Blasfemija je prisutna, ali ne na toj strani: Odgovor Mariji Ratković

Pre nego što demantujemo tvrdnje iz teksta¹ Marije Ratković „Odbijam teoriju. O blasfemiji i Rosi Braidotti” objavljenog u časopisu Res Publica, prokomentarisaćemo njegovu simptomatičnost. Nakon toga, s obzirom na sve učestalije karikiranje naših pozicija, zaključićemo sa kratkim pojašnjenjem šta Ženska solidarnost podrazumeva pod feminizmom i šta je to feministička² kritika roda i rodnog identiteta.

Najpre, mehaničko prepisivanje formulacija poput „dve bele cisrodne³ pripadnice dominantne zajednice”, simptom je šireg problema u društveno-humanističkim naukama danas — ispostavljanje tvrdnje sa posledicom da šokira, a ne da objasni ili pozove na promene.

Dalje, iako eksplicitno ne poredi rodno kritički feminizam sa nacizmom, Ratković nagoveštava analogiju između „razgovora o Holokaustu” i čitalačkog skupa o rodno kritičkom feminizmu, koji hiperbolički opisuje kao raspravu o „pravu na postojanje”. Logički završetak ovoga je tvrdnja da je zabrana našeg čitalačkog skupa legitimna, a sve to u ime navodne inkluzije, rodne ravnopravnosti i ljudskih prava i sloboda.

U nastavku slede demantiji na tekst u kojima ćemo pokazati da autorkina „druga viđenja” o nama, našem radu, zabranjenom⁴ čitalačkom skupu i terminologiji, nisu ni potkrepljena dokazima ni kontekstualizovana, a ni verodostojna.

[Naučna debata o pitanju rodno kritičkih pokreta treba da postoji] u naučnim institucijama ali nikako u organizaciji osvedočeno trans isključivih i rodno kritičkih grupa jer se na taj način ne može garantovati niti uključenost, niti prisustvo, niti bezbednost pripadnica i pripadnika rodno varijantnih društvenih grupa.

Pored toga što su sve društvene grupe dobrodošle na našim događajima⁵, i pitanje bezbednosti je važno. Ovde se, međutim, pravo pitanje bezbednosti ne odnosi na „bezbednost pripadnica i pripadnika rodno varijantnih društvenih grupa” na spornom događaju ili bilo kom drugom našem događaju, već se odnosi na pitanje bezbednosti žena od trans aktivista.

Tim povodom podsetile bismo na pretnju nasiljem⁶ koju je 2019. godine u Beogradu dvema ženama uputio Aleksandar Savić, upravo iz udruženja Da se zna, koje je sada zahtevalo⁷ otkazivanje čitalačkog skupa. Napad se desio na protestu povodom ubistva ruske aktivistkinje za ljudska prava Jelene Grigorjeve na kom je Savić dvema ženama pretio nasiljem rekavši im da su „TERF bagra” i da će „videti kako će proći ako se budu kačile sa njim”, unoseći im se u lice, nakon čega se aktivistkinja Autonomnog ženskog centra umešala i zaustavila ga.

Kao i tendenciozno pominjanje Holokausta, lepljenje etiketa poput „TERF” ili ponavljanje mantri poput „trans žene su žene i trans muškarci su muškarci” može uspešno da savlada kritičko prosuđivanje, toliko da cenzura i nasilje izvršeni u ime tih vrednosti deluju legitimno, i što je najbitnije — toliko da se oni ni ne dovode u pitanje.

To što su mantre postale zamena za politiku, što se njihovo preispitivanje poistovećuje sa fašizmom, što se pojam „pol” briše iz političkog života, što se upravo ženski identitet negira⁸, a one žene koje se usude da ipak preispitaju trans aktivizam bivaju progonjene na razne načine, sasvim slučajno podseća na jedan deo istorije koji je, kao i blasfemija⁹, takođe deo religijskog diskursa. Čitateljke i čitaoci sami mogu da zaključe na koji, mada progon mislećih žena nije usamljena epizoda u istoriji.

