Problem socijalnog moralizma može se otvoriti poznatom Brehtovom opomenom kada je braneći radničku klasu od buržoazije sklone moraliziranju upozorio: „Najpre žderanje, a potom moral“. Markirao je paradni obrazac klasnog moralizma podsećajući na to da u oskudici nije moguće moralno delati jer se mora krasti da bi se preživelo, a da na drugoj strani iz prekomernog nastaje moralizam. Da li se pojedinac odista tek kada osigura preživljavanje uključuje u moralni sistem prihvatajući načela: ne ubi, ne laži, ne kradi? Da li je možda krađa moralna ako služi preživljavanju? Ili su gladni intrinzično nemoralni, a siti moralni? Nikako. Naprotiv, i masovna glad traži moral, ali novi. Savremeni liberalni teleološki diskurs ne trpi dijalektiku kada revolucije tumači ideokratski i teror pravolinijski izvodi iz utopije bezgaćnika i golorukih zaboravljajući njihov izvorni moralni sadržaj (otpor bedi i otimanje otetog). Zbog socijalnog morala siromašnih revolucije ne mogu izgubiti prirodnopravnu legitimnost niti se mogu proglasiti anahronim. Ali ni zbog moralizma bogatih istorija nije lišena nejednakosti. Da li siti ograničavaju gladnima slobodu da bi moralno neopterećeni mogli da sude o nemoralnom (Klaus Thiele)? Da li iz istog razloga razvijeni nameću moral nerazvijenima? Nije li u krajnjoj instanci u središtu socijalnog diktata moralizam sitih? Da li, i više od toga, bogatstvo osigurava slobodu za nemoralnost?

Drugim rečima, koliko je Breht danas aktuelan? Ako jeste, kako ga tumačiti? Altruistički ili humanistički? Da li treba filantropski apelovati na savest bogatih da poklanjaju ili humanistički, prinudom tražiti novi moral jednakih u proizvodnji? Nema moralizma bez emocija. Poštovanje imućnih kao boljih i sposobnijih ili prezir istih kao nepoštenih sinhrono prate bes ili samilost prema prosjaku. Moral se prepliće sa moralizmom, a mnoštvo emocija prema nejednakosti bude filmski ili TV narativi: ubeđuju, ljute ili teše publiku. Kako se snaći u savremenom lavirintu moralnih socijalnih emocija prema bogatstvu (od kritike nepravednih bogataša do divljenja njihovom uspehu)?

1.

Lakše ako se prepozna moralizam. Najopštije rečeno moralizam je društvenouslovljena sklonost da se slabosti društva i pojedinaca tumače odsustvom morala i da se mogu ukloniti moralnim apelima. Složena realnost se pri tome uprošćava na odnos dobra i zla i na tezu da ne postoje moralno indiferentna delanja. Istorijski gledano evolucija morala zavisila je, po Norbertu Elijasu (Elias), od “pomeranja granica nelagodnosti i stida”, a istorija moralizma od kontrolora podvajanja dobra od zla. Odvijala se neravnomerno i naporedo sa kretanjem ka jednakosti. Klase koje su moralizirale pretendovale su na moralnost najčešće ne razlikujući pouzdano dobro od zla nego samo ističući da su same dobre. Ako moral reguliše očekivanja i predvidivost ponašanja, moralizam je tvrdi nerefleksivni normativizam onih koji su presigurni da su kriterij moralnosti. Takva je savremena tržišna teleologija. Njoj nasuprot antimoralistička je ona svest koja ističe da sama nije konačna, nego da opstaje samo dok ne svlada protivrečnost iz koje se rađa. Onaj, pak, ko je definitivno i večno na strani dobra meša moral sa moralizmom. Sužava prostor između morala i moralizma. Moralizam je tiranija (morala) i stoga što nameće kriterije delanjima koja se ne mogu moralno procenjivati.

Istorijske verzije moralizma propovednički su pravdale moć i nejednakost, ali su bile i otpor nepravdi. Hrišćansko milosrđe bilo je surogat morala koji je tražio velikodušnost imućnih prema ubogima. Moralistički popovi nisu pomagali siromahu nego ugađali Hristu. Zaokret je usledio krajem 18.veka. Dugoročno i bespovratno kretanje ka jednakosti bilo je od tada i putanja svojinskog morala i moralizma (Toma Piketty). Asimetriju poseda pratila je moralizovana asimetrija vrednih i lenjih. Budućnost moralizma nije završena. U središtu hegemonog neoliberalnog vrednosnog moralizma je profitabilnost. Ovaj sistem prihvata i upija poneku kritiku, ali istovremeno stigmatizuje antikapitalizam kao moralizam koji ne poštuje tržište, nadmoralnu vrednost slobodne konkurencije. Novo teleološko moraliziranje preduzetništva treba čitati i kao pretenziju na monopol u raspodeli korektnog.

