Invazija na Ukrajinu i zapadna Pravda

Početkom 1970-ih Amerikanac i Sovjet raspravljaju čije je društvo slobodnije. „Mi bar možemo da kritikujemo Niksona!“, kaže Amerikanac. „Pa šta?“, odgovara1 Sovjet. „I mi možemo da kritikujemo Niksona.“ Nikson je, na kraju krajeva, svakako zaslužio kritiku: njegova administracija je bila odgovorna za podršku najgorim masakrima u Indokini, za istrebljenje pokreta Crnih pantera, za podršku Pinočeovom krvavom puču u Čileu; kao i za mnoge druge zločine. Ali, danas, čini se da su se uloge zamenile. Kada je u pitanju rat u Ukrajini, zapadnjaci se nalaze u situaciji sličnoj onoj u kojoj su se stanovnici Sovjetskog Saveza nalazili za vreme vlasti Brežnjeva. „Slobodni smo da kritikujemo Putina!“, uzvikuju oni.

Da budemo jasni: Vladimir Putin je pravi reakcionar, sa svojom nostalgijom za carevima, svojim pravoslavnim hrišćanskim žarom i snažnim savezom sa jednom od najgorih svetskih teokratija, njegovom vizijom feudalnog državnog kapitalizma, razularenom korupcijom koju je omogućio i ohrabrio, njegovim kasapljenjenjem u Čečeniji, njegovom represijom protiv onih koji ga kritikuju. I, naravno, njegova samoubilačka invazija na Ukrajinu, anahroni povratak rovovskom ratu u Evropi koji rizikuje atomski holokaust, i to sve zbog teritorije – Donbas – za koju pre deset godina retko ko je znao i da postoji. Da bismo izmerili razmere Putinove gluposti, osim užasa koje je izazvao, potrebno je samo podsetiti da je 2013. godine 80 odsto Ukrajinaca imalo pozitivno mišljenje o Rusiji.

Nismo bili zadivljeni hrabrošću Sovjeta koji su kritikovali Niksonovo varvarstvo – komentator u Lenjingradu ga je opisao kao novog Hitlera. Isto važi i danas: za razliku od ruskih građana koji time rizikuju svoje živote, teško da bi trebalo da slavimo ‘hrabrost’ stručnjaka na Zapadu koji neodobravaju okrutnost ovog istočnog satrapa (orijentalni despotizam: hoće li ovaj retorički topos, kovanica Karla Avgusta Vitfogela, ikada odumreti?). Da ne pominjemo odurni  kukavičluk koji se nalazi u neprestano ponavljanoj rečenici „mi ćemo te naoružati, a ti se bori“, koju Rusi slušaju već godinu i po dana. Veoma je lako igrati se sa životima drugih ljudi.

Ovaj fenomen sličan je, u nekim aspektima, sa nekim fenomenima iz prošlosti, ali ne u potpunosti. Ista podela sveta na dobro i zlo definisala je makartizam u SAD 1950-ih. Za čitaoce koji se ne sećaju, termin potiče od američkog senatora Džozefa Makartija, koji je zajedno sa Komitetom za neameričke aktivnosti Predstavničkog doma (HUCA) vodio lov na veštice protiv svih onih (glumci, režiseri, novinari, muzičari, pisci, diplomati, čak i pripadnici oružanih snaga) koji su bili osumnjičeni da su komunisti. Nije slučajno da je i sam Vitfogel učestvovao u ovom lovu na veštice. On je 1951. godine  optužio šefa delegacije UN i kanadskog diplomatu Herberta Normana da je komunistički agent. Norman je sve negirao, ali je još jednom optužen. Nakon toga je izvršio samoubistvo u Kairu.