U mnogim zemljama širom sveta je već došlo do izmena zakona, udžbenika i drugih inicijativa koje se tiču celog društva, pod uticajem ovih inicijativa. U Srbiji, kolektiv Ženska solidarnost je posebno isticao kako su pre desničarskih organizacija još u 2021. godini imale saopštenje odnosno inicijativu za promenu udžbenika iz biologije.

Konteksta radi, u martu 2021. godine, zajedno sa Lezbejskom i gej solidarnom mrežom, objavile smo saopštenje¹⁰ povodom tada aktuelne rasprave o nastavi iz biologije. U tom saopštenju, apelovale smo na Zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, izdavačke kuće, kao i medije, da temi pristupe odgovorno i u skladu sa naučnim saznanjima.

Što se odgovornog pristupanja medija tiče, mislile smo i na izbegavanje lažne dihotomije davanjem prostora isključivo određenim stranačkim, političkim i crkvenim ličnostima, a nekad i neupućenim naučnicima. Lažna dihotomija odnosila se na popunjavanje medijskog prostora gotovo uvek i samo levo-liberalnim i desničarskim grupama i pojedincima. Nažalost, u brojnim televizijskim i novinskim prilozima mediji su uporno svodili pitanje spornih udžbenika na levo/desno.

Vezano za neupućene naučnike, na tribini¹¹ „Kog je roda biologija? O polu i rodu u udžbenicima biologije”, jedna od govornica, prof. dr Biljana Stojković, rekla je da nije pročitala sporne lekcije. Bez obzira na tu činjenicu, ona je pre toga gostovala u emisijama i davala izjave za članke koji je trebalo da se bave upravo temom sadržaja spornih lekcija¹².

Takođe, interesantno je da su se svi govornici¹³ na tribini složili da uvedeni sadržaj nije izvorno biološki i da, barem delom, nije uveden na primeren način. Za razliku od nas, koje smo iznele¹⁴ te iste zamerke, samo skoro dve godine ranije, niko nije optužio prof. dr Stojković ili prof. dr Aleksandra Baucala da su zbog toga na istoj strani sa desnicom.

U trenutku kada je stekla podršku javnosti, Ženska solidarnost intenzivira svoj rodno kritički angažman javnim pozivom na bojkot tradicionalnog Osmomartovskog marša jer manifestacija uključuje i trans osobe. Ako otvoreni zahtev za isključivanjem trans osoba ili bojkot događaja i organizacija koje otvoreno uključuju i podržavaju trans, interseks i rodno varijantne osobe ne zovemo transfobijom ili trans isključivošću, nadam se da ćemo u budućnosti naći prave reči da imenujemo to na neki način.

Tvrdnja da smo „javno pozvale na bojkot tradicionalnog Osmomartovskog marša jer manifestacija uključuje i trans osobe” ukazuje na najmanje dve mogućnosti: da Ratković uopšte nije pročitala saopštenje ¹⁵ koje je jedini izvor za naše stanovište, ili da mu je namerno pripisala navode koje ono ne sadrži i ne implicira.

U tom saopštenju navele smo da su razlozi za neučešće i nepozivanje na Osmomartovski marš „nepremostiva neslaganja” sa nekima od organizatorki i organizatora oko „predmeta ženske borbe, definicije rada i definicije nasilja”¹⁶.

Precizirale smo da pod tim neslaganjima podrazumevamo i razlike u odnosu prema prostituciji, pornografiji, surogat materinstvu, trans/rodnom aktivizmu, i sl. Kao što bi bilo besmisleno reći da smo saopštenjem ikoga pozvale na bojkot ili zahtevale isključivanje žena u prostituciji i surogat majki iz manifestacije, podjednako besmisleno je reći da smo zahtevale isključivanje trans osoba.

Dalje, okarakterisati našu odluku da ne učestvujemo i ne pozivamo na ovogodišnji Osmomartovski marš kao „intenziviran rodno kritički angažman” nije u skladu sa činjenicama. Osim toga što kritika roda nije poziv na ukidanje ljudskih prava, kako Ratković na samom početku teksta tvrdi, naš angažman po pitanju prave kritike roda nije postao išta intenzivniji nakon što smo stekle podršku javnosti prilikom organizovanja protesta protiv relativizacije nasilja nad ženama u medijima i femicida.