Ali treba imati na umu da i kritika moralizma može biti moralistička. Istančanost u samoviđenju je sposobnost prepoznavanja nesavladanih moći. Odnos kritičara i kritikovanog nije jednosmeran nego uzajaman. Kritičar često nije svestan uticaja predmeta kritike. Bez kritikovanog nema identiteta kritičara, iako kritičar retko uočava da je pod uticajem kritikovanog. Šta bi uostalom bili kritičari moralizma bez predmeta svoje kritike, upozorio je sociolog Armin Nasehi (Nassehi). Koliko su samo slični sukobljeni moralizmi već time što to postaju uzajamno se boreći moralnim sredstvima. Revolucije su sukobi klasnih morala, ali i moralizama. Moralnost reguliše odnos dobra i zla, estetika odnos lepog i ružnog, a politika javnog prijatelja i neprijatelja. Nije moralno sve što mislimo da je dobro niti je istinito samo ono što odgovara našim gledištima, kao što nije ni lepo sve što očarava. Moral je klasno uslovljen, lepota je diskretna, a istina je neretko neprijatna.

U politici su stvari još složenije. U društvu postoji zajednička politička kultura koja, doduše, ne pritiska podjednako sukobljene aktere, ali joj se teško odupreti. Ovom okolnošću ne treba relativizovati moralizme niti ih posmatrati kao podjednako isključive i vrednosno srodne pozicije unutar iste političke kulture. Ne. Unutar sukobljene strukture treba razlikovati moralni moralizam (kritiku neograničene vlasti kao koruptivne i izopačene) i moralnu kritiku moralizma (kritiku moralističkog pravdanja neograničene vlasti). Kritiku Vučićeve partije razlikovati od kritike njenih apologeta. Pri tome je važno oslobađati se rigidnosti u kritici moralizma. Nije dovoljna samorefleksija i samokritika. Potrebna je sociološka analiza koja ne uočava samo različite perspektive u pogledu na celinu nego i uže i šire interese iza moralizma i antimoralizma. Zato kritika ideologije nije moralistička. Naivno je očekivati slabljenje moralizma u konfliktnom društvu, a odsečno razdvajanje moralističkih i antimoralističkih habitusa (kritikovanih i kritičara) nije do kraja moguće.

2.

Ali treba pokušati. Najpre treba reći da je moralizam apel na savest bogatih, na dobrovoljnu nesebičnost i na milosrđe onih koji žive od profita. Socijalni moralizam je opomena na dužnost dobrovoljne solidarnosti, na pomoć iz sažaljenja. Antimoralizam je nešto drugo. To je rušenje vrednosti poretka koji počiva na profitu. Nije apel na dobrovoljno dobročinstvo nego traženje institucionalizovane neprofitne solidarnosti, novog morala. Doduše i moralizam donekle traži socijalnu pravdu, ali samo u meri u kojoj to dopušta aktuelni odnos snaga kapitala i unajmljenog rada, a koji nameću moćne klase. Moralizam apeluje na dobrovoljno davanje bednima, humanizam traži ukidanje strukturnih uslova bede. U središtu prvoga je sažaljenje ubogog, kod drugoga je reč o oslobađanju eksploatisanog. Antimoralizam ne traži dobročinstvo prema prosjaku i siromahu nego oslobođenje radnika. Ne milosrđe nego ukidanje uslova bede. U jezgru moralizma je prolazno saosećanje i empatija, ali i simbolički kapital filantropa koji je senka nad davanjem. Antimoralizam, pak, ne kritikuje egoizam imućnih nego intrinzičnu nepravdu sistema. Ne traži donacije nego ukidanje prisvajanja plodova tuđeg rada.

U savremenoj represivnoj toleranciji moralizam je manje upadljiv zato što je humanizam marginalizovan identitetskom politikom. Moralna potrošnja je nastavak konvencionalne potrošnje, a neekonomske manjine su potisnule eksploatisanu ekonomsku većinu. Imati je važnije nego biti, džip je moralniji simbol od bicikla. Prekomerno je progutalo dovoljno. U središtu nejednakosti je institucionalizovani egoizam, a ne nepreduzimljivost sirotinje. Moral se kupuje u supermarketu, pa se potom drže moralističke lekcije platežno inferiornijim.

