Pre tačno godinu dana režimski list Informer objavio je intervju sa osuđenim serijskim silovateljem o čijem kretanju se nedeljama ranije pisalo na društvenim mrežama. Intervju koji je završio na naslovnoj strani produžene ruke režima, ali i na Jutjub kanalu ovog lista bio je kulminacija poniženja svih žena, a posebno onih sa iskustvom seksualnog nasilja. Iako smo tih dana bile naterane da zapamtimo ime tog jednog konkretnog silovatelja, istina je da je ovo bila eksploatacija straha i poigravanje sa traumom nasilja kao takvom. To nasilje nije ograničeno isključivo na ono što uradi sam nasilnik; to nasilje se često nastavlja u policijskim stanicama, centrima za socijalni rad, sudnicama.

Međutim, nije taj intervju sa serijskim silovateljem bio jedini slučaj prenosa traume seksualnog nasilja u medijima. Protesti ispred Informera, kako se o tome referisalo u medijima, imali su za cilj da ukažu na kompleksnost traume nasilja, kao i na iskustva žrtava i sa čim se sve one suočavaju onda kada zatraže pravdu od sistema koji generiše nasilje; ali i na permanentnu eksploataciju traume u medijima. Januar 2021. godine ostaće upamćen po istupanju Milene Radulović koja je u medijima podelila svoje iskustvo seksualnog nasilja u školi glume kod Miroslava Aleksića. Nakon toga je usledio proboj priča o seksualnom nasilju u različitim kontekstima – od Danijele Štajnfeld, preko priče o trgovini ženama i devojčicama u Jagodini sa ciljem seksualne eksploatacije, devojaka iz Petnice do priča iza #NisamPrijavila.

I pored razlika koje su postojale u svakom od ovih slučajeva, oni su upućivali i na neke sličnosti te demistifikaciju uvreženih shvatanja o fenomenu seksualnog nasilja. To je ono što slučajevi nasilja nad ženama koji su vidljivi u medijima urade; oni jesu istovremeno i motivacija drugim ženama da govore o sopstvenim iskustvima nasilja, borbe protiv nasilja i oporavka, ali i pokazna vežba o tome šta se dešava sa ženama koje prijave nasilje. Slučaj seksualnog nasilja u školi glume Miroslava Aleksića ponovo se našao u centru pažnje kada je na red došlo svedočenje Milene Radulović, koja je uistinu ponela najveći teret ovog slučaja. Upravo zato i ovog septembra mediji prave ,,ekluzivu” od još jednog slučaja seksualnog nasilja i svedočenja Milene Radulović koja je prošle nedelje bila primorana da, u prisustvu medija, odgovara na pitanja Aleksićevog advokata.

Formalno, ovaj slučaj traje duže od godinu i po dana i u ponašanju optuženog, Aleksića, uviđaju se određene pravilnosti. Na gotovo svako ročište je dolazio u pratnji advokatskog tima, ali i supruge, prijatelja, podržavaoca. Oni su važni elementi u ovom procesu jer na gotovo svakom ročištu imaju ulogu ,,destabilizatora”. Ovaj slučaj sam po sebi jeste važan i može postaviti određene presedane, iako se odlikuje i nekim specifičnostima. Upravo zato što je reč o ličnostima koje su vidljive u javnosti, i sam slučaj je otvoren za medije. Ujedno, upravo zbog medijske pažnje, ovaj slučaj predstavlja pokaznu vežbu o tome kroz šta prolaze žene koje prijave seksualno nasilje. Ovom prilikom nećemo ponavljati pitanja koja je advokatski tim Aleksića postavljao Mileni Radulović, ali je upravo ceo taj nastup bio kvintesencija ideologije neverovanja ženama koja prožima gotovo sve institucije sa kojim se žena nađe u kontaktu onda kada prijavi preživljeno nasilje. Pored krajnje neprijatnih i ponižavajućih pitanja, Aleksićev advokat je pokazivao druge oblike nepoštovanja žrtve, gestikulacijama, negodovanjem, razmenjivanjem pogleda i osmeha sa optuženim u trenutku svedočenja itd.

Jedna od najvažnijih knjiga tzv. drugotalasnog feminizma bila je knjiga Protiv naše volje: muškarci, žene i silovanje, autorke Susan Brownmiller. Kao motivaciju za pisanje ove knjige, ona navodi želju da silovanju da istoriju. Pod tim se naravno ne misli da pojedinačne slučajeve i njihove detalje; pod tim se implicira postojanje sistema nasilja u kom različiti elementi imaju funkciju zbog kojih ovaj sistem opstaje. Drugim rečima – nije stvar u pojedinačnim patologijama, već u strukturnom problemu. Jedan od važnih elemenata ovog sistema jesu određeni mitovi koji opstaju i koji u izvesnom smislu naturalizuju ovaj sistem nasilja; oni čine da deluje kao da je upravo ovo stanje stvari normalno ili nužno.  Antropolog Roland Barthes je smatrao da mitovi predstavljaju oblik ,,depolitizovanog govora”: ,,[…]mit nastaje zato što se osipa povijesna narav stvari: u njemu se više ne pamti kako su stvari nastale.”

