Holokaust posle Gaze (II DEO)

U Sjedinjenim Američkim Državama je postojala „neka vrsta prećutnog državnog negiranja u vezi sa Holokaustom“, kako piše Idit Zertal u knjizi „Holokaust Izraela i politika nacije“ (2005). Dugo nakon 1945. godine je Holokaust počeo javno da se pamti. Čak i u samom Izraelu, svest o njemu bila je godinama ograničena na preživele, koji su, neverovatno zvuči danas, bili prezreni od lidera cionističkog pokreta. Ben-Gurion je prvobitno video Hitlerov uspon na vlast kao „ogroman politički i ekonomski podsticaj za cionistički pokret“, ali nije smatrao da su ljudski ostaci iz Hitlerovih logora smrti pogodni za izgradnju snažne jevrejske države. „Sve što su pretrpeli, govorio je Ben-Gurion, obrisalo je svako dobro iz njihovih duša.“ Sol Fridlander, vodeći istoričar Holokausta, koji je napustio Izrael delom zato što nije mogao da podnese kako se on koristi „kao izgovor za surove antipalestinske postupke“, seća se u svojim memoarima „Gde vodi sećanje“ (2016), da su akademici prvo odbijali razgovore na ovu temu, prepustivši je memorijalnom i dokumentacionom centru Jad Vašem.

Stavovi su počeli da se menjaju tek sa suđenjem Adolfu Ajhmanu 1961. godine. U knjizi „Sedmi milion“ (1993), izraelski istoričar Tom Segev opisuje kako je Ben-Gurion, koga su Begin i drugi politički protivnici optuživali za bezdušnost prema preživelima Holokausta, odlučio da organizuje „nacionalnu katarzu“ održavanjem suđenja nacističkom ratnom zločincu. Nadao se da će da edukuje Jevreje iz arapskih zemalja o Holokaustu i evropskom antisemitizmu (o kom nisu imali predstavu) i da ih povezuje sa Jevrejima evropskog porekla u jednu nedovoljno funkcionalno zamišljenu zajednicu. Segev opisuje kako je Begin uporno nastojao da formira svest o Holokaustu među Jevrejima tamnije kože, koji su dugo bili meta rasističkog ponižavanja od strane belog establišmenta zemlje, a njihove klasne i rasne ožiljke lečio je poklanjajući im otetu palestinsku zemlju kao i bolji socioekonomski status u odnosu na osiromašene Arape.

Ova raspodela izraelskog identiteta poklapala se sa izbijanjem politika identiteta među imućnom manjinom u SAD-u, kako Piter Novik detaljno objašnjava u knjizi „Holokaust u američkom životu“ (1999), Holokaust „nije toliko značio“ u životu Jevreja u Americi sve do kasnih 1960-ih godina. Samo se nekoliko knjiga i filmova bavilo temom; film „Suđenje u Nirnbergu“ (1961) uvrstio je masovno ubijanje Jevreja u zločine nacizma; u eseju „Intelektualac i sudbina Jevreja“, objavljenom u jevrejskom časopisu „Commentary“ 1957. godine, Norman Podhorec, zaštitnik neo-konzervativnih cionista u 1980-im godinama, nije ništa govorio o Holokaustu.

Jevrejske organizacije, poznate po kontroli predstave o cionizmu u početku su obeshrabrile memorijalizaciju evropskih jevrejskih žrtava, trudile su se da nauče nova pravila geopolitičke igre. Zbunjujuće promene u ranim hladnoratovskim godinama: Sovjetski Savez se od saveznika protiv nacističke Nemačke pretvorio u totalitarno zlo; Nemačka je iz uloge totalitarnog zla ušla u ulogu demokratskog saveznika protiv totalitarnog zla, te je shodno tim promenama urednik časopisa Commentary podsticao američke Jevreje da neguju „realističan stav umesto osvetničkog i optužujućeg“ prema Nemačkoj, koja je sada postala stub „zapadne demokratske civilizacije“.

