Moramo li da odaberemo stranu u sukobu Izraela i Palestine? Ukratko, moramo.

Svako društvo ima svoj „režim istine“ objašnjava Fuko, pa tako i ovo globalno koje se formira već skoro dva veka. Ali ti režimi istine – dogovoreni obrasci za distribuciju i alokaciju moći u društvu, narodski rečeno ko se za šta pita i šta su vrednosti kojima se vodimo – su u stalnom kretanju, menjanju se i redefinišu i postoje na različitim ravnima. Naše globalno društvo se upravo nalazi u takvom trenutku, ili tačnije procesu preraspodele tokova i oblika moći na geopolitičkom planu, koji vodi ka uspostavljanju nekakve nove multipolarnosti na uštrb dominantne imperije.

Ovo je vreme, prosto rečeno, velikih lomova i sukoba i u kojima će većina ljudi zauzeti stranu, što i vidimo od početka rata u Ukrajini, pre svega zahvaljujući vox populi machina to jest društvenim mrežama, medijiskim nastupima i kafanskim razgovorima. Ali u svetlu napada koji je Hamas izvršio na Izrael i odgovora izraelske države koji je u toku dok ovo pišemo, ta potreba se odvrće na bar jedan stepen više. Čak i ljudi koji inače nemaju preterano određeno već više neko intuitivno mišljenje koga tu vole i ko im je simpatičan iz ovih ili onih razloga, reaguju na užasavajuće scene rata i ratnih zločina koje paraju Telegram kanale i Tviter fidove, ekstremizujući se i zauzimajući stranu, dok oni koji su već imali mišljenje doidatno učvršćuju svoje rovovske navijačke pozicije.

Šta onda da radi pošten čovek kome je srce na levoj strani u situaciji kada svima u tom ratu tragovi smrde nečovještvom? Da li su zločini Hamasa opravdani aparthejdom Izraela, fašističkim metodama njegovih „organa reda“ i surovom getoizacijom miliona urođenika? Kako biti blagonaklon prema Hamasu, organizaciji koja je nesumnjivo okorelo islamistička i čija čitava strategija je izgrađena na leđima i otkinutim udovima civilnih žrtava, jednako palestinskih koliko i jevrejskih? Da li uopšte možemo doći do odgovora koji bi zadovoljio tog našeg poštenog čoveka koji eto pokušava da se odredi sa nekakve moralne pozicije prema ovom sukobu, valjda ne hajući za plebejske faktore kontrole kao što su htonske sile, predačke veze ili simpatije stečene heuristikom životnih okolnosti?

Pa, svako pošten će sebe prvo zapitati „a ko je tu prvi počeo“… A onda će sebi priznati da je pre nego što se pokuša potražiti odgovor na to pitanje potrebno podrobno poznavati istoriju regiona, idealno do u biblijska vremena ili makar vremena Oktavijana Avgusta, pa onda i posledice Drugog svetskog rata i nastanak Izraela, a valjalo bi biti svestan i ratova koji su kasnije vođeni oko ove teritorije, mirovnih pregovora i ko je tu šta i kako poštovao odnosno prekršio i tako dalje do unedogled. Svaka tvrdnja na temu toga „ko je prvi počeo“ je podložna ozbiljnoj i utemljenoj kritici, ali hajde da se zaustavimo na činjenici da Izrael postoji od 1948. i da je uz blagoslov kolonijalnih sila Zapada, stvoren na teritoriji gde su vekovima živeli Palestinci. Ovo bi nekome mogli biti dovoljno, ali kako ne uzeti u obzir kontekst Holokausta i celokupnog progonstva evropskih Jevreja kroz vekove hrišćanske civilizacija? Naš pošten čovek je tako izgleda i dalje u nedoumici, jer ne samo da su svi okrvavljenih ruku, nego su svi ovde i žrtve – žrtve sila koje su oblikovale globalni svet.

Naime, situacija na nama tako Bliskom istoku se od početka mora sagledavati kroz geopolitičku situaciju, koja opet ne može da se pravilno tumači bez klasne i materijalističke analize motiva njenih aktera. Danas su ti akteri isti po motivaciji ali fenomenološki umnogome drugačiji nego pre 70 godina: sve su učestalije para- ili nad-državni i sve snažnije su protkani sa mrežom interesa privatnog kapitala koji je svoju moć ušančio na pozicije kakve nije imao od Drugog svetskog rata, a u smislu njegove globalne povezanosti, nikada ranije. Ali od kada je „bliskoistočno pitanje“ kreirano od strane zapadnih imperijalnih sila i zavrtelo se u kovitlacu religijskih i plemenskih motivacija i uzroka koji nas svojom simboličkom snagom uvezuju u čvor, jedno se nije promenilo: svaki rat je bio i ostao pre svega reket, kao što nas u svojoj knjizi upozorava Smedli Batler, marinački pukovnik koji je sprečio američke pro-fašističke industrijalce da izvrše puč protiv Ruzvelta. Svaki rat u modernom dobu, dobu kapitala, je pre svega rat za profit ili očuvanje profita, pa tako i ovaj koji se rasplamsava ponovo na naše oči u Izraelu. Naravno, svaki pošten čovek je protiv rata, ali najpoštenije je onda biti protiv kapitalizma, pa samim tim i globalnog svet-sistema koji je stvorio, jer on izaziva ratove i od njih profitira.

