Možda je vreme da „prebolimo Evropu“

U prošlih nekoliko godina u srpskoj opozicionoj javnosti dogodila se prava epidemija upotrebe izraza „zarobljena država“. Kao i za svaki pojam iz arsenala vladajuće ideologije, značenje „zarobljene države“ čini nam se kao nešto samoevidentno, kao činjenica koju ne bi trebalo detaljnije objašnjavati. Državu nam je „zarobila“ politička mafija vladajuće partije, „otela“ je od građana i preusmerila od službe u javnom interesu ka privatnom interesu članova te partije, njihove rodbine, kumova, burazera, prijatelja. Narativ dalje ukazuje da su nam institucije „kidnapovane“ i umesto da se staraju za blagostanje građana one ih obmanjuju i pljačkaju, te bi ih trebalo osloboditi, tj. „vratiti institucije građanima“ . Pogledajte samo brojne korupcijske afere i sve će vam biti jasno. Šta bi pod kapom nebeskom bilo očiglednije od toga!? Rešimo se korumpiranih i nekompetentih uzurpatora, oslobodimo državu od vladavine kriminala i ustanovimo vladavinu prava, dovedimo najmoralnije i najstručnije na čelo institucija i onda… Pa verovatno će istina zasijati u punom sjaju (istina će nas spasiti!), sve će biti transparentno, građanini će dobijati ispravne informacije, prevladaće pravni poredak i doći će ekonomsko blagostanje, a demokratija će procvetati.

Možda bi ovde trebalo prvo zastati i zapitati se da li je topos „zarobljene države“ najadekvatniji da nam objasni naše probleme i proveriti odakle nam je došao ovaj pojam? Čini se da i tu nemamo nekih većih problema jer se „zarobljena država“ (na engleskom jeziku state capture) pominje u Izveštaju Evropske komisije za Zapadni Balkan iz 2018. godine, a ko bi bio stručniji da nam saopšti istinu o nama samima od „Evrope“ i njenih neotetih institucija. Činjeničnost „zarobljene države“ potvrdio je i Transparency International, stavljajući u svom izveštaju iz 2020. godine izraz state capture u prvi plan. Brzinom munje od domaćeg nevladinog sektora, preko naučnih konferencija i akademskih publikacija, „zarobljena država“ je sa brojnim varijantama („oteta“, „kidnapovana“, „otuđena“ itd.) stigla do usana političkih analitičara i opozicionih političara, proširila se u medijima i ušla u svakodnevnu upotrebu.

O pojmu „zarobljena država“

No, šta to piše u izveštaju Evropske komisije? Zapravo, Izveštaj ne kaže da su Srbija i ostale zemlje Zapadnog Balkana „zarobljene države“, kako su to većinski preneli lokalni mediji, već da ove zemlje „pokazuju jasne elemente zarobljavanja države (state capture), uključujući i veze sa organizovanim kriminalom i korupciju na svim nivoima uprave i administracije, kao i snažno preplitanje javnog i privatnog interesa.“ Izraz state capture, navodi se u prvoj stavki Izveštaja pod rubrikom kritike i preporuka Komisije u vezi sa poboljšanjem „vladavine prava“. Međutim, kako ćemo videti, state capture je pojam koji dolazi iz ekonomske nauke i stvoren je kako bi ekonomske probleme maskirao u pravna pitanja. Druga tačka Izveštaja bavi se upravo preporukama iz domena ekonomije: „(…) kritični delovi ekonomija regiona su nekompetitivni, sa previše neadekvatnog političkog mešanja i nerazvijenim privatnim sektorom. Nijedna od zemalja Zapadnog Balkana ne može se trenutno smatrati funkcionišućom tržišnom ekonomijom niti ima kapaciteta da se nosi sa kompetitivnim pritiskom i tržišnim snagama u Uniji.“ Dakle, još više tržišnih reformi i privatizacija, adekvatnog tj. protržišnog političkog mešanja, pa kada vaše ekonomije ojačaju i kada budu u stanju da se takmiče na otvorenim tržištima Unije, tada ćemo vas primiti. Radoznalije čitateljke i čitaoci ovde će možda osetiti potrebu da ipak na trenutak izraze sumnju i drznu se da postave poneko pitanje neprikosnovenom autoritetu evropske institucije. Naime, da li balkanske i istočno-evropske zemlje koje su već primljene u Evropsku uniju predstavljaju funkcionišuće tržišne ekonomije koje se na otvorenom tržištu Unije mogu takmičiti sa zapadnim multinacionalnim kompanijama? Zar te kompanije nisu već odavno prisutne i na tržištima zemalja Zapadnog Balkana? Zar one za svoje investicije u ove zemlje ne dobijaju subvencije i poreske olakšice? Zar ne ostvaruju prednosti jer nisu u obavezi da svoju tehnologiju prilagođavaju ekološkim standardima kakvi važe u njihovim matičnim državama? Da li je to adekvatan način političkog mešanja u ekonomiju?