Ovako grandiozna manipulacija lidera „slobodnog sveta“ šokirala je mnoge preživele Holokausta, međutim, oni tada nisu bili privilegovani svedoci nastanka modernog sveta. Ameri koji je prezirao „nametljivi filosemitizam“ posleratne Nemačke, sveo je svoju „ozlojeđenost“ na eseje usmerene na uznemiravanje „bedne savesti“ nemačkih čitalaca. U jednom od njih opisuje putovanje kroz Nemačku sredinom 1960-ih. Dok je razgovarao o poslednjem romanu Sol Beloua sa novim „prefinjenim“ intelektualcima zemlje, nije mogao da zaboravi „kamena lica“ običnih Nemaca pred gomilom leševa, i otkrio da gaji novu „mržnju“ prema Nemcima i njihovom uzvišenom mestu u „veličanstvenim dvoranama Zapada“. Amerijevo iskustvo „apsolutne usamljenosti“ pred mučiteljima iz Gestapoa uništilo je njegovu „veru u svet“. Tek nakon oslobođenja ponovo je osetio „uzajamno razumevanje“ sa ostatkom čovečanstva jer su „oni koji su me mučili i pretvorili u bubu“ izazivali „prezir“. Ali njegova  lekovita vera u „ravnotežu svetske moralnosti“ brzo je razbijena kada je zapadni svet oduševljeno prihvatio Nemačku, i kada je „slobodni svet“ s oduševljenjem zaposlio bivše naciste u novoj „igri moći“.

Ameri bi se osećao još više izneveren da je video memorandum osoblja Američkog jevrejskog komiteta iz 1951. godine, koji se žalio da je „za većinu Jevreja razmišljanje o Nemačkoj i Nemcima još uvek zamagljeno jakim emocijama“. Novik objašnjava da su američki Jevreji, kao i druge etničke grupe, želeli da izbegnu optužbu za dvostruku vernost i istovremeno iskoriste mogućnosti koje je pružila posleratna Amerika. Postali su svesniji prisustva Izraela tek tokom kontroverznog suđenja Ajhmanu, na kom je ustanovljeno da su Jevreji bili primarni ciljevi i žrtve Hitlera. Ali tek nakon Šestodnevnog rata 1967. godine i Jom Kipur rata 1973. godine, kada je izgledalo da Izrael egzistencijalno ugrožavaju arapski neprijatelji, počelo je shvatanje Holokausta, u Izraelu i u Sjedinjenim Američkim Državama, kao simbola jevrejske ranjivosti u večno neprijateljskom svetu. Jevrejske organizacije počele su da koriste moto „Nikad više“ kako bi lobirale za američke politike naklonjene Izraelu. SAD, ponižene porazom u Istočnoj Aziji, počele su da gledaju na navodno neuništiv Izrael kao posrednika na Bliskom istoku i počele su da ga obilato subvencionišu. Zauzvrat, narativ, promovisan od strane izraelskih lidera i američkih cionističkih grupa, da je Holokaust jasna i neposredna opasnost za Jevreje, poslužio je kao osnova za kolektivno samoodređenje za mnoge Amerikance jevrejskog porekla sedamdesetih godina.

Jevreji Amerikanci su tada već postali najobrazovanija i najprosperitetnija manjinska grupa u Americi, a sve manje religiozni. Ipak, u polarizovanom američkom društvu kasnih šezdesetih i sedamdesetih godina, gde su etnička i rasna segregacija postale uobičajene usred opšteg nereda i nesigurnosti, a istorijska nesreća pretvorena u identitet i moralnu pravičnost, sve više asimilovanih Jevreja se povezivalo sa sećanjem na Holokaust i uspostavljalo ličnu vezu sa Izraelom, kojeg su ugrožavali genocidni antisemiti. Jevrejska tradicija koja se bavila nejednakošću, siromaštvom, građanskim pravima, zaštitom životne sredine, nuklearnim razoružanjem i antiimperijalizmom mutirala je u izrazito pojačanu brigu za jedinu demokratiju na Bliskom istoku. U dnevnicima koje je vodio od šezdesetih godina pa nadalje, književni kritičar Alfred Kazin balansira između zbunjenosti i prezira prema psihodrami geneze identiteta najvernije izraelske publike u inostranstvu:

Sadašnji period jevrejskog „uspeha“ jednog dana biće upamćen kao jedna od najvećih ironija… Jevreji uhvaćeni u zamku, Jevreji ubijeni… i odjednom abrakadabra! Iz pepela sveg ovog jadikovanja i iskoriščavanje Holokausta… Izrael kao „zaštitnik“ Jevreja; Holokaust kao naša nova Biblija, više od Knjige tužaljki (Plač Jeremijin).

