Fudbal i samoupravljanje (I deo)

Legendarni menadžer Liverpula Bil Šenkli nije krio da je socijalista. U biografiji ovog velikana trenerske struke koji je bio sin škotskog rudara može se pronaći i stav prema kojem je fudbalski klub zapravo socijalistički kolektiv. To je kolektiv u kojem se svi drže zajedno i pomažu jedni drugima, jer velika postignuća moguća su zahvaljujući zajedničkim naporima i zalaganjima udruženih individua. Ali to je takođe kolektiv u kojem nema privilegovanih i u kojem su svi jednaki. Profesor fudbala Darko Petrić rekao je da je fudbal jednostavna igra koja se svodi na pružanje i primanje pomoći! Ove reči koje bi potpisao Šenkli zaista zvuče socijalistički. To bi mogla biti definicija socijalističkog fudbala u koji je verovao slavni menadžer Liverpula.

Čuveni argentinski fudbalski trener Luis Cezar Menoti, koji je u svojoj domovini poznat kao El Flako (Mršavi), u globalnoj sportskoj javnosti najpoznatiji je kao selektor reprezentacije Argentine koja je osvojila Svetsko prvenstvo u fudbalu, koje je 1978. godine bilo održano upravo u njegovoj zemlji. Mnogim poznavaocima fudbala, međutim, nije jasno zašto je deklarisani levičar Menoti uopšte pristao da bude selektor u trenutku kada je u Argentini u jeku i u punom zamahu bila vojna diktatura reakcionarne desnice koju je predvodio general Horhe Videla. Levičar Menoti je učestvovao u potpirivanju nacionalnog entuzijazma koji je bio upotrebljen u svrhe skretanja pažnje sa surove represije kojoj su bili izloženi brojni građani Argentine, posebno oni koji su bili levičarski opredeljeni. Dok su histerične mase klicale fudbalerima, u nekim tajnim budžacima pripadnici tajnih službi su mučili brojne ljude, prvenstveno komuniste. Postoje čak i apokrifne priče o tome da je Johan Krojf odbio da učestvuje na Mundijalu u Argentini sa obrazloženjem da ne može da igra fudbal na kilometar od zgrade u kojoj muče ljude!

Mnogi, međutim, smatraju da je za Menotija fudbalska igra, posebno ona kakvu je u godinama vladavine desnice on forsirao, poslužila kao vid otpora režimu. Postoje tvrdnje prema kojima je nakon osvajanja Mundijala Menoti odbio da se rukuje sa generalima-diktatorima. Bilo kako bilo, Menoti nije samo fudbalski trener. On je fudbalski mislilac, takoreći filozof fudbalske igre. Za Menotija, koji je neka vrsta fudbalskog platoničara, svaki fudbalski tim je Ideja koja nastaje u umu trenera.  On je takođe ubeđen u to da postoji podela na desničarski i levičarski fudbal. „Desničarski fudbal sugeriše da je život borba. On zahteva žrtvovanje. U njemu svi moraju da postanu čelični i da ostvare pobedu po svaku cenu. Oni koji u rukama drže moć od fudbalera zahtevaju poslušnost i funkcionalnost. Oni tako stvaraju retarde, korisne idiote koji su podređeni sistemu.“ S druge strane, Menoti smatra da „levičarski fudbal slavi inteligenciju i kreativnost. On fudbalsku igru hoće da pretvori u festival.“

Ako fudbalski tim može da bude tretiran kao socijalistički kolektiv, kako je to smatrao Šenkli, i ako je pomenuta distinkcija koju je ispostavio Menoti uopšte prihvatljiva i ako levičarski fudbal uopšte postoji, čini se da je u istoriji ove igre dominaciju ostvario fudbal koji je bio desničarski. On se otelovljuje u odnosima koji vladaju između trenera i fudbalera. Kada je na početku selektorskog mandata na klupi fudbalske reprezentacije Srbije Mladen Krstajić odlučio da oduzme kapitensku traku dugogodišnjem kapitenu tima Branislavu Ivanoviću, tadašnji fudbalski reprezentativac Luka Milivojević na konferenciji za štampu je istakao da u fudbalu ne vlada demokratija nego autokratija! Legendarni menadžer Mančester junajteda, ser Aleks Ferguson, koji je po političkom opredeljenju laburista, u svojoj autobiografiji istakao je sledeće: „Onog trenutka kada jedan igrač Mančester junajteda pomisli da je važniji od menadžera, on mora da ode. Često sam govorio da ’onog trenutka kada menadžer izgubi autoritet, klub više ne postoji. Kada igrači upravljaju klubom nastaje problem.“ Autokratski odnosi u fudbalskim timovima fudbalere svode na poslušnike koji bespogovorno moraju da izvršavaju odluke njihovih trenera. Kao što igrači moraju da poštuju odluke trenera, tako treneri moraju da slede i sprovode politike klubova koje propisuju oni koji njima rukovode: direktori, predsednici i upravni odbori. Lanac hijerarhije u fudbalu mora da se poštuje. Čim počnu da treniraju fudbal mladi ljudi  bivaju naučeni da nametnute hijerarhije ne smeju da dovode u pitanje.