Kao da je ekonomska dijagnoza Izveštaja Evropske komisije pisana u periodu kada je socijalizam na Balkanu i Istočnoj Evropi tek kolabirao, pa ekonomije ovih zemalja tek treba da pređu put od administrativne na tržišnu alokaciju resursa – kako tranziciju vole da opišu mainstream ekonomisti. Kao da ove ekonomije nisu već nekoliko decenija integralni deo svetske kapitalističke privrede, dakle, kao da nam ovaj passé diskurs dolazi iz vremena punog optimizma da iza spoljnog zida sankcija leži Eldorado ljudskih prava, demokratije i ekonomskog blagostanja.

Ovaj retro chic Izveštaja ne bi trebalo da nas čudi jer nas on vraća upravo na pojam zarobljavanja države koji je nastao tokom druge polovine devedesetih i ranih dvehiljaditih, u kuhinji ekonomista zaposlenih unutar Svetske banke, u trenutku kada su postsocijalističke zemlje pripremane za veliki talas stranih direktnih investicija. Upravo tada je ekonomista Joel Hellman u nekoliko tekstova objavljenih u prestižnim časopisima, definisao nedaće zemalja u tranziciji pojmom state capture. Koristeći se problematikom neoklasične mainstream ekonomije za koju je tržište svetinja i čije nesmetano slobodno delovanja maksimalizuje društveno blagostanje, Hellman krizu postsocijalističkih zemalja vidi u „tržišnim deformacijama“. Njih uzrokuje grupa domaćih privrednika koja je izvršila zarobljavanje države i nametnula svoj privatni umesto javnog interesa, tako što je uticala na donošenje državnih propisa koji odgovaraju njihovoj ekonomskoj dobrobiti. Budući da na ovaj način stiču ekonomsku rentu, dohodak veći od onog koji bi se mogao dobiti nekom alternativnom investicijom resursa, privrednici koji su izvršili zarobljavanje države nisu zainteresovani da investiraju resurse u proizvodnju nove vrednosti, već u traganje za rentom. Drugim rečima resursi, umesto da budu racionalno, slobodno-tržišno preraspodeljeni (alocirani), bivaju usmereni na korumpiranje političara i državnih službenika koji donose propise putem kojih se održava prisvajanje rente.

Dakle, u odnosu na idealni slučaj pretpostavljen od neoklasike, gde bi savršeno tržište dovelo do formiranja ravnoteže cena koja garantuje najveće moguće društveno blagostanje, tzv. alokativnu efikasnost, zarobljavanje države radi prisvajanja rente rezultira formiranjem monopolskih cena. Time privrednici-rentijeri, kao racionalni ekonomski agenti kakve pretpostavlja neoklasika, maksimalizuju svoju korist od renti. Ovi monopoli uzrokuju tržišne deformacije koje umanjuju alokativnu efikasnost i smanjuju totalno društveno blagostanje. Resursi se onda dalje rasipaju na traganje za rentom što dodatno remeti normalno funkcionisanje tržišne ekonomije i racionalne alokacije resursa.  Na ovaj način se ne traće samo postojeći već i potencijalni resursi u vidu stranih direktnih investicija, koje bi došle da nema rentijerskog ponašanja lokalnih institucija. Usput, strani kapital je inače vrlo moralan: kada vidi korupciju sablazni se, obeshrabri i pobegne.