Kazin je bio alergičan na američki kult Eli Vizela, koji je tvrdio da je Holokaust nepojmljiv, neuporediv i neopisiv, i da Palestinci nemaju pravo na Jerusalim. Prema Kazinovom mišljenju, „ srednja klasa američkih Jevreja je u Vizelu, Isusu Holokausta, pronašla zamenu za sopstvenu versku prazninu“. Moćna politika identiteta ove manjinske zajednice nije promakla ni Primo Leviju tokom njegove jedine posete SAD, 1985. godine, dve godine pre nego što se ubio. Bio je iskreno uznemiren potrošačkom kulturom Holokausta oko Vizela (koji je tvrdio da je bio Levijev veliki prijatelj u Aušvicu; Levi se nije sećao da ga je ikada sreo) i bio je zbunjen voajerističkom opsednutošću njegovih američkih domaćina njegovim jevrejstvom. Prijateljima u Torinu se žalio da su mu Amerikanci „prikačili Davidovu zvezdu“. Na jednom predavanju u Bruklinu, Levi, upitan za mišljenje o politici na Bliskom istoku, počeo je sa „Izrael greška u istorijskom smislu“, usledio je haos, i moderator je morao da prekine predavanje. Kasnije te godine, Commentary, sad već jasno proizraelski, angažovao je dvadesetčetvorogodišnjeg nadobudnog neokonzervativca (danas anticionistu, koji se iskreno kaje zbog tog napada) da napadne Levija. Prema Levijevim rečima, ovaj intelektualni banditizam pomogao mu je da se ugasi njegova „volja za životom“.

Aktuelna američka literatura najjasnije pokazuje paradoks da što je Holokaust udaljeniji u vremenu, to je življe bio u sećanju kasnijih generacija američkih Jevreja. Bio sam šokiran bezobzirnošću sa kojom je Isak Baševis Singer, rođen 1904. godine u Poljskoj i na mnoge načine ključni jevrejski pisac 20. veka, prikazivao preživele Holokausta u svojoj fikciji, i ismejavao kako državu Izrael, tako i filosemitizam američkih nejevreja. Roman „Senke na reci Hadson“ kao da je osmišljen da dokaže kako potlačenost ne poboljšava moralni karakter. Ali mnogo mlađi jevrejski pisci od Singera, bili su previše uronjeni u ono što je Gilian Rouz u kritici Šindlerove liste nazvala „Pobožnost Holokausta“’. Džejms Vud u London Review of Books u prikazu The history of love (Nikol Kraus, 2005), romanu čija radnja se dešava u Izraelu, Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama, ukazuje da je njegova autorka, rođena 1974. godine, „pisala kao da se Holokaust dogodio juče“. Jevrejstvo u romanu je „teatralno iskrivljeno,  prevarantsko snagom autorove identifikacije s njim“, u oštrom je kontrastu s romanima Beloua, Normana Majlera i Filipa Rota, koji „nisu pokazivali veliko zanimanje za senke Šoa“.

Snažna povezanost sa Holokaustom obeležila je američko novinarstvo. Još važnije, sekularno-politička religija Holokausta i preterana identifikacija s Izraelom od 1970-ih fatalno su izobličile spoljnu politiku glavnog sponzora Izraela, SAD. Godine 1982, neposredno pre nego što je Regan otvoreno naredio Beginu da prekine svoj holokaust u Libanu, mladi senator iz SAD, obožavalac Eli Vizela, svog gurua, sreo se s izraelskim premijerom. Prema Beginovom sećanju i šoku zbog susreta, senator je pohvalio ratni napor Izraela i hvalisao se da bi otišao dalje, čak i ako to znači ubijanje žena i dece. Begin je bio zapanjen rečima budućeg predsednika SAD-a, Bajdena, pa mu je odgovorio: „Ne gospodine, prema našim vrednostima, zabranjeno je povređivanje dece i žena, čak i u ratu… To je mera ljudske civilizacije“.

Dugačak period relativnog mira učinio je da većina nas zaboravi na nesreće koje su mu prethodile. Samo nekoliko danas živih može da se seti iskustva totalnog rata koji je definisao prvu polovinu 20. veka, imperijalnih i nacionalnih borbi unutar i izvan Evrope, ideološke masovne mobilizacije, izbijanja fašizma i militarizma. Skoro pola veka trajanja najbrutalnijih sukoba i najvećih moralnih slomova u istoriji pokazalo je sve opasnosti jednog sveta, u kojem ne postoji versko ili etičko ograničenje za ono što ljudi mogu ili smeju da urade. Sekularni razum i moderna nauka, koji su zamenili tradicionalnu religiju, ne samo da su pokazali svoju nesposobnost da zakonima uređuju ljudsko ponašanje; oni su bili umešani u nove i efikasne načine ubijanja demonstrirane u Aušvicu i Hirošimi.