Postoje, naravno, značajne razlike između onoga što se događa danas i Makartizma. Makartizam je lišio svoje mete sredstava za život u ime lova na špijune i izdajnike. Današnja kampanja nije otišla tako daleko. Makartizam je zarazio američku državu i medije, ali, pošto je i njih napao da su previše meki prema komunizmu ili da predstavljaju tajno utočište komunista, to je dovelo do porasta unutrašnje opozicije, pa je na kraju sam establišment okončao Makartizam. Danas se čini da se, ono što bismo mogli nazvati zapadnim Brežnjevizmom, širi bez otpora. Rezultat je homogenizacija perspektive. Umesto la pensée unique (jednomišlja, prim. prev.) imamo récit unique (jedinstven narativ, prim. prev.). Ono što se danas traži od članica NATO-a je nepokolebljivo pridržavanje ortodoksnom stavu, zahtevajući nivo autocenzure koji podseća na ono što je atomski fizičar Leo Silard rekao o Amerikancima tokom Hladnog rata: „Čak i kada su stvari bile najgore, većina Amerikanaca je bila slobodna da kaže ono što misle, iz prostog razloga što nikada nisu mislili ono što nisu bili slobodni da kažu“.

Ovde ne mislim samo na ratnu propagandu, koja je data (i neizbežna): naše bombe pogađaju samo vojne ciljeve, neprijatelji gađaju isključivo civilne mete; naši vojnici su gospoda, njihovi vojnici su varvari koji čine zverstva; ako izgubimo grad u ratu, taj grad je bio od malog strateškog značaja; ako neprijatelj izgubi neki grad, onda je taj gubitak od vitalnog značaja. Ne govorim ni o onim lažima koje se prezentuju, ne iz zlih razloga, već zato što ne možete dati istinite informacije neprijatelju, jer su takve laži uvek prisutne u ratovima. Ono što želim da opišem je nešto što suptilnije prožima naše razmišljanje. Najjasniji znaci, kao i uvek, dolaze u leksičkom obliku. Zašto se, na primer, ruski milijarderi nazivaju oligarsima, a zapadni nikada? Milijarderi u bilo kojoj naciji predstavljaju – po definiciji – malu grupu koja ima veliku moć u toj državi. Ali, termin oligarh implicira nešto više: da režim u kome oni deluju nije prava demokratija (čitaj: kao naša) već oligarhija. Izraz oligarh zato služi kao simbol pomoću kojeg našeg neprijatelja predstavljamo kao  nedemokratskog i autoritarnog.

Dvostruki standardi su još jasniji u upotrebi izraza „imperija“. U slučaju Rusije – bilo da se radi o carizmu, sovjetskoj eri, Putinovom revanšizmu – termin se koristi stalno, ali u mejnstrim štampi nikada se ne primenjuje na Sjedinjene Države, miroljubivu državu koja se bavi samo odbranom od neplemenitih agresora. To što SAD ima više od 750 vojnih baza u 85 zemalja je nebitan detalj (poređenja radi, Velika Britanija ima 17 vojnih baza u inostranstvu, Francuska 12, Turska 10, Kina 4, Rusija 10, od ​​kojih je 9 u zemljama koje su ranije bile deo Sovjetskog Saveza). Podjednako je nevažna i činjenica da je od Drugog svetskog rata pa do danas Amerika izazvala više ratova nego bilo koja druga država na svetu (u Gvatemali, Vijetnamu, Laosu, Kambodži, Nikaragvi, Grenadi, Panami, Iraku, Srbiji, Avganistanu, Libiji, Jemenu, Siriji …). I sve to bez da računamo državne udare u Čileu, Iranu, Kubi…

Osim toga, termini koji se primenjuju za iznajmljene vojnike, koje danas koriste gotovo sve vojske (ne zaboravimo njihovog velikog prethodnika, daleko manje romantičnu francusku Legiju stranaca osnovanu 1831. godine). Na američkoj strani oni se skromno nazivaju „vojnici po ugovoru“, dok su njihove ruske kolege nazivaju „plaćenicima“ (drugi termin je suštinski prikladan da se koristi u oba slučaja). U međuvremenu, bivši šef Vagner grupe, nedavno preminuli Jevgenij Prigožin, bio je deo „užeg kruga” ili „klike” cara iz Kremlja, ali šef Blekvotera, Erik Prins, je samo „biznismen” koji je, potpuno slučajno, brat Betsi DeVos, bivše ministrarke obrazovanja SAD u administraciji Donalda Trampa. Sve takve organizacije regrutuju zločince i sve čine zverstva, iako se njihovi zločini u slučaju SAD nazivaju „kolateralnim žrtvama“, dok se takvi isti zločini, izvršeni od strane ruskih plaćeničkih organizacija, posmatraju kao znak „varvarstva“. Potrebna nam je kvantitativna analiza upotrebe prideva u zapadnim medijima poput onih koje je Franko Moreti sproveo na književnim tekstovima.