Pa ipak, tokom istorije fudbala postojali su i drugačiji primeri, odnosno drugačiji vidovi odnosa između trenera i fudbalera. Dovodeći u pitanje Menotijevu podelu na levičarski i desničarski fudbal, istoričar fudbalske taktike Džonatan Vilson ukazuje na to da je fudbal koji se igrao u Sovjetskom Savezu kao prvoj zemlji socijalizma bio desničarski, a ne levičarski. Vilson, međutim, greši po najmanje dva osnova. Kao prvo, postavlja se pitanje u kojoj meri je Sovjetski Savez uopšte bio socijalistička zemlja? Iza parola o socijalizmu, u SSSR-u je bila sprovođena praksa koja je u mnogim elementima bila praktično desničarska. Ni sovjetski fudbal u tom pogledu nije bio izuzetak. Jer kada je fudbal u Sovjetskom Savezu dobio obrise ozbiljne organizacije, fudbalski klubovi postali su deo establišmenta. Njima su upravljali ljudi iz vrha vlasti. U zavisnosti od trenutnog odnosa snaga u vrhu partije, neki klubovi u određenim periodima bili su dominantni. Njima je put do uspeha bio krčen uticajem faktora koji nisu bili sportski. Jedini izuzetak bio je klub Krasnaia Presnya, koji je predvođen braćom Starostin predstavljao neku vrstu kluba koji je pripadao širokim narodnim masama. Kada je Nikolaj Starostin pod pokroviteljstvom Aleksandra Kosorova, koji je takoreći bio vođa Komsomola uz to i član partijskog politbiroa, 1934. godine klub preimenovao u fudbalski klub Spartak, koji je dobio ime prema vođi pobune robova iz rimskog perioda ali i prema imenu komunističke organizacije koju su predvodili Roza Luksemburg i Karl Libkneht, on je nastojao da i u novom-starom klubu učešće u upravljanju omogući što većem broju ljudi. Kako piše David Goldblat, dok je u Dinamu i TsDKA-u, preteči današnjeg CSKA, upravljanje išlo linijom odozgo na dole, u Spartaku je klubom upravljano odozdo. Ali takav vid upravljanja, odnosno sprovođenja jedne vrste samoupravnog eksperimenta bio je kratkog veka. Represije staljinističkog režima sasekle su mu krila. Iako ih prvi talas staljinističkih represija i čistki iz 1938. godine nekim čudom zaobišao, sva četvorica Starostina, Nikolaj, Petar, Andrej i Aleksandar, bila su uhapšena 1942. godine i osuđena na deset godina robije i poslata u Gulag.

Kao drugo, Vilson svesno ili nesvesno zaboravlja, ili iz nekog razloga previđa ono što mu je itekako dobro poznato. Naime, u svojoj knjizi Obrtanje piramide (Inverting the Piramid) on je pomenuo dvojicu sovjetskih trenera koji su bili prepoznatljivi po specifičnom  odnosu koji su gajili prema fudbalerima koje su trenirali. Jedan od njih, Aleksandar Kuzmič Abramov, van okvira SSSR-a je ostao potpuno nepoznat. Drugi trener o kojem je Vilson pisao jeste Viktor Maslov, koji je tek nešto malo poznatiji od svog kolege Abramova. Aleksandar Kuzmič Abramov, trener Krila Sovjetova, bio je gimnastičar, shodno čemu je u trenažnom procesu primenjivao metode iz gimnastike i atletike. U tom pogledu za njega bi se moglo reći da je bio konzervativan, budući da je igra sa loptom kod njega bila u drugom planu trenažnog procesa. Ali konzervativnost u pristupu trenažnom procesu on je kompenzovao time što je igračima koje je trenirao dozvoljavao da slobodno iskazuju stavove. Prilikom taktičke pripreme utakmice, Abramov je igrače okupljao u krug kako bi čuo njihovo mišljenje.

