Slučaj Mir Jam: generacijsko pomirenje u carstvu sretnih malograđana

Intuitivan odgovor na pitanje u čemu leži popularnost romana (i njihovih ekranizacija) Milice Jakovljević, Mir Jam, u najkraćem glasi: romani – Ranjeni orao, Greh njene majke, Samac u braku, Nepobedivo srce, U slovenačkim gorama, da navedemo samo one najpoznatije – govore o univerzalnim temama na sentimentalan, ali pronicljiv način. Iako se neretko karakteriše kao potisnuti ili marginalizovani fenomen srpske i jugoslovenske moderne – Mir Jam to nije. Antropologija, književna i kulturna istorija ponovo „otkrivaju“ Mir Jam sedamdesetih godina prošlog veka, a taj istraživački impuls ostaje vitalan do danas.

Pored brojnih ekranizacija, njeni romani gotovo svake godine dočekaju i po nekoliko novih izdanja, budući da čitalačko interesovanje, kao ni naučno, ne jenjava. I njena biografija mistifikovana je u korist čitanosti i tiraža – nekadašnja ikona međuratnog, građanskog Beograda, tokom okupacije u Drugom svetskom ratu morala je da proda autorska prava za kantu svinjske masti, kako piše Miljana Laketić u knjizi Mir Jam, obožavana i unižena. No, realnost je, uprkos kratkotrajnom bojkotu nakon Drugog svetskog rata i tropima urbanih legendi, uglavnom bila naklonjena ovoj spisateljici. Tokom snimanja serije Ranjeni orao otkriveno je da potomkinja njene najmlađe sestre poseduje autorska prava na rukopisnu zaostavštinu Milice Jakovljević, nakon čega je njen poslednji tekst objavljen. Tako je 2023. godine autobiografski roman Mir Jam Izdanci Šumadije dočekao i svoje drugo izdanje.

Pod univerzalnim temama, kojima romani Milice Jakovljević navodno duguju uspeh koji prevazilazi granice epohe, najčešće se misli na ljubav, brak, poštovanje tradicionalnih vrednosti kao što su privrženost porodici i autoritetu roditelja, i tako dalje. Nasuprot onima koji njen opus jednoznačno odbacuju kao primer „šund literature“, obožavatelji Mir Jam fascinirani su vrednostima i romantičnom, idealiziranom slikom prošlosti u njenim delima.

Uistinu, njeni romani su, pre svega, ljubavne priče, ali su problemi koji se u njima obrađuju sve samo ne univerzalni. Radi se, naime, o vrlo konkretnim motivima i dilemama svojstvenim modernizacijskim procesima u prvoj polovini dvadesetog veka. Središnja tema opusa Mir Jam nesumnjivo su seksualno (ne)iskustvo mladih žena iz niže srednje klase i njegove društveno-psihološke implikacije u društvu koje se ubrzano modernizuje, dok kolektivna i individualna svest još uvek ne može da prihvati sve posledice i odgovornosti koje modernizacija sa sobom nosi.

Klasno pozicioniranje je od suštinskog značaja za razumevanje naizgled neobjašnjivog šarma i tržišnog uspeha ove spisateljice. Njene junakinje, kao i njena publika, a i ona sama¹Mladena Prelić je 1993. objavila etnografsko istraživanje pod naslovom „Mir-Jam odgovara čitaocima“: pisma čitalaca Nedeljnim ilustracijama 1932–1940. godine, u kome je utvrdila da su njenu čitalačku publiku uglavnom činili neoženjeni muškarci i neudate žene, pri čemu su žene činile apsolutnu većinu (70%  čitalaca bile su čitateljke). oličavale su jedan sasvim novi društveni sloj. Reč je o obrazovanim ženama koje su u manjoj ili većoj meri bile primorane da „grade karijeru“, da osvajaju činovničke i intelektualne profesije u trenutku velike ekonomske krize, što znači i konstantne pretnje od nezaposlenosti. Za razliku od žena iz redova industrijskog proletarijata ili onih zaposlenih u zanatskim radionicama, mlade činovnice su izlaz iz siromaštva i beg od polne opresije na tržištu rada, koja je ih je ometala u napredovanju i nesputanom uživanju u plodovima vlastitog rada, mogle naći – u braku kao izvoru finansijskog i socijalnog prosperiteta.