Možda najupečatljiviji pokazatelj ove nove ortodoksije je širenje izraza „Putinovi korisni idioti“. Pretraga ovog izraza na Guglu daje 321.000 rezultata. Ta fraza podrazumeva cinični pogled na politiku, i označava  iskorištavanje poverenja koje u Putina imaju naivne osobe. Istorija fraze „korisni idioti“ je prosvetljujuća. Kao što je Villijam Safire napisao u članku za magazin Njujork Tajms 1987. godine : „Izgleda da ova fraza potiče od Lenjina, i u početku se  upotrebljavala protiv liberala, da bi je danas antikomunisti koristili protiv ideoloških unuka tih liberala, ili protiv bilo koga ko je nedovoljno antikomunista.“ Ali, Safirovo istraživanje nije uspelo da otkrije upotrebu ove fraze ni u jednom od Lenjinovih spisa i govora. Cinizam ovog termina je zato upotrebljen protiv njegovih navodnih prvih formulatora.

Upotreba izraza „korisni idioti“ izašla je iz upotrebe nakon završetka Hladnog rata, koji ga je i iznedrio (sam termin „Hladni rat“ skovao je Volter Lipman). Izraz „korisni idioti“, ponovo se vratio u upotrebu  2008. godine, kada je upotrebljen u američkom časopisu Spoljna politika (Foreign Policy), mada, sada u novom obliku, kao „Putinovi korisni idioti“. Parafrazirajući Safira: da bi se neko kvalifikovao da bude označen ovim terminom dovoljno je bilo da je imao stav koji je nedovoljno anti-putinovski,  u očima onih koji su koristili tu frazu. Treba, naravno, zapamtiti kontekst. Početkom 2000-ih Putin je tražio da postane član NATO-a (kao što je Spoljna politika podsetila svoje čitaoce prošle godine u članku „Kada je Putin voleo NATO“). Ali do 2008. godine stvari su se preokrenule; nije više bilo pitanje da li Rusija treba da bude prihvaćena, već kako da se Ukrajini i Gruziji osigura pristup NATO, kako bi se umanjila vojna moć Rusije (te godine desio se i rat između Rusije i Gruzije oko Južne Osetije i Abhazije). Izraz „Putinovi korisni idioti“ ponovo se pojavio u članku Njujork Tajmsa iz 2014. godine, u godini svrgavanja sa trona novoizabranog predsednika Ukrajine Viktora Janukoviča. Upotreba se konstantno intenzivirala, da bi nakon ruske invazije na Ukrajinu fraza postala sveprisutna. Od tada se pojavljuje u naslovima časopisima Atlantik, Spektator, Politiko i Ekonomist (samo da nabrojim neke od slučajeva).

Primer štetne primene ovog termina dolazi od Stiva Forbsa, urednika časopisa Forbs, koji je u junu 2022. godine dao taj epitet francuskom predsedniku Emanuelu Makronu, zbog drskosti koju je izrazio kada je predložio diplomatsko rešenje sukoba u Ukrajini. Ova epizoda podseća na slučaj kada je jedan drugi francuski predsednik drsko odbio da učestvuje u invaziji na Irak 2003. godine. Džordž Buš je bio toliko ljut  na Žaka Širaka da je njegova administracija pokušala da ubedi Amerikance da umesto da jelo zovu „francuski pomfrit“ koriste ime „pomfrit slobode“. I ovaj slučaj je bio samo repriza kampanje preduzete tokom Prvog svetskog rata, u klimi intenzivne germanofobije, kada su „frankfurtske kobasice“ preimenovane u „viršle“ – što se pokazao kao uspešniji pokušaj preimenovanja u odnosu na Bušov slabi i neuspešni pokušaj rebrendiranja prženog krompira.