Viktor Maslov, koji je bio trener nekoliko sovjetskih klubova (Torpedo Moskva, Rostov na Donu, Dinamo Kijev, Ararat Jerevan), jedinstvena je pojava u istoriji fudbala zbog toga što je pored taktičkih eksperimenata kojima je želeo da utiče na promenu načina igre koji se tokom šezdesetih godina forsirao na fudbalskim terenima, periodu u kojem je on radio kao trener kijevskog Dinama, u svet fudbala pokušao da uvede i potpuno revolucionaran način odnosa između trenera i igrača. Maslov je, naime, bio pobornik  određene vrste samoupravljanja, tačnije direktne demokratije.

O tome rečito govori jedna anegdota koju je ispričao čuveni sovjetski sportski novinar Arkadij Galinski, a koju je u svojoj istoriji fudbalske taktike preneo upravo Vilson.  Na utakmici Torpeda, koji je sa klupe predvodio Maslov, jedan od fudbalera njegovog tima je na inicijativu trenera počeo da se zagreva pored terena. U trenutku kada je bio spreman da uđe u igru, ovaj fudbaler je stao na mesto predviđeno za izvršavanje izmena, čekajući da sudija da znak, kako bi kročio na teren. Međutim, igraču koji je čekao na izmenu prišao je kapiten tima, čuveni sovjetski fudbaler Valentin Ivanov, koji je razgovarao s njim i koji ga je nakon obavljenog razgovora poslao nazad na klupu. Svi na stadionu su očekivali da vide kako će trener da reaguje. Ali  reakcija trenera je izostala. Maslov je mirno i bez pogovora prihvatio odluku fudbalera svog tima. Galinski je bio zapanjen. On je istakao da tako nešto nikad  nije video na fudbalskim terenima! Ali ovaj slučaj nije bio izolovan. Galinski je nekoliko godina kasnije istovetnoj situaciji prisustvovao na jednoj utakmici koja se igrala na Centralnom Lenjinovom stadionu u Moskvi (danas se ovaj stadion zove Lužnjiki). Trener na klupi je bio isti, samo je tim koji je vodio bio Dinamo Kijev.

Viktor Maslov je igračima koje je trenirao  omogućavao da slobodno iskazuju mišljenje o njegovim taktičkim odlukama. Vilson ističe da su konsultacije sa fudbalerima predstavljale osnovu njegove metodologije rada. Veče pred utakmicu on je okupljao svoje fudbalere da sa njima razgovara o predstojećem meču. Pre donošenja odluke o taktičkom planu igre, on je hteo da čuje šta igrači o tome misle. Zbog toga ni kvalitet igre ni rezultati tima nisu trpeli. Najmanje je trpeo njegov autoritet. Prema Vilsonu, upravo poverenje i razumevanje koje je bilo uspostavljeno između Maslova i njegovih fudbalera ovom treneru su omogućili da primeni radikalne taktičke inovacije. Većina fudbalera koje je trenirao bezgranično ga je poštovala i verovala u njegove odluke. Iako je pred svoje fudbalere postavljao teške zadatke, oni su ih ipak izvršavali sa velikom radošću. Igrači su ga od milja zvali Deda, a on ih je smatrao ravnopravnim drugovima. Zbog ovakvog pristupa disciplina u igri u timovima koje je trenirao Maslov nije bila ništa manja nego što je to kod trenera koji se u radu drže primene metodologije čvrste ruke. Štaviše, ovakvim pristupom Maslov je, da se izrazimo sportskim žargonom,  iz fudbalera izvlačio najviše što je mogao.

Ali okviri samoupravljanja u sovjetskom fudbalu bili su maksimalno suženi. Samoupravljanje je moglo i smelo da postoji samo na planu taktičkog odlučivanja o igri tima. Za sve ostale stvari pitali su se ljudi iz klupskih uprava koji su obično bili i istaknuti partijski radnici. Upravo vladajuća partija donela je odluku o otpuštanju Maslova sa mesta trenera Dinama. Način na koji je partijska odluka bila sprovedena predstavlja jednu od najsramnijih epizoda u istoriji slavnog kluba iz Kijeva. Naime, posle  jedne utakmice u Moskvi, koju je Dinamo igrao protiv CSKA, autobus u kojem su se vozili fudbaleri i članovi stručnog štaba kijevskog tima je zaustavljen kako bi Viktor Maslov iz njega doslovno bio izbačen. Nakon izlaska iz autobusa Maslov je mahnuo igračima. Dok su njegove oči bile ispunjene suzama, fudbaleri Dinama plakali su kao mala deca. Partijske odluke ipak su morale da budu ispoštovane i niko nije imao hrabrosti da im se suprostavi.

