Zašto ne smemo da navijamo u izraelsko-palestinskom sukobu
Ako nam je svima jasno da odabrani način rešavanja izraelsko-palestinskog problema, sa obe strane, ne doprinosi rešenju, već samo donosi novu tragičnu epizodu u već pretragičnoj izraelsko-palestinskoj istoriji, zašto se onda svrstavamo ili čak pokazujemo razumevanje bilo za jednu, bilo za drugu stranu? Istinsku razliku načinilo bi samo u potpunosti drugačije postupanje obe strane, umesto očekivanog kontranasilja, zapravo kompletna promena paradigme za šta je potrebno uložiti mnogo napora
Pitanje koje ovih dana izbija u prvi plan ― koga više podržavamo, Palestince ili Izraelce ― u osnovi je pogrešno postavljeno. Nikada nije smelo da bude pitanje koji etnicitet ima veće pravo na slobodu i miran život, već kakve akcije jedna i druga strana preduzimaju i na koji način se bore za svoje ciljeve poslednjih 75 godina. Nijedni ni drugi nemaju pravo na ponašanja i postupke koji su zločinački ― a obe strane ih čine. Nema i ne sme biti opravdanja za ubijanja i mučenja civila ― nema te nacionalne ili oslobodilačke ideje koja može opravdati bestijalnosti i dehumanizaciju drugog ljudskog bića. Ako se ne složimo oko toga, samo dajemo opravdanje za novi krug pakla.
Kao što se to pokazalo sa ratom u Ukrajini, tako je i izraelsko-palestinski sukob najteži test za principe. Deklarativni i humanistički principi pred nama se tope i nestaju, i ustupaju mesto “višem” cilju, tom večitom paravanu kroz istoriju za sva skretanja od čovečnosti. U istoriji, bogatoj ratovima, nema mnogo nepravednih ciljeva, bar po shvatanjima njihovih protagonista. Dosta sumnjiv argument, posebno kada treba da opravda ubijanja i razaranja. Neki pokušavaju da trenutnu eskalaciju objasne istorijom izraelsko-palestinskih odnosa. Čemu služi istorija u ovom slučaju? Isključivo manipulaciji kako bi se prikrili sopstveni postupci i opravdali maksimalistički ciljevi obe strane. Ukoliko je cela izraelsko-palestinska istorija predstavljena kao serija naizmeničnih ubijanja i proterivanja, utoliko je lakše sadašnju epizodu proglasiti neminovnom. Iz tako postavljenih stvari, nemoguće je videti izlaz.
No, krenimo redom. Svako opravdavanje palestinskih postupaka kreće od teze da je Izrael okupator i da tu ne može biti spora ko je prvi počeo (kao da je to posle svega važno). Ako je početna premisa negacija Izraelu prava na postojanje, teško da ćemo igde stići. Izrael je dobio pravo na teritoriju UN rezolucijom 181, 1947. godine, u jednom teškom vremenu posle preživljenog Holokausta. Možda je način formiranja Izraela bez presedana, ali bez presedana je i sudbina jevrejskog naroda u Evropi 20. veka, i svako intelektualno poštenje ne može da zaobiđe tu činjenicu. Prostor na kome se osniva Izrael, i na kome nastaju i okolne arapske države, dugo je bio pod imperijama, bez jasnih nacionalno-političkih granica. To najbolje potvrđuju, i za one bez istorijskog znanja, granice povučene lenjirom. Problem, dakle, nastaje ne samim stvaranjem Izraela, već sa načinom na koji je Izrael od tog trenutka postupao sa Palestincima. Drugu stranu problema čini arapsko neprihvatanje izraelskog prava na postojanje i brojni ratovi za uništenje Izraela koji su vođeni u narednim decenijama. Važno je razgraničiti ove stvari da bismo mogli da nastavimo dalje ― Izrael ima pravo na postojanje, ali nema pravo da sprovodi aparthejd nad Palestincima, niti da im onemogućava ostvarivanje prava na sopstvenu državu sve ovo vreme.