Na dugačkoj listi Putinovih korisnih idiota, ime koje je upadljivo odsutno je Henri Kisindžer, koji je u tekstu u Vašington postu 2014. godine napisao:

Zapad mora da shvati da, za Rusiju, Ukrajina nikada ne može biti samo strana zemlja. Ruska istorija je počela u onome što se zvalo Kijevski Rus. Odatle se širila ruska religija. Ukrajina je vekovima bila deo Rusije, a njihove istorije su se i pre toga preplitale. Neke od najvažnijih bitaka za rusku slobodu, počev od bitke kod Poltave 1709. godine, vođene su na ukrajinskom tlu. Crnomorska flota – rusko sredstvo za projektovanje moći na Mediteranu – bazirana je na dugoročnom zakupu luke u Sevastopolju, na Krimu. Čak su i poznati disidenti poput Aleksandra Solženjicina i Josifa Brodskog insistirali da je Ukrajina sastavni deo ruske istorije, kao i same Rusije.

On zaključuje:

Putin bi trebalo da shvati da će, bez obzira na njegove pritužbe, politika vojnih pretnji i akcija dovesti do  još jednog hladnog rata. Sa svoje strane, Sjedinjene Države treba da izbegnu da tretiraju Rusiju kao izuzetak, čije se ponašanje može ispraviti tako što će se strpljivim podučavanjem naučiti pravilima ponašanja koje je uspostavio Vašington. Putin je ozbiljan strateg – koji svoju taktiku bazira na pretpostavkama ruske istorije. Razumevanje američkih vrednosti i psihologije nisu mu jača strana. Ni razumevanje ruske istorije i psihologije nije bila jaka strana kreatora američke politike.

Jasno je da Kisindžer ima potrebne kvalifikacije da se nađe na listi „korisnih Putinovih idiota“. Zašto on nije žigosan kao takav? Zato što je teško poverovati da je stari lisac real-politike idiot, a kamoli po pitanju jednog, u odnosu na njega, mladog čoveka, poput Putina. Možda je, umesto toga, mogao da bude nazvan Putinversteher (Gugl daje 41.000 rezultata za ovaj termin), nemački ekvivalent koji znači „onaj koji razume Putina“, čime se zamenjuje instrumentalni prezir sadržan u frazi „korisni idioti“ sa insinuacijama: „razumevanje“ nagoveštava simpatije, podršku ili saučesništvo.

Ovaj mađioničarski trik nije bezazlen. Jedva da je rat izbio kada je Repubblica, jedan od najvažnijih italijanskih listova, objavio listu Putinversteher-a, kao vežbu za javno ismevanje istaknutih novinara i ambasadora, zbog njihove privrženosti ideji – proverenoj hiljadu puta kroz istoriju – da krivica jedne strane ne podrazumeva nevinost druge. „Ali ovo je samo prerušeni pro-Putinizam!“, uzvraćaju komentatori koji su, do kako juče, hvalili Putina kao političkog naslednika Talerana i Meterniha, ne obazirući se na njegovo kasapljenje u Čečeniji, a da ne govorimo o Putinovim smešnim scenama jahanja konja bez košulje, njegovim foto-sešenima sa tigrovima, njegovu detinjastu strast prema borilačkim veštinama, njegovo bezgranično divljenje  koje izražava ka glumcima sa C liste, kao što je Žan-Klod Van Dam. Kako možete pripisati inteligenciju nekome ko obožava Van Dama?