U decenijama posle 1945. godine postalo je moguće poverovati u koncept moderne društvene zajednice, u njene institucije kao civilizacijski potencijal, u njene zakone kao odbranu od zloćudnih strasti. Negativnu sekularnu teologiju izvedenu iz otkrivanja nacističkih zločina: „Nikad više“ oprezno je učvrstilo ovakvo verovanje. Kategorički imperativ posleratnih godina postepeno je dobio institucionalni oblik sa osnivanjem organizacija poput Međunarodnog suda pravde, Međunarodnog krivičnog suda, organizacija za ljudska prava Amnesty International ili Human Rights Watch. Glavni dokument posleratnih godina, preambula Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima iz 1948. godine, prožima strah od ponavljanja apokaliptičke prošlosti Evrope. U nedavnim decenijama, kako utopijske predstave o boljem socioekonomskom poretku blede, ideal ljudskih prava je crpeo još veći autoritet iz sećanja na veliko zlo počinjeno tokom Holokausta.

Od Španaca koji se bore za reparativnu/restorativnu pravdu posle dugih godina brutalnih diktatura, Latinoamerikanaca koji se zalažu za svoje desaparecidos i Bošnjaka koji traže zaštitu od srpskog etničkog čiščenja, do korejskog zahteva za pravdu za „žene za utehu“, japanske robinje tokom Drugog svetskog rata, sećanja na jevrejsko stradanje u rukama nacista su temelji definicija ekstremnih ideologija i zločina, kao i većina zahteva za priznanje i reparacije.

Ova sećanja su pomogla u definisanju pojmova odgovornosti, kolektivne krivice i zločina protiv čovečnosti. Istina je da su kontinuirano zloupotrebljavana od strane zagovornika vojne humanitarne intervencije, koji svedu ljudska prava na pravo da se ne bude brutalno ubijen. I cinizam se brže rađa kada postanu uobičajeni načini komemoracije Holokausta – ozbiljna lica tokom posete Aušvicu, praćene srdačnim druženjem sa Netanijahuom u Jerusalimu – jeftini trikovi za političare antisemite, islamofobne agitatore i Ilona Maska. Ili kada Netanijahu daje moralni oprost u zamenu za podršku otvoreno antisemitskim političarima u istočnoj Evropi, koji neprekidno pokušavaju da rehabilituju lokalne ubice Jevreja tokom Holokausta. Ipak, u odsustvu nečega efikasnijeg, Holokaust ostaje neophodan kao standard za procenu političkog i moralnog zdravlja društava; njegovo sećanje, iako sklono zloupotrebi, i dalje može biti korišćeno za otkrivanje suptilnijih nepravdi. Kada pogledam sopstvene tekstove o anti-muslimanskim obožavaocima Hitlera i njihovom zlonamernom uticaju na današnju Indiju, zaprepašćen sam koliko često sam citirao jevrejsko iskustvo predrasuda da upozorim na varvarstvo koje postaje moguće kada se određene zabrane prekrše.

Sve ove univerzalne referentne tačke – Holokaust kao mera svih zločina, antisemitizam kao najsmrtonosniji oblik predrasuda – u opasnosti su od nestajanja dok izraelska vojska masakrira i izgladnjuje Palestince, ruši njihove domove, škole, bolnice, džamije, crkve, bombarduje ih u sve manje i manje oaze, dok sve one koji mole da to prestane optužuje za antisemitizam ili da podržavaju Hamas, počev od Ujedinjenih nacija, Amnesti Internešenel i Hjuman Rajts Voča do španske, irske, brazilske i južnoafričke vlade i Vatikana. Izrael danas ruši temelje globalnih normi izgrađenih posle 1945. godine, koje se tresu još od katastrofalnog i još nekažnjenog rata Amerike protiv terora i Putinovog revanšističkog rata u Ukrajini. Duboki raskol koji danas osećamo između prošlosti i sadašnjosti je raskol u moralnoj istoriji sveta od 1945. godine – istoriji u kojoj je Holokaust dugi niz godina bio centralni događaj i univerzalna referenca.

Pred nama su novi potresi. Izraelski političari su rešeni da spreče formiranje palestinske države. Prema nedavnoj anketi, apsolutna većina (88 odsto) izraelskih Jevreja smatra da je obim palestinskih žrtava opravdan. Izraelska vlada blokira humanitarnu pomoć za Gazu. Bajden sada priznaje da su njegovi izraelski zavisnici krivi za „proizvoljno bombardovanje“, ali im opsesivno daje sve više vojne opreme. Očajnički zahtev sveta pred UN za okončanjem krvoprolića u Gazi, SAD su 20. februara 2024.godine po treći put odbile. Bajden je, dok je lizao sladoled, 26. februara 2024. godine, izneo svoju fantaziju o privremenom primirju, ali su ga Izrael i Hamas brzo prizemljili. U Ujedinjenom Kraljevstvu, političari i iz Laburističke i Konzervativne stranke traže verbalne formule koje mogu da umire javno mnenje, a da istovremeno moralno pravdaju pokolj u Gazi. Teško je poverovati, ali su dokazi poražavajući: svedoci smo nekoj vrsti kolapsa u slobodnom svetu.

