U danima kada su se u Banjskoj na Kosovu prebrojavali mrtvi i ranjeni kosovski Srbi i albanski policajci, uvežbavao sam sa ćerkom pesmu Dobrice Erića Otadžbina je naša očevina koju je trebalo da recituje povodom Dana škole. U međuvremenu, Dan žalosti poremetio je Dan škole, a ovde nudim jedno subjektivno viđenje bliskosti ova dva naizgled nepovezana događaja, dakle kako smo umesto Dana škole dobili Dan žalosti.

Domovina ili otadžbina

Veza koju vidim između Dana škole i Dana žalosti može se ilustrovati preko ove pesme, koja je srodna svom poznatijem pandanu Domovina se brani lepotom Ljubivoja Ršumovića, i one takoreći pozivaju na paralelno čitanje. Obe su pesme za decu, pisane u osnovi jednostavnim jezikom, u žanru rodoljubive poezije, njihovi autori su sličnih pesničkih sentimenata, generacijski bliski i poreklom iz seoske sredine…  Uz to, obe imaju i kanonski status, pa Ršumovićevu pesmu naša deca uče u trećem, a Erićevu u četvrtom razredu osnovne škole.

Pri pomnijem čitanju, međutim, otkrivaju se i bitne, gotovo polemički intonirane, razlike. One počinju već u samom naslovu, pa tako dok Ršumović naglašava domovinu – odnosno, vezanost za dom, za locus – Erić kao presudnu vezu ističe otadžbinu, dakle krvnu vezu sa ocem i precima. U istom duhu, iako Ršumović već u prvoj strofi koristi klasične rodoljubive kategorije odbrane i slobode, one su pesnički oneobičene njhovim transponovanjem iz ljudskog sveta i konkretnog društveno-istorijskog konteksta. Naime, pesnik ih dovodi u vezu sa širom sferom prirode i biljnim i životinjskim svetom koji je nastanjuje: „Domovina se brani rekom/i ribom u vodi/i visokom tankom smrekom/što raste u slobodi.”

Nasuprot ovoj Ršumovićevoj panteističkoj viziji domovine koju neke novije refleksije opisuju kao vid “ekološkog patriotizma”, Erićeva otadžbina počiva na dijahronijskom nizu koji se prenosi po krvnoj, i to isključivo muškoj liniji: “Otadžbina je naša očevina/Otadžbina je naša dedovina/Otadžbina je svaka čaša vina/kojom nazdravljamo našim očevima/dedovima, pradedovima i čukundedovima!” I u nastavku pesme, Erić naglašava ovo nasleđivanje koje se prenosi samo s oca na sina: “A očevina je sve ono/što su našim očevima ostavili preci”, čija je, nastavlja Erić, “najveća i poslednja želja/da im grobovi uvek u Otadžbini budu”. Istina, i Domovina i Otadžbina imaju niz srodnih slika i stihova. I Erićevu Otadžbinu čini priroda: “brdo, polje, reka, šuma, stado”. “Za nju svi živimo” kaže Erić srodno Ršumovićevom “domovina se brani životom”, ali i dodaje: “al’ ako zatreba/za nju moramo i svoj život dati.”

Tako, uprkos sličnostima, dve pesme ipak imaju suštinski različita ishodišta. Naime, dok Ršumovićeva dolazi iz jednog u osnovi humanističko-vitalističkog rodoljubivog sentimenta, Erićeva je do srži uronjena u ratničko-patrijarhalni mentalitet koji otadžbinu vidi kao imovinu koja se nasleđuje isključivo po muškoj krvoj liniji. Stoga, kada Ršumović kaže „otadžbina se brani knjigom“, taj stih prevashodno upućuje na intrinsičnu vrednost znanja, učenja, obrazovanja po sebi, dok kod Erića školovanje ima jasnu instrumentalnu, patriotsku ulogu: „Otadžbina je škola u kojoj učimo/da volimo Otadžbinu, da joj se divimo.“ U skladu s tim, Ršumovićev završni distih „domovina se brani životom/i lepim vaspitanjem“ u osnovi upućuje vitalističku poruku da zajednica napreduje ako se njeni pojedinci individualno usavršavaju i rade na sebi, i da je živeti u i za zajednicu patriotski čin, dok je Erićev završni dictum dijametralno suprotno usmeren: „život dati“ znači patriotski je mreti.

