Već godinama Srbija se nalazi u permanentnom predizbornom stanju. Tek što se završi jedan izborni ciklus, dok se još ni ne formira vlada (sa čim se ne žuri), već se dogovaraju i priželjkuju naredni izbori. I dok se uloga i značaj parlamenta i vlade permanentno umanjuju, političke stranke i politički pokreti su u stalnoj kampanji. Ne samo građani, već i političari često ističu očuvanje i unapređenje zdravlja građana kao jedan od prioriteta. Međutim, o ovoj temi u javnosti se gotovo uopšte ne priča, osim u slučajevima kada se pojave pojedine afere u najavi. Zanimljivo je koliko, recimo, ekologija kao tema participira u javnom prostoru, a pojedini ekološki problemi, makar bili i samo pretpostavljeni u budućnosti i ma koliko lokalni bili, redovno su uzrok manjih ili većih aktivističkih i građanskih protesta. Teško je, međutim, setiti se kada je neki problem iz sfere zdravlja doveo do protesta (izuzetak su, ponekad, štrajkovi dela zdravstvenih radnika, koji su u vezi sa visinom zarade). Da li možemo da zamislimo proteste građana zbog dugih lista čekanja, neljubaznosti zdravstvenih radnika, nedostatka savremene terapije, itd? Teško.

Iz navedenog se može uočiti paradoks – iako određene teme i građani i političari ističu kao najbitnije, trenutna situacija se, naizgled, prihvata kao nužna i nepromenljiva, pa se rešenje pronalazi „zaobilaznim“ kanalima. Da li i opozicija uglavnom ostaje nema kada je poboljšanje zdravlja i zdravstva u pitanju iz istog razloga (da li je, kao što se to tvrdi u liberalnim krugovima za ekonomiju – da živimo u najboljem mogućem društvu, ovakvo zdravstvo nešto na šta, jednostavno moramo da se priviknemo), da li se radi o nedovoljnim stranačkim kapacitetima da se problemi zdravstvenog sistema uoče, da se shvate njihovi uzroci, da se jasno definišu ostvarivi ciljevi, kao i put koji do njih vodi i da se za sve to izračuna cena, ili, zapravo, zdravstvo uopšte nije bitno? Da li su najbitniji Kosovo, religija, srpski (ili mađarski, ili neki drugi) svet, da li su najbitniji privredni rast, nova radna mesta ma po koju cenu, itd? Ili zdravlje jeste najbitnije (uz obrazovanje, kulturu, informisanje), ali sve nabrojane teme služe samo da bi se skrenula pažnja sa bitnog na manje bitno?

Osvrnimo se stoga na planove koje opozicione stranke planiraju da sprovedu u slučaju dolaska na vlast. U ovoj analizi fokus će biti na proevropskoj opoziciji, dok će analiza zdravstvenog programa antievropskih nacionalističkih stranaka biti tema neke buduće analize. Iz praktičnih razloga opredelili smo se za parlamentarne stranke zastupljene u Skupštini Srbije, ali bi i analiza programa parlamentarnih stranaka u Skupštini Vojvodine, kao i programa vanparlamentarnih stranaka takođe mogla biti korisna. U analizu nismo uključili sindikate koji imaju svoje predstavnike u Skupštini (radi se o jednom poslaniku sindikata Sloga), kao i stranke koj su bile deo koalicija koje su ušle u parlament, ali same stranke nisu dobile poslanički mandat.

Definisati neku političku organizaciju kao proevropsku ili antievropsku i kao nacionalističku ili građansku zahtevalo bi posebnu analizu. Zapravo, na političkom polju Srbije, posebno u parlamentu, gotovo da je nemoguće pronaći političku stranku koja je nadnacionalna i bezuslovno proevropska. Možda bismo od parlamentarnih stranaka tu mogli da svrstamo jedino Pokret slobodnih građana (PSG), Zeleno-levi front (ZLF) i Zajedno, mada se i sa njihove strane ponekad čuju drugačiji tonovi (najčešće u vezi sa Kosovom, Srbima u regionu, itd.) Ipak, makar deklarativno kao proevropske i nadnacionalne možemo prihvatiti i Stranku slobode i pravde (SSP), Demokratsku stranku (DS), Pokret za preokret (PZP) i Ekološki ustanak.