Da li su antikapitalisti propovednici jednakosti, a kapitalisti braniči slobode? Da li je na delu sudar dva simetrična moralizma koja se nadmeću oko toga ko je dobar a ko zao, ali i koja ne mogu jedan bez drugoga? Nije tako. Ako se kapitalisti ne shvate kao moralno zli pojedinci nego kao deo izrabljivačke strukture, onda struktura ne može biti dobra ili zla nego solidarna ili eksploatatorska. Marks nije apelovao na moralnu promenu kapitalista nego na promenu struktura. Iako mu je motiv bio duboko moralni, nemoralistički je pokazivao da radnik stvara više vrednosti nego što prima u nadnici. Drugim rečima, da li je antikapitalizam moralizam ako je demokratija u osnovi priznanje da smo u socijalnom pogledu svi odgovorni jedni za druge (Heinrich Mann)? S druge strane ima li uopšte smisla pitati se o moralnosti sistema u kom je profit iznad svakog morala? Levica treba da antikapitalizam čuva od moralizma zato što kada kritikujemo bogate, rasterećujemo strukture od sistemske nepravde. Ako su tajkuni zli, sistem nije odgovoran. S druge strane, demonizacijom bogatih viktimiziramo sebe. Moralizacija je jedna od strategija koju ljudi koriste da sebe istaknu i da se osećaju posebno. Ako se predstavljam kao žrtva, manje sam odgovoran. Ja sam dobar, svet je loš. Ne samo da nisam kriv nego kao žrtva zaslužujem moralno poštovanje. Zato što je žrtva nedužna, nekritička samoviktimizacija je česta formula moralizma.

Naravno, ne uvek. Nije moralizam osuda žrtava Gulaga niti skretanje pažnje na kolonijalnu istoriju zapadnog kapitalizma (T. Piketi, H. Zinn) i trgovinu robljem koja je položila temelje tehnološkog i ekonomskog napretka savremenog zapada. Ovo drugo je danas aktuelnije. Genocid nad crvenokošcima, robovlasništvo i ubijanje Vijetnamaca nisu naličje nego neskriveno lice morala produktivnog kapitalizma. Usavršavanje tehnologije i ekonomije i rušenje barijera srednjeg veka teklo je u sistemu kom je iz svih pora curio znoj i krv porobljenih. Da li je moral kapitalizma možda složeniji ako se ima na umu da je Teslu i Edisona finansirao kapital. Ovu protivrečnost treba jasno raščlaniti. Kapital jeste podsticao vizionarstvo, ali ni pretežno zbog moralne humanosti nego zbog profita koji je bio najčešći motiv sračunatog ulaganja u nova otkrića. Otprilike ono što je Gete pre Hegela dijalektički definisao u Faustu kada je Mefista predstavio kao ”deo one sile koja zlo želi, ali uvek dobro donosi (Ein Teil von jener Kraft/ die stets dass Boese will/  und stetst das Gute schafft). Naravno ne donosi uvek, ali odnos dobra i zla nije statični nego dijalektički, dobro nastaje iz zla negacijom negacije. Obrnuta teza sreće se u ideokratskoj kritici levice po kojoj ova već zbog dobrih namera prirema zlo. Odnos morala i moralizma je složen. Kao što ratovi usavršavaju oružje, tako i kapitalizam podstiče razvoj tehnike. Međutim, tehnički razvoj podsticao je i socijalizam, a prvi let u svemir 1961. starijeg poručnika Jurija Gagarina nije bio motivisan profitom. Zato se odnos dobra i zla, morala i moralizma mora uvek objašnjavati konkretnoistorijski, a ne apstrakno ideokratski.

U tom smislu fašizam je, moralistički rečeno, radikalno ili banalno “zlo”, a antimoralistički gledano jeste struktura, rasistički kapitalizam. Ako je kapitalista sebični podli eksploatator onda je to moralistička ocena, ali ako se kaže da je legalni deo nelegitimne represivne strukture onda nije. Zato da bi izbegao moralizam antikapitalizam treba da pokazuje nelegitimnost prisvajanja tuđeg rada, a ne gramzivost kapitalista. Treba antimoralistički markirati strukturne posledice neograničene akumulacije (lobiranje, kupovanje političara, monopole u medijima i kulturi, postvarenje, pravo platežno jačeg). I podsećati da se jedinstvo podvlašćenih ne stvara moralisanjem nego svešću o antagonizmu koja prevladava pasivnost.

3.