Ubrzo, diskurs je prešao od Putinversteher-a do sveopšte rusofobije. Kao što je Mihail Šiškin tvrdio u Atlantiku:

Kultura je, takođe, žrtva rata. Nakon ruske invazije na Ukrajinu, ukrajinski pisci pozvali su na bojkot ruske muzike, filmova i knjiga. Drugi su, skoro pa optužili rusku književnost za saučesništvo u zločinima koje su počinili ruski vojnici. Cela kultura je, kažu, imperijalistička, a ova vojna agresija otkriva moralni bankrot ruske, takozvane, civilizacije.

Razumljivo je da Ukrajinci zauzimaju ovaj stav – à la guerre comme à la guerre ¹U ratu sve je dozvoljeno (prevedeno sa francuskog)..  – čak je malo falilo da  zatvore muzej u Kijevu posvećen njihovom sunarodniku Mihailu Bulgakovu, zbog njegovog protivljenja ukrajinskom nacionalizmu. Mnogi veliki ruski pisci bili su Ukrajinci: Gogolj, Čehov (rođen blizu Mariupolja), Ahmatova (rođena u Odesi)… Ali sama činjenica da su rođeni u Ukrajini ne znači da su se osećali kao Ukrajinci, baš kao što pisanje na ruskom jeziku nekog ne čini Rusom, kao što se austrijski ili švajcarski autori nikada ne bi osećali Nemcima, samo zato što pišu na nemačkom, a Amerikanci ne bi želeli da ih nazivaju Englezima, samo zato što pišu na engleskom. Veoma se divim romanu Pingvin, koji je napisao Andrej Kurkov, ukrajinski pisac koji piše na ruskom, ali se zalaže za ukrajinsku stvar. Sve ovo podvlači kompleksnost Herderove trijade: ein Volk, eine Sprache, ein Land²Jedan narod, jedan jezik, jedna država (prevedeno sa nemačkog)..

Ocrnjivanje svega ruskog može se primetiti svuda. Pogledajte samo iznenadno odsustvo ruskih filmova iz naših bioskopa, čak i onih od cenjenih reditelja poput Andreja Zvjaginceva, dobitnika nekoliko nagrada u Kanu, kao i Zlatnog globusa. Nisu pošteđeni ni klasici svetske književnosti. Pogledajte članak, između ostalog, „Od Puškina do Putina: imperijalna ideologija ruske književnosti“, objavljenog u Spoljnoj politici, koji je i Tolstoja i Puškina okarakterisao kao ruske imperijaliste (čak i pored toga što Puškonov prikaz Pugačovljeve pobune pokazuje njegove simpatije prema pobuni). Od početka rata, nekoliko spomenika Puškinu u Ukrajini je srušeno (dok sa druge strane mi izražavamo ogorčenje kada talibani unište statuu Bude?), a kako izveštava Fajnenšel tajms, „sada na društvenim mrežama neki Ukrajinci nazivaju „puškinistima“ one koji izvršavaju raketne napade na njihove gradove“.

Nijedan umetnik nije pretrpeo više omalovažavanje od Dostojevskog. Jednačina je linearna: Dostojevski je sebe uobličio kao zastavnika takozvane „ruske duše“ koja „otelovljuje ideju panhumanističkog jedinstva bratske ljubavi“. Ruska duša je u srcu ideje da Rusija mora da ujedini sve slovenske narode unutar i izvan svojih granica, a samim tim i teorijska osnova za ruski imperijalizam čiji je glavni izraz Putin. Dakle, Dostojevski predstavlja inspiraciju Putinu, baš kao što je to Niče bio Hitleru. Više od jednog veka Dostojevski je – zajedno sa Tolstojem – smatran književnim divom pored Dantea, Servantesa, Šekspira i Getea. Odjednom je postao bestidnik.