Poseban problem čine stranke i politička udruženja koja su proevropska, ali su nacionalistička (Zajedno za Vojvodinu – ZZV kao partija Rusina, Partija za demokratsko delovanje – PDD, kao partija Albanaca, Stranka demokratske akcije Sandžaka), ali smo ipak odlučili da ih, zbog jasne proevropske politike, uključimo u analizu. Sličan problem predstavljao je Pokret Srba Otadžbina. Radi se o jasno nacionalističkoj organizaciji, čiji se poslanik nalazi u okviru poslaničke grupe Pravac Evropa. Nismo mogli da pronađemo nijedan dokument ove političke organizacije koji bi potvrdio njeno proevropsko usmerenje, ali ni stavove u vezi zdravstva (Pokret nema ni svoj vebsajt), pa je ona isključena iz analize. Ispostavilo se da ni sajt PDD ne radi, a da program ZZV ne sadrži nikakve odrednice vezane za zdravlje i najvećim delom je usmeren na interese rusinske nacionalne zajednice, pa su obe stranke isključene iz analize. Slično je i sa Strankom demokratske akcije Sandžaka. Zdravstvo se u programu ove stranke, doduše, spominje, ali samo četiri puta i to samo deklarativno, te ni SDA Sandžaka nije uključena u analizu.

Pokret za preokret nema javno dostupan program, već samo programska načela, u okviru kojih je zdravstvu posvećena svega jedna rečenica, pa je i ova politička organizacija isključena iz analize. Iako je Ekološki ustanak veoma prisutan u javnom prostoru, na vebsajtu pokreta nismo uspeli da pronađemo njihov program, kao ni bilo koji dokument u vezi sa zdravstvenom politikom, pa je i ovaj pokret isključen iz analize. Narodni pokret Srbije, s obzirom da je tek u procesu formiranja, takođe nije uzet u analizu (nemaju vebsajt, ni javno dostupan program).

Dakle, u analizu su uključeni Demokratska stranka, Pokret slobodnih građana, Stranka slobode i pravde, Zajedno i Zeleno-levi front. Drugim rečima, od 11 proevropskih ili navodno proevropskih parlamentarnih stranaka i udruženja, više od polovine ili uopšte nema funkcionalni vebsajt (PDD, Otadžbina), ili uopšte nema program (Ekološki ustanak) ili ima samo programska načela (Pokret za preokret, ZZV) u kojima se ne pominje zdravstvo ili stranački program nema deo posvećen zdravlju i zdravstvu (SDA Sandžaka), odnosno svega pet proevropskih parlamentarnih političkih organizacija ima zdravstveni program (makar u formi programskih načela), što je već veoma indikativan pokazatelj parlamentarnog života u Srbiji.

Zdravstveni programi pet navedenih organizacija analizirani su kroz sledeće domene: 1) dostupnost zdravstvene zaštite, uključujući nejednakosti u dostupnoj zdravstvenoj zaštiti, 2) kvalitet zdravstvene zaštite, 3) zdravstveni radnici, 4) lekovi, medicinska sredstva, dijagnostika i oprema, 5) posebno osetljive grupe (manjinske nacionalne zajednice, LGBTQ+, osobe sa hroničnim oboljenjima, osobe sa posebnim potrebama, stare osobe, itd), 6) obrazovanje zdravstvenih radnika, 7) finansiranje zdravstva, 8) zdravstveni prioriteti (maligne i kardiovaskularne bolesti, mentalno zdravlje, itd.), 9) decentralizacija zdravstva i 10) građanska participacija u planiranju i odlučivanju vezanim za zdravlje.

