Fudbal i samoupravljanje (II deo)

Nastavavak teksta. Prvi deo možete konsultovati na ovom linku.

Da je obim samoupravljanja u fudbalu, međutim, moguće znatno proširiti, to je pokazala grupa izuzetno hrabrih fudbalera iz Brazila. Kada se govori o samoupravljanju, obično se smatra da je Pjer Žozep Prudon bio jedan od njegovih idejnih tvoraca. Ako se o tome da li je Prudon idejni tvorac samoupravljanja može polemisati, sasvim je jasno da je idejni tvorac samoupravljanja u fudbalu bio Sokrates. Da, to je onaj visoki i mršavi (zvali su ga Magrao-Mršavko) bradonja koji je 1982. godine na Svetskom fudbalskom prvenstvu u Španiji, sa brojem deset na leđima, a  dobro znamo šta taj broj u fudbalu, posebno onom brazilskom, znači, predvodio možda poslednju generaciju fudbalskih romantičara i genijalaca iz Brazila. Kako je i u kojim okolnostima Sokrates sa drugovima počeo da sprovodi samoupravni eksperiment?

Kada je 1964. godine u Brazilu izveden državni udar pod vođstvom grupe generala koji su bili povezani sa ekonomskim elitama i krupnim zemljoposednicima, na političkom planu režim je dozvolio delovanje dve političke partije. Alijansa za nacionalnu obnovu (port. Alianca Renovadora Nacional, skr. ARENA) bila je produžena ruka vojne hunte, dok je Brazilski demokratski pokret (port. Movimento Democrático Brasileiro, skr. MDB, koji je danas poznat  kao Partija brazilskog demokratskog pokreta (port. Partido do Movimiento Democratico Brasilero, skr. PMDB), bio opoziciona snaga, koja, međutim, suštinski nije mogla niti smela da dovodi u pitanje vlast generala. Svi ostali politički akteri bili su izloženi oštrim represijama režima. To se posebno odnosilo na političke aktere koji su delovali na levoj strani političkog spektra. Kada je krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina represija režima počela da popušta, brazilsko društvo je lagano koračalo ka otvaranju demokratskih perspektiva. Na društvenoj i političkoj sceni delovalo je sve više pokreta širokog raspona: od pokreta koji su se borili za demokratizaciju i ljudska prava, preko pokreta koji su bili povezani sa progresivnim elementima katoličke crkve i pripadnicima teologije oslobođenja, odnosno među sveštenim licima koji su se u okviru crkvenih komuna bavili brojnim problemima najsiromašnijih i najpotlačenijih stanovnika Brazila, te incijativa zemljoradnika bez zemlje, koji će početkom osamdesetih formirati Pokret zemljoradnika bez zemlje (port. Movimento dos Trabalhadores Rurais Sem Terra, skr. MST), koji će do početka XXI veka postati najbrojniji socijalni pokret u Latinskoj Americi, pa sve do radničkih sindikata koji su iz godine u godinu postajali sve aktivniji.

Talasu protesta protiv režima početkom osamdesetih godina pridružio se i jedan fudbalski kolektiv. Reč je o fenomenu koji je poznat kao Democracia Cortinthiana (Korintijans demokratija). Fudbaleri brazilskog kluba Korintijans iz Sao Paola širom sveta postali su poznati kada su građane Brazila pozvali da učestvuju na izborima koji su trebali da se održe 1982. godine, prvi put nakon zavođenja diktature 1964. godine. Oni su na zvaničnim utakmicama na dresovima nosili natpis „Glasajte 15“, kojim su građane hteli da podstaknu da izađu na izbore koje je režim dozvolio ali je sve činio kako bi ih „minirao“.

