih intelektualaca nošene bramanskom potrebom da sebi uliju strahopoštovanje prema samom sebi iskonstruisanom političkom samoviktimizacijom nisu gole avanture sa vlastitom maštom nego planske rekonstrukcije samoviđenja. Iz ponosnog ličnog kontinuiteta i doslednosti koju osigurava iskonstruisani status žrtve iščezava neslavni diskontinuitet angažmana pa u recikliranoj svetloj demokratskoj i nacionalnoj prošlosti nema mesta potisnutom nepopularnom ličnom komunističkom internacionalističkom angažmanu. Samoobmanom se osigurava identitet, samosvest o vlastitoj istovetnosti i doslednosti. Na delu je korektna i banalna tehnika samoubeđivanja u kojoj sećanje popušta pred ponosom.

Pa ipak konverzija nije gola autofikcija, pa čak ni karijeristička epizoda nego često i uslov opstanka. Poplava redizajniranih ličnih prošlosti nakon 1990-te je deo naročite borbe za opstanak u intelektualnim krugovima saobraženim izmenjenim vrednostima. Tranziciju svojine pratila je tranzicija uma. Zorli konverzije intelektualaca bile su katkada i razumljivo popuštanje moći zbog preživljavanja. U prihvatanju bezalternativnosti kapitalizma bilo je i racionalizacije beznađa bivših levičara. U ovom sklopu su retka zalaganja za kontrasećanje, za antagonizovanje korektne prošlosti intelektualaca. Kao što je nenašminkana prošlost korisnija komponenta nacionalnog samoviđenja od doterane, zato što kao neosvetnička više koristi miru od revizionističke ili monumentalne prošlosti, tako su i ređe samorefleksivne autobiografije intelektualaca poučnije od doteranih korektnih životopisa.

3.

Što moć obnovljenog kapitalizma traži ovo drugo ne pravda intelektualce. Normativna neoliberalna paradigma samoviđenja nagrađuje naknadnu pamet (mimikriju da smo iako komunisti bili prinudni unutrašnji disidenti, a ne uvereni levičari i da smo poodavno znali da će komunizam propasti). Razni fondovi finansiraju projekte postistine desnice, tj. hegemono kolektivno mišljenje koje oktroiše nova moć raznim uslovljavanjima. Finansijeri naučnih projekata traži rezultate istraživanja saobražene korektnim vrednostima, pa viziju prošlosti, sadašnjice i budućnosti treba snabdeti korektnim sadržajima. I naravno istaći novi društvenoprihvatljivi obrazac korektne autobiografije kao naročito posredovani odnos moći i samoviđenja. Intelektualci često nisu svesni da je i znanje o sebi posredno društveno uslovljeno. U mnoštvu javnih intelektualaca prevladavaju oni sa nedovoljnom sposobnošću promišljanja iskustva, ali sa seizmografski izoštrenim čulom za isplativost korektnog. U zaboravu iščezava autentična prošlost. Banalnost borbe za kulturnu hegemoniju karakteriše konkurencija oko mnoštva društvenoprihvatljivih priznanja. Nagrada je sve više. Identitet raznih udruženja osigurava se nagradom koju dodeljuje. Vlast nagradama markira poželjni intelektualni habitus: ko mu pripada, šta je korektno, a šta nije. Zato je važno da naš čovek bude u žiriju, da naši dobiju nagradu, a potom će naši mediji da odrade ostalo. S vrha ćemo širiti autoritet naših laureata, a pred izbore ćemo s dna skupljati kapilarne glasove.

4.

Ne treba smetnuti s uma da je važan deo neproumljene kulturne hegemonije savremenog kapitalizma nova autobiografska paradigma javnih intelektualaca koji se nadmeću u korektnosti angažmana (ko žešće brani Kosovo ili Oluju). I u poricanju vlastite prošlosti. Novo bezbednosno pamćenje je važan osigurač korektnosti. Lekoviti zaborav briše razne neslavne kompromise. Razna uverenja sukobljena su na koloritnom političkom tržištu žrtava. Da ne reprodukuje osvetu konkurencija žrtava bila bi zabavna. U manipulativnom građanskom ratu sećanja nova moć je lakše obnavljala stare vrednosti, stare horizonte smisla. Menjala je obrasce poželjnog delanja i samoviđenja. U restauraciji kapitalizma, nacionalizma i religije konverzija intelektualaca je lagano gubila status Događaja. Ravnodušnost je progutala kritički govor o konverziji. Nepostojanost više nije žig nego legalna pretenzija na učešće u raspodeli dividendi od korektnog. Nema samosumnje u identitetskoj autosinhronizaciji, u doterivanju sebe u korak.

Novi autobiografski pakt sa samim sobom, glačanje prošlosti, godi i psihološki jer pojedincu osigurava ponosnu doslednost, identitet kog nema bez kontinuiteta. Ideologiji kapitalizma je ovo poricanje ne manje korisno kod dokazivanja da je socijalizam počivao ne samo na iluziji nego i na ketmanu (zaštitnom prerušavanju i mimikriji komunista). Kao što se, kako kaže anegdota, u kapitalizmu ne pita za prvi milion, tako se i u tranziciji intelektualci ne pitaju za prvobitno „uverenje“. Treba ga prećutati da bi oni koji su nekada bili „uspešni“ i danas bili „uspešni“ (H. Kamberović). Nepriznavanje i prećutkivanje autentične vlastite prošlosti važan je uslov nove moralnopolitičke podobnosti. Nije to izoštravanje nego zamagljavanje samoviđenja. Korektni životopis u sinergiji sa proceduralizmom kao unutrašnjom granicom angažmana formira socijalni karakter javnog poslesocijalističkog intelektualca 21.veka. Komformistički i nerefleksivan.

TODOR KULJIĆ

PROFESOR SOCIOLOGIJE POLITIKE NA FILOZOFSKOM FAKULTETU U BEOGRADU.