Svaki domen ocenjivan je ocenama od 0 do 5. Nula podrazumeva odsustvo određenog domena, a ocena 1 da postoji samo deklarativan pristup problemu (npr. vlast je kriva, ne valja sadašnja situacija, mi ćemo to popraviti), ocena 2 da postoji konkretna analiza situacije potkrepljena podacima, ocena 3 da takvu analizu prate i jasno definisani, merljivi i dostižni ciljevi reformi, a ocena 4 da nakon svega navedenog sledi i obrazloženje kako iz sadašnje situacije stići do željenog cilja. Ocena 5 je predviđena za one programe koji, uz sve prethodno nabrojane segmente, sadrže i „cenu“ koju je neophodno „platiti“ (npr. ako se program zalaže za povećanje plata zdravstvenih radnika, koliko bi to koštalo državu i odakle bi se pronašla ta sredstva, koji deo budžeta bi bio uskraćen). Tako je maksimalan skor 50 poena.

Opšta ocena

U okviru programske platforme političke organizacije Zajedno zdravstvo se nalazi na sedmom mestu (nakon organizovanja države i rada institucija, ljudskih prava i sloboda, radničkih prava i sindikalnog organizovanja, socijalne politike i borbe protiv siromaštva, ekonomije i poljoprivrede i sela) od ukupno 11 segmenata. Segment posvećen zdravstvu sadrži 958 reči (9,74% od celokupne programske platforme).

Demokratska stanka svoja programska načela prikazuje u 19 različitih oblasti, među kojima je zdravstvo na desetom mestu, sa ukupno 1539 reči, a programska načela grupisana su oko četiri cilja.

Pokret slobodnih građana ima poseban programski dokument Reforma zdravstvene politike, u kojem je sa 939 reči predstavljen program ove organizacije.

U okviru programa Zeleno-levog fronta postoji i poglavlje posvećeno zdravstvu sa 868 reči i podeljeno na više segmenata. Zdravstvo je 16. od 19 poglavlja.

Stranka slobode i pravde ima programsku platformu. Ona u celini sadrži 1639 reči (otprilike koliko samo platforma za zdravstvo DS), od čega je 136 reči posvećeno zajedno zdravstvu, radu i socijalnoj zaštiti (rangirani treći među jedanaest programskih celina).

Demokratska stranka

Iako je program DS najopširniji, on je ujedno i najteži za čitanje. Više deluje kao ogroman broj ideja nabacanih jedna do druge, od nekih fundamentalnih (npr. promena uloge zavoda za javno zdravlje), do nekih marginalnih (izbor osiguranika u Upravni odbor Fonda za zdravstveno osiguranje). Pritom, za većinu pojava koje su ocenjene kao negativne nema obrazloženja zašto je to tako i šta se želi i kako postići predloženim promenama.

Izbor četiri cilja oko kojih je izgrađen zdravstveni program DS takođe zavređuje pažnju. Prvi se odnosi na sveobuhvatnu reformu zdravstvenog zakonodavstva, drugi na promenu odnosa prema osiguranicima, treći na upravljanje epidemijama i velikim prirodnim nesrećama, a četvrti na reformu propisa u oblasti zdravstvenog obrazovanja. Isticanje upravljanja epidemijama kao jedan od prioriteta moguće je izabran pod uticajem nedavne pandemije, ali ostaje nejasno zašto drugi mnogo važniji zdravstveni problemi (gledano sa aspekta smrtnosti, invaliditeta, opterećenosti bolešću, itd.) nisu uopšte navedeni.

Za prvi cilj osnovni postulat je da je sadašnji Zakon o zdravstvenoj zaštiti neadekvatan, ali jedini argument u prilog toga koji se nudi su prevelika ovlašćenja ministra zdravlja. Umesto zalaganja za spuštanje ovlašćenja na niži nivo, resorni odbor DS zalaže se za zakon bude mnogo opširniji i da reguliše sve ono što se inače reguliše podzakonskim aktima. Traži se redefinisanje pojma zdravstvenih ustanova i njihove mreže, ali se ne nudi obrazloženje šta trenutno nije dobro i zašto i kako bi ovo redefinisanje trebalo da se uradi.

Pristup koje DS ima najbolje se ogleda na zahtevu za ukidanje nadzornih odbora zdravstvenih ustanova. Zašto to treba uraditi? Kako oni trenutno funkcionišu i šta je u tome loše? Zašto? Šta bi se dobilo njihovim ukidanjem?