S druge strane, Palestinci nisu imali svoju državu pre nastanka Izraela, ali im je ponuđena 1947, kad i Izraelu. Stoga, ne možemo reći da im je Izrael oduzeo pravo na nacionalno definisanje samim svojim nastankom, već su pre to učinile druge arapske zemlje, ali i neke nove imperije, čije kasnije ohrabrivanje i usmeravanje izraelskog ponašanja prema Palestinicma, uključujući i masovna etnička čišćenja, ne sme da ostane neprepoznato. Izrael je ne samo preuzeo već je u značajnoj meri i unapredio kolonijalističku logiku postupanja prema Drugom, u ovom slučaju prema Palestinicma, tretirajući ih rasistički, sa izrazitom argonacijom i prezrenjem prema njihovim pravima. Živeći u takvim uslovima, Palestinci za sve ovo vreme, nisu izgubili pravo na borbu za nacionalno oslobođenje i sopstvenu državu u kojoj bi bili slobodni.
No, zalažući se principijelno za palestinsku slobodu, nikako ne treba zaobići da pokret za oslobođenje Palestine nije jednoobrazan i jednoznačan sve vreme poslednjih 75 godina, niti sve što je stajalo, i što stoji ispod zastave oslobođenja Palestine možemo da prihvatimo. Nikako se ne može zaboraviti i prenebregnuti da je palestinska političko-vojna elita (i uopšte arapska, koja je zastupala palestinske interese) u najčešćem bila podjednako isključiva kao i cionistički pokret, i da je borba protiv samog postojanja Izraela, dobar deo jednačine koja čini teškim celokupan izraelsko-palestinski slučaj. Treba reći i da su obe strane, zastupajući svoje lokalne ciljeve, bile i deo širih globalnih nadmetanja u regionu između SAD i SSSR-a, i da se to nastavilo do današnjeg dana, sa nešto izmenjenim akterima. Ono što se nije promenilo jeste strateška uloga placdarma i zaštitnika američkih interesa na Bliskom istoku koja je namenja Izraelu, što je ujedno teg oko vrata ovoj državi. No, to je tema za zaseban tekst. Za sada se treba samo brzo podsetiti da je jugoslovenski predsednik Tito, inače veliki prijatelj arapskog sveta, prepoznao obe strane problema, i da je zahtevao i od Palestinaca da se iz Povelje Palestinskog oslobodilačkog pokreta izbaci formulacija 0 bacanju Izraela u more, upozoravajući da se bez uvažavanja činjenice postojanja Izraela ne može doći do rešenja problema.
Nemogućnost da se prihvati Drugi, karakteriše postupanja obe strane, a važnu razliku čini jedino snaga i značaj političkih saveznika koji stoji iza dve isključive logike (u sklopu uloga koje su im namenjene u globalnoj igranci). Palestinska strana je mahom imala slabije saveznike, što je poziciju palestinskog naroda učinilo dodatno tragičnom. No, slabi saveznici palestinsku političku i vojnu borbu čine istovremeno rudimentarnijom u postupanjima i ograničenijom u domenu razmera terora. Odnosno, ne treba imati ni najmanju sumnju da se radikalni politički predstavnici palestinskog naroda ne bi ponašali ništa bolje prema Jevrejima, da su u poziciji moći koju ima Izrael prema njima. To ogoljava da se problem ne može rešiti istim metodama sa različitim predznacima, i pretezanjem na jednu ili drugu stranu, već da jedino rešenje leži u razumevanju granica između prihvatljivog i neprihvatljivog, a ne njihovo zamagljivanje, što je slučaj sa deklarativnom podrškom svim oblicima borbe bilo palestinskog bilo izraelskog naroda.
Prevedeno na jezik savremenog trenutka, moguće je biti za palestinsku državu i mimo svrstavanja na stranu zločinačkog Hamasa, radikalne islamističke organizacije, kojoj neki daju legitimitet u trenutnoj borbi samo zato što se okitio “oslobodilačkim” oreolom. Hamasu je borba za slobodnu Palestinu paravan za zločinačku logiku terora koja im je jedino bliska. To su u osnovi antioslobodilački pokreti, njihova logika je porobljivačka, a slobodarska ideologija je kulisa iza koje se kriju. Da je kojim slučajem Palestina slobodna i demokratska i sekularna, ne treba sumnjati da bi se borili na isti način za razaranje te iste Palestine, kako bi je porobili i sebi i svojoj ideologiji potčinili. Ipak, neko će reći da su Palestinci u podređenom položaju, i da moraju da se bore, ma kako da mogu. Tu zapravo treba podvući dva puta da granice “ma kako da mogu” borbe moraju da postoje. Cilj ne opravdava svako upotrebljeno sredstvo da se do njega dođe. Postoje pobede koje se ne mogu zvati pobedama, ako su obeščovečene.
