Puk i nauka. Povodom hajke na profesore FPN-a



Ova analiza, nadam se, pokazuje da su pominjani autori posvećeni nekim teškim savremenim pitanjima, od kojih je status i sudbina srpskih svetinja na Kosovu jedno od najprisutnijih u njihovim radovima



Iako novija srpska istorija pamti da su 90-ih i neki profesori i naučnici bivali javno prozivani i proglašavani za izdajnike i petokolonaše, nedavno objavljivanje plakata sa likovima troje profesora FPN-a i natpisima Izdajnik nezapamćeno je i zastrašujuće crtanje meta na njihovom čelu koje prevazilazi i najmračnije dane Miloševićevog režima (zbog ovih meta neću navoditi njihova imena; za pismene, dajem linkove i reference). Optužiti njih, isto je što i optužiti svakoga od nas iz akademskog sveta za izdaju, što su u brzoj reakciji potvrdili i učesnici skupa podrške napadnutim kolegama i autori apela akademske mreže MASA. U mom slučaju, reći da – ako su oni izdajnici, onda sam i ja izdajnik, nije samo izraz elementarne i  neophodne akademske solidarnosti; taj iskaz može se shvatiti sasvim bukvalno, budući da sam sa dotičnima u više navrata zajedno radio, pisao zajedničke radove i uređivao i priređivao njihove tekstove.

Čitaj kako je napisano

Stoga, pošto smo videli šta piše na tarabi, da vidimo, zapravo, šta to u svojim radovima zaista pišu rečeni profesori. Jedan od plakatiranih profesora priredio je 2019. godine zbornik radova Realizacija normalizacije: budućnost odnosa Beograda i Prištine, čiji je suizdavač  Univerzitet u Beogradu – FPN, a recenzent, pored ostalih, i ja. U autorskom tekstu posvećenom obrazovanju, ovaj profesor eksplicite kaže: „postizanje političkog sporazuma” koji bi dao „Kosovu nespornu nezavisnost i članstvo u međunarodnim organizacijama zanemaruje status građana i ‘normalizaciju’ okruženja u kojem žive.” Autor dalje ističe kako „na Kosovu egzistiraju dva paralelna obrazovna sistema, a akademska saradnja između srpskih i albanskih naučnika i istraživača gotovo je nepostojeća”, od čega ogromnu štetu imaju „mladi ljudi oba društva kojima se svesno i sistematski ukida pravo na kvalitetno obrazovanje.” Stoga, rečeni autor zaključuje da su akademski radnici – upravo zbog dobrobiti tih mladih ljudi u čijem interesu treba da rade – u obavezi da sarađuju i unapređuju svoje institucije: „Za razliku od političkih elita, koje su odgovorne za izbijanje krvavih sukoba, krivica pripadnika akademske zajednice prevashodno je u nečinjenju tokom postkonfliktnog perioda.” Mutatis mutandis, ovo je otprilike isto što i reći da srpski lekar iz Doma zdravlja u Gračanici treba da sarađuje s albanskim kolegom iz Prištinske bolnice, ako će to neke ljude izlečiti i spasiti im živote. Ovo ću lično potpisati kao izdaju čim mi neko pokaže u kojoj to narodnoj pesmi ili gde to na Predićevoj slici Orloviću Pavle odbija gutljaj vina od Kosovke devojke jer mu je služi iz albanskog kondira.