Ratna industrija i ratna poezija

Pažljivijim čitaocima, slutim, veza između Dana škole i Dana žalosti postaje jasnija. Ako su već  – a jesu – učili Ršumovićevu Domovinu u trećem razredu, zašto naša deca u četvrtom uče i Erićevu Otadžbinu? Zar jedna rodoljubiva pesma, puna ljubavi prema prirodi, živim bićima i životu uopšte, pa i zemlji u kojoj nam deca žive, nije dovoljna? Čemu ovo pojačavanje, zaoštravanje patriotskog naboja kod desetogodišnjak/inj/a precima, krvlju, grobovima, obavezama i pogibijama? Najzad, hajde da i progutamo to što smo je uvrstili u čitanku, ali moramo li baš nju da dajemo deci za recital povodom Dana škole?

Naravno, nije ovde u pitanju jedna pesma, niti je relativno benigni Dobrica Erić suštinski i najveći problem srpskog patriotskog obrazovanja. Kako reče Slavoj Žižek, dok vi na Zapadu imate ratnu industriju, mi u bivšoj Jugoslaviji negujemo ratnu poeziju. Erićeva Otadžbina i njeno izvođenje za Dan škole samo su ilustracija stepena i dubine militantnog patriotizma koji je ugrađen u tkivo našeg obrazovnog i društvenog poretka. Ršumovićeva pesma prenosi alternativne vrednosti ekološkog, životnog, humanističkog, neantagonizujućeg i miroljubivog života, osetljivog prema zajednici i svemu što nas okružuje. Ali, onda sledi kontrateža, militantni, ratnički, patrijarhalni, maskulini, žrtvujući nacionalizam koji iz širokog dijapazona mogućih rodoljubivih i civilnih vrednosti zna samo za jednu, patologizovanu dimenziju ovog sentimenta: oružanu borbu i mrenje kao jedinu, suštinsku i apsolutnu patriotsku vrednost.

O snazi tog vrednosnog sklopa naša se deca mogu osvedočiti na svakom koraku. Tako, baš kao i Erićeva pesma u odnosu na Ršumovićevu, niz svakodnevnih pojava oko nas, poput majica „Dogodine u Prizrenu“ ili grafita „Kad se vojska na Kosovo vrati“ predstavljaju izvorno benigne sadržaje apdejtovane u desničarskom duhu. Parola „Dogodine u Prizrenu“, držim, nije ni više ni manje intrinsično militantna i ksenofobna od njene inspiracije, „Dogodine u Jerusalimu“, koja se peva kao pesma prilikom jevrejskog praznika i označava, recimo, intimnu žal zbog izgnanstva i želju za pronalaskom trajnog doma. U Prizren se, o čemu sam svojevremeno pisao, može otići i ove godine, na razne načine, uključujući redovne autobuske linije, vožnju automobilom, let od Beograda do Tirane pa odatle autobusom itd. U Prizrenu se može obići Bogorodica Ljeviška, crkva Svetog Spasa, Bogoslovija, ostaci Dušanovog grada i njegove zadužbine Sveti Arhangeli, Sinan-pašina džamija, stara čaršija i još mnogo toga. U Prizren se leti može otići na DokuFest, na dobro pivo i druženje. Ali, kada se fraza „Dogodine u Prizrenu“ okači na majicu sa slikom tenkovske kolone, onda se stvara utisak da je jedini i, upravo, ispravan, način da se ode u Prizren samo vojni, tenkovima i uz nasilje. Ni u pesmi Beogradskog sindikata Dogodine u Prizrenu nije pogrešan ni opasan po sebi ni naslov ni refren “Zato učimo decu da znaju pravu istinu/I nek nam pozdrav bude: „Dogodine u Prizrenu!/A ja molim se/Ognjištu svom da vratim se”.  Ali, to jesu stihovi da je Kosovo “Rušeno i spaljeno od dušmanina prokletog“, da tamo imamo “Gadne dušmane i bagru” itd., a naročito spot koji podstiče na osvetu i revanšizam, i zaključne reči: “Zato dobro slušaj, sine: i najgorem se prašta/Al’ za otadžbinu gine”. To nisu ni Prizren ni Srbija koji se vole životom i lepim vaspitanjem, niti je, zaista vam velim, patriotski učiti našu decu da ginu.

