“Da li je ovaj gorostas bio stvoren bez ikakve svrhe?”

Veličinom SSSR-a i Rusije opijeni francusko-rumunski filozof, E. Sioran, konstatuje u eseju od pre 65 godina: “Danas više nema nikakvih nedoumica u vezi sa pitanjem koje je u prošlom veku toliko Rusa postavljalo sebi o svojoj zemlji: ‘Da li je ovaj gorostas bio stvoren bez ikakve svrhe?’ Postojanje tog gorostasa ima, kratko i jasno rečeno, jedan smisao, i to kakav smisao!” Taj smisao je za Siorana i za one na njegovom ideološkom spektru bio drugačiji (sam Sioran se neskriveno divio tiranijama naspram demokratija), u odnosu na smisao koji je SSSR-u pridavao drugi deo planete, i to onaj politički i klasno obespravljen od strane kolonijalnog i tlačiteljskog zapadnog imperijalizma u vekovima i decenijama koje su mu prethodile. Progresivne aspekte postojanja SSSR-a, u koje ne smemo zaboraviti da svrstamo i najmanje priznate – razvoj socijalne države i reguisani kapitalizam u nekim državama Zapada, naspram deregulisanog divljeg neoliberalizma koji je, ironično, ponuđen Rusiji posle sloma SSSR-a – bilo je lako zaboraviti krajem 1980-ih i tokom 1990-ih, kada se ovaj gorostas urušavao unutar sebe u svojevrsnoj političkoj i ekonomskoj imploziji, sa najširim društvenim, ali i globalnim posledicama.

Upravo je odron Sovjetskog Saveza, i sveobuhvatan politički, socijalni i moralni slom Rusije 1990-ih, tema sedmočasovnog dokumentarnog serijala Adama Kertisa (Adam Curtis), Zona traume (TraumaZone), koji hronološki kreće od 1985. i dolaska na vlast Mihaila Gorbačova, a završava se zaključno sa 31. decembrom 1999. godine, i Jeljcinovom de facto abdikacijom. “Kada se imperija ruši, najbolje je da ne budeš u njenoj blizini” kaže Kertis u jednom intervjuu, datom neposredno po izlasku filma u jesen prošle godine. I sam fasciniran veličinom sloma, Kertis nam daje neposredan dokumentarni uvid u političku korupciju koja transgresira ideološke sisteme; prikazuje beskrupuloznu pljačku državne imovine i rastakanje svega kohezivnog u jednom društvu kroz brutalno uništavanje starih i nejasnu zamenu novim simbolima; vešto oslikava proces sklizavanja u ekonomsku i socijalnu bedu većine stanovništva; daje nam i  grotesknu sliku pojave nove oligarhijske klase i nouveau riche, sa svojim navikama i svetonazorima, koje vrlo vešto stavlja u oštro jukstapozicioniranje sa opštom obespravljenošću, beznađem i siromaštvom, u kome su se obični ljudi našli, izgubivši sve, pa i dostojanstvo.

Sve to sadržano je u video materijalima koji nisu snimani sa namerom da budu prikazani – restl restlova, kako bi se mogle nazvati hiljade sati traka iskorišćenih da se snimi ono što su BBC-ijevi novinari i snimatelji zapažali posle obavljenog zvaničnog dela posla. Njihova kamera nesmetano i neopterećeno luta, najneposrednije beležeći na momente nadrealnu sovjetsku i postsovjetsku svakodnevicu, kompletno bez naratora, sa pratećim, vrlo sumarnim (nužno onda i pojednostavljenim) sporadičnim Kertisovim tekstualnim  opisima. Sadržinsko bogatstvo materijala teško je predstaviti – neke scene su toliko neverovatne, da bi ih smatrali prevelikom kreativnom slobodom da je posredi fiktivno predstavljanje događaja. Kertis nas vodi kroz polomljeno društvo – od apsurda preko nadrealizma do horora. Svi žanrovi su pokriveni, a Kertis se ne ustručava da ih prikaže u svoj njihovoj brutalnosti.

Legitimnost traume

Kada se pojavio serijal, neki komentatori postavili su pitanje da li se možemo koristiti psihološkim rečnikom, upotrebljavajući termine poput “traume”, kada opisujemo složene društvene fenomene kao što su raspad SSSR-a i slom socijalizma u Rusiji? U tom pitanju, krila se ne samo briga za semantičko i terminološko čistunstvo, već i politička pozicija upitnosti legitimizacije traume društva koje se našlo u ambisu u trenutku kada je ceo svet slavio prosperitetne devedesete. Kako mogu da imaju pravo na traumu oslobođeni od totalitarnog stiska, represije i neslobode?  Da li dolazak slobode mora da bude praćen traumatskom transformacijom, kao neizbežna faza u razvoju ka boljem društvu? Uostalom da li gorostas koji je toliko ljudi držao u čeličnom stisku, ima uopšte pravo na traumu, čak i postmortem? Sve su ovo pitanja kojim se film Zona traume bavi, ne dajući nijedan odgovor, već ostavljajući gledaocu da sam sklapa kockice u sopstvenim svetonazorima bliskom razumevanju raspada SSSR-a. Tako zapadni gledalac, neoliberalno i antisovjetski nastrojen, u filmu može pronaći bezbroj dokaza zašto se SSSR morao raspasti i koliko je uvođenje kapitalizma bila nužnost (kojoj su težile političke elite, što se u političkom jeziku često i netačno prevodi kao narod); onima koji se sećaju SSSR-a sa nostalgijom, film će potvrditi sve što već znaju – koliko je veliku tragediju proziveo raspad sovjetske države za običnog čoveka; oni sa manje ideoloških predubeđenja (i sećanja na ovo vreme) dobiće jednu fantastičnu vizulenu predstavu, koja će ih ostaviti bez daha, i duboko, pre svega, ljudski potresti. “Bilo da ih je podnosila ili izazivala, Rusija se nikada nije zadovoljavala malim nesrećama”, kaže Sioran u istom eseju, anticipirajući da će taj gorostas, navikao na nesreće, neizbežno proizvesti još jednu, tektonskih razmera.