Analogija između parova Dostojevski–Putin i Niče–Hitler dovodi nas do konačnog diskurzivnog aspekta ove nove ortodoksije: stalnog poređenja sa Hitlerom i Staljinom, što u savremenoj sekularnoj teologiji znači samo jedno – identifikovanje osobe o kojoj se govori kao Satane. Nije prvi put da gledamo ovaj film: ličnosti koje su, još juče, svetske sile tretirale kao prijatelje od poverenja, odjednom bivaju proglašeni za čudovišta, ludake, kriminalce. Upotrebljena je ubrzana amnezija, uz moralnu strogost dostojnu Katona Mlađeg. Nema potrebe da se vraćamo na pohvale koje je anglosaksonska štampa uputila Musoliniju (i Hitler je neko vreme imao isti tretman); treba samo da se setimo kako je Sadam Husein bio finansiran i naoružan da se bori protiv Irana, da bi kasnije postao zločinac, da bi zatim bio osuđen na smrt nakon odurne farse od suđenja. Isto se desilo i sa Bašarom al Asadom. Ukratko, čim prijatelj prestane da bude prijatelj, on postaje zločinac (nije da on to ranije nije bio, nego su nam tada bile zatvorene oči). Kada su Ruzvelta napali zbog saradnje sa nikaragvanskim diktatorom Anastasio Somozom, tako što su Somozu nazvali kučkinim sinom, Ruzvelt im je dao najbolji odgovor : „Da, ali on je naš kučkin sin“ – što je parola koja se uvek može primeniti.

Putin je pre nekog vremena prestao da bude naš kučkin sin. Ali to ga ne čini automatski novim Hitlerom. Njegovo je nasilje bilo gotovo metafizičke žestine, toliko zastrašujuće, tako apokaliptično, da se ne može porediti sa nasiljem malih despota, koji se često upoređuje sa njim. Staviti Hitlera, rame uz rame, sa bilo kojim ubicom je slično upoređivanju svakog masakra u komšiluku sa Holokaustom. To na kraju umanjuje veličinu judeocida, što predstavlja samo korak od oslobađanja počinilaca tog judeocida krivice.

Poslednje razmatranje: znate da ste u nevolji kada politička klasa počne da govori o odbrani vrednosti. Kao što je Karl Šmit primetio, vrednosti su suštinski polemička kategorija, to jest, ona koja generiše konflikt. Da bi se vrednovalo, moraju se obezvrediti druge vrednosti – treba ih pobediti i potčiniti, čime se vrši tiranska moć. Ako je patriotizam poslednje utočište nitkova, vrednosti više predstavljaju prvo pribežište tiranskih moći: nije slučajno što je fašizam zagovarao „etičku državu“. Nema mogućeg kompromisa u odbrani vrednosti; u njihovo ime se samo krstaški ratovi mogu voditi. Ovo je posebno tačno kada imamo posla sa idejom koja je nejasna i loše definisana kao što su „zapadne vrednosti“. Šta su to: ropstvo, praktikovano vekovima? Ratovi da primoraju zemlju da uvozi opijum? Koncentracioni logori u koje se zatvaraju azilanti, milijarde date tiranima kako bi sprečili te iste azilante da izađu iz njihovih država, patroliranje morima koje rezultira davljenjem desetina hiljada migranata?

Čini se da zapadne vrednosti funkcionišu samo onda kada to Zapadu odgovara. Za Kosovo važi ideja da jezička i etnička manjina ima pravo na secesiju i nezavisnost. Ali ne za Donbas. Za Ukrajinu, pravo na otpor invaziji i okupaciji je sveto. Ali ne za Palestince. Istina je da se u igri velikih sila, zapravo, ne radi o teritorijalnom integritetu Ukrajine. Ovo je samo izgovor za ‘odbranu vrednosti‘, u stvari, za njihov izvoz. Još je bolje ako se vrednosti izvoze pomoću kasetnih bombi koje su zabranjene konvencijom UN koju je potpisalo 111 država (ali ne i SAD, Rusija, Ukrajina, Kina, Indija, Izrael, Pakistan i Brazil). Kasetne bombe čine zapadne vrednosti još ubedljivijim.

Tekst je izvorno objavljen u časopisu New Left Review.

Prevod: Velizar Mirčov

MARCO D’ERAMO 

ITALIJANSKI TEORETIČAR I NOVINAR. AUTOR KNJIGE THE WORLD IN A SELFIE.