Međutim, idealan srednjoklasni brak, onaj koji podrazumeva jasno razgraničenu podelu dužnosti i odgovornosti između muškarca i žene, ali ne i raskoš i dekadenciju svojstvenu višim klasama, polako se pretvarao u fantazam nedostižan i muškarcima i ženama. Prosečan činovnik u Kraljevini Jugoslaviji, za razliku od bogatih industrijalaca i „uspešnih privrednika“, nije mogao da finansira paralelne živote, koji bi iziskivali izdašno izdržavanje i porodice i mladih ljubavnica.

Korpus dela koji se danas smatraju paraliteraturom, poput, recimo, Sedme sveske Majerovog leksikona: romana iz beogradskog života (1934) Vlastimira Petkovića, govori, najčešće na nemilosrdno ironičan način, o tome kako je novo klasno ustrojstvo, učvršćeno malverzacijama i profiterskim modelima iz Prvog svetskog rata, preoblikovalo i bračne i vanbračne odnose u posleratnom razdoblju. Želja da bude prvi i jedini seksualni partner u životu svoje supruge za muškarca iz srednje klase figurira kao svojevrsna kompenzatorna fantazija, u kojoj uvek postoji i sloj mazohizma i (samo)kažnjavanja. Njeno devičanstvo omogućuje mu da makar na ravni simbolike očuva autoritet kao muškarac i (budući) otac, ali ga istovremeno drži u konstantnom osećaju preispitivanja da li je i on sâm na visini zadatka.

Za ženu je potraga za bračnom srećom podjednako složena, ali je njen put inverzan – odričući se izazova, avantura i zadovoljstava modernog života, ona biva nagrađena tradicionalnim brakom. Za nju, iskušenje završava udajom, dok za muškarca tek počinje. Uspešno se krećući kroz psihološke i socijalne kompleksnosti i protivrečnosti procesa koji prethode zasnivanju porodice, Mir Jam je zavredila epitet moderne autorke. No, treba imati u vidu da je to, pre svega, opisni, a ne vrednosni atribut. Od presudnog značaja je način na koji ona to čini. Za razliku od brojnih drugih autorki i autora – kanonskih (Simo Matavulj), parakanonskih (Frida Filipović, David Pijade) i ne-kanonskih (pomenuti Vlastimir S. Petković) – Mir Jam je umesto ironije, tragedije ili pobune odabrala put pomirenja protivrečnosti na realističan način, koji predstavlja mešavinu idealizma i ćiftinske racionalnosti.

Ovaj pripovedno-stilski modus rezultat je, između ostalog, i autoriteta i ugleda koji je izgradila kao „vaspitač omladine“, tj. kao kolumnistkinja Nedeljnih ilustracija. Njeni romani tu su objavljivani u nastavcima, a pored toga redovno je odgovarala na dileme iz pisama čitalaca, moderirajući diskusiju na zapaljive i neretko bolne teme, poput one kako roditelji mogu da „sačuvaju“ svoje maloletne kćeri od realnih opasnosti i izazova vanbračnog seksa.

Mir Jam je bila književna zvezda i svojevrsna pop-kulturna ikona tridesetih godina prošlog veka. Dvadesete godine predstavljale su, ugrubo rečeno, ne samo period u kome se nastojalo da se tektonski poremećaji koji kulminiraju Prvim svetskim ratom preosmisle nego i razdoblje velikih obećanja – pobede radničkog pokreta, demokratizacije tehnološkog napretka i opšte emancipacije, naročito žena od dvostrukog seksualnog morala. Kada su sva ova obećanja izneverena, Mir Jam je uspešno eksploatisala idealizovanu sliku predratne nerazvijenosti, ali na način koji je sadržao i majčinsku strogost i sestrinsko razumevanje. Njena biografija, kolumne i poetika takođe svedoče o tome.