Istovetnu poruku koja izjednačava postojanje Srba na Kosovu sa novim ratom za Kosovo prenose desetine grafita “Kad se vojska na Kosovo vrati” koji se nalaze po Beogradu i Srbiji sve do same Kosovske Mitrovice. Prema tumačenju Ivana Čolovića, ovaj danas uveliko popularni stih dolazi od savremene obrade narodne pesme “Ječam žela kosovka devojka”, u kojoj se ona nada povratku svatova na Kosovo. U savremenoj verziji koju je napisao sâm Amfilohije Radović, izvorni stihovi su izmenjeni tako da kosovka devojka očekuje srpsku konjicu i svadbu “Kad se vojska na Kosovo vrati” tokom svog pohoda od Gazimestana do Prizrena. Tako, dakle, ispada da se kosovka devojka ne može udati i da njoj nema ni sreće ni života bez povratka srpske vojske na Kosovo.

U malenoj Banjskoj…

Po svemu sudeći, šta se i zašto desilo ovih dana u Banjskoj ne znaju tačno ni Vičić, ni Kurti ni Lajčak, pa ne znam ni ja. Ali držim da su ove četiri žrtve, tri srpske i jedna albanska, rezultat militantne ideologije i državne politike konfrontacije. U Banjskoj, na severu Kosova, do pre nekoliko meseci patrolirala je samo srpska policija, istina u kosovskim uniformama; prema tome, ne bismo imali pogibiju u Banjskoj da se Srbi nisu povukli iz policije a na njihovo mesto došli albanski policajci. A Srbi se, opet, ne bi povukli iz policije bez jedne pogubne politike koja tera Srbe na severu Kosova u konflikt i konfrontaciju kao jedino rešenje njihovih istinskih, velikih problema i nerešenog statusa, politike koja im je obećavala da će ih zaštiti i braniti.

I tako smo, ponovo, izneverili kosovske Srbe i dobili novi konflikt. Banjska će od sada, od ovog Dana žalosti, postati novi simbol sukoba i srpske pogibije. Banjska, zadužbina srpskog kralja Milutina, koji ju je podigao s namerom da tu počiva vo vjeki vjekov, i kojim punimo udžbenike a mape njegove države stavljamo u istorijske atlase, ali čije mošti nismo do danas preneli u Banjsku nego već skoro 600 godina leže u Bugarskoj. “Malena Banjska”, odakle u narodnoj pesmi dolazi Banjović Strahinja u pesmi punoj plemenitosti, praštanja i neubijanja, u kojoj – u viteškom dvoboju – stradava samo jedan lik, zulumćar Vlah-Alija. “Malena Banjska”, napokon, o kojoj u istoimenoj savremenoj pesmi peva Milena Marković:

i šta će tu ti guzati vojnici naoružani do zuba…
i tu me je stigla i baba i majka i sestra i zemlja
i groblje i ibar voda i tu me je stiglo i
neće da pusti…
i nikad neću da zaboravim banjsku
zato što
neko beše strahinjiću bane
beše bane u malenoj
banjskoj.

Dokle, više, zaista, vojnici naoružani do zuba? I Dani škole koji pozivaju na pogibije, i Dani žalosti koji onda tuguju nad telima onih koji su stradali po državno-školskom planu i programu?

ALEKSANDAR PAVLOVIĆ  

FILOLOG I ISTORIČAR, VIŠI NAUČNI SARADNIK NA INSTITUTU ZA FILOZOFIJU I DRUŠTVENU TEORIJU.