Ono što u ovom istorijskom trenutku možemo da vidimo jeste da: ili sa jedne strane ima mnogo lažnih prijava za nasilje i nadljudske želje žena da javno prolaze kroz poniženje u okviru institucija kako bi ostvarile neki samo njima znani cilj; ili je pak reč o mnogim neadekvatnim reakcijama institucija na nasilje koje de facto postoji. Iako je reč o formalnim institucijama, istina je da u njihovom radu često gotovo presudnu ulogu imaju mitovi. Sa druge strane, mitovi o seksualnom nasilju ujedno su i mitovi o ,,nepromenjivosti” ljudske prirode, kao i o muškoj i ženskoj seksualnosti koja se posmatra u kategorijama dominacije/subordinacije. Međutim, nasuprot tome, svi ovi mitovi imaju istorijsko i ideološko uporište koje je potrebno – demistifikovati. Jer, sistem seksualnog nasilja ima svoju istoriju.

Da li je silovanje uopšte moguće?

Medicinska i krivično-pravna teorija su imale veliku ulogu u konstituisanju ideje o silovanju kao ,,nemogućoj misiji”. Još početkom XIX veka, u medicinskim udžbenicima je bila uvrežena ideja o tome da je silovanje nemoguće zbog otpora koji je izvestan, ukoliko se nasilje zaista i desilo. John Leeson, britanski hirurg, smatrao je da je istinsko silovanje moguće isključivo kod devojčica koje nisu ušle u pubertet; u bilo kom drugom slučaju, medicinska struka ne može da dokaže prisustvo nasilnog čina. I u priručnicima sudske medicine je konstantno provejavalo pitanje o tome da li je silovanje zaista moguće ukoliko se žena protivi tome; očekivano, najveći broj ondašnjih ,,stručnjaka” je smatrao da to nije moguće. Ukoliko su postojale određene fizičke povrede koje bi ukazivale na potencijalno nasilje, one su se pripisivale drugim aktivnostima koje je žena imala, ili prostoj ,,činjenici” da se žena nije branila dovoljno aktivno od nasilja. Štaviše, postojala je jasna ideja da je žensko telo biološki predodređeno za odbranu od napada: ,,[…]Žena mora biti nadjačana, zadržana na zemlji i onemogućena da vrišti, dok su joj istovremeno obe ruke zarobljene ili im je barem ograničeno kretanje, a njene noge raširene nakon što je sva odeća skinuta”. Budući da su ovo bili udžbenici iz kojih su generacije novih stručnjaka učili o seksualnom nasilju, ni ne čudi što su optužbe za silovanje najčešće bivale odbačene. U jednom od udžbenika iz forenzičke medicine sa početka XX veka naglašeno je da je zločin silovanja nesumnjivo redak i da je, u slučaju odraslih žena, potrebno više počinilaca kako bi silovanje uopšte bilo moguće.

Žena se pretvara i laže…

U jednom od svojih najpoznatijih dela, Blago cara Radovana, neizostavnoj lektiri i knjizi koju možemo naći na policama gotovo svake kuće, Jovan Dučić je u delu ,,O ljubavi” napisao sledeće: ,,Žena se pretvara i laže, i kad ljubi i kad ne ljubi. Hipokrizija ženina, stvar njenog pola, i sredstvo njenog života, postane tako često i njenom nesrećom. Ona se prva otruje otrovima koje je drugom iskuvala, i poseče noževima koje je sama izoštrila.” Dučić nije pisao o verovanju ženama u kontekstu nasilja, već je usputna mizoginija bila njegov lajtmotiv, ali je ovo nenamerno savršen prikaz još jednog mita koji se gotovo uvek ponavlja onda kada se u javnosti govori o seksualnom nasilju. Još se u jednom broju Times-a iz jula 1866. govorilo o tome da postoje velike šanse da će žene slagati o silovanju ukoliko žele da unište ugled nekog muškarca u svom životu. Štaviše, i u ovom slučaju se hrlilo ka ,,naučnim”, mahom medicinskim objašnjenjima o tome zašto bi žene lagale o silovanju. Ideja o povezanosti histerije kod žena i lažnih optužbi za silovanje su bile česte – od neurologa koji su tvrdili da postoji nedvosmislena veza između histerija u danima većeg uzbuđenja (poput ciklusa) i optužbi za silovanje, do lekara koji su govorili da postoji jasna veza između određene defektnosti kod žena i optužbi za silovanje (Robinson, 1928).