U fascinantnoj knjizi Brilliant Orange: The Neurotic Genius of Dutch Football, Dejvid Viner  ukazuje na revolucionarne promene koje su se događale u Amsterdamu tokom šezdesetih godina XX veka koje su i na globalnom nivou bile burne. Jedna sredina koja je bila izrazito konzervativna, u kojoj radnici, žene i manjine nisu imali jednaka prava u odnosu na ostale građane, i grad Amsterdam, za koji je nobelovac iz Francuske i bivši fudbalski golman Alber Kami napisao da je tako dosadan „da vekovima ljudi tu samo puše lule i gledaju istu kišu kako pada u iste kanale“, bili su preobraženi za 360 stepeni.  Velike zasluge za to pripadaju jednom kontrakulturnom pokretu koji je imao anarhistički karakter. Reč je o pokretu Provo ili Provosima, kako glasi njihov „popularni“ naziv. Ovaj pokret delovao je sledeći tradiciju avangarde, kako je to imao običaj da kaže jugoslovenski i srpski pesnik Vujica Rešin-Tucić.

Sledeći umetničke postupke izvođenja provokacija u javnim prostorima karakteristične za dadaizam i francuski situacionizam, Provosi su rešili da sprovedu neku vrstu kulturne revolucije zato što su procenili da u konzervativnoj Holandiji nije moguća radikalna politička revolucija. Počev od 1965. godine kada je Robert Jasper Grotveld organizovao čitav niz hepeninga ispred kipa Het lieverdije (Mali prosjak) koji je gradu poklonila jedna velika kompanija za proizvodnju duvana, preko protesta protiv rata u Vijetnamu, na kojima su isticali antiimperijalističke parole, protesta kojima je prekinut obred venčanja holandske princeze Beatris i bivšeg člana Hitler jugenda Klausa fon Amsberga, pa do organizacije velikog kongresa Provosa 1966. godine, oni su delovali prema strategiji nenasilnih provokacija spram nosilaca vlasti. Takvim provokacijama oni su hteli da izazovu nesrazmerno nasilan odgovor vladajućeg režima, što se redovno i događalo. Takav pristup ipak je uspeo da izazove talas društvenih borbi na širim osnovama. Kulminacija takve borbe bila je viđena 1966. godine kada je nakon protesta građevinskih radnika Amsterdam bio zahvaćen uličnim neredima. Represija policije se pojačavala, pa su Provosi uspeli u naumu da domaćoj i svetskoj javnosti skrenu pažnju na prirodu režima. Šef policije i gradonačelnik Amsterdama bili su smenjeni sa svojih funkcija, dok je ovaj grad, kako to u sjajnom tekstu o Krojfu piše Širho Dazgupta, „iskusio do tada neviđeno jedinstvo između studenata, radnika i aktivista.“ Provosi možda nisu uspeli da pokrenu političku revoluciju, ali su ipak uspeli da trajno preobraze kulturu grada Amsterdama koji je danas poznat kao jedan od najliberalnijih gradova u svetskim okvirima.

Ali jedna temeljna revolucija krajem šezdesetih se u Holandiji zaista dogodila. To je bila revolucija koja je iz korena promenila istoriju fudbala. Nju je pokrenuo i sproveo u delo jedan prilično konzervativan čovek koji se zvao Rinus Mihels. On je Amsterdam pretvorio u epicentar globalnog fudbalskog zemljotresa kada je u Ajaksu razvio novi stil fudbala koji je postao poznat  pod imenom totalni fudbal. Na mesto fudbala u kojem se svaki igrač striktno držao pozicije na kojoj je igrao, on je postavio fudbal koji je bio neverovatno fluidan, brz i atraktivan; igrači Ajaksa premeštali su se sa pozicije na poziciju u meri da se činilo da „svi u tom timu igraju sve“ što je na terenu bilo potrebno u određenom trenutku. Ajaksova priča postala je pobednička. U periodu od 1968. do 1973. godine Ajaks je postao evropska fudbalska velesila, trostruki uzastopni osvajač Kupa šampiona, ali i tim čiji fudbalski stil je izvršio najveći uticaj na razvoj igre i pokrenuo najveću revoluciju u istoriji fudbala. Zasluge za vrtoglavi uspon Ajaksa uglavnom se pripisuju, svakako s velikim pravom, treneru Rinusu Mihelsu, njegovom nasledniku na klupi Stefanu Kovaču, i jednom od najvećih fudbalera svih vremena Johanu Krojfu.