Ali fudbaleri ovog tima, koji su bili predvođeni Sokratesom, jednim od najboljih brazilskih igrača tog perioda, nisu ostali samo na proklamacijama. Oni demokratiju nisu samo propagirali nego su je i sprovodili i živeli. Pritom su to činili na način koji je bio radikalan i revolucionaran zato što u istoriji fudbala nikad nije bio viđen. Oni su naime u klub uveli neku vrstu totalnog samoupravljanja! Sokrates i drugovi  odlučili su da  na mesto birokratskog upravljanja ljudi koji sede u upravi kluba na scenu stupe samodelatnost i samoupravljanje fudbalera i svih radnika koji su u klubu radili. Upravi kluba igrači su uskratili pravo na to da donosi odluke koji fudbaleri kao slepi poslušnici imaju da sprovode. O svim potezima kluba počelo je da se odlučuje glasanjem u kome svako ko u klubu radi ima pravo da učestvuje. Udeo u upravljanju klubom dobili su i oni koji do tada nikakav udeo nisu imali, da se izrazimo pojmovima francuskog filozofa Žaka Ransijera. Fudbaleri su donosili odluke o tome gde će, kada će, i kako će klub održati pripreme. Na svojevrsnim plenumima fudbaleri su raspravljali i o taktičkim planovima i načinu igre tima. Ali su takođe razgovarali i diskutovali o društvenim i političkim temama i problemima. Demokratija i samoupravljanje njima su bili važniji i od sportskih rezultata za koje su se borili. Moto kojeg su se držali bila je misao koja poručuje Ganhar ou perder, mas sempre com democracia („Pobedili ili gubili, neka to uvek bude demokratski“)!

Eksperiment sa samoupravljanjem u fudbalskom klubu Korintijans, međutim, nije potrajao jer demokratija unutar brazilskog društva u tom trenutku još nije bila zaživela u punoj meri. Nakon što je u Kongresu odbijen predlog da se raspišu predsednički izbori i demokratizacija društva nastavi, Sokrates se razočarao i sa rezignacijom je napustio Brazil; fudbalsku karijeru on je nastavio u Italiji. Ali iako Democracia Cortinthiana nije dugo trajala, ona je ipak pokazala da i fudbalu može da postoji samoupravljanje! Sokrates i drugovi upalili su iskru utopije. Jer, nešto što je jednom ostvareno, i to u najtežim mogućim okolnostima, može biti ponovljeno ¹Jedna takva iskra utopije iznenada se pojavila na neočekivanom mestu,  ni manje ni više nego u kapitalističkoj Švajcarskoj. U novembru 2012. godine, mediji su preneli jednu zanimljivu vest koja je, nažalost, ipak ostala prilično nezapažena. Nešto neobično dogodilo se u fudbalskom klubu Tun. Naime, nakon krize rezultata trener ovog kluba Bernar Šaland istakao je da je spreman da odluku o njegovom ostanku ili odlasku sa mesta trenera tima kroz demokratsku proceduru glasanja donesu igrači. Igrači su odlučili da on više ne bude trener. Ovaj trener, koji je sa Cirihom 2009. godine osvojio titulu prvaka Švajcarske, i koji je ovaj tim uveo u Ligu šampiona, prihvatio je odluku igrača i povukao se sa mesta trenera..

Samoupravljanje u sportu svoje pobornike ima i u akademskom svetu. To znači da je ovaj koncept dobio i teorijsku artikulaciju. Vilijam Dž. Morgan, autor knjige Levičarske teorije sporta koja je objavljena 1994. godine, zastupnik je samoupravljanja kao rešenja za prevazilaženje problema savremenog sporta. To su problemi narušavanja osnovnih sportskih vrednosti pod uticajem logike kapitala koja sportu nameće instrumentalne kriterijume i logike moći koja se sportu nameće posredstvom institucija koje sportom upravljaju na lokalnom, nacionalnom i globalnom nivou. Uzroke ovih problema Morgan pronalazi upravo u sportskim institucijama. Prema Morganovom uverenju, sport kao institucija negativno utiče na sport kao praksu. Jer sportske insititucije uzurpiraju sportsku praksu time što je razumevaju u birokratskom ključu i tretiraju kao sredstvo za ostvarivanje ciljeva koji su u odnosu na sport spoljašnji, kao i za uspostavljanje odnosa moći. Dok je Habermas govorio o kolonizaciji sveta života od strane sistema, na tragu uvida Alasdera Mekintajera, autor Levičarskih teorija sporta govori o potiskivanju logike prakse od strane logike institucija.

Za njega nema sumnje u to da sport kao praksa može da napreduje i da cveta ukoliko mu se omogući da ostane u carstvu perfekcionizma u koje spadaju sve ljudske prakse koje pružaju doprinos razvoju ljudske izvanrednosti, a da po svaku cenu izbegne da postane deo carstva nužnosti u koje spadaju instrumentalne prakse koje daju doprinos materijalnoj reprodukciji. Umesto da upravljaju sportskim praksama, sportske instutucije moraju da budu u njihovoj službi.