S druge strane, svako stajanje na stranu Izraela, mora da napravi razliku između legitimiteta empatije prema izraelskim žrtvama (u poslednjem napadu, na primer) i neprihvatljivosti izraelske državne politike prema Palestincima. Ukratko, moguće je saosećati se sa izraelskim žrtvama i biti protiv izraelske politike prema Gazi trenutno. Jer ako navijamo za Izrael, za šta tačno navijamo? Za starozavetni i starovremenski princip taliona, oko za oko? Takvom logikom, svet će brzo oslepeti, upozorio je davno Gandi. Način na koji su Netanjahu i ostali izraelski zvaničnici zagrmeli gnevom osvete i tako najavili novi ciklus prolivanja krvi i patnji, neprihvatljiv je per se. Izjave da se radi o poluživotinjama, nikada posle nacističke retorike nisu smele da se dozvole u javnom prostoru, posebno ne od predstavnika naroda koji je zbog iste logike silno propatio. Nekako su zgodno u tim prvim satima i danima zaboravili da spomenu da su napadnuti od ljudi kojima su oduzeli sva prava, pa i pravo na sam život. Licemerstvo sa kojim se ti fakti mogu zanemariti, dovoljno je poznato da bi se dalje elaboriralo. Međutim, da li je iko pomislio da će osveta Izraela označiti kraj sukobima i proganjanjima na tom krvlju natopljenom prostoru? Mislim da tako naivne osobe nema. I, ako nam je svima jasno da odabrani način rešavanja izraelsko-palestinskog problema, sa obe strane, ne doprinosi rešenju, već samo donosi novu tragičnu epizodu u već pretragičnoj izraelsko-palestinskoj istoriji, zašto se onda svrstavamo ili čak pokazujemo razumevanje bilo za jednu, bilo za drugu stranu? Istinsku razliku načinilo bi samo u potpunosti drugačije postupanje obe strane, umesto očekivanog kontranasilja, zapravo kompletna promena paradigme za šta je potrebno uložiti mnogo napora.
No, da bi do toga došlo, potrebno je da se reši, kao što je već rečeno, i deo problema koji se nalazi van teritorije Izraela i Gaze. Zašto se palestinsko pitanje ne rešava, i čemu služi, deo je onog drugog gorepomenutog teksta, koji bi kontekstualizovao ovo pitanje u okviru tokova međunarodne politike od Hladnog rata do danas. Krizni regioni ne postoje slučajno, već se vrlo smišljeno i vešto održavaju, dok obični ljudi stradaju. Zbog toga ne smemo da nasedamo na igru velikih i njihovih imperijalnih interesa. Dok igramo uloge u postojećem poretku stvari, ništa neće moći da se promeni. Moralne ucene u koje se guramo svi mi koji ne donosimo odluke na terenu već promišljamo drugačije stvarnosti, stalna su karakteristika polarizovanog sveta. Ratna propaganda postoji da bi porobila male i slobodne prostore u kojima se govori da košmari koji nam se nude nisu stvarnosti na koje želimo da pristanemo. Zato se još glasnije treba boriti za iskristalizovanije, kontekstualizovanije i principijelnije razumevanje stvarnosti, i za promenu pravila igre. Dok dozvoljavamo da budemo navijači jedne ili druge strane, jedne ili druge nečovečnosti, ostajemo zarobljenici sistema koji će i nas samleti, samo čekamo da dođemo na red.
ISTORIČARKA. UŽA SPECIJALNOST SU JOJ SVETSKA ISTORIJA 20. VEKA, HLADNI RAT, GLOBALNI ODNOSI MEĐU VELIKIM SILAMA, SPOLJNA POLITIKA JUGOSLAVIJE. BAVI SE ANALIZAMA SAVREMENIH MEĐUNARODNIH ODNOSA.