Saglasna sam da je pogrešno koristiti reč TERF (Trans Exclusive Radical Feminism) jer sintagma čiji je ovo akronim u sebi sadrži i reči “radikalni feminizam” iz istih razloga iz kojih rodno kritičke pokrete ne mogu i ne želim nazivati feminizmom, niti polemisati sa njima kao sa jednom više varijantom feminizma.

Osim što nije jasno sa kim je Ratković saglasna da je „pogrešno” koristiti pojam „TERF”¹⁷, bitno je da naglasimo da je to zapravo izvorno engleski akronim¹⁸ za „trans-isključivu radikalnu feministkinju”. U srpskom jeziku koriste se i oblici u ženskom rodu kao npr. terfulja, terfača i terfica koji neodoljivo podsećaju na dronfulja, ženturača i fufica.

Imajući to u vidu, TERF ne pretenduje da opiše feminizam kao takav, već se gotovo isključivo koristi za obeležavanje i ućutkivanje žena. Drugim rečima, suština problema s pojmom ne leži u denotaciji već u tome ko ga upotrebljava, u kakvim situacijama i čemu on služi; parole, poruke i natpisi sa ovim pojmom često opravdavaju ili pozivaju na nasilje¹⁹.

Čak i što se same denotacije tiče, TERF nije terminološki odgovarajući pojam iz drugih razloga — radikalne feministkinje ne isključuju žene iz feminizma, pa time ni iz ženskih prostora i konteksta ostvarivanja ženskih prava. Drugim rečima, pogrešno je uopšte govoriti o „isključivanju trans osoba”²⁰.

Dodatno, podmuklost pojma TERF upravo je u tome što nema nikakvu analitičku vrednost, već je deo denuncijacijskog arsenala za ućutkivanje i, u krajnjoj liniji, izopštenje²¹ i dehumanizaciju žena koje trans aktivisti u daljem asocijativnom nizu povezuju sa fašistima, nacistima, rasistima, itd.

Onda kada je glavna politička strategija u navodnoj borbi za ljudska prava javno prozivanje, lepljenje ove etikete ima za cilj da potpuno delegitimizuje žene kojima je ova etiketa zalepljena. Ne čudi onda što su neki čak i Nadu Sekulić obeležili kao TERF, između ostalog i zato što je pristala da učestvuje u našem čitalačkom skupu. Kako su prethodnih nedelja trans aktivisti pisali i govorili, a Ratković potvrdila u svom tekstu — jedina pravoverna pozicija je ona koja debatu ne prihvata.

Na taj način smo došli u situaciju da se profesorka Sekulić zalaže za svoje predavanje o („govor o”) rodu i transrodnoj zajednici, a protiv volje realnih trans osoba da se rasprava vodi (1) u tom kontekstu (objektivizacije u okviru akademske zajednice), (2) u toj organizaciji (u okviru čitalačke grupe rodno kritičke inicijative), (3) na tom mestu (javnom gradskom prostoru koji je otvoren za sve ali je za potrebe organizacije čitajuće grupe ograničenog pristupa), pod tim uslovima (4) (sve učesnice i učesnici moraju unapred da dostave svoje lične podatke, da bi potom bili obavešteni da li su dobrodošli na skup, što omogućava izopštavanje) i (5) na takav način – postavljajući u ravan pravo na postojanje i izlažući ga raspravi u binarnoj formi za i protiv.

Iako je ona „mesto za sve”, ovaj moto²² Biblioteke grada Beograda ne znači da ona u svakom trenutku treba da bude otvorena za doslovno sve, već da je dužna da svoje usluge pruži građankama i građanima bez diskriminacije i da, prema članu 2 Zakona o bibliotečko-informacionoj delatnosti²³, „obezbedi uslove za ostvarivanje prava građana na slobodu izražavanja”. Takođe, kao što Biblioteka grada Beograda nije dužna da se slaže sa sadržajem knjiga ili autorima iz svog kataloga, ona nije dužna niti mora da se slaže sa svojim programom, pa ni da pojasni svoju vezu sa ugošćenim organizacijama.