Formalno gledano, u središtu svakog moralizma je nadmoć uverenja nad rasuđivanjem (Hermann Lübbe). K. Poper (Popper) je marksizam nazivao moralnim futurizmom jer je moralnost povezivao sa istorijskom nužnošću. Ali i neoliberalizam je privatizovao budućnost koja je ranije bila socijalnija. Utopija je proglašena totalitarnom, a nada političkom kategorijom. Realnost se pravda ostvarenom profitabilnošću, a ne solidarnošću. Veberovski gledano moralizam karakteriše nadmoć etike ubeđenja, tj. pozivanje na više nadpozitivno pravo (npr. na materijalno prirodno pravo ili na neograničenost zgrtanja). U autoritarnim režimima su moralistički argumenti imali veću težinu nego u pluralnim. Tako je u socijalizmu moralnost osiguravalo obrazovanje i ideološka podobnost. Siromaštvo je bilo izvorni moralni kapital, dokaz poštenog i neizrabljivačkog porekla. Pratio ga je klasni moralizam o lenjom i nepoštenom buržuju. Danas su stvari okrenute naglavce. Siromaštvo je pokazatelj lenjosti nepreduzimljivosti i nesnalažljivosti na tržištu.

Moralni obrt zbio se 1990-ih kada je proklamovan kraj socijalnog moralizma u obliku teze o kraju istorije i bezalternativnom kapitalizmu. Kraj utopije obeležio je hegemoniju novog buržoaskog moralizma koji je normalizovao kapitalizam. Epohalna linija podele između dobra i zla se promenila. Osmišljavaju je i istoričari moralistički pokazujući kome je istorija dala za pravo, a kome nije. Sve je to uticalo na socijalni moralizam. U svakom dobu je moć upravljala moralizmima. Nužna je kritičnost prema prošlosti, ali ne i lojalnost hegemonim kriterijima duha vremena. Biti otporan hegemonom moralizmu duha vremena znači okretati se vanvremenim vrednostima. Teško, ali ne i nemoguće. Nije to kultura nego ekonomija nekorektnog uma.

Ne počiva svaki moralizam na autoritarnoj teleologiji. U neoliberalizmu je kupovna moć „demokratski“ teleološki moralizovana. Moral se prodaje, skandalizacija je najbolja reklama, a vladajući moraliziraju unutar represivne tolerancije. Moralističkim antitotalitarizmom neutralizuje se antikapitalizam. Neoliberalna moralizacija je složenija zato što je posrednija i manje upadljiva. Medijski se nameće preko raznih aktuelnih sadržaja i raznih korektnih prošlosti. Institucionalna moralizacija je neretko neprozirna. Posredno i postupno učvršćuje razliku između javnog dobra i zla, javnog prijatelja i neprijatelja i sve prilagođava vladajućoj moći i ideologiji. Razlikovanje oprosta i greha je moralizam, a razlikovanje ekvivalentne naknade i izrabljivanja je moral. Identitetska politika je osobeni moralizam, a upozorenja na krađu rada jeste moralno. Moralizam je odbrana mogućeg moćnih.

Da li je moralizam nemoralan zato što podstiče konflikte ili je to tek kada postane borbeni pojam? Kada morališemo, a kada razložno moralno kritikujemo? Kako socijalnu kritiku izoštravati definisanjem moralizma, a pri tome ne preći u moralofobiju? Kako u društvu osigurati nadmoć rasuđivanja nad presuđivanjem, diskutovati bez moralne diskvalifikacije? Treba najpre jasno reći šta nije moralizam. Govor o vrlini u antici nije bio moralistička retorika. Nije to bio ni slogan Francuske revolucije „sloboda, jednakost, bratstvo“, ni potonja važna podela na levicu i desnicu. Moralizam je verbalna osuda nečoveštva, a antimoralizam je teorija akcije koja nastoji da ga ukine. Zato nije predmet kritike egoizam kao suprotnost darežljivosti nego sistemski legalizovana klasna nepravda nasuprot nezakinutoj vrednosti rada.

4.

Moralnost je vlastito mišljenje o dobru i zlu, a moralizam je korišćenje ove procene na druge ljude. Ljudi imaju moralna osećanja o normativnim pitanjima, tj. o onome što bi trebalo da bude: ko koliko treba da zarađuje, ko treba da bude manje pohlepan, ko treba da čini više dobra, ali i kome se treba diviti. Na ova osećanja utiču hegemoni narativi o zaslugama i vrlinama bogatih. U istoriji su zasluge bogatih različito narativno uobličavane. Moraliziranje bogatih katkad je toliko moćno da izdiže bogate zato što rade za opšte dobro daleko iznad vrlih i mudrih. Inače ne bi mudri stajali na kapiji bogatih, a ne obrnuto? Sirotinji je danas uskraćena mogućnost da bude vrla iako je od antike do Marksa u raznim revolucijama demokratija shvatana kao diktatura sirotinje.

