Paradoksi Brazilske levice (IIIdeo)

Nastavak teksta. Drugi deo možete konsultovati na ovom linku.

OD POBEDE ŽAIRA BOLSONARA DO LULINOG POVRATKA ILI LOŠA BESKONAČNOST BRAZILSKOG KAPITALIZMA

Kada su nakon talasa protesta koji su u Brazilu započeli 2013. godine desničarske snage i pokreti polako ali sigurno preuzimali inicijativu, levica je uspela da se ujedini. Jačanje desnice verovatno je uticalo na to da brojni nezadovoljni stanovnici siromašnih predgrađa i brojni pripadnici armije zemljoradnika bez zemlje ipak ponovo daju podršku kandidatkinji RP na predsedničkim izborima. Iz straha od desničarskih divljanja, oni su još jednom bili prinuđeni da glasaju za manje zlo. Na tom fonu Dilma Rusef je pobedila na izborima u oktobru 2014. godine. Ali umesto da pobedu iskoristi za okretanje novog lista u istoriji razvoja RP i pokretanje novog kursa kojim bi se vlada kretala, a na osnovu obećanja koje je dala pobunjenim građanima, posebno onima iz siromašnih sredina, ona je nastavila da vodi politiku koja je do krize dovela. I ona je, poput šefa njene partije Lule da Silve, imala svog ministra Paloćija. Na mesto ministra finansija je postavila Žoakima Levija, još jednog đaka Čikaške ekonomske škole i bivšeg funkcionera Bradeska, jedne od najvećih privatnih banaka u zemlji. On je ekonomsku politiku bazirao na neoliberalnoj ortodoksiji koja je podrazumevala pružanje brojnih povlastica i poreskih olakšica velikim kompanijama i međunarodnim investitorima, uz pokretanje novog talasa kresanja socijalnih programa. Ali desničarskim snagama nove koncesije desničarskoj ekonomskoj politici nisu bile dovoljne, jer su oni sada želeli da ih sami sprovode. Snaga desnice je narastala i vlada RP je naprosto bila osuđena na neuspeh.

Naredni ciklus protesta koji je izbio 2015. godine, a koji se u veliki talas protesta pretvorio 2016. godine, bio je izrazito desničarski. Protesti su bili antikorupcionaški i antipredsednički orijentisani. I RP i alternativna levica u tom trenutku našli su se u defanzivnoj poziciji. Teren za nastupanje sve reakcionarnijih desničarskih snaga bio je potpuno otvoren. Na krilima pobede desnice na terenu masovnih protesta na scenu je počeo da stupa i Žair Bolsonaro.

Ključni korak koji je prethodio njegovom dolasku na vlast i koji ga je definitivno istakao na političkoj sceni, dogodio se 2015. i 2016. godine. Prvo je u oktobru Kongresu podnesena tužba za zločin odgovornosti i za korupciju protiv Dilme Rusef koju su podneli troje odvjetnika, od kojih je jedan bio osnivač RP-a, Helio Bikudo. Rusef je tvrdila da se radi o montiranom procesu, ali je u decembru 2015. donji dom Kongresa optužbu prihvatio te je započeo proces njenog opoziva. Konačno glasanje održano je 17. aprila 2016. u Poslaničkom domu (367 glasova za, 137 protiv) kao veliki politički šou gde su protivnici Rusefove nosili velike transparente na kojima je pisalo “Ćao, draga!”. Glasanje je održano 12. maja 2016. godine u Senatu (55 glasova za, 22 protiv) kada je suspendovana sa predsedničkog mesta na šest meseci i pokrenut je opoziv. Na to mesto ona se više nije vratila. Do novih izbora, do 1. januara 2019. godine funkciju predsednika obavljao je dotadašnji Potpredsednik Mišel Temer, član već pomenutog Brazilskog demokratskog pokreta (MDB) koji je takođe kasnije optužen i osuđen za korupciju.