Dalje, format čitalačkog skupa ne trpi visok broj učesnica i učesnika; glavni i jedini razlog „ograničavanja pristupa” i obaveznog popunjavanja formulara je osiguravanje kvaliteta samog događaja. Popunjavanje formulara standardna je procedura za mnoge naše događaje i postoji u cilju obaveštavanja prijavljenih o planovima i planiranja organizacionih kapaciteta, kao što je, na primer, broj stolica. Suvišno je navoditi dalje razloge za postojanje prijavnih formulara.

Naposletku, s obzirom da sam događaj — čitalački skup — nije održan, na osnovu dostupnih informacija ne postoji osnov za tvrdnje o „načinu” održavanja i uopšte prirodi događaja. Svaki takav pokušaj puko je nagađanje.

To što se rodno kritički i antirodni pokreti danas eksplicitno bore protiv „rodne ideologije” ne znači da sutra neće biti otvoreno protiv „rodnih studija” jer su već u novogovoru zamenili rod rečju pol gde god se nađe, stavivši uvek i svima do znanja svoju bioesencijalističku logiku.

Širi problem društveno-humanističkih nauka, koji smo ranije pomenule, jesu i pojmovi koji su ispražnjeni od značenja, a koji se rabe do iznemoglosti bez jasnog definisanja, sa pretpostavkom da su samoobjašnjivi. Slično kao pojam TERF, i bioesencijalizam operiše u svojevrsnoj asocijativnoj mreži u kojoj je prepoznavanje polnih razlika = bioesencijalizam = biodeterminizam = fašizam.

Što se tiče optužbe za „zamenu roda rečju pol gde god se nađe” obrnuto je tačno. U srpskom jeziku reč pol nema seksualnu konotaciju na način na koji ima u engleskom²⁴, pa ni ne dolazi do izbegavanja iste iz puritanskih razloga. Što se tiče ideoloških razloga za izbegavanje, skrenule bismo pažnju na tekst²⁵ sociološkinje Stivi Džekson (Stevi Jackson) iz 1992. godine u kome ona piše kako se upravo optužba o navodnom esencijalizmu zloupotrebljava da bi se ženama osporilo postojanje kao političkom subjektu i uslovilo da moramo da razmišljamo u okvirima „rodnih odnosa” umesto u okvirima ugnjetavanja žena (na osnovu pola) i ženskog stanovišta.

Ipak, šta „bioesencijalistička logika” još podrazumeva? Ona podrazumeva tvrdnju da postoje polne (reproduktivne, fiziološke i anatomske) razlike između žena i muškaraca²⁶ i da se one zloupotrebljavaju protiv žena. Napominjemo da iz tvrdnje o postojanju razlika ne sledi neminovnost društvene dominacije muškaraca nad ženama, što bi bio biološki determinizam. Zamku biološkog determinizma izbeći ćemo opovrgavanjem logike da polne razlike određuju društvene odnose i vrednosti.

Dalje, opisati kako i zašto nešto jeste, ne govori nam o tome kako bi nešto trebalo da bude; umesto poricanja veze između pola²⁷ i ugnjetavanja, na nama je da najpre prepoznamo, a onda i promenimo tu društveno uslovljenu vezu, i na taj način oslobodimo žene.

Kao što ćemo u sledećem delu teksta pojasniti, koliko nam to prostor dozvoljava, mi ne tvrdimo da biologija jeste ili treba da bude matrica za uređivanje društva, već da se, kao i prenaglašavanje, isto tako i zanemarivanje polnih razlika istorijski pokazalo kao štetno po žene.

Najpre, iako Ratković namerno ne upotrebljava pridev „feministički” kada smo mi u pitanju, podsećamo da feminizam ne bi trebalo da bude pitanje identiteta koji zavisi od spoljašnje validacije, već najpre teorija i praksa koje služe oslobođenju žena qua žena²⁸ i to je njegova differentia specifica.

