Rascep na nemačkoj levici



Sara Vagenkneht, nemačka političarka koja izaziva najveće političke podele, upravo je napustila  levičarsku partiju Die Linke, kako bi osnovala svoju partiju. Ono što odlikuje i izdvaja njenu novu stranku je značajna aura „antiestablišmentskog stava“ — ali iza takve retorike, zapravo, stoji poziv ka povratku na stari klasni kompromis



Do samouništenja Die Linke, jedine socijalističke partije u nemačkom parlamentu, konačno je došlo i to posle nekoliko godina agonije, u kojima su mučni unutrašnji sukobi postali sveprisutni u javnosti. Ovog ponedeljka (23. oktobra), Sara Vagenkneht — autorka popularnih knjiga o politici i ekonomiji, jedna od najpopularnijih (i najkontroverznijih) nemačkih političarki i bivša predstavnica Die Linke u nemačkom parlamentu — objavila je da ona i još devet poslanika napuštaju stranku i osnivaju neprofitnu organizaciju pod nazivom „Savez Sara Vagenkneht — za razum i pravdu“, ili skraćeno na nemačkom BSV. Ovaj potez je samo prvi korak ka planiranom osnivanju nove stranke, što treba da se desi pre izbora za Evropski parlament, koji treba da se održe u junu naredne godine, kako bi nova stranka mogla da izađe na te izbore.

Vagenknehtova i ostalih devet poslanika ponudili su da ostanu u poslaničkoj grupi Die Linkea do osnivanja njihove nove stranke. Ovakva ponuda je posledica konkretnog političkog problema.  U koliko Die Linke izgubi tih deset poslanika onda neće imati dovoljno poslanika da konstituiše formalnu grupu u Bundestagu, dok će, istovremeno, poslaničke privilegije svih članova stranke biti umanjene. Ostaje da se vidi da li će Die Linke prihvatiti njihovu ponudu. U svakom slučaju, dug i komplikovan raskid između Die Linkea i njenog najpopularnijeg člana sada je gotova stvar.

Odlazak Vagenknehtove je predupredio da se ostvari zahtev za njeno proterivanje iz stranke, koji je podnelo desetine funkcionera srednjeg nivoa pre nekoliko nedelja. Oni su je optužili da krši partijsku disciplinu i da sabotira budućnost Die Linke, zato što u javnosti napada zvanične političke stavove i pozicije partije. Za neke je ovaj razlaz između Die Linkea i Vagenknehtove odavno zakasneli potez, koji je ona još ranije trebala da preduzme, pa samim tim predstavlja i uzbudljivu priliku za nju. Za druge ovaj raskid predstavlja neodgovorno ponašanje kojim se samo slabi levica u kritičnom trenutku, i predstavlja tek nešto malo više od „egocentričnog ispada“ Vogenknehtove. Bez obzira na tačnost ovih stavova, šteta koju je Vagenknehtova nanela svojoj bivšoj stranci imaće mali uticaj na održivost njenog novog projekta. Uspeh nove partije će se svesti na to da li ona može da pretvori svoju ogromnu bazu obožavalaca u aktivne glasače – za šta svakako postoji potencijal, ako su početni podaci iz anketa dobar pokazatelj.

Za sada, javna prezentacija buduće stranke predstavlja samo štura veb stranica, jer je stranka još uvek bez pravog imena, a kamoli poslaničkih kandidata ili stranačkog aparata. Ali, u situaciji kada centristička koalicija između socijaldemokrata (SPD), zelenih i slobodnih demokrata (FDP) pada na ispod 40 odsto glasova,  krajnje desničarska Alternativa za Nemačku (AfD) dostiže rekordnu popularnost, a jedina leva opozicija u parlamentu se klati između 4 i 5 procenata popularnosti, pojava nove, nacionalno održive stranke, može uzdrmati politički pejzaž. Kako će izgledati novi raspored podrške između stranaka u javnosti, međutim, još uvek je teško predvideti.

Bankarski menadžeri sveta, ujedinite se!

Savez koji se izašao pred medije u ponedeljak ujutru sastojao se manje-više od poznatih lica, jer su većinu činili Vagenknehtovini najbliži saveznici u Die Linkeu, dok je jedno iznenađenje predstavljala pojava Ralfa Suikata. Suikat je internet preduzetnik koji je zaradio bogatstvo prodajom softvera advokatskim kancelarijama 2000-ih. Od kako je postao milioner, on je proveo veliki deo svog vremena finansirajući kampanje za podršku usvajanja progresivnog poreskog sistema, a kao jednu od svojih najvećih inspiracija navodi pokojnog pisca Stivena R. Kovija, autora knjige Sedam navika uspešnih ljudi.