Na javnom glasanju u aprilu 2016. u Poslaničkom domu na scenu je stupio dotad ne previše poznati poslanik Žair Bolsonaro koji je svoj glas za opoziv posvetio zloglasnom pukovniku i šefu jedinice za torturu zvane DOI-KODI (DOI-CODI – Departamento de Operações de Informações – Centro de Operações de Defesa Interna) koji je Dilmu Rusef mučio za vreme diktature, a bio je osuđen za otmice i mučenje te je umro 2015. U frenetičnom izjašnjavanju za opoziv, Žair Bolsonaro je izjavio: “Za porodicu, za nedužnost dece u učionicama, koju RP nikad nije imala, protiv komunizma, za našu slobodu protiv Foruma iz Sao Paula (konferencije levičarskih stranaka i drugih grupacija iz Latinske Amerike i Kariba, n.a.), u znak sećanja na pukovnika Karlosa Alberta Briljantea Ustru, strah i trepet za Rusefovu, za Oružane snage, za Brazil i za Boga iznad svega, moj glas je za”.¹ Vest o “posveti” poslanika Bolsonara obišla je svet i on je preko noći postao poznat.

Na predsedničkim izborima 2018. godine, pobedu je u drugom krugu ostvario Žair Bolsonaro, bivši oficir, kandidat izrazito desničarske Socijalno-liberalne partije (port. Partido Social Liberal, skr. PSL). Kandidat RP Lula bio je sprečen da se kandiduje za izbore sudskom parnicom za korupciju te prvostepenskom presudom na 12 godina zatvora. Posmatrana iz perspektive brazilske levice, platforma na osnovu koje je Bolsonaro pobedio na izborima bila je zastrašujuća. Iako primarno intonirana kao antikorupcionaška, antibirokratska i antiestablišmentska u klasičnom populističkom maniru, na planu ekonomije ona je propagirala privatizaciju kompanija u državnom vlasništvu, sveopštu deregulaciju i obećavala čitav niz poreskih i drugih olakšica klasi najbogatijih Brazilaca i stranih kompanija, uz neizbežno rezanje socijalnih davanja i programa. Na kulturološkom planu ona je bila izrazito reakcionarna, uprkos tome što je Bolsonaro uporno pokušavao da se predstavlja kao umereni desničar. Koristeći hrišćansko naučavanje karakteristično za reakcionarne katoličke krugove, on je govorio protiv abortusa, prava LGBT populacije, zalažući se za očuvanje tradicionalnih porodičnih vrednosti u kojima žene imaju podređenu ulogu; mnogi njegovi iskazi su otvoreno mizogini. Primera radi, u intervjuima koje je davao isticao je da žene treba da imaju manja primanja od muškaraca jer kada zatrudne one mesecima ne dolaze na posao. Posebno restriktivan je bio prema stanovnicima favela, obećavajući da će policija dati velika ovlašćenja za upotrebu sile u siromašnim predgrađima kako bi se smanjila stopa kriminala. Insistirao je na tome da će pooštriti zakonske propise vezane za kupovinu i upotrebu oružja za samoodbranu. Jasno je stavio do znanja da će njegova politika biti restriktivna prema migrantima koji dolaze iz Haitija, Afrike i sa Bliskog Istoka. Zalagao se ponovno uvođenje smrtne kazne, koja je u Brazilu ukinuta ustavom iz 1988. godine. Budući da je bivši oficir, iskazivao je pozitivno mišljenje prema periodu vojne diktature; upotrebu sile i represiju video je kao legitimna sredstva za odbranu poretka od neprijatelja. Kao veliki prijatelj agrobiznis elita, jasno je stavio do znanja da se protivi agrarnim reformama. Takva njegova pozicija predstavljala je pretnju za armiju zemljoradnika bez zemlje ali i za prirodu, budući da se agrobiznis usmerio ka eksploataciji šuma u području Amazonije. Bolsonaro je uostalom tokom predizborne kampanje obećao da će Pokret zemljoradnika bez zemlje (MST) i Pokret radnika bez krova nad glavom (port. Movimento dos Trabalhadores Sem Teto, skr. MTST) proglasiti terorističkim organizacijama, dok je brojnim ekološkim organizacijama iz inostranstva koje su upozoravale na moguću ekološku katastrofu stavio do znanja da će u Brazilu biti tretirani kao nepoželjni gosti. Kada se sve uzme u obzir, teško je ne složiti se sa britanskim marksistom Perijem Andersonom koji smatra da Bolsonaro kombinuje populizam i fašizam.²

Iako sve zamisli iz svog programa nije ostvario u punom obimu, mnogo toga što je obećao Bolsonaro je počeo da sprovodi u delo, pre svega kada je reč o antiekološkoj agendi koju je forsirao. Na ekonomskom planu Bolsonarov režim je pod vođstvom učenika Čikaške škole, ministra finansija Paula Gedesa, počeo da sprovodi mere smanjenja poreza i krenuo u realizaciju plana za penzionu reformu i privatizaciju javnih preduzeća, koja se ipak nije odvijala tempom koji je bio priželjkivan. Bolosonaro se hvalio da je tokom trajanja predsedničkog mandata smanjio stopu nezaposlenosti, što jeste činjenica, ali je propustio da pomene da je istovremeno rasla inflacija, dok je iz dana u dan takođe rasla i stopa siromaštva. Početkom 2023. godine preko 30 miliona stanovnika Brazila praktično nema čime da se hrani.