I drugi članci u ovom zborniku koji je priredio dotični profesor jednako razočaravaju kao navodno izdajničko štivo. Jedna od autorki, tako, ističe da iako „mediji treba da izveštavaju balansirano i nezavisno”, „srpskim i albanskim medijima dominiraju… ’napadačko’ i ‘navijačko’ novinarstvo koje podriva sukobe, radikalizacija retorike koju mediji emituju i skoro potpuno odsustvo pozitivnih primera saradnje”. Druga autorka, pak, svoj članak počinje citirajući Kanta: „Mir je krajnja svrha pravnog učenja i najveće političko dobro” (ah, te žene!). Sledeći autor, opet, govori o velikoj etničkoj distanci između Srba i Albanaca koja se produbila devedesetih, i zatim pokazuje kako do nje dolazi: „Gradivni elementi socijalne distance su predrasude i stereotipi. Predrasude predstavljaju stavove koji su neosnovani, pa čak i netačni.” Zaista vam kažem, iz ovih radova može se štošta naučiti o profilu i onih koji su ovih dana pisali i onih koji su lepili plakate.

Razjarena rulja i srpsko kulturno nasleđe na Kosovu

Čak dvoje od troje etiketiranih profesora sistematski su se bavili pitanjem kulturnog nasleđa na Kosovu. Za neupućene, dotični su se bavili statusom i sudbinom srpskih svetinja kao što su Dečani, Gračanica, Pećka Patrijaršija, Gazimestan itd. U zajedničkom radu Preoblikovanje odredbi Ahtisarijevog plana iz 2021. godine, objavljenom u poslovično udesno orijentisanoj Srpskoj političkoj misli, jedan od prokazanih „detaljno se bavi primerima zloupotrebe i nepoštovanja usvojenog normativnog okvira… Ključni nalaz analize je da sadašnje ustavne i zakonske garancije ne mogu biti trajne i efikasne u potpunoj zaštiti srpskog kulturnog nasleđa na Kosovu, kao i da postoji dugogodišnji jaz između propisanih normi i njihove primene u praksi.” Kao rešenje, autori predlažu “nekoliko modela teritorijalnih rešenja za manje jedinice, u obliku enklava, eksteritorijalnosti i kondominijuma”. Isti je o problemima kulturnog nasleđa na Kosovu prethodno 2017. godine pisao i sledeće: „Preglasavanje u institucijama poput UNESKO-a šteti dosadašnjim naporima, a pitanje kulturnog nasleđa trebalo bi biti jedna od prvih tema u briselskom pregovaračkom procesu. Kompromisno rešenje moglo bi uključiti garancije da će kulturno nasleđe ostati srpsko i na raspolaganju Srpskoj pravoslavnoj crkvi uz stručnu pomoć institucija u Beogradu…”

Druga autorka je još 2015. godine u pionirskom članku Kulturna baština na Kosovu istakla sledeće: „Dok zakonodavni okvir na Kosovu garantuje potpunu zaštitu manjinskih prava, kosovske političke institucije ohrabruju etničke podele i međuetničke tenzije.” Autorka ovaj zaključak formuliše na osnovu praćenja međunarodnog zakonodavnog okvira i propisa, UNMIK-ovih i kosovskih zakona, parlamentarne debate, na akademski uzoran, obuhvatan i mnogostruko koristan način. Urednici ove publikacije, uključujući i mene, stoga su ovaj rad sa velikim zadovoljstvom uvrstili u uži izbor tekstova koji su objavljeni kod prestižnog stranog izdavača na engleskom jeziku. Najzad, dotična profesorka, jedna direktorka naučnog instituta i autor ovog teksta su početkom prošle godine zajednički objavili i članak A Battle for Sovereignty: Who Owns Cultural Heritage in Kosovo?. On predstavlja kritiku liberalnih strategija koje su sklone da napore ka pomirenju svedu na zakonske i institucionalne propise, jer na primeru srpskog kulturnog nasleđa pokazuje kako su oni neefikasni, i umesto toga predlaže dijalog između zajednica i njihovo vlasništvo nad ovim procesom. Evo i nešto šireg zaključka:

„Naša analiza podrazumeva neke konkretne mere koje, čak i ako ne bi potpuno rešile ovo pitanje, svakako bi poboljšale postojeću situaciju. Otvaranje ovih mesta za javnost, edukacija građana Kosova – od kojih su većina mladi – o značaju pravoslavnih verskih objekata ili o međunacionalnoj i međureligijskoj toleranciji kao istorijski preovlađujućem načinu življenja bilo bi veoma poželjno. Srpski političari i institucije kulture takođe treba da se fokusiraju na saradnju, posebno sa lokalnim akterima, i prestanu sa širenjem narativa o pretnji i stvaranju utiska u javnosti da su srpski manastiri i crkve na Kosovu, svi do jednog, ništa drugo do stalna meta razjarene rulje.”