To što se Suikat našao u društvu Vagenknehtinih istaknutih saveznika, koji su svi deo onoga što se sada naziva „levo-konzervativno” krilo Die Linkea, govori mnogo o političkoj triangulaciji koju ona pokušava da izvede. To jest, ona želi da stvori difuzni savez između tri društvene klase: dobro pozicioniranog dela nemačke radničke klase koji imaju dobre i sigurne poslove, dela srednje klase čiji se položaj pogoršava zadnjih godina i onih pojedinaca koji predstavljaju ono što su kineski komunisti nazivali „progresivnom nacionalnom buržoazijom“.

Umesto da napravi fuziju levice i desnice, nešto poput Kuerfronta (Querfront)1Kuerfront je termin koji je nastao za vreme Vajmarske Republike i odnosi se na ideološku kombinaciju krajnje levih i krajnje desnih ideja i pozicija (primedba prevodioca)., BSV izgleda da želi da stvori nešto što će okupiti širi narodni front pred izbore. Vagenknehtova i njeni saveznici su se oštro ogradili od AfD-a i naglasili su da uspon te partije predstavlja ogromnu pretnju, dok su okrivili sadašnju nemačku vladu i sopstvenu bivšu partiju, optužujući ih da otuđuju njihovu tradicionalnu bazu levih glasača. Umesto da se usmeri na teme koje je u prošlosti stavljala u fokus – povećanja kontrole nad imigracijom ili na potencijalne neželjene efekte vakcine protiv COVID-a – Vagenknehtova je na konferencija za štampu u ponedeljak izašla sa poznatim socijaldemokratskim temama kao što su: „socijalna pravda“, „mir“, „sloboda“ i „ekonomski razum“.

Vagenknehtova i njene pristalice naglašavaju da će strogo kontrolisati proces izgradnje partije, tako što će prvo oformiti vrh partije, pa potom krenuti dalje ka stvaranju široke baze članova. Poučeni iskustvom sa Aufstehenom, „društvenim pokretom“ koji je pre 2018. godine osnovala Vagenknehtova, i greškama koje su tada učinjene, jer je pokret propao nakon samo nekoliko nedelja od osnivanja, nova je grupa izgleda spremna da partiju uspostavi metodično i samo sa unapred odabranim kadrovima. U ovom trenutku, još uvek, ne postoji način da se bilo ko sa strane pridruži pokretu.

Upravo zato, veoma začuđuje koliko su slabi odnosi s javnošću nove stranke. Veb stranica je prepuna generičkih fotografija, dok video-snimak kojim se objavljuje formiranje nove stranke kombinuje generičke snimke sa snimcima Vagenknehtove u parlamentu, uključujući pomalo čudan krupni plan njenih stopala obučenih u crne kožne štikle. Estetika mnogo više liči na otvaranje regionalne filijale banke negde u predgrađu Nemačke, nego na pokretanje političkog pokreta protiv establišmenta. Nestalo je bilo kakvog govora o socijalizmu, kapitalizmu ili bilo čemu drugom što bi moglo uplašiti glasače političkog centra, a umesto toga predstavljena je odmerena retorika pravičnosti, razumnosti i socijalne pravde. Možda je estetika regionalne filijale banke ispravan vid vizuelne komunikacije za novu ciljnu publiku Vagenknehtove. Ali, kada se uzme u obzir da je ona, verovatno, provela mesece pripremajući lansiranje nove partije, stvarno zbunjuje koliko je loš izgled veb sajta i njegovog sadržaj.

Umerena pretnja

Najznačajnija stvar u vezi sa novim Vagenknehtinim projektom je činjenica da, barem u bliskoj budućnosti, on predstavlja kredibilniju pretnju političkom establišmentu nego što to čini Die Linke, uprkos tome što se Die Linke nalazi na pozicijama koje su u svakom pogledu značajno više levo od pozicija nove partije.