Iako je nesporno da je sportska praksa podložna uticajima sportskih institucija, ništa manje je neosporno i to da ona ima sposobnost da na pomenute uticaje ostaje otporna. Morgan ističe da akteri sportske prakse jednostavno ne mogu da ostanu slepi i gluvi na dobra i standarde koji ih snabdevaju smislom i etosom zbog kojih se sportom uopšte bave. To je prema Morganu moguće samo ukoliko se u sport uvede neka vrsta samoupravljanja onih koji se sportom bave, odnosno zajednica onih koji su akteri sportskih praksi, a čijim članovima Morgan, pored sportista, smatra i trenere, sudije, navijače, novinare, istraživače, kritičare, teoretičare i naučnike koji su zainteresovani za očuvanje sporta kao specifične forme života. Članovi ovih zajednica treba da donose odluke ključne za razvoj sporta kao specifične prakse. Samoupravljanje u okviru zajednica praktičara sporta treba da bude osnov za razvoj sporta kao aktivnosti potrage za vrlinama, poput izvrsnosti i perfekcionizma.

Kako u praksi može da izgleda, odnosno funkcioniše  jedna samoupravna sportska zajednica, to su pokazali navijači velikana evropskog fudbala Mančester junajteda i navijači jednog lokalnog kluba iz Zagreba. I za jedne i za druge se utoliko može reći da predstavljaju primere neke vrste grasruts samoupravljanja u svetu sporta.

Kada je u proleće 2005. godine američki milijarder Malkolm Gejzer postao vlasnik Mančester junajteda, grupa navijača ovog engleskog fudbalskog giganta odlučila je da se suprostavi prodaji njihovog voljenog kluba. Još pre nego što je prodaja kluba novim vlasnicima ozvaničena, grupa navijača se oglasila i u fanzinu Red Issue objavila da će se prodaji Mančester junajteda suprostaviti osnivanjem novog kluba. Da su navijači koji su svoje namere javno obznanili ljudi od reči, postalo je jasno 14. juna 2005; to je bio dan osnivanja novog kluba koji je dobio ime FC United of Manchester. U temelje novog Mančestera ugrađene su armature direktne demokratije. Osnovni princip kluba je da on pripada svim njegovim članovima; svaki član ima pravo na svoj glas koji je je ravnoravan sa glasovima drugih članova. Svaki član kluba je ujedno i njegov finansijer, pri čemu svaki od njih klub finansijski dotira u meri svojih mogućnosti. Sve ključne odluke o razvoju kluba donose se glasanjem na sednicama klupske skupštine. Jedna od prvih odluka ticala se odbijanja da na dresovima stoje imena odnosno logoi potencijalnih sponzora; odlučeno je da na dresu može da stoji samo grb kluba. Zanimljivo je da je klub rešio da raspiše konkurs za igrače; na konkurs se prijavilo preko 900 zainteresovanih fudbalera, dok je 17 fudbalera odabarano, čime su se stvorili preduslovi da klub počne da se takmiči i da svoj sportski život započne u najnižem rangu takmičenja u sistemu engleskog fudbala. Kako klub nije imao svoj stadion, njihov dom je postao stadion Gog Lejn, inače dom fudbalera Barija. Kada su počeli da se takmiče, fudbaleri novog Mančestera postali su svojevrsna atrakcija. Stadioni na kojima su igrali nisu mogli da prime sve koji su bili zaintersovani da posmatraju njihove nastupe. Tim novog Mančestera, koji je sa klupe predvodio Karl Mangison, koji je preko dana bio vozač kombija, a u čijim redovima su uglavnom nastupali pripadnici radničke klase različitih profesija, beležio je pobede i ostvarivao je odlične rezultate. Za nekoliko godina oni su iz desetog ranga dospeli u sedmi rang takmičenja. Sportski uspesi bili su praćeni povećanjem broja članova i deoničara, kojih je bilo oko 5,000, a u klupsku kasu je pristizalo sve više finansijskih priloga i dotacija, pa je skupština kluba donela odluku da pristupi izgradnji stadiona. Članovi, navijači i prijatelji kluba uspeli su da prikupe preko četiri miliona funti, pa su, uz pomoć dotacija u iznosu od preko dva miliona funti, stadion i izgradili. Stadion koji je otvoren 16. maja 2005. godine zove se Broudhurst park u čast sera Edvarda Broudhurtsa, dobrotvora koji je 1920. godine svoje veliko imanje poklonio gradu Mančesteru. Zanimljivo je i to da je na otvaranju stadiona gostovao B tim slavne Benfike iz Lisabona.