Između ostalog, članak sadrži i kratku analizu pogroma iz 2004. godine sa podacima o stradalim i oštećenim srpskim verskim i kulturnim objektima itd.

Kosovo se ne brani u teretani

Da zaključim: namera ove diskusije nije da pokažem kako su rečeni profesori zapravo uzorni nacionalni radnici, patriote, dobri Srbi, jer bi to zapravo značilo prihvatiti da je naučnike moguće, upravo i poželjno, deliti na izdajnike i patriote. Nauka ne poznaje takve kategorije i ne treba njima da se rukovodi, pa se stoga ni navedeni autori ni njihovi radovi ne mogu tako opisivati. Ali ova analiza, nadam se, pokazuje da su pominjani autori posvećeni nekim teškim savremenim pitanjima, od kojih je status i sudbina srpskih svetinja na Kosovu jedno od najprisutnijih u njihovim radovima. Voleo bih da o tim problemima postoje stotine ovakvih radova koje su pisale desetine naših naučnika i profesora, jer bi to značilo da je ova tema istinski bitna i vitalna kod nas, da se mnogi umovi njome ozbiljno bave i da, dakle, kao društvo i država ulažemo najveći mogući trud da pronađemo najbolja moguća rešenja za ozbiljne probleme i izazove s kojima se suočavamo.

Ali, kao što je i drugim oblastima poslovično slučaj, kod nas se zapravo ovim problemom bave mediji i tabloidi na senzacionalistički i konfliktan način, dok ozbiljnih naučnih rasprava i dubinskih analiza koje su objavljene u međunarodnim naučnim publikacijama jedva da ima. Ovi radovi, objavljivani na srpskom, engleskom i albanskom jeziku, u Beogradu, Prištini i u inostranstvu, rezultat su prevashodno ličnog truda autora, nastali uglavnom u oskudnim uslovima, na terenskim istraživanjima rađenim o svome hlebu ili iz skromnih fondova neke od srećnijih zemalja u kojima naučnike nagrađuju za njihov trud i rukovode se njihovim analizama, a njihove slike kače po bilbordima kao uzore a ne po banderama kao izdajnike. Za razliku od ponekih naših junoša koji srbuju po beogradskim teretanama i salonima za tetovažu, srpski naučnici su među retkim građanima Srbije koji po Kosovu idu javnim prevozom i odlaze bez pratnje u Dečane, Zočište, Ljevišku i drugde gde srpska noga zalazi sve ređe i ređe. Zaista vam kažem, pre će kosovskog Srbina razumeti jedan naučnik koji je s njim zajedno putovao i drugovao, nego svi funkcioneri Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Ne, deco moja, nisu to nikakvi izdajnici. Ako jednog dana budete vodili vašu porodicu na izlet u Gračanicu i Dečane mirno i lako kao što se danas ide na Frušku Goru, gorka će ironija biti ako ispadne da uslove i okvire za to nisu stvorili ni naši korumpirani političari, ni vaši desničarski lideri, nego baš ova šačica entuzijasta koju ste juče besili na bandere.

 

ALEKSANDAR PAVLOVIĆ  

FILOLOG I ISTORIČAR, VIŠI NAUČNI SARADNIK NA INSTITUTU ZA FILOZOFIJU I DRUŠTVENU TEORIJU.

Tekstovi koji vam pomažu da bolje razumete sv(ij)et oko sebe.

Dva puta mesečno newsletter izabranih tekstova u vašem inboxu.