Ali ako nema spora oko toga da je Mihels, koji je zvanično proglašen najboljim fudbalskim trenerom XX veka, bio arhitekta uspeha Ajaksa i totalnog fudbala, ne sme se zaboraviti da je u izvođenju svog revolucionarnog poduhvata, pored Krojfa, najznačajnijeg saradnika i pomoćnika on imao u jednom fudbaleru koji je u Ajaks došao iz tadašnje socijalističke Jugoslavije. Njegovo ime je Velibor Vasović. Popularni Vaske je jednom prilikom izjavio da nema sumnje da je Mihels arhitekta totalnog fudbala, ali da je u njemu imao svog najznačajnijeg pomoćnika.

Sam Vasović u više navrata je pojasnio šta je bio njegov doprinos i koji je bio njegov udeo u stvaranju jednog od najmoćnijih timova u istoriji fudbala. Dejvid Viner na osnovu izjava Velibora Vasovića ističe da je fudbaler iz Jugoslavije doveden zbog toga što je Mihelsu bio potreban igrač koji bi mogao da bude lider i koji bi mogao da timu mladih i izrazito talentovanih fudbalera usadi pobednički mentalitet, ali i dozu profesionalizma koja je ovom treneru bila veoma bitna, a po kojem je sam Vasović bio poznat.

Jedna interesantna Vasovićeva izjava pokazuje da govorkanja o njegovom uticaju na svlačionicu Ajaksa nisu bila prazne priče. Zahvaljujući predlogu koji je izložio svom treneru, Vasović je postao akter jednog od najrevolucionarnijih događaja u istoriji fudbala. U intervjuu za časopis Duga Vasović je rekao sledeće:

„Kako sam postao kapiten Ajaksa? Zašto sam baš ja izabran, stranac? Pošto je golman Hevet Bals okačio kopačke o klin, trebalo je izabrati novog vođu na terenu. Mihels je pozvao svih 16 prvotimaca i pitao nas šta mislimo, ko bi to mogao da bude. Inspirisan našim samoupravljanjem, predložio sam da sami izaberemo kapitena. Mihels je izdiktirao imena četvorice: Krojfa, Kajzera, Švarta i moje. Tajnim glasanjem sam dobio više glasova od sve trojice Holanđana zajedno, dok sam ja svoj glas dao Švartu. Taj čin je proširio moje vidike u shvatanju odnosa među ljudima, da nije važno odakle si (slovio sam kao igrač iz komunističke zemlje i javno govorio da sam komunista iako nikada nisam bio član partije) ako su prvi kriterijumi rad, profesionalnost i učinak“ (u intervjuu Dugi 1996).

U sportu u kojem je odnos između trenera i fudbalera striktno hijerarhijski ustrojen, Vasovićev predlog bio je revolucionaran. To je bila neka vrsta uvođenja principa samoupravljanja u svet fudbala, doduše u ograničenoj meri, budući da je trener iznosio predloge za koje su igrači glasali. Ali Vasović je na taj način pružio makar skroman doprinos razvoju modela rada i odnosa između trenera i fudbalera po kojima je holandski fudbal prepoznatljiv i specifičan. Pored toga što je razvio totalni fudbal Mihels je veliku pažnju pridavao razvoju načina rada sa fudbalerima. On je osmislio tzv. konfliktni model koji je podrazumevao insistiranje na tome da igrači u svlačionici slobodno iznose mišljenje o odlukama trenera i da slobodno kritikuju nastupe svojih saigrača. Na taj način Mihels je svesno stvarao tenziju u svlačionici kako bi timski duh kolektiva bio osnažen. Mihels je tako ustanovio praksu koje se treneri u Holandiji i danas drže. U holandskim školama fudbala insistira se na tome da fudbaleri imaju pravo da diskutuju o taktičkim odlukama trenera. Luj van Gal je jednom prilikom istakao kako treneri u Ajaksovoj fudbalskoj školi fudbalere uče kako da čitaju igru, kako da postanu neka vrsta trenera koji na terenu mogu da donose taktičke odluke. Iznad svega, napomenuo je Van Gal, treneri i igrači neprestano komuniciraju. Primer koji navodi Vasović nije bio izuzetak. I kod Mihelsovog naslednika na klupi Ajaksa, rumunskog trenera Stefana Kovača, nastavljena je praksa izbora kapitena kroz proceduru glasanja fudbalera. A Holanđani su otišli toliko daleko da su igrači čak učestvovali u izboru selektora.

Kraj prvog dela. Pekosutra ćemo objaviti nastavak.

MILORAD GAČEVIĆ

KRITIČAR I TEORETIČAR SPORTA. ČLAN REDAKCIJE ČASOPISA NOVI PLAMEN.