Ako zato u potrazi za odgovorom na naše pitanje krenemo od najvišeg plana, doći ćemo do sukoba za tzv. multipolarni svet, koji se već sada može definisati kao sukob Prvog protiv Drugog, gde je Prvi svet onaj koji američki bendovi obilaze na svetskim turnejama, dok je Drugi uglavnom sve ostalo, ali se u poslednje vreme piše BRICS+. Ovaj sukob bi se preciznije mogao nazvati i ratom za odbranu američke hegemonije, zato što tako postaje jasnije da u njemu strane nisu tako jasno ocrtane, pre svega  kada je reč o islamskom svetu odnosno zvaničnoj politici islamskih država.

Zato je kristalno jasno gde tu stoji Izrael. Kao doseljeničko društvo koje silom otima zemlju od urođenika pritom ih surovo getoizujući, kao država koja kategorizuje građane u one prvog, drugog i trećeg reda, Izrael u potpunosti ovaploćuje američki know how u oblastima osvajanja teritorije putem etničkog čišćenja i podčinjavanja urođenika. U tome je, da stvar bude jasnija, i direktno podržan iz S.A.D. sa 3,5 milijarde dolara godišnje bez pitanja, uz indirektnu vojnu i „filantropsku“ pomoć koja višestruko prelazi i tu brojku i upumpava enorman kapital u malenu državu. Izrael je takođe regionalna okosnica američkog pristupa kapitalizaciji društvene inovacije, kroz univerzitetski sistem koji direktno hrani brojne „startupe“ u koji ulažu finansijski kapitalisti, fondovi i banke po principima hazarderskog investiranja, kakvo je moguće nesmetano sprovoditi samo kada postoji sloj ultra-bogatih koji poseduje ključna sredstva proizvodnje društva. Svako ko se protivi američkoj hegemoniji i razarajućem uticaju hazarderskog investitorskog kapitalizma na društvo i prirodu, morao bi apriori biti protiv ovakvog Izraela kao glavnog eksponenta te cele priče, a u određenom smislu i komandnog štaba oružane sile koja treba da osigura opstanak takvog sistema na Bliskom Istoku, a i šire. Takođe, i bez ovoga je jasno kome rat više odgovara – onome ko je jači, a to je u ovom slučaju Izrael.

Dobri Alahu, da li to onda mora značiti da je naš pošten čovek i ljubitelj mira završio nekako ni kriv ni dužan na strani Palestinaca? I da li to što smo na strani Palestinaca onda znači da smo na strani Hamasa, pa oni otkidaju glave i ubijaju decu? Kako pošteni anti-fašisti i anti-kapitalisti da pomire svoje nazore sa islamističkom ideologijom koja u praksi sprovodi brutalni terorizam?

Nije lako, ali je jedino što nam ostaje kada odbacimo nemoguće, ma kako neverovatno zvučalo. Za početak, ne treba poistovećivati Hamas, radikalnu islamističku organizaciju sa Palestincima kao narodom – pa čak ne ni sa svim stanovnicima Gaze, koje Hamas drži kao taoce svoje politike terora. S druge strane, stanovnike Gaze treba razumeti i kada podržavaju Hamas, jer njihove materijalne okolnosti su takve, prosto ljudi nemaju drugog izbora. Hamas se kako-tako stara da osnovne funkcije civlizovanog društva opstanu u najvećem getu na svetu, a Hamasov terorizam sve više deluje stanovnicima Gaze kao jedino oružje koje im je na raspolaganju kada žele da se suprotstave teroru izraelskih snaga. Ljudi u bezizlaznoj situaciji, zatvoreni kao zveri, imaju tendenciju da se pretvore u zveri. Ili makar da se povinuju najzverskijima među njima, onima što koji su spremni da ubijaju nedužne – tačnije, onima za koje nedužni ne postoje.