Zahtev za svođenje javnozdravstvenih ustanova na predlaganje skupštini planova za epidemije i prirodne katastrofe (uz planiranje) ukazuje na potpuno nepoznavanje modernog (pa ni tradicionalnog) javnog zdravlja. I insistiranje da zdravstveno obrazovanje bude prvenstveno usmereno na kliničke vežbe i manuelan rad je odraz veoma uskog posmatranja uloge lekara i drugih zdravstvenih radnika (nešto kao dualno obrazovanje). Da ostavimo na stranu to što autori ne pružaju argumente šta je trenutno loše sa obrazovanjem zdravstvenih radnika i zašto je to tako, savremeni zdravstveni radnici su mnogo više od veštih zanatlija, a medicina i druge zdravstvene nauke mnogo više od manuelnog rada. Zanimljivo je kako resorni odbor DS vidi dugogodišnji boravak ove stranke na vlasti tokom poslednje dve decenije, pa se tako zaključuje „Istina, određenih pomaka u sistemu ipak je bilo, ali su promene uvođene dugo i teško, a pratila ih je spora primena i uhodavanje“. Svakako, bez obrazloženja koji su to pomaci, zašto su promene uvođene dugo i teško i zašto je primena spora.

Veoma su brojne druge ideje u materijalu DS, ali gotovo bez izuzetka ne polaze od analize situacije, nisu formulisane u obliku konkretnih (merljivih, dostižnih) ciljeva, nedostaje elaboracija kako do njih doći i koliko će to koštati. Među domenima koje smo naveli kao nužne, zdravstveni problem DS dotiče se samo tri – zdravstvenih radnika, finansiranja zdravstva i zdravstvenih radnika i u svakom uglavnom na deklarativnom nivou (ovo ne valja, mi bismo to ovako, bez obrazloženja zašto nešto ne valja, zašto bi postavljeni cilj bio bolji, kako do njega doći).

Sve ukupno, od 50 mogućih poena, zdravstvenom programu dali bismo najviše 4.  

Pokret slobodnih građana

PSG se opredelio za interesantan pristup, koji, opet slično kao i Zajedno, modernistički, kao rezultat neke radionice, uključuje pet vodećih problema (pogrešna politika obrazovanja zdravstvenog kadra, neadekvatan broj i struktura zdravstvenih radnika, nepopunjena mesta na medicinskim fakultetima, sistemska korupcija i neprilagođenost novonastalim, posebno postpandemijskim okolnostima) i četiri rešenja (iskorenjivanje sistemske korupcije, poboljšanje materijalnog položaja zdravstvenih radnika, povezivanje sa EU od najranije faze obrazovanja zdravstvenih radnika, prioritizacija preventive). Bilo bi veoma interesantno posmatrati neku hipotetičku koaliciju DS i PSG, gde se prva zalaže isključivo za kurativu, a druga za preventivu, prva za manuelni rad, druga za sticanje iskustva u zemljama EU, prva na svođenje instituta i zavoda za javno zdravlje na predlaganje programa skupštini za reagovanje u epidemijama, druga u proširenje delatnosti istih na preventivne centre, itd.

Interesantno je da PSG privatnu praksu pominje u delu posvećenom sistemskoj korupciji, a najinteresantnije da osnovni preduslov vidi u „postojanju jasne, nedvosmislene i istrajne političke volje“. Ipak, i kad postoji čvrsta volja, potrebno je znati i put kojim se ređe ide, pa zato PSG ne spominje većinu od naših domena. Iako sadrži neke interesantne ideje, kao što su „klizne skale“ za zaposlene, već spomenuta težnja za dominacijom prevencije, uvođenje stipendija za studente, priznavanje obaveznog staža u radni staž itd, svega tri domena (zdravstveni radnici, zdravstveno obrazovanje, zdravstveni prioriteti) i to često na nivou deklarativnog.

Od mogućih 50 poena stoga PSG dobija 6.