Ali klub je u jednom trenutku počeo da se suočava sa ozbiljnim problemima. Jer prelazak u više rangove takmičenja automatski sa sobom donosi povećanje troškova. Uz to i održavanje stadiona poprilično košta. Samim tim raste i cena karata, a klub je prinuđen i da traga za sponzorima. Mnogim navijačima takav pristup smeta, jer prema njihovom uverenju razvoj u tom pravcu vodi ka sve većoj komercijalizaciji kluba. Otuda je jedan broj članova doneo odluku da istupi iz kluba.

Istorija samoupravljanja pokazala je da samoupravna preduzeća teško funkcionišu u uslovima tržišnog takmičenja. Budući da u svetu fudbala vladaju zakoni kapitalizma, primer novog Mančestera pokazuje koliko je jednom klubu koji je ustrojen na principima direktne demokratije i samoupravljanja funkcionisanje otežano u okvirima tržišnog kapitalizma. Na primeru novog Mančestera pokazalo se da ono što važi u sferi privrede, važi i u domenu sporta, koji je uostalom odavno postao privredna grana. To je takođe pokazao primer AFC Vimblndona (AFC Wimblendon), kluba koji je na incijativu navijača nastao 2002. godine, a nakon odluke čelnika Vimblndona da klub koji je osnovan 1889. godine premeste u Milton Kejns i da mu daju drugo ime. Iako je i novi Vimblndon osnovan na nekoj vrsti samoupravnih principa, vremenom su članovi koji su klubom upravljali morali da krenu u potragu za sponzorima, što je prvobitnu ideju u izvesnoj meri kompromitovalo.

Ali sve dok se klubovima poput novog Mančestera drže gesla „Stvaramo prijateljstva, a ne milione“, koji u vidu transparenta stoji na tribinama stadiona, postojanje kluba itekako ima smisla. A kako je to konstatovao Nikola Lalović, autor odličnog teksta o ovom klubu (Klub koji je engleski fudbal vratio narodu: Fk Junajted of Mančester), a kojem i mi dugujemo inspiraciju, „ako je moguć FC United of Manchester, moguć je i drugačiji fudbal“, nakon čega je, parafrazirajući jedan transparent sa niželigaških teren dodao „ako je drugačiji fudbal moguć, moguć je i drugačiji svet.“ Čak i ako ovaj klub za koju deceniju uopšte ne bude postojao, makar i nekoliko godina njegovog trajanja ostaće svedočanstvo da je samoupravljanje u fudbalu itekako moguće.

Sličan primer tzv. grasruts samoupravljanja u domenu sporta postoji i na ovim prostorima, u zemljama bivše Jugoslavije. Reč je o NK Zagreb 041. Ovaj klub osnovan je 2015. godine na inicijativu navijača NK Zagreb koji pripadaju navijačkoj grupi White Angels koja je osnovana 1989. godine, a koja je inače poznata kao jedna od retkih navijačkih grupa na prostorima bivše Jugoslavije koja je levičarski orijentisana. Oni se drže principa prema kojem fudbal treba da se vrati navijačima, zbog čega su deo globalnih navijačkih pokreta Against Modern Football i Footbal for All. Nezadovoljni radom uprave NK Zagreb, kluba koji je 2002. godine osvojio titulu prvaka Hrvatske u fudbalu, grupa navijača rešila je da osnuje klub koji će funkcionisati na osnovu principa direktne demokratije, odnosno samoupravljanja. To znači da klubom upravljaju njegovi članovi. Klub je pritom nehijerarhijski ustrojen, što konkretno znači da ne postoje funkcije predsednika i potpredsednika, da ne postoji ni nadzorni  ni upravni odbor, budući da se sve odluke vezane za rad kluba donose na klupskoj skupštini. Kako bi mogli da se registruju kao pravni subjekt, u novom klubu su ipak morali da osnuju i savet kluba; njega čine osobe koje ovlašćene za potpisivanje pravnih i finansijskih dokumenata. Članovi saveta se, međutim, biraju na period od godinu dana, dok pravo da prisustvuju sednicama saveta imaju svi članovi kluba, koji pritom učestvuju u donošenju odluka. U skladu sa dnevnim potrebama formiraju se i radne grupe koje realizuju konkretne zadatke, uz obavezu da sve članove kluba izveštavaju o svom radu. Klub je 2016. godine osnovao i žensku sekciju.