U isto vreme, Gaza je za brojne nemoćne ljude osnovni uslov političke i etičke svesti u 21. veku – baš kao što je Prvi svetski rat bio za jednu generaciju na Zapadu. Sve se čini da samo oni koji su probuđeni svesni katastrofe u Gazi mogu da spasu Holokaust od Netanjahua, Bajdena, Šolca i Sunaka i povrate univerzalni moralni značaj; samo oni mogu da obnove ono što Ameri naziva ravnoteža svetske moralnosti. Mnogi demonstranti koji svake nedelje preplavljuju ulice svojih gradova nemaju neposrednu vezu sa evropskom prošlošću Šoa. Oni procenjuju Izrael prema postupcima u Gazi, a ne po njegovom zahtevu za potpunom i stalnom sigurnošću koju garantuje Holokaust. Bilo da znaju za Holokaust ili ne, odbacuju darvinističko učenje koje Izrael izvlači iz njega – preživljavanje jedne grupe ljudi na račun druge. Pokreće ih jednostavna želja da brane ideale koji su se činili tako univerzalno poželjnim posle 1945. godine: poštovanje slobode, tolerancija prema drugačijim verovanjima i načinima života, solidarnost sa ljudskim patnjama i osećaj moralne odgovornosti prema slabima i progonjenima. Ti muškarci i žene znaju da ako postoji bilo kakva lekcija koja se može izvući iz Holokausta, ona glasi: „Nikad više za bilo koga“, slogan hrabrih mladih aktivista Jewish Voice for Peace.

Moguće je da će izgubiti. Možda Izrael, sa svojom psihozom preživljavanja, nije „gorki relikt prošlosti“ kako ga je nazvao Džordž Štajner, već je znamenje budućnosti bankrotiranog i iscrpljenog sveta. Glasna podrška Izraelu od strane desničarskih figura poput Havijera Mileja iz Argentine i Žaira Bolsonara iz Brazila, kao i njegovih patrona iz zemalja u kojima su beli nacionalisti inficirali politički život – SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Italija – sugeriše da se svet individualnih prava, otvorenih granica i međunarodnog prava povlači. Moguće je da će Izrael uspeti u etničkom čišćenju Gaze, pa čak i Zapadne obale. Postoji previše dokaza da se univerzum morala ne okreće ka pravdi; moćni ljudi mogu svoje masakre da prikažu neophodnim i pravednim, pa nije teško zamisliti trijumfalni završetak izraelske klanice.

Strah od katastrofalnog poraza prisutan je kod demonstranata koji remete i koje proteruju sa mitinga u Bajdenovoj kampanji, uz refren „još četiri godine“. Neverica zbog onoga što svakodnevne slike iz Gaze prikazuju i strah od još više neobuzdane brutalnosti progone one koji na internetu svakodnevno kritikuju stubove zapadnog medijskog mainstreama zbog bliskosti sa surovom moći. Optužujući Izrael za genocid, čini se da namerno krše „umereno“ i „razumno“ mišljenje koje stavlja zemlju kao i Holokaust izvan moderne istorije rasističkog ekspanzionizma a verovatno nikog i ne ubede u ogrubelom zapadnom političkom mainstreamu.

Ali onda je i sam Ameri, kada se obratio mizernoj savesti svog vremena, „nimalo nije govorio s namerom da ubedi; samo je slepo bacao svoju reč na vagu, kako god se ona pokazala.“ Osećajući se prevarenim i napuštenim od strane slobodnog sveta, izneo je svoje zamerke „da bi zlo postalo moralna stvarnost za zločinca, kako bi bio pometen istinom o svojoj svireposti“. Glasni kritičari Izraela danas čini se da teže nečem malo  većem. Protiv činova divljaštva i taktike propagande sa omaškama i obmanama, nebrojeni milioni sada izražavaju, na javnim mestima i digitalnim medijima, svoj bes. U tom procesu rizikuju da zauvek zagorčaju svoje živote. Ali, možda će sam taj bes ublažiti, bar za sada, palestinski osećaj apsolutne usamljenosti, a delimično će iskupiti sećanje na Holokaust.

Izvor: London Reviw of Books

PANKAJ MIŠRA

INDIJSKI ESEJISTA, PESNIK I SOCIJALISTA.