Stranka slobode i pravde

Veliko iznenađenje predstavlja činjenica da SSP, kao verovatno najveća opoziciona partija, nema svoj program (barem ne dostupan na svom zvaničnom sajtu), već samo Programsku platformu i deklaraciju Srbija u EU 2030. Kada je u pitanju Platforma, ona je napisana u formi pamfleta – ne pruža nikakvu analizu situacije, već odmah prelazi na ono što SSP „garantuje“. Kada je u pitanju zdravstvo, to je pet ciljeva: pravo na besplatnu primarnu zdravstvenu zaštitu, minimalne plate za lekare od 1000 evra i srazmerne za ostale zdravstvene radnike, jednak pristup svim nivoima zdravstvene zaštite, posebnu zaštitu za trudnice i porodilje i besplatno više pokušaja vantelesne oplodnje.

Za minimalan trud, jer ništa više ovih pet „bullet-points“ ni ne nudi – jedan poen od mogućih 50.

Zajedno

Programska platforma političke organizacije za Zdravstvo pokriva više značajnih segmenata zdravstvene politike. Najveća joj je prednost što se često služi relevantnim podacima/indikatorima kako bi opisala odgovarajući problem, a najveća mana što je pritom veoma štura. Mogli bismo reći da pati od boljke savremenog informatičkog društva – sve što je obimnog sadržaja i što zahteva pažnju, vreme i intelektualno angažovanje, nije popularno. To nije dobro. Dokle god se odnos političkih partija prema građanima gleda prvenstveno kao marketing, kao društvo bićemo u problemu.

Kako god bilo, veći broj domena koje smo odabrali za posmatranje, pokriveni su programskim konceptom – finansiranje zdravstva, zdravstveni radnici, lekovi i medicinska oprema, delimično i nejednakosti, decentralizacija zdravstva. Međutim, autori se gotovo po pravilu zadržavaju na deklarativnom pristupu, bez konkretizacije. Recimo, predlaže se da se plansko ulaganje u medicinsku opremu „u skladu sa uočenim i planiranim potrebama,
usklađenim sa demografskim trendovima i geografskom distribucijom stanovništva, što će osigurati da građanima budu dostupni adekvatna dijagnostika i lečenje, jer trenutno dostupna ne zadovoljava minimalne kriterijume kvantiteta, kvaliteta i bezbednosti“. Ostaje nejasno da li je dosadašnje ulaganje bilo neplansko i mimo uočenih potreba, zašto je to bilo tako, zbog čega je oprema zastarela i ne zadovoljava kvalitetom, šta će se promeniti i kako i koliko će to da košta.

Sve u svemu, od 50 maksimalnih poena, zdravstvenom „programu“ Zajedno dodelili smo 10 poena.

Zeleno-levi front

Već na prvi pogled, zdravstveni program mlade političke organizacije Zeleno-levi front deluje najmodernije i pokriva više naših domena – dostupnost zdravstvene zaštite i nejednakosti, dijagnostiku i lekove, finansiranje, zdravstvene prioritete, a zanimljivo je da jedini ne govori o zdravstvenim radnicima. Segmenti programa predstavljeni su tako da se prvo kratko predstavi problem, tek ponekad uz konkretne argumente, a onda se nudi rešenje. Međutim, i ovaj program boluje od modernističke težnje da se bude kratak i jasan. Ono što svakako nedostaje to je kako od problema doći do rešenja i po koju cenu. Naročita mana programa je da, uprkos značaju, predimenzionira neke probleme i prenaglašava rešenja, pa se tako kao jedan od prioriteta ističe mogućnost zdravstvenog pregleda samo uz ličnu kartu, odnosno ukidanje zdravstvenih knjižica. Bez obzira koliko ovo simpatično zvučalo, radi se samo o jednom mikrosegmentu dodatne birokratizacije (npr. sem minimalnog dodatnog troška ostaje nejasno zašto je ovo veliki problem), koji je dobio pažnju u rangu rane dijagnostike.

Sve u svemu, od mogućih 50 – 10 poena.