Danas su moralni narativi o dostignućima bogatih ljudi, o teško zarađenom bogatstvu i zasluženoj nagradi. Deo su društvenointegrativne misli kapitalizma koja normalizuje nejednakosti. Bečki ekonomista Martin Širc (Schürz) je pokazao koje se naracije koriste u moralizaciji bogatstva. Manje je važno da li je bogatstvo zarađeno ili nezasluženo, pa čak ni to da li su bogati vrli ili opaki nije presudno za njihovu percepciju. Važni su emotivni narativi koji podstiču divljenje prema bogatima. Ova moralizacija je najsigurnija normalizacija nejednakosti. Deo je opštijeg tržišnog moralizma, standardnog okvira osmišljavanja nejednakosti, globalnog hegemonog vrednosnog odnosa moći koji se ne može demokratizovati. Naprosto, bogati su sposobniji, zaslužuju poštovanje, a na prosjake smo besni. Tržišna snalažljivost bogatih je moralizam koji ne traži objašnjenje. Bogatima (Jeff Bezos, Elon Musk) se divimo, traže se zasluge i vrline bogatih. Moralizacija njihovih zasluga je različita (aristokratsko poreklo, buržoaska trgovačka pokretljivost i okretnost, štedljivost, disciplina). Nevidljiva je razlika između njihove mudrosti, vrline i neuhvatljivosti u krađi. Još je Adam Smit (Smith) u Teoriji moralnih osećanja pisao da se bogatima pripisuju vrlina i mudrost, a da se sirotinja prezire. Manje se gnušamo gluposti moćnih nego siromaštva i slabosti nedužnih. Siromašni sanjaju o bogatstvu, zato se dive bogatima, bogati ne zavide sirotinji zato je preziru. Nismo li skloniji da više saosećamo sa radošću nego sa patnjom drugih, zapitao se Smit još u 18.veku. Zašto se i danas pitamo nije li nam prijatnije sa srećnima, nego patiti sa nesrećnima.

Valjda otuda što neoliberalni mediji proizvode razne optimističke narative o usponu iz bede u luksuz i obrasce divljenja luksuzu bogatih. Figure inovativnog preduzimača, trgovca i estradnih zvezda i opisi njihovih poseda su često moralizacije raznih društvenih kanala bogaćenja. Ovde naravno, nema govora o onima na čiji račun je ostvareno bogaćenje. Privid identiteta bogatstva i vrednoće sprečava sukob moralne ideje sa poretkom u kom bogati imaju pravo (Adorno). Od moraliziranja bogatih ne vide se drugi oblici moralnog. Naravno da postoji i tradicija moralne osude bogatstva od Aristotela do Marksa. Odnos tradicije moralizacije i amoralizacije bogatih ne reguliše filozofsko nadmetanje nego odnos moći. Živimo u izrazitoj nadmoći prve hegemone epohalne svesti u kojoj je podređena socijalna tematika zaustavljena na nivou milosrđa. Revolucija je proglašena za nasilni, a utopija za pubertetski moralizam. Zbog novog klasnog odnosa snaga danas kritika socijalne nepravde sve više zvuči kao rutinski moralizam, a sve manje kao pretnja.

Međutim, relativizacijom morala slabe se i vrednosti kojima se kapitalizam pravda. Zato što se tržište odveć infiltriralo u moral nema večnih istina ni moralnih stavova, jača jaz između principa i prakse. Čak i razgovor o Bogu, napretku i sudbini nacije zvuči šuplje u svetu Googla (Terry Eagleton). Digitalni govor o Bogu drugačije zvuči nego propoved u crkvi. Na internetu moralne vrednosti postaju relativne i subjektivne: možete se protiviti serijskom ubijanju, a da vam to isto bude veoma zabavno. Kapitalizam se relativistički moralizuje besomučnom digitalnom senzacionalističkom zabavom stvarajući nihilističku pustoš. Vreme će pokazati da li će slabeći ključne moralne vrednosti i kapitalizam gubiti legitimnost ili će i nihilizam uspešno prevoriti u ideologiju.

TODOR KULJIĆ

PROFESOR SOCIOLOGIJE POLITIKE NA FILOZOFSKOM FAKULTETU U BEOGRADU.