Ako bi se sudilo prema gore skiciranoj teoriji, Hellman se ne bi mogao kvalifikovati za originalnog ekonomskog mislioca. Naime, problematika traganja za rentom (rent-seeking) nastala je decenijama ranije unutar neoklasične ekonomske paradigme. Pored kovanja termina state capture, stvarne „inovacije“ Hellmana su te što je problematiku traganja za rentom redukovao na problem korupcije, na nelegalne uticaje privrednika na donošenje državnih politika, a onda je, što je za nas značajnije, zarobljavanje države proglasio oblikom korupcije koji je ekskluzivna karakteristika zemalja u tranziciji. To u originalnoj problematici nije bio slučaj, čak je i od strane nekih ekonomista koji razmišljaju u istoj paradigmi, proglašeno za proizvoljnu pretpostavku. Odavde i Hellmanov zaključak da su zemlje u tranziciji zaglavljene u „ravnoteži parcijalne reforme“ i stoga bi međunarodne institucije trebalo da ih „poguraju“ antikorupcijskim preporukama tj. uslovljavanjima. Ona bi trebalo da budu usmerenim na problematiku neadekvatnih institucija koje bi trebalo reformisati ili izgraditi nove, kako bi troškovi korupcije prevagnuli nad benefitima rentijerstva tj. kako više ne bi bilo ekonomski racionalno ulagati u korupciju.

Anti-korupcija kao „veliki narativ“

State capture je tako postao ključan pojam tzv. antikorupcijskog diskursa koji je postao dominantan način interpretacije ekonomske nerazvijenosti tranzicijskih država i njihovog kaskanja za razvijenijim državama. Vrlo brzo su se, međutim, javili kritičari koji su ovaj diskurs i njegove plemenite namere doveli u pitanje. Korupcija definisana kao zloupotreba javnog dobra za privatnu korist, pokazala se kao nedovoljno precizna da jasno razdvoji privatno od javnog tj. nelegalno od legalnog. Posledično, iz ovog problema javilo se pitanje kako se može izmeriti nešto što se ne može definisati. Pokazalo se da čuveni godišnji Indeks percepcije korupcije koji objavljuje Transparency International, zapravo i nema naučnu metodologiju kojom bi direktno izmerio korupciju – već je zasnovan na anketama (anketirani su najčešće „biznismeni“) i izveštajima koji istražuju perceptivno baziranu analizu epifenomena koji upućuju na moguće znake korupcije. Zato su kritičari zaključili da ovaj Indeks zapravo meri maglu. Takođe, već je devedestih primećeno da neke od zemalja sa relativno lošim kotiranjem prema indeksima korupcije, beleže najveći ekonomski rast: tada južnoazijski tigrovi a danas npr. Kina.

Dakle, antikorupcijski diksurs je pokazao analitičku beskorisnost za potrebe objašnjenja ekonomskog (ne)razvoja. Sumnje budi i problematika neoklasične ekonomske paradigme na kojoj je zasnovan. Prema njoj ne samo korupcija, već i svaki drugi „neadekvatni“ vidovi intervencija u slobodna tržišta poput poreza, delovanja sindikata, fiksiranja cena nadnica ili cena stambenih renti, mogu narušiti alokativnu efikasnost i dovesti do gubitka totalnog blagostanja. Kako navodi Peter Bratsis „reći da korupcija dovodi do siromaštva je isto kao reći da porezi kreiraju nezaposlenost (..) ili da su visoke nadnice i sigurnosne regulacije kočnica ekonomskog rasta; isto može važiti za sindikate ili bilo koji drugi faktor koji uvećava troškove kapitala.“ Korupcija se prema ovoj paradigmi tumači kao oblik poreza ili dodatnog troška za kapital. A ako su troškovi velik,i strani kapital i emancipacijska kultura „pravog kapitalizma“ neće doći.