Vagenknehtova je, mora se reći, politička enigma. Nijedan nemački političar danas ne izaziva toliko uzbuđenja niti toliku polarizaciju mišljenja. Svaka knjiga koju ona napiše postaje bestseler, dok su njeni plaćeni nastupi uvek rasprodati. Zbog svog statusa političkog džokera i svoje ogromne popularnosti u javnosti, ona je u stanju da se takmiči sa političkim elitama na njihovom terenu i po njihovim pravilima, bilo kao gost tok šou emisije ili kada kao heterodoksna ekonomistkinja napada ekonomsku i socijalnu politiku vlade. Njeni antimonopolistički stavovi i javni apeli da se zaštiti nemačka domaća proizvodnja su revolucionarni. Ti stavovi predstavljaju pravi izazov za etablirane političare i kod mnogih njenih političkih protivnika izazivaju paniku i isto onoliko žestoke napade, kao one koji su bili usmereni na Die Linke u njegovim početnim godinama.

Die Linke, sa druge strane, nastavlja da se pridržava oštrog anti-kapitalističkog programa na papiru, ali je ublažio svoju retoriku u mnogim oblastima i čini se da više ne izaziva isti gnev establišmenta kao nekada. Sve lošiji uspesi ove partije na izborima čine ga objektivno manjom pretnjom. Sa druge strane, učešće Die Linkea u brojnim vladama federalnih država Nemačke pokazalo je da ta partija spremna da čini velike programske ustupke kako bi ušla u vladajuću koaliciju. Vagenknehtova, kao eminentna političarka koja je delovala na nacionalnom nivou, nikada nije ulazila u lokalnu politiku, pa nije morala da se suoči sa izazovom i pretnjom stvaranja koalicije na lokalu.

U ovom trenutku, Die Linke predstavlja,  u velikoj meri, marginalizovanu partiju koja više od decenije nije uspela da ostvari sopstvena izborna očekivanja. Njena, sve manja, baza glasača se  pomera u velike gradove, gde se Die Linke takmiči sa ostatkom levog centra u privlačenju progresivnih  glasača, što je dovelo do izrazito pomešanih izbornih rezultata. Činjenica da Die Linke nastavlja da učestvuje u nekoliko umerenih vlada federalnih država Nemačke, u vreme kada široki delovi stanovništva, uključujući i veliki deo tradicionalne baze glasača velikih stranaka, izražava velike sumnje u odnosu na politički establišment, dovešće do toga da će Vagenknehtina partija privući veliki broj onih glasača koji glasaju iz protesta protiv etabliranih partija.

Vagenknehtin projekat je u dobroj poziciji da može da opere ruke od toga da je deo establišmenta, tako što će odbaciti veći deo socijalističke retorike Die Linkea, dok će nastaviti da se pozicionira kao fundamentalna opozicija političkom mejnstrimu. Ona čini ustupke desnici u nadi da će privući glasače AfD-a, gde se može navesti primer pozivanje na uvođenje „gornje granice” imigracije, zato što ona očigledno i ne cilja na već postojeći levičarski milje u Nemačkoj kao na svoju primarnu podršku. Neki od njenih stavova mogu biti svetogrđe za većinu socijalista, ali, nikako nisu izvan okvira mejnstrim politike i daleko su od toga da predstavljaju „nacionalsocijalizam“, za šta je optužuju neki od njenih najvatrenijih kritičara.

Društveni kapital koji može da dovede do uspeha

Pod pretpostavkom da su Vagenknehtova i njen tim u stanju da izbegne organizacione greške koje su napravili 2018. godine, i da su u stanju da izgrade funkcionalnu stranačku strukturu do početka sledeće godine, onda oni imaju dobre šanse da pošalju nekoliko predstavnika u Evropski parlament na izborima 2024. godine i ostvare snažan uspeh na tri izbora na nivou federalnih država u istočnoj Nemačkoj naredne godine. Ako se tu pokažu uspešni, onda će krenuti ka federalnim izborima 2025. godine sa vetrom u leđima i verovatno će, ili zameniti Die Linke i umesto njih ući u parlament, ili će formirati sedmu po veličini parlamentarnu grupu, negde između njih i SPD-a.

Vagenknehtina partija neće biti socijalistička partija, ali ne bi bilo fer ni da je nazovemo desnicom. Ona će imati slične stavove kao Die Linke po mnogim pitanjima, iako će ti stavovi biti prezentovani putem drugačije retorike. Programski, verovatno će ličiti na Danske socijaldemokrate ili Socijalističku partiju u Holandiji, koje su poslednjih godina usvojile čvršće stavove po pitanjima imigracije i kulture. Pošto će se fokusirati uglavnom na neglasače i protestne glasače u ruralnim i prigradskim područjima, gde je podrška Die Linkea odavno erodirala, Vagenknehtina partija neće nužno biti neposredni izborni konkurent Die Linkeu.