Međutim, čak i ukoliko se o problemu seksualnog nasilja govori u kontekstu lažnih prijava, vrlo lako će se doći do zaključka da je teza o epidemiji lažnih prijava oborena u brojnim istraživanjima. Istraživanje Home Office-a u Velikoj Britaniji iz 2005. godine pokazalo je da stopa lažnih prijava za silovanje ne prevazilazi onu koja važi za druga krivična dela – njih je oko 3%. Dodatni problem postoji sa samim konceptom lažne prijave; prijava uistinu ne mora biti lažna, ali može biti odbačena zbog različitih tehničkih detalja koji ne moraju govoriti ništa o tome da li se zločin desio.

Između mita i življene stvarnosti

Kada se vratimo na nivo empirijske društvene stvarnosti, lako ćemo pronaći sve ove elemente u samom sistemu i odnosu koji postoji prema ženama koje prijave nasilje. Svako od postavljenih pitanja Mileni Radulović jeste operacionalizacija nekog mita o silovanju koji opstaju kako na nivou formalnih zakona, tako i na nivou neposrednih reakcija ljudi u okviru institucija, pa i šireg društva. To je jedan od razloga zašto ovaj oblik nasilja najčešće ostaje deo crne statistike; na primer, u nacionalnom istraživanju u SAD 1990. godine, samo je 12% žena sa iskustvom seksualnog nasilja izjavilo da su prijavile nasilje. Isto istraživanje je pokazalo da je 60% žena imalo manje od 18 godina kada su doživele nasilje. Istraživanje koje je rađeno u Velikoj Britaniji pokazalo je da je u ovoj državi oko 47 hiljada žena starijih od šesnaest godina godišnje koje prežive seksualno nasilje (oko 0.3%). Različite organizacije koje rade sa ženama koje imaju iskustvo seksualnog nasilja takođe beleže nisku stopu prijava – Engleska federacija kriznih centara za žene žrtve seksualnog nasilja beleži da je od 50 hiljada onih koje su im se javile 1998. Godine, svega 12% žena prijavilo nasilje nadležnim institucijama.

Dodatan nivo je i način na koje je krivično delo silovanja definisano. Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, tzv. Istanbulska konvencija, doneta 2011. godine, jasno propisuje da je seksualno nasilje svaka ,,vaginalna, analna ili oralna penetracija seksualne prirode na telu drugog lica bez njenog/njegovog pristanka, korišćenjem bilo kog dela tela odnosno predmeta” (Convention on preventing and combating violence against women and domestic violence, 2011).

Međutim, iako Konvencija ima obavezujući karakter, veliki broj zemalja koje su i ratifikovale ovaj dokument još uvek silovanje definišu kroz prisustvo sile i aktivnog otpora i kroz odsustvo pristanka umesto samo ovo drugo. Stvar je u tome da najčešći traumatski odgovor na situacije seksualnog nasilja nije aktivan otpor tj. borba ili bežanje; najčešća automatska reakcija tela je ukočenost. Drugim rečima, mnoge prijave ,,padaju” već na prvom koraku jer legislativni okvir ne odražava materijalnu realnost žena. Jasno je na koje se sve načine ranije pomenuti mitovi o silovanju odražavaju u okviru krivično-pravnih sistema i danas. Upravo zato je teret dokazivanja na oštećenoj strani što je dodatno otežano time što je samo krivično delo neadekvatno definisano. To se odražava na broj prijava – tokom 2017. godine, bilo je svega 77 krivičnih prijava za silovanje od kojih se 48 završilo presudom, dok je naredne godine bilo 76 prijava i 35 osuđenih. Ovaj broj ništa ne govori o rasprostranjenosti seksualnog nasilja, ali sve govori o odnosu sistema prema tom nasilju.

Šta je, na kraju, suština u pokušaju barem delimičnog trasiranja istorije sistema seksualnog nasilja? To je, za početak, kratko ukazivanje na to da muško nasilje nad ženama nije ni neizbežno, ni prirodno, iako institucionalni odgovori na to nasilje čine da izgleda upravo tako. Nasuprot tome, reč je o stotinama godina konstruiranja korisne ideje o tome da u patrijarhalnom sistemu koji generiše nasilje, ono zapravo nije ni moguće, čime se onima koji to nasilje trpe dodatno stavlja na teret i dokazivanje da se nešto loše i nedopustivo ipak dešava. Kada stojimo ispred Palate pravde sa platnom na kome piše da verujemo Mileni Radulović, ta poruka sasvim izvesno jeste upućena pre svega njoj, ali je ujedno i jedan mali pokušaj uspostavljanja kontrateže sistemu koji je dočekao svaku od nas. U tom sistemu ćemo na svakom koraku dobijati ,,dobronamerna” upozorenja o tome da opasnost vreba na svakom koraku; ali kada se nasilje desi, niko nam neće verovati. U takvom sistemu, izreći da veruješ žrtvi zapravo znači stvaranje  alternativnih prostora za one čiji se glasovi nisu dosad čuli. Ostaje nada i još puno borbe da takvi prostori budu jedini mogući.

JELENA RIZNIĆ

DOKTORANTKINJA SOCIOLOGIJE NA FILOZOFSKOM FAKULTETU U BEOGRADU.