Ukupan utisak

Iz pet prezentovanih primera mogu se uočiti dva pristupa zdravstvenih programa i politika: jedan, najčešći, je prvenstveno marketinški, koji kroz nekoliko osnovnih teza treba da privuče potencijalnog glasača nudeći mu poželjna rešenja; drugi, prisutan samo kod DS, je tradicionalniji, sveobuhvatni plan, ali nažalost sastavljen od brojnih nabacanih teza. Ono što nedostaje svim programima to je plan kako od postojeće situacije doći do željene. U ovome se ogleda i neozbiljnost planova, što i dovodi do toga da se, u slučaju osvajanja vlasti, ponaša stihijski i parcijalno, pa ozbiljnije reforme izostaju. Ili, da parafraziramo resorni odbor DS – promene se uvode sporo i teško i prati ih spora primena i uhodavanje. Naravno, o nekoj viziji po koju cenu bi se programi mogli realizovati nema ni govora. Ovde ne mislimo isključivo na potreban budžet. Na primer, pošto se često spominje smanjenje administrativnog osoblja u zdravstvu – koliko bi takva mera ljudi ostavila bez posla? Ako bi se domovi zdravlja pretvorili u poliklinike sa brojnim specijalistima – koliko novih specijalista bi to zahtevalo? Koliko godina je potrebno da se oni iškoluju? Ukoliko bi se značajno povećale plate zdravstvenih radnika, koji deo budžeta bi zbog toga trpeo? Vojska? Policija? Kultura? Obrazovanje?

Postoji nekoliko zajedničkih odrednica većine programa, a to je delimična, postepena ili potpuna integracija privatne prakse u zdravstveni sistem, poboljšanje materijalnog položaja zdravstvenih radnika, značajnija uloga primarne zdravstvene zaštite. Najveće razlike uočavaju se u programu DS – prvenstveno kroz već pomenuto težište na kurativi, potpuno besmislenu viziju uloge javnozdravstvenih ustanova, te niza jedinstvenih rešenja, kao što je ukidanje nadzornih odbora, preispitivanje ustavnosti izdavanja licenci zdravstvenih radnika,vodeća uloga parlamenta (deluje kao da je neki poslanik pisao program) u svakom segmentu zdravstvene politike (do recimo imenovanja članova pojedinih stručnih komisija), itd.

Takođe je svima zajedničko odsustvo brige o posebno osetljivim grupama, što je možda i najviše poražavajući zaključak ove analize. Jedini izuzetak čini predlog SSP vezan za trudnice, porodilje i parove na veštačkoj oplodnji. Takođe, osim Zajedno, nigde se ne spominje decentralizacija i građanska participacija.

Opšti utisak je da su programi, iako često u modernoj formi i uz moderne termine, ipak veoma idejno zastareli, parolaški i demagoški, puni opštih mesta. Ipak, ne zaboravimo da pet političkih organizacija iimaju kakve-takve programe. Ekološki ustanak, Pokret za preokret i četiri manjinske partije i pokreta nemaju nikakve programe za zdravstvo, što znači da su zaslužili ocenu – nula.

Ogradimo se, ipak, da je ova analiza uključivala isključivo zdravstvene programe ili delove opštih programa, programskih načela i srodnih dokumenata posvećenih zdravstvu, bez uzimanja u obzir drugih delova dokumenata ili drugih dokumenata, čije odrednice mogu imati reperkusije i na zdravstvo (recimo delovi programa o ljudskim i manjinskim pravima i slobodama, decentralizaciji…) No, svakako je bilo za očekivati da autori programa poznaju opšta programska načela svoje partije ili pokreta (recimo – decentralizaciju, osetljive grupe, itd.) Većina programa uopšte se ne bavi zdravljem, već zdravstvenom vlašću – ministarstvom, rukovodstvom Fonda, zdravstvenih ustanova, te legislativom. Sem u jednom ili dva slučaja, gotovo da nismo ni čuli za zdravlje, brigu o zdravlju, promociju zdravlja. Postoji, naravno, i mogućnost da nekakav zdravstveni program i postoji zaključan u fioci ili negde na zvaničnom sajtu, gde ga, uprkos najboljoj volji i utrošenom vremenu, nismo uspeli pronaći.