Ali, čak i ako Vagenknehtova i njeni saradnici nisu zainteresovani za direktan sukob sa svojom bivšom strankom, oni neće moći da izbegnu problem regrutovanja članova na terenu (ljudi koji organizuju sastanke ogranaka, kače izborne postere i dele flajere) iz redova članova Die Linkea. Osim ako BSV bude u stanju da regrutuje stotine, ako ne i hiljade, disciplinovanih političkih aktivista koji do sada nisu bili deo nijedne partije, i to u vrlo kratkom periodu, najočigledniji kandidati biće sadašnji ili bivši članovi Die Linkea, i drugi ljudi sa organizacionim iskustvom. Oni će sa sobom doneti stavove koji bi se pre ili kasnije mogli sukobiti sa Vagenknehtinim zaokretom ka malim i srednjim preduzećima, i obezbediće da, u kulturnom smislu, obični aktivni članovi partije liče na tradicionalnu levicu mnogo više nego što to sugeriše estetika „regionalne banke“. To bi, takođe, moglo značiti da će ova partija postati, sve više, atraktivna alternativa za članove i glasače Die Linke, kako vreme odmiče.

Ništa od toga neće biti bitno u bliskoj budućnosti, ali, ukazuje na dublje tenzije u srcu novog političkog projekta. Za sada, pitanja kao što su ekonomske posledice sankcija protiv Rusije (prvenstveno rastuće cene energije), novootkrivena spremnost nemačke vlade da pošalje oružje u zone sukoba i otuđenje zbog percipirane neobuzdane dominacije političke korektnosti predstavljaju značajne tačke konvergencije ka stvaranju saveza između industrijskih radnika i nemačkih „skrivenih šampiona“, što je popularan naziv za srednja preduzeća u Nemačkoj. Ali, klasni sukobi na radnim mestima ne mogu magično da nestanu, samo zato što im se smanjio intezitet. Mala i srednja preduzeća često se odlikuju nižim platama i manje sigurnim zaposlenjem, jer ih je teže sindikalno udružiti i zato što su podložnija nepredvidljivim ekonomskim tokovima. Stranka koja se „zalaže za radni narod u ovoj zemlji“, kako je Vagenknehtin saborac Kristijan Leje rekao u ponedeljak, moraće da se suoči sa tim problemom pre ili kasnije — a najkasnije onda kada bude bila u poziciji da formira neku buduću vladu.

Dok Sara Vagenkneht završava svoj dugi put od marksističko-lenjinističkog filozofa do heterodoksne-ordoliberalne2Ordoliberalizam predstavlja nemačku varijantu ekonomskog liberalizma koji naglašava ulogu vlade u ostvarenju punog potencijala slobodnog tržišta, ali odbacuje potrebu za državom blagostanja (primedba prevodioca). ekonomistkinje, koji je započela pre više od jedne decenije, njena bivša partija nastavlja da se pridržava vizije demokratskog socijalizma u kojem većina građana poseduje i kontroliše sredstva za proizvodnju u društvo. Teoretski, u Nemačkoj ima dovoljno prostora za socijalističku partiju, gde je skoro jedna petina radno aktivnog stanovništva zarobljena u sektoru niskih plata, a industrijski sporovi su u porastu. Ali, u zadnjih nekoliko godina, Die Linke je sve manje i manje uspevao da pomiri svoj antikapitalistički program, sa pragmatizmom u situacijama u kojima je bio na vlasti. Poslednjih nekoliko godina Die Linke je prestao da bude pokretačka snaga u društvenim sukobima, kao što je i prestao da ispunjava svoju ulogu fundamentalne opozicije, kao što je to bio slučaj nekada. Vagenknehtova, dugo frustrirana ovakvom stagnacijom, izgleda da je potpuno odustala od socijalizma i sada je se njen fokus pomerio na to da učini tržišnu ekonomiju malo „socijalnijom“. Ako ništa drugo, barem je iskrena u svojim namerama.

Tekst je izvorno objavljen u časopisu Jacobin.

Prevod: Velizar Mirčov

LOREN BALHORN

UREDNIK JACOBIN MAGAZINA ZA GERMANOFONO PODRUČJE. 

 

Tekstovi koji vam pomažu da bolje razumete sv(ij)et oko sebe.

Dva puta mesečno newsletter izabranih tekstova u vašem inboxu.