Ovi kritičari su išli i dalje i primetili da se tu ne radi samo o „epistemološkim pogreškama“. Oni su konstatovali da je tek tokom devedesetih došlo do radikalne promene u načina sagledavanja problematike korupcije. Do tada je problem korupcije posmatran kao „domaća“ stvar pojedinačnih zemalja. Kada se korupcija diskutovala u međunarodnoj dimenziji pažnja se obraćala uglavnom na koruptivna delovanja multinacionalnih kompanija. Tek je u devedestima došlo do „internacionalizacije“ problematike i korupcija je tada postala glavni način objašnjenja zašto su neke zemlje nerazvijenije od drugih. Umesto razmatranja koruptivnih praksi multinacionalnih kompanija, naglasak je stavljen na korupciju u javnom sektoru nerazvijenih zemalja. Primećeno je i da je ova diskurzivna promena išla uporedo sa ubrzanjem upliva stranih direktnih investicija u nerazvijene zemlje.

Radikalniji kritičari antikorupcijskog diskursa zaključili su da se radi o novom ruhu u koje su preobučene stare kolonizatorske prakse: umesto starijih rasističkih i religijskih obrazloženja nerazvijenosti zemalja bivšeg Drugog i Trećeg sveta i zapadnog kolonizatorskog tutorstva („civilizacijske misije“, „tereta belog čoveka“), korupcija je sada poslužila kao ideološko objašnjenje ekonomskih nejednakosti u međunarodnim okvirima. Ukratko, nerazvijene zemlje, zemlje periferije kapitalističkog svetskog sistema, nisu nerazvijene zato što su finansijski, tehnološki, politički, vojno pa i ideološki zavisne od zemalja centra, ne zato što su uključene u međunarodnu podelu rada na inferiornim pozicijama koje ih primoravaju da primaju niskoprofitabilne radno-intenzivne delove proizvodnih procesa koji su odbačeni u zemljama centra jer su ekološki štetni i ne zahtevaju visokoobrazovanu skupu radnu snagu. Ove zemlje su nerazvijene zato što nisu izgradile adekvatne društvene institucije i nemaju razvijen civilni sektor koji bi kontrolisao državne službenike i onemogućavo ih da u sprezi sa lokalnim privrednicima zarobe državu i deformišu univerzalno valjano funkcionisanje slobodnih tržišta. Nove neoliberalne strategije potčinjavanja periferije tako su zamaskirane zapadnom civilizacijskom misijom borbe protiv korupcije, izgradnjom institucija (institution-building), dobrim upravljanjem (good governance) i širenjem demokratije na periferiji. Neoliberalni konzervativizam, nametanja „mera strukturnog prilagođavanja“, šok terapija i instaliranja diktatorskih režima tako su se umili i predstavili kao „društveno odgovorni“, kao „neoliberalizam sa ljudskim licem“.

Pravo lice ovaj model je, međutim, ubrzo pokazao nakon finansijske krize 2008-09, kada smo videli na delu „socijalizam za banke a kapitalizam za sve ostale“. Svedočili smo tada merama kvantitativnog olakšanja koje održavaju vrednost fiktivnog kapitala na berzi, s jedne, a merama štednje za stanovništvo, s druge strane. Autoritarni politički zaokret, uspon desnih političara i „ekonomskog patriotizma“, trgovinski ratovi, a sa njima i vojni ratovi došli su kao posledica. Kao odgovor na ove izazove koji su okinuti krizom kapitalizma i posledičnom krizom Evropske Unije, Evropska komisija šalje svojoj periferiji prežvakane mantre iz sada već prošle epohe. Naši opozicioni intelektualci, analitičari i politički prvaci te mantre prepisuju i reprodukuju uvodeći određene retoričke varijacije na usvojene pojmove, čiji ideološki balast nisu u stanju da interpretiraju, ako uopšte i imaju volje za tako nešto. „Zarobljena država“ i njoj pripadajući antikorupcijski diskurs zapravo i služe da blokiraju takvu interpretaciju. A ako ne uspemo da oslobodimo političku analizu od „zarobljenje države“, država će nam ostati zarobljena, kao i opozicija – zamrznuta u diskursu devedesetih. Za oslobađanje države potrebne su nam nove analize i novi pojmovi. Sa njima možda i uspemo da shvatimo korupciju, zajedno sa  strukturnim uslovima njene reprodukcije, koji nam se predstavljaju kao rešenja a u stvari su krucijalni deo problema. U vezi sa tim, možda je zaista vreme da najzad „prebolimo Evropu“ i odviknemo se „evropski govoriti“. Možda onda i uspemo shvatiti naše probleme i počnemo ih rešavati a ne reprodukovati.