Desetine pobijenih jevrejskih doseljenika, preko dve stotine mladih ljudi ubijenih na rejvu, otmice na motociklima, leš devojke kojim se paradira po ulici… Baraž užasnih scena pred kojime je teško ostati ravnodušan, pred kojim je očekivano da onaj naš pošten čovek reaguje emotivno i kaže „ovo nije u redu.“ Poruka ovih slika i vesti je da su pripadnici Hamasa zveri, i to je izraelski ministar odbrane otvoreno izrekao. „Borimo se sa ljudskim životinjama i postupićemo u skladu sa tim“, što je dehumanizacija protivnika kakvu nismo čuli još od vremena Holokausta, ako ne računamo kreativnije izlete nižih ukrajinskih zvaničnika o Rusima. O, kako se vremena menjaju, a opet su nekako ista, kako žrtve postaju dželati i dobijaju aplauze svojih bivših dželata zbog toga. Izrael sada u očima (zapadnog) sveta ima pravo da radi manje-više šta želi, jer je narativ postavljen tako da se Izrael u njemu brani od varvarstva. IDF može neometano da razara civilne ciljeve pod izgovorom da se tamo kriju teroristi – mada u Gazi nema ciljeva do li civilnih, jer ne postoji vojska.

Čin razaranja stambenih zgrada po Gazi od strane izraelske vojske prenesen preko video linka na ekrane širom razvijenog sveta šalje još jednu važnu poruku zapadnom gledaocu, kroz zenice raširene od užasa: da su svi Palestinci saučesnici Hamasa. Na ovaj način se postiže nešto perfidnije od proste ratne propagande za sokoljenje vojnika IDF-a kada treba upucati ženu i dete koje preti zastavom i kamenom. Priča koju već dugo slušamo sa previše strana – islamofobna i rasistička – sada se pomoću baraža slika Hamasovih zlodela konkretizuje, dobija pojavni oblik i neophodnu spektakularnost da se nešto što je lokalni teritorijalni sukob doseljenika i urođenika različitih veroispovesti, smesti u ravan „sukoba civilizacija“. Fraza zbog koje nesvesno počnu da trljaju ruke i cionisti i američki evangelisti što čekaju izgradnju Hrama Antihristovog u Jerusalemu (na hebrejskom kakav priča Bibi Natanjahu, hrama Solomonovog), ali pre svih proizvođači oružja, trgovci energentima, finansijski moguli i sve druge najkrupnije ribe što plivaju u gigantskom bazenu novca globalnog kapitala.

Naravno, Izrael se u sukobu civilizacija svrstava na stranu progresivnog Zapada čije je simboličko čedo, dok su svi Palestinci proglašeni za Drugo koje preti „našem“ načinu života na fundamentalnom nivou, kao nekada boljševici. Intenzitet s kojima se prenose i prikazuju vesti o Hamasovim zločinima služi i da desensitizuje gledaoca na medijski ioanko depersonalizovane zločine izraelskih snaga koje decenijama trpe Palestinci. Tako se događa da „simpatija sveta“ koja je očekivano na strani objektivno višestruko slabijeg, prevagne na drugu stranu, sa Palestinaca nazad na Izrael, prikazujući ga kao žrtvu u ovom sukobu. Crno je belo, sve nijanse sive su crno.

Poistovećivanje Hamasa i Palestine odgovara isključivo Izraelu i njegovim ambicijama, a pogotovo Natanijahuu koji je suočen sa optužbama za korupciju i dugogodišnjom posetom kazamatu u Maasijahu. Ali još strašnije od toga, makar za sve nas koji ne glasamo u Izraelu, jeste što bi ovaj napad Hamasa bez presedana mogao poslužiti kao izgovor za „konačno rešenje“ palestinskog pitanja, ili makar Gaze. I opet, evo ga ono nesvesno trljanje ruku: zamislite samo svu tu opustelu teritoriju pored mora spremnu za obnovu i izgradnju, pa sve te potrošene rakete i bojevu municiju, a ne ponajmanje i sav taj ratom i razaranjem osiromašeni narod koji će raditi gde god i ići gde treba za bednu crkavicu! I kako da se onda pošten čovek ne zapita: kome sve to odgovara?