Jedan od mogućih razloga za niske ocene svih zdravstvenih programa može ležati u činjenici da i nakon gotovo tri i po decenije višestranačkog života u Srbiji, stranački programi se i dalje ne shvataju ozbiljno, možda nekad samo kao formalnost, a često ni to (šest stranaka i pokreta). Dalje, moguće je da izostaju kadrovski potencijali za izradu programa uopšte, a posebno zdravstvenih programa. To je i zabrinjavajuće, jer je za očekivati da će se iz takvog stranačkog kadra regrutovati budući donosioci odluka, poslanici, zaposleni u ministarstvu, članovi upravnih odbora zdravstvenih ustanova, itd. Da ne budemo suviše kritični, i zdravstveni programi, posebno oni koji predstavljaju samo jedno poglavlje u okviru opšteg programa ili programske platforme, svakako da su morali da se prilagode formi diktiranoj od stranačkog rukovodstva i moguće je da nisu dali dovoljno prostora i slobode zdravstvenim stručnjacima. Nažalost, jedan od mogućih odgovora mogao bi biti i potcenjivanje građana i njihove potrebe/mogućnosti da ozbiljnije promišljaju stranačke programe. Prema neoliberalnom konceptu, građani se posmatraju kao klijenti, kojima treba prodati proizvod (program, ideju) i koji građani-klijenti onda plaćaju svojim glasom. Dakle, sve je u marketingu, ambalaži, a ne u suštini. Postaje nebitno zamarati se time kako će se neka ideja ostvariti u praksi jer: a) verovatno nikad ili skoro nećemo doći na vlast, pa to nije ni bitno; b) ako se kojim slučajem i desi da dođemo na vlast, zdravstvom će se baviti neki drugi koalicioni partner (setimo se iskustva sa Nadom Kostić u prelaznoj i Obrenom Joksimovićem i Tomicom Milosavljevićem u Đinđićevoj vladi); c) ako baš nas zapadne resor zdravstva, tad ćemo razmišljati o realizaciji našeg programa tada; d) u najgorem slučaju angažovaćemo nekoga ko je voljan i misli da može, a uz to još želi to i da finansira (Svetska banka, Međunarodni monetarni fond…). I tako stižemo opet na početak.

Ono što bi opozicione stranke morale da rade, to je razvijanje unutarstranačkih kapaciteta za izradu programskih načela i programa, ovladavanje metodologijom i sveobuhvatnim pristupom, kao i procesom interne i eksterne recenzije/evaluacije. Pored toga, bilo bi neophodno pokrenuti kulturu dijaloga sa građanima, stručnjacima, stručnim udruženjima. Naravno da se radi o zahtevnom procese, jer u Srbiji odavno ne postoji kultura razgovora, saradnje, uvažavanja, slušanja i argumentovane rasprave. Ali, jednom se mora početi. Tako nešto bilo bi mnogo svrsishodnije i delotvornije od famozne kampanje „od vrata do vrata“, koju već godinama uspešno ili ne sprovode prodavci šerpi i lonaca i promoteri života posle smrti, što jeste nešto što se nauči na brzom kursu političkog delovanja zasnovanog na spomenutim tržišnim principima ubeđivanja, ali to nije nešto na čemu će se izgraditi politički zrelo društvo.

PREDRAG ĐURIĆ

EPIDEMOLOG, DOKTOR MEDICINSKIH NAUKA IZ OBLASTI JAVNOG ZDRAVLJA. BIO JE NASTAVNIK I ŠEF KATEDRE ZA EPIDEMLOGIJU NA MEDICINSKOM FAKULTETU U NOVOM SADU, PREDAVAČ NA INSTITUTU ZA GLOBALNO ZDRAVLJE I RAZVOJ KRALJICE MARGARETE U EDINBURGU, I GOSTUJUĆI PROFESOR NA NEKOLIKO UNIVERZITETA. RADIO JE I KAO KONSULTANT PROGRAMA ZA RAZVOJ UN-A, UNAIDS-A, GLOBALNOG FONDA ZA BORBU PROTIV HIV-A, TUBERKULOZE I MALARIJE. TRENUTNO RADI KAO NEZAVISNI MEĐUNARODNI KONSULTANT ZA JAVNO ZDRAVLJE.