Selekcija ili selektivnost?

I dok su pozitivni aspekti filma sadržani u preovlađujućem davanju glasa običnim ljudima i stavljanjem akcenta na sudbine onih na čije se živote slom najviše reflektovao, dotle bi mane bile izrazito moskvocentrična perspektiva, kroz koju bi kadrovi koji promiču trebalo da reprezentuju  život u celom Sovjetskom Savezu, ali to nije zamerka koja se može uputiti Kertisu, već tadašnjim BBC-ijevim strategijama u pogledu izveštavanja. Druga mana bi se odnosila na isforsirano umetnutu ulogu Ukrajine – tu treba imati u vidu da je autor na filmu radio u vreme kada je rat u Ukrajini započeo, i da je po sopstvenom priznanju, požurivan da film završi kako bi se publika gladna razumevanja uzroka trenutnog rata donekle zadovoljila. Najveća mana kod radova sličnog tipa, uvek je činjenica da je reč o subjektivnoj selekciji materijala. Kertis je imao slobodu da sam čini izbor i na taj način ispriča svoju priču, čak i bez naracije. Na prvi pogled ta priča može izgledati celovita i reprezentativna – i ako ona to dobrim delom jeste – ali mi nemamo kompletan uvid u sav materijal koji je Kertis imao na raspolaganju i koliko neki (uglavnom sporedni) događaji, po svojoj kuriozitetnosti odskaču od svega ostalog – ili pak ne. Iako osećamo da je ponuđeno viđenje ispravno preneto, mi nismo sigurni u to, i moramo jednostavno da mu verujemo, kao i svakom drugom filmskom stvaraocu.

Ipak, treba reći da su određeni materijali nesumnjivo odabrani sa namerom da gledaoca ostave bez daha, dok su drugi tu da šokiraju, probude sažaljenje, proizvedu bes, i dr. Osećaj beznađa koji gledaoca obuzima efektan je dramski postupak – Kertis na taj način poziva svakog gledaoca ponaosob da oseti svu težinu očaja i bespomoćnosti sveta koji se tako grubo ruši pred njegovim očima. Na taj način, ovo dokumentarno delo zahteva emotivnu investiranost značajnog stepena, što nas uvodi na uvek osetljiv i klizav teren potencijalne emotivne manipulacije. Uostalom, u samom nazivu filma, Kertis je odabravši traumu za simbolički izraz, najavio da će se baviti emotivnim prikazom događaja.

Posledice traume koju i danas živimo

Eksperiment u koji je Rusija gurnuta početkom 1990-ih, a čiji obećavani rezultat je bio politička sloboda i ekonomsko blagostanje za sve, pretvorio se zapravo, kako Kertis dobro primećuje, u kataklizmu koja je srušila temelje društva, a da nova alternativa nije bila dobro razrađena. Nesposobnost i nedoraslost kreatora novog ekonomskog kursa, koji u nekim sekvencama filma slavodobitno najavljuju progres, a sa čijim razornim posledicama nisu u stanju da se uhvate u koštac u mesecima kada stvari počinju da izmiču kontroli, podvlači svu tragediju dostojnu najbolje literature. Rusija je takvom politikom praktično gurnuta u predruštveno stanje, što je bio sjajan paravan za pljačku bez presedana. Teško je posmatrati ubrzani razvoj ruske autokratije poslednjih 20-ak godina bez uzimanja u obzir razvalina ruskog društva tokom 1990-ih. I Kertis nas suptilno vodi ka tom zaključku, postavljajući na kraj svog serijala Putinovo čvrstorukaško preuzimanje dužnosti od bolesnog i mentalno neprisutnog Jeljcina poslednjeg dana 1999. godine.

Druga važna posledica, što je nesumnjivo jedna od poruka filma, jeste da nas je nestanak globalnog socijalizma, oličen u zlokobnoj Tačerkinoj paroli koja i danas odzvanja – There is no alternative, uveo u svet pomirenosti sa socijalnom nepravdom. Treća i najvažnija posledica koju nikako ne smemo zaobići, jeste aktuelni rat u Ukrajini, čiji uzroci mogu da se prate (bar) od 1991. do danas. Pretpostavka da se imperija te veličine može slomiti u takvoj socijalnoj nepravdi, bez većih globalnih potresa, bila je iluzija koju su 30 godina živeli kreatori unipolarnog poretka. Trijumfalizam u koji je Zapad zapao posle završetka Hladnog rata, neoprezno ga je, a posledično i sve nas, uveo u svet u kome su svi problemi na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza rešeni, pukim guranjem pod tepih. Zakasnela buka koju lom Sovjetskog Saveza proizvodi danas, tu je da nas podseti da se ozbiljnije posvetimo analizi postsovjetskog prostora kako bi se krize poput sadašnje ubuduće predupredile. Za one koji su već na tom putu, Kertisov film je snažna dopuna razumevanju, a za one koji još uvek ne znaju ništa o ovoj temi, TraumaZone može da bude sjajan početak.

SANJA RADOVIĆ

ISTORIČARKA. UŽA SPECIJALNOST SU JOJ SVETSKA ISTORIJA 20. VEKA, HLADNI RAT, GLOBALNI ODNOSI MEĐU VELIKIM SILAMA, SPOLJNA POLITIKA JUGOSLAVIJE. BAVI SE ANALIZAMA SAVREMENIH MEĐUNARODNIH ODNOSA.