Za vreme Bolsonarovog mandata Brazil je sigurnim koracima koračao ka ekološkoj katastrofi. Stepen deforestacije čuvenih amazonskih šuma rapidno je počeo da raste, dok su se zbog brojnih ilegalnih rudarskih iskopavanja koje je Bolsonaro svesrdno ohrabrivao Janomami Indijanci koji nastanjuju područje Amazonije našli na rubu humanitarne katastrofe; njihov opstanak praktično je doveden u pitanje; neuhranjenost i ozbiljne bolesti, poput malarije desetkuju populaciju ovog starosedelačkog plemena.

Veoma poražavajuće bile su mere koje je Bolsonarov režim sprovodio tokom pandemije Kovida 19, koju je režim negirao, nazivajući virus običnom prehladom, pa čak i izmišljotinom. Izostanak ozbiljnijih mera i izuzimanje crkve i lutrije iz sprovođenja mera koje su podrazumevale uvođenje tzv. socijalne distance, imali su ozbiljne posledice budući da je Kovid 19 u Brazilu odneo živote preko 680,000 ljudi.³Pritom je zbog uticaja ovog virusa znatno pogoršano zdravstveno stanje među populacijom siromašnih stanovnika Brazila koji nemaju adekvatne uslove ni materijalna sredstva za lečenje. Bolsonarov režim je dakle svojim delovanjem proizveo ne samo ekonomsku krizu, nego i socijalnu i ekološku katastrofu. Otuda ne treba da čudi što je nezadovoljstvo u brazilskom društvu iz dana u dana raslo, shodno čemu su se stekli uslovi da na predsedničkim izborima 2022. godine Bolsonaro izgubi. Ali poraz mu nisu nanele nove snage, nego je to učinio bivši predsednik Lula da Silva.

Nakon što je 2019. godine, nakon 580 dana provedenih u zatvoru, Vrhovni sud oslobodio Lulu optužbi, pustio ga na slobodu i vratio mu prava političkog delovanja i kandidiranja, Lula da Silva se vratio političkim aktivnostima. On se 2022. ponovo uključio u trku na predsedničkim izborima na kojima je u drugom krugu uspeo da osvoji 50, 9% glasova i pobedi Žaira Bolsonara. Iako je Bolsonarov odlazak sa vlasti svakako dobra vest, ni Lulin povratak na vlast ne obećava mnogo, budući da je brazilska ekonomija ozbiljno bolesna i da su snage radikalne desnice veoma jake, što su pokazale blokadom puteva i pokušajem upada u zgradu brazilskog kongresa, dok je brazilsko društvo podeljenije nego ikad.⁴Već prvi govor koji je Lula održao nagoveštava da njegova politika neće biti previše levičarski orijentisana. Lula je, naime, u maniru ostarelog hipika istakao da Brazil ulazi u novo doba mira, ljubavi i nade. On je potom u nacionalističko-populističkom maniru istakao da ne postoje dva Brazila, “nego jedna zemlja i jedan narod, jedna velika nacija”.⁵ Na kraju je dodao da nikom nije u interesu da živi u zemlji koja je podeljena i koja se nalazi u permanentnom stanju rata. Očigledno je da će novi-stari predsednik nastojati da pomiri pripadnike svih klasa. Nadamo se da će mnogi koji pripadaju armiji siromašnih ljudi koji žive na ivici ili ispod ivice gladi, kao i Janomami Indijanci čija je egzistencija ugrožena, od toga imati neke koristi, ali njihov položaj se u strukturnom smislu sasvim sigurno neće promeniti. Jer sama činjenica da je bivši sindikalni vođa ponovo stupio u koaliciju sa predstavnicima umerene desnice govori o tome da njegova politika sasvim sigurno neće prelaziti horizonte politike levog centra i da će se maksimalno truditi da ne ugrozi interese pripadnika vladajuće klase. Njegov potpredsednik je predstavnik desnog centra Heraldo Alkmin, bivši guverner Sao Paula i Lulin protivnik na predsedničkim izborima 2006. godine.