Uz prepoznavanje žena kao političkog subjekta ugnjetenog na osnovu pola i isticanje ženskog stanovišta, feminizam obuhvata i kritiku društveno konstruisanih, a po žene štetnih normi, uloga i vrednosti, odnosno kritiku ideološke strukture — roda. Jasnije, rod postoji i štetan je²⁹.

Dalje, reći da je feminizam pokret za žene qua žene³⁰, ne osporava da politička savezništva i preklapanja mogu i treba da postoje, ali reći da je feminizam „borba za ljudska prava”, kako to Ratković kaže, tupi njegovu kritičku oštricu.

Kao produžetak feminističkoj kritici normi, uloga i vrednosti pripisanih ženama i muškaracima, rodno kritički feminizam³¹ bavi se i preispitivanjem koncepta rodnog identiteta koji ovde, kako filozofkinja Ketlin Stok (Kathleen Stock) pojašnjava³², operiše kao „internalizovana psihološka reprezentacija sebe”, odnosno subjektivni³³ osećaj (ne)pripadnosti ženskom ili muškom polu.

Preispitivanje ovog dojma o sebi pre svega podrazumeva pitanja ontološkog statusa ove vrste identiteta, njegovog nezavisnog postojanja i političkih posledica njegovog uvođenja u društvo putem medicine i zakonskih odredbi, te redefinisanje pola. Dakle, predmet kritike nije nečije „postojanje” već pitanje da li jedno metafizičko uverenje poput rodnog identiteta treba da postane osnov za društveno uređenje i da li je to nešto što feministkinje treba da zagovaraju.

Što se poslednje stavke tiče, preispitivanje koncepta rodnog identiteta podrazumeva i odbacivanje individualističkog pristupa jer tvrdnja da je neko žena političkog je karaktera i, kao takva, ima dalekosežne posledice. Ta tvrdnja podrazumeva da bi svaku osobu koja tvrdi da je žena, bez obzira na pol, društvo i pojedinci trebalo da tretiraju kao ženu u svim, ili makar nekim, kontekstima. Ti konteksti podrazumevaju zdravstvo, zatvore, ženske prostore, sport, seksualne odnose, i dr.

Dakle, u užem smislu, rodno kritički feminizam bavi se političkim posledicama legitimizacije koncepta rodnog identiteta baš zato što prepoznaje žene kao interesnu grupu, a povremeni separatizam kao neophodnu strategiju. Napominjemo da separatizam i segregacija nisu sinonimi, iako postoji tendencija njihovog izjednjačavanja u cilju diskreditacije feministkinja koje zagovaraju ženske prostore u kojima će žene moći slobodno da govore o nasilju, seksualnosti, reproduktivnim pravima i sl. Drugim rečima, separatizam nije cilj po sebi, već nužno sredstvo u procesu osnaživanja žena kao političkog subjekta i promišljanja uslova organizovanja u borbi protiv patrijarhata.

Za kraj, s obzirom na to da (rodno kritički) feminizam dikriminiše isključivo na osnovu pola, nameće se pitanje kome on zaista smeta i zašto su mantre, etikete, ali i nepotkrepljene, nekontekstualizovane i neverodostojne tvrdnje o radu nekih feministkinja dozvoljene u toj meri.

Zaista, cui prodest?

U duhu kolektivnog (feminističkog) stvaralaštva, ovaj tekst proizvod je uzajamne razmene, dopune i izmene. On ne bi bio moguć bez Branke Blizanac, Ivane Janjić, Mime Jovanović, Sare Lević, i dr.

MILENA MILOJEVIĆ

FILOZOFKINJA I ČLANICA ŽENSKE SOLIDARNOSTI.

NINA RADULOVIĆ

PSIHOLOŠKINJA I POLITIKOLOŠKINJA. ČLANICA ŽENSKE SOLIDARNOSTI I VOLONTERKA FILIJE (FILIA, UJEDINJENO KRALJEVSTVO).

JELENA RIZNIĆ

SOCIOLOŠKINJA I ČLANICA ŽENSKE SOLIDARNOSTI.