Onima koji uprkos svemu ovome sleva podržavaju Izrael svaka čast, sigurno ih neće ubediti ovakvi argumenti da taj stav promene, pa čak ni protesti građana Izraela, izjave brojnih rabina ili proglasi komunističke partije Izraela, koji svi osuđuju režim i zalažu se za nezavisnost Palestine. Ali svako ko insistira na nekakvom tobože uravnoteženom pristupu ovom sukobu, svako ko tvrdi da su obe strane jednako loše i ko odbija da podrži ijednu, to može činiti samo zahvaljujući svojoj lagodnoj poziciji, svesno ili nesvesno se držeći buržoaskog morala, režima istine koji je postao dominantan u XX veku prateći uspon Amerike, a čije odrednice o poštovanju imovine i ličnosti i nenasilju kao najispravnijem rešenju po sebi i uvek, zapravo služe da održe status quo, pretpostavljajući tzv. civilno društvo i poštovanje prava pojedinca kao vrhovne vrednosti, aksiome iz kojih sve drugo proizlazi. Međutim, u situaciji brutalnog sukoba, možda ne civilizacijskog ali sigurno za opstanak, takva moralna pozicija prosto nije održiva. Tačnije, ona te svrstava na stranu jačeg, onog koji će neumitno pobediti u sukobu, jer je prosto – jači.

Pošten čovek bi stoga morao pogledati prostoj istini u oči, jer ona se jasno ocrtava čak i u ovoj oluji haosa koja se širi pod nebom, dok se dele karte koje peku prste, a brojni i moćni interesi se prepliću, suprotstavljaju, menjaju i prelamaju na mestu kolevke današnje dominantne civilizacije. Bez obzira na to da li iza ovih napada Hamasa stoji Iran – verovatno delimično (mada je glavni finansijer ove organizacije prijatelj Zapada – Katar); da li možda ruska ili rusko-iranska strana ima interesa da se rasplamsa staro žarište i Sjedinjene Države dovedu u teži položaj – nesumnjivo je tako; da li su islamski fundamentalizam i antisemitizam ovime dobili vetar u leđa širom sveta – a jesu; bez obzira na uzroke, povode, zavere i oportunizme kojima ovaj sukob obiluje i o kojima uglavnom možemo samo da nagađamo, postoji samo jedno njegovo zagarantovano i bolno jasno ishodište: najveća žrtva će biti, kao i prethodnih 75 godina, narod Gaze.

Hamas može biti neprihvatljiv nekima koji na stvar gledaju sleva zbog islamskog fundamentalizma i anti-komunizma. Ali svaki takav pogled mora uzeti u obzir ko stoji sa druge strane i ne sme se praviti slep na suštinski anti-komunizam zapadnih zemalja, kao i na interese kapitala u svakom ratu. Zapadni, transnacionalni kapital ne samo da će naći, ako već nije, načina da profitira od uništenja Gaze, nego je i najveća pretnja stablnosti i prosperitetu koju je savremeni svet do sada iznedrio. Kao takvom mu je potreban baš ovakav tehnokratski, militarizovani Izrael, sve jače okovan u verski fundamentalizam, da bude čvorište i jabuka razdora Bliskog Istoka koja razjedinjuje arapski svet i utiče pre svega na tokove i cene energenata, najznačajnijih resursa regiona.

Ako bi pošten čovek i mogao nekako pomisliti, bombardovan prikazima Hamasovih zlodela, da je pravda ovaj put eto slučajno na strani jačeg, kao što su npr. brojni pošteni ljudi pomislili za Jugoslaviju 1999, onda nam ostaje samo još da se još jednom pozovemo na neizbežno ishodište (jer svako drugo ishodište bi značilo uvod u Treći svetski rat): pobeda Izraela u ovom sukobu bi sada, u ovakvom svetu i sa ovako visokim ulozima, značila ne samo pobedu sila globalnog kapitala, nego pre svega hiljade poginulih, kao i desetine, ako ne i stotine hiljada izbeglih Palestinaca i možda čak konačni krah getoa Gaza, naspram nekoliko stotina poginulih i nekoliko hiljada traumiranih Izraelaca. Ako u određivanju ne pomogne ova surova moralna aritmetika utilitiarističkog shvatanja patnje, onda zaista nemamo daljih opcija.

Zaista, šta onda ostaje čoveku nego da stane na stranu Palestinaca, čak i ako to znači da ćemo se očešati ramenima sa nekim okrvavljenim ratnikom Hamasa? Izrael predstavlja sve sile protiv kojih bi progresivne snage trebalo da se bore, od neskrivenog fašizma do razornog kapitalizma, od surovog kolonijalizma do religijskog fundamentalizma, i ima na raspolaganju vojnu silu i podršku najmoćnijih zemalja sveta. A sve neukaljanih moralizatore koji se „protive ratu“ i „saosećaju sa svim žrtvama“ odnosno misle da tako mogu stajati po strani, moramo da razočaramo: to nažalost svih jednostavno nije moguće ako se zaista pridržavamo načela pravde i principa slobode. Jer sa jedne strane stoje najprezreniji na ovome svetu, a sa druge olovni topovi Vavilona i svo zlato njegovih riznica.

MIHAILO TEŠIĆ

NOVINAR I SCENARISTA.