Iako su mnogi novu pobedu Lule da Silve tretirali kao deo trećeg levičarskog talasa u Latinskoj Americi⁶, čini se da Brazil nastavlja da se kreće u lošoj beskonačnosti kapitalizma koji iznova proizvodi krize koje stvaraju armiju siromašnih i devastiraju prirodu. Naveća zemlja Latinske Amerike se već decenijama klacka između dve varijante kapitalizma; na jednoj strani to je kapitalizam koji ima elemente socijaldemokratskog reformizma, a na drugoj strani to je kapitalizam koji na planu ekonomije sledi formule neoliberalne ortodoksije, dok na planu ideologije forsira izrazito reakcionarne stavove. Bilo kako bilo, Lula da Silva u ovom trenutku ima znatno manje manevarskog prostora za delovanje nego što je bio slučaj u prvoj deceniji XXI veka, tokom njegova dva mandata na mestu predsednika. Posmatrano iz levičarske perspektive, od njegovog predsednikovanja utoliko ne treba mnogo očekivati; svi koji tome budu skloni vrlo lako bi mogli da budu razočarani. Priliku za ozbiljniji iskorak iz kapitalističke matrice u kojoj se Brazil kreće Lula da Silva je propustio dvadeset godina pre treće pobede na izborima za predsednika. Tu dolazimo do zaključka i ujedno i poente naše priče o istoriji Radničke partije i Lule da Silve.

Na kraju, možemo se vratiti na pitanja koja smo postavili na početku, odnosno u uvodnim napomenama našeg rada. Kako je moguće da je reakcionarni desničar Bolsonaro uspeo da osvoji vlast u trenutku kada je politički momentum bio na strani levice? Da li je zato kriv imperijalizam SAD koji je sistematski radio protiv levice? Ili levičarske grupe koje su okrenule leđa Luli da Silvi i njegovoj RP? Ili je RP predvođena Lulom da Silvom svojom politikom doprinela diskreditaciji levih snaga?

Problem je u tome što su mogući odgovori bili na pogrešno postavljeno pitanje, koje počiva na pretpostavci koja je, što se tiče levičarske javnosti na globalnom nivou, uglavnom bila opšteprihvaćena: da politički momentum nije bio na strani levice jer je RP levičarsku politiku napustila mnogo pre nego što je na vlast uopšte došla. Stvari sa RP su otišle u krivom smeru mnogo pre Lulinog dolaska na vlast. Njen pad u reformizam započeo je još krajem osamdesetih godina XX veka. Oduševljenje Lulinom pobedom na izborima bio je izraz lažne nade i levičarsko hvatanje za slamku spasa koja je zapravo vodila do nastavka potonuća levih perspektiva u teritorijalno najvećoj i najmnogoljudnijoj zemlji Latinske Amerike.

Prilikom procene učinaka politike koju je RP na vlasti vodila uopšte nije potrebno nastupati sa radikalno leve pozicije koja ispostavlja maksimalističke zahteve da bi njene aktivnosti bile ocenjene veoma niskom i slabom ocenom. Procena njenih učinaka može da bude vršena iz perspektive koja je imanentna njenim osnovnim programskim opredeljenjima i strateškim ciljevima koje je pred sebe postavila u danima svog osnivanja.

