Krajem 1977. godine, pošto je čileanska vojna hunta predvođena Pinočeom produžila vandredno stanje uvedeno nakon puča iz 1973. godine i formalno raspustila sve političke stranke, Fridrih Hajek napisao je pismo nemačkom listu Frankfurter Allgemeine Zeitung, u znak protesta protiv onoga što je opisao kao nepravednu međunarodnu kritiku vlade generala Augusta Pinočea. Kada je list odbio da objavi njegov članak, pisao je uredniku izražavajući razočaranje što tim novinama nedostaje „građanske hrabrosti“ da se odupru tada popularnom anti-Pinočeovskom raspoloženju.

Hajek je optužio organizaciju za ljudska prava Amnesti internešenal za pretvaranje „klevete [u] oružje međunarodne politike“. Nakon što je prihvatio poziv za predavanje u Čileu, Hajek se požalio da je bio zatrpan telefonskim pozivima, pismima i materijalom protiv Pinočea od strane „dobronamernih ljudi koje nisam poznavao, ali i od strane organizacija poput ‘Amnesti internešenala’”, koji su od njega zahtevali da otkaže tu posetu. Hajekov kolega, takođe član Društva Mont Pelerin¹Društvo Mont Pelerin osnovano je 1947. godine od strane grupe neoliberalnih ekonomista, filozofa i istoričara, sa ciljem ideološko-političke agitacije i promocije neoliberalnih ideja. Društvo je dobilo naziv po švajcarskom selu u kojem je održan prvi sastanak društva, a prvi predsednik ovog društva bio je Fridrih Hajek. (primedba prevodioca)., ekonomista Čikaške škole Milton Fridman, podržao je Hajekov stav o Čileu, i opisao je Čile kao ekonomsko i političko „čudo“.

Ni Hajek ni Fridman nisu bili samo nepristrasni posmatrači ovog „čuda“. Obojica su direktno savetovali  Pinočea, i učenici i sledbenici obojice ekonomista imali su značajne pozicije u autoritarnoj vladi Čilea — Fridmanovi studenti i sledbenici bili su ekonomisti obučeni u Čikagu (takozvani „Čikaški momci“), koji su uticali na formulisanje  ekonomskog „šok“ programa u Čileu, dok su sledbenici Hajeka bili dominantni u grupi  konzervativnih katoličkih aktivista, poznatih kao gremialistas, koji su uveli institucionalni poredak koji je štitio ekonomiju od političkih izazova. Ove dve frakcije civilne elitne ključno su uticale na definisanje  ekonomske i političke orijentacije Pinočeove vlade.

Neoliberalizam i ljudska prava

Uprkos Hajekovom negodovanju zbog optužbi za kršenje ljudskih prava, koje je Amnesti internešnal  upućivao Pinočeu, neoliberali nisu izbegavali jezik ljudskih prava; naprotiv, oni su tvrdili da su njihovi predlozi neophodni da bi se obezbedila sloboda, ljudsko dostojanstvo i ljudska prava. Vlada vojne hunte u Čileu sprovodila je brutalne programe mučenja, i izvršavala atentate i vansudska ubistva, čije su žrtve bile, pre svega, oni koje je Hajek smatrao sopstvenim protivnicima — levičari, socijaldemokrati i sindikalisti. Uprkos tome Hajek je jednom prilikom izjavio da „nije uspeo da pronađe nijednu osobu, čak ni u samom omraženom Čileu, koja nije smatrala da je lična sloboda bila veća pod Pinočeom, nego što je bila pod [Salvadorom] Aljendeom.”

Umesto da štite pojedince od državne represije, neoliberalna ljudska prava bila su suštinski usmerena na očuvanje slobodno-tržišnog poretka putem depolitizacije društva.

Umesto da jednostavno odbacimo ovakav pogled na ljudska prava, potrebno je da se pažljivo prouči neoliberalna ideju slobode i mesto koje pravo i zakoni imaju u njoj. Ovakva analiza zahteva da se odbaci uvreženi stav, prema kojem su se neoliberali u Čileu fokusirali na svoju usku oblast tehničko-ekonomske ekspertize, dok su zatvarali oči pred represijom neophodnom za sprovođenje njihovog ekonomskog programa.

Naprotiv, čak ni oni čikaški ekonomisti koji su bili najviše tehnički usmereni, nisu opravdali svoj rad u Čileu samo ekonomskom logikom. Umesto toga, oni su tvrdili da je hunta spasila Čile od totalitarnog režima, preokrenula istoriju planiranja i državne intervencije i omogućila individualnu slobodu i ljudska prava.