Iako je neprekidno insistirala na neprikosnovenosti braka, i sama je bila u vanbračnoj vezi. Idealizirala je predratnu Šumadiju, ali i baštinila tekovine velikih evropskih kultura, posebno francuske, u domaćoj roto štampi. Otvoreno je sumnjala u mogućnost uspeha veze između pripadnika različitih vera i nacija, ali je insistirala na tome da su „mešoviti brakovi“  između srpskog, hrvatskog i slovenačkog naroda put ka izgradnji i očuvanju jugoslovenstva. Lakoću s kojom se kretala među ovim kontradikcijama ilustruje i moralni imperativ koji je formulisala u jednoj diskusiji s čitateljkama –„imati moral predratnih devojaka, a umeti snaći se u vrtlogu današnjeg života“.

Zavodljivost njene literature i jeste u razumevanju i utesi koju autorka ima i za one koje na tom putu prave greške. Podsetimo se, glavna junakinja Ranjenog orla Anđelka zaslužila je sreću svojim moralnim kvalitetima, uprkos tome što je iskusila vanbračne odnose. I Ivanka, protagonistkinja romana U slovenačkim gorama, biva nagrađena na kraju, premda se našla u iskušenju da bira između mladog Austrijanca i starijeg doktora iz Slovenije, koji se u Ivanku zaljubljuje dok je još uvek u braku s prvom suprugom.

Pomenute kompenzatorne fantazije kao deo psihoanalitičkog aparata mogu nam pomoći da osvetlimo realne domete književnog dela i kulturnog autoriteta Mir Jam, budući da je psihoanaliza u datom trenutku zaista bila vrhunac najvisprenijih intelektualnih tradicija građanske klase. Jedan deo psihoanalitičara insistirao je na značaju fantazije kao mehanizma pomoću kog se pojedinac nosi s procesom razgradnje kredibiliteta koje roditelj ima u očima deteta. Fantazije s elementima kažnjavanja u tom slučaju, pojednostavljeno rečeno, ublažavaju činjenicu da pojedinka prevladava uticaj svojih roditelja, što za individualnu svest može biti nepodnošljivo saznanje.

No, neki psihoanalitičari pisali su i o tome koliko je seksualni i bračni moral uslovljen zakonitostima kapitalističkog razvoja. Tako Ivan Bloh u delu Prostitucija (1925) zaključuje: „Tačno je, međutim, da je ceo naš seksualni život danas tako tesno vezan za socijalno pitanje da njegova reforma apsolutno pretpostavlja reformu ekonomskih prilika“.

Mir Jam pak spada u one figure koje su se beskompromisno zalagale za očuvanje poretka i pomirenje generacija. Međutim, ideja generacijskog kompromisa uvek izriče i vapaj za potvrđivanjem tradicionalnih autoriteta i teži da progna kategoriju konflikta iz opisivanja i tumačenja sveta. Jer, uistinu, sukob generacija i ne postoji – sukobljavaju se nosioci različitih društvenih vrednosti i pogleda na svet. Moda i učtivo ophođenje nisu suštinski razlog zašto se ekranizacije njenih dela shvataju kao odraz „lepših vremena“. Ona izgledaju tako privlačno, jer u malograđanskoj idili iz međuratnog razdoblja naprosto nema mesta ni za dekadenciju bružoaske klase, ali ni za ilegalnu komunističku delatnost, masovne štrajkove i organizovane sindikate.

Možda je formula uspeha Milice Jakovljević Mir Jam „u svakom vremenu“ upravo u tome što je strpljivo i promišljeno rabila malograđansku iluziju da je u svetu konstantnih sukoba i protivrečnosti, u „vrtlogu današnjeg života“, moguće pronaći individualno utočište uz malo ljubavi i maštanja o izmišljenoj prošlosti.

JELENA LALATOVIĆ

KNJIŽEVNA KRITIČARKA IZ BEOGRADA. ZAPOSLENA NA INSTITUTU ZA KNJIŽEVNOST I UMETNOST.