Pored temeljnih organizacionih načela koja proizilaze iz principa direktne demokratije, u ovom klubu se drže i temeljnih društvenih vrednosti levičarske provenijencije. To su vrednosti zajedništva i solidarnosti. Klub se uz to zalaže za antifašizam, toleranciju i nenasilje, posebno prema društvenim grupama koje su ugrožene ili marginalizovane. Na tom planu NK Zagreb 041 organizovao je brojne akcije. Oni na tribinama ističu transparente podrške borbama koje vode žene,  pripadnicima LGBT populacije, a posebno se ističu u pomoći migrantima. Pored toga što na tribinama nose transparente na kojima piše „Izbeglice su dobrodošle“, oni deci migranata omogućavaju da učestvuju na treninzima. Njihova ideja je da migrante socijalizuju kroz fudbalsku igru. Za razliku od Uniteda of Manchestera, u zagrebačkom klubu nisu primarno opredeljeni za to da jure plasman u više rangove takmičenja. Oni nemaju svoj stadion i nastupaju na igralištu Jakuševec. Možda će zbog toga imati i manje problema u funkcionisanju kluba, budući da nisu izloženi pritisku ostvarenja rezultata koji naprosto podrazumeva ulazak u okvire sistema kapitalističkog sporta.

U regionu u kojem je udruženom ofanzivom reakcionarnog nacionalizma, istorijskog revizionizma i neoliberalnog kapitalizma samoupravljanje odbačeno u ropotarnice istorije i na đubrište propalih ideja, NK Zagreb 041 pokazuje da je ideja samoupravljanja i dalje živa. Zbog toga svi njegovi članovi i simpatizeri predstavljaju pravu malu iskru nade, utopije i otpora u mraku nacionalizma i kapitalizma. Ko zna, možda se jednog dana, ah jednog dana, kako je pevao Oskar Davičo, iskra ponovo pretvori u plamen, novi plamen samoupravljanja.

Iako je fudbal tokom XX veka postao svojevrsno leglo autoritarizma i hijerarhijskog ustrojstva, ali i grana kapitalističke ekonomije, u okviru ove igre javljali su se i eksperimenti sa samoupravljanjem. Na tom planu se može govoriti o dve vrste samoupravljanja; o delimičnom ili parcijalnom samoupravljanju, odnosno primerima primene direktne demokratije u ograničenom obimu (učešće fudbalera u donošenju odluka vezanih za način igre tima) i totalnom samoupravljanju koje podrazumeva učešće igrača (prva varijanta) i/ili svih članova kluba (druga varijanta) u poslovima vezanim za upravljanje klubom i donošenjem i sprovođenjem klupske politike. Iako retki, pomenuti primeri samoupravljanja su dragoceni jer pokazuju da je u pravu bio Eduardo Galeano kada je konstatovao da fudbal ima dva lica, da je ova igra i sjaj i tama.

Pomenuti primeri štaviše pokazuju da je u istoriji fudbala itekako moguće pronaći i otelovljenja heterotopija, u smislu u kojem je ovaj pojam definisao Anri Lefevr. Za ovog francuskog mislioca, u svakodnevnom životu, koji se odvija u kapitalističkom urbanom prostoru, čak i u situacijama koje nisu globalno revolucionarne, dolazi do iznenadnih i spontanih okupljanja ljudi koji u traganju za smislom i ispoljavanjem svojih potencijala same ove potencijale lokalizuju u određenom prostoru. Ovi prostori tada postaju društveni prostori mogućnosti. U njima se iskušavaju mogućnosti nečega što je drugačije u odnosu na dominantno okruženje i dominantne društvene prakse. Drugim rečima, „nešto drugačije“ u odnosu na postojeće iznenada postaje moguće. Ili, kako to tumačeći Lefevra ističe Dejvid Harvi, postoje momenti spontanog okupljanja u trenutku invazije „kada nejednake heterotopijske grupe odjednom uoče, makar i za jedan tren, mogućnosti da se kolektivnom akcijom stvori nešto radikalno drugačije.“ Svaka heterotopija koja se u svetu fudbala realizovala sa sobom je nosila dozu utopijskog viška koji otvara horizonte na kojima se pomalja slika jedne moguće budućnosti fudbalske igre koja će funkcionisati na samoupravnim osnovama. Ozbiljenje utopijskog viška čeka na neka nova pokoljenja. Jer nema sumnje u to da će samoupravljanje kao opšta praksa u fudbalu moći da zaživi tek kada dođe do globalnih revolucionarnih promena.

MILORAD GAČEVIĆ

KRITIČAR I TEORETIČAR SPORTA. ČLAN REDAKCIJE ČASOPISA NOVI PLAMEN.