RP je osnovana s ciljem da fragmentisane levičarske pokrete okupi i da postane mesto izražavanja njihovih zahteva i ostvarenja zadataka koje su pokreti postavili. To su bili zahtevi koji su se ticali iskorenjivanja siromaštva, uvećanja stepena radničkih i ljudskih prava, demokratizacije zemlje, agrarne reforme koja bi armiji zemljoradnika bez zemlje obezbedila zemljište za obrađivanje, prekidanje lanaca zavisnosti od međunarodnog kapitala i međunarodnih finansijskih institucija, sve to na putu ka stvaranju socijalističkog društva koje bi počivalo na najvećem mogućem stepenu učešća svih njegovih građana u poslovima upravljanja na radnim mestima i u lokalnim i regionalnim institucijama. Nakon vladavine RP koja je trajala više od jedne decenije, Brazil ne samo da nije prekinuo zavisnost od međunardnog kapitalističkog poretka utemeljenog na neoliberalističkim premisama, nego je postao bastion neoliberalizma u Latinskoj Americi i udarna pesnica novog talasa neoliberalizma obeleženog delovanjem reakcionarnih predsednika. Bolsonarov Brazil je bio perjanica populističkog vala neoliberalizma. Siromaštvo u Brazilu nije iskorenjeno, nego je čak i povećano, a radnička i ljudska prava su ugroženija nego što su to bila pre nego što je na vlast stupila partija koja se legitimiše kao radnička. Svojom politikom RP je veliki broj radnika učinila lakim plenom desničarskih pokreta, a mnogi su radnici postali glasači desničarskih partija. Iako su levičarski pokreti gajili nade da će vlast RP otvoriti prostor za njihovo slobodno i masovno delovanje, oni su se našli pod žestokom ofanzivom desničarskog režima. Broj zemljoradnika bez zemlje se uvećava, a pokret koji ih zastupa (MST) bio je meta žestokih pritisaka Bolsonarovog režima. Partija koja je imala zadatak da ujedini levicu koja je bila fragmentizovana, dovela je do situacije u kojoj je brazilska levica fragmentisanija nego što je to ranije bila. Kao takva, ona nije mnogo puta nije bila u stanju da se suprostavi desničarskim snagama koje su odlično organizovane. Ona je ipak prinuđena da traga za novim modusima saradnje sa RP zarad borbe protiv zajedničkog neprijatelja čiji poraz je uslov otvaranja mogućnost za to da levica dobije manevarski prostor za delovanje. Ali postavlja se pitanje kako ona to može da učini, budući da je RP izneverila poverenje gotovo svih radikalnije orijentisanih levičarskih pokreta.

Ispostavlja se da je RP stvorila problem lažne alternative između sebe i desnice. Levici u Brazilu je teško da deluje zato što se svako ko se izjašnjava kao levičar automatski povezuje sa RP i time veoma lako diskredituje. Desnica to obilato koristi i time zbunjuje veliki broj stanovnika Brazila koji se bune. RP je utoliko brazilskoj levici napravila više štete nego koristi. Nakon decenija borbe za demokratiju, slobodu i socijalnu pravdu, brazilska levica se vratila na pozicije od pre nekoliko decenija i sada ponovo mora da se bori za vrednosti i društene promene za koje je mislila da se odavno izborila. Pritom to ponovo treba da čini pod vođstvom Lule da Silve koji je dao veliki doprinos krizi brazilske levice. Otuda i ne treba da se čudimo zbog toga što je neke njene pripadnike zahvatila neka vrsta leve melanholije. Na kraju se kao najzanimljivije ispostavilo to da su se ocene dogmatskih kadrova Komunističke partije Brazila o RP kao organizaciji koja je u rukama radničke aristokratije, izrečene početkom osamdesetih godina XX veka pokazale kao tačne.

Iako ne može biti sumnje u to da je trend rasta desničarskih snaga u Brazilu bio pospešen vanjskim delovanjem, prvenstveno SAD, glavni krivac za rađanje jedne nove vrste fašizma u teritorijalno najvećoj i najmnogoljudnijoj zemlji Latinske Amerike jeste politika koju je RP na vlasti vodila.

Paradoksi Brazilske levice (III deo)

Levici u Brazilu je teško da deluje zato što se svako ko se izjašnjava kao levičar automatski povezuje sa RP i time veoma lako diskredituje.

OD POBEDE ŽAIRA BOLSONARA DO LULINOG POVRATKA ILI LOŠA BESKONAČNOST BRAZILSKOG KAPITALIZMA

MILORAD GAČEVIĆ

KRITIČAR I TEORETIČAR SPORTA. ČLAN REDAKCIJE ČASOPISA NOVI PLAMEN.

OD POBEDE ŽAIRA BOLSONARA DO LULINOG POVRATKA ILI LOŠA BESKONAČNOST BRAZILSKOG KAPITALIZMA

MILORAD GAČEVIĆ

KRITIČAR I TEORETIČAR SPORTA. ČLAN REDAKCIJE ČASOPISA NOVI PLAMEN.

Možda će ti se svideti i

Derviš i Sporazum o putu ka normalizaciji odnosa Kosova i Srbije (II deo)

Queer oslobođenje. Od Stonewalla do kapitalizma duginih boja

Retrospektivni kolonijalizam i obrazovne politike u Bosni i Hercegovini