U Čileu su neoliberali uveli oštru podelu između politike, kao nasilne, prinudne i konfliktne oblasti, i tržišnih odnosa, kao miroljubivih, dobrovoljnih i obostrano korisnih. Upravo je u Čileu konsolidovan neoliberalni diskurs o ljudskim pravima. Ova neoliberalna verzija ljudskih prava opravdavala je ograničenje određenih sloboda i prava koje su ustav i zakoni ranije davali, kao neophodnu meru kako bi se očuvale individualne slobode, koje može da obezbedi samo konkurentno tržište.

Ako se ljudska prava mogu ostvariti samo putem slobodnog tržišta, kao što su neoliberali dosledno tvrdili, ta prava su, takođe, bila neophodna da bi se tržište zaštitilo od egalitarnih političkih pokreta. Umesto da štite pojedince od državne represije, neoliberalna ljudska prava bila su prvenstveno usmerena na očuvanju tržišnog poretka depolitizacijom društva i definisanjem slobode kompatibilne sa potčinjavanjem tržištu, kao jedine moguće slobode.

Momci iz Čikaga

Godine 1986. Fridman i njegov kolega iz Čikaške škole Arnold Harberger učestvovali su na simpozijumu o odnosima između ekonomske, političke i građanske slobode koji je organizovao Frejzer Institut, kanadska nevladina organizacija usmerena na lobiranje i istraživanje. Pretpostavka simpozijuma bila je da bi ekonomske slobode i građanske slobode mogle da cvetaju u uslovima u kojima ne postoji politička sloboda, pošto vladavina većine „nema posebnih vrlina, posebno ako većina odluči da zloupotrebi prava manjine“.

Za Harbergera, koji je decenijama nadgledao nastavu studenata ekonomije iz Latinske Amerike, ovaj odnos između političke i ekonomske slobode bio je „dilema“. Latinoamerikanci su, rekao je on na simpozijumu, opterećeni „sklonošću romantizmu“, „ogromnom i neverovatnom podložnošću demagogiji“ i kolektivnom tendencijom ka „samosažaljenju“. Vojne vlade su, tvrdi on, bile „najbolje u tome da ih navedu da razmisle kako da se iz toga izvuku, ali to je užasna dilema za nas kao pojedince koji vole slobodu“. Ako je romantizam prepreka ekonomskoj slobodi, pitao se Harberger, da li je legitimno koristiti političku represiju da se ona razbije?

Harberger je nadgledao partnerstvo, koje je sponzorisala američka vlada, između Katoličkog univerziteta u Čileu i Univerziteta u Čikagu, koje je, kako je rekao, iznedrilo više od deset ključnih ministara, predsednika centralne banke i direktora zaduženih za budžet. Projekat Čile protezao se unazad čak do ere industrijalizacije vođene politikom subvencije uvoza iz 1950-ih godina. U to vreme su, prema Harbergerovom mišljenju, ključne reči širom Latinske Amerike bile „intervencionizam, paternalizam, nacionalizam i socijalizam“.

Protivljenje momaka iz Čikaga politizaciji ekonomije započelo je par decenija pre nego što je Aljende pobedio na izborima. Međutim, mere ekonomskog planiranja, kejnzijanske stimulacije potražnje i preraspodela bogatstva koje je Aljendeova socijalistička vlada sprovodila pružili su momcima iz Čikaga idealnog protivnika i skrenuli pažnju čileanske poslovne elite na njih. Iz perspektive te elite, koja je bila inspirisana Čikaškom ekonomskom školom, Aljendeovi predlozi predstavljali su diletantsko kršenje ekonomskih zakona i uništavanje slobodnog društva.

Cigla

Transformacija Čilea u laboratoriju neoliberalizma, koja je trebala da služili za primer, umnogome je dugovala Harbergerovim momcima iz Čikaga. Jutro nakon puča, 12. septembra 1973. godine, njihov ekonomski program od 189 stranica, El Ladrilo (Cigla) našao se na stolu svake bitne ličnosti u novoj vladi.

Ovaj program zahtevao je da se sprovede liberalizacija trgovine i smanjenje carina; uvede široka privatizacija, koja je uključivala i socijalno osiguranje; i uvede regresivni porez na dodatu vrednost. Harberger je 1993. godine, sa zadovoljstvom, primetio da je ova vizija sada u velikoj meri prihvaćena od strane svih glavnih čileanskih partija, dok je u vreme pre puča čikaški program bio posmatran kao „previše tržišno orijentisan, previše usmeren na otvorenu ekonomiju i previše tehnokratski“ čak i za tradicionalne čileanske desničare.

Fridman se 1975. godine sastao sa Pinočeom da ga ubedi da je čileanskoj ekonomiji potrebna „šok terapija“, prvenstveno u vidu drastičnog smanjenja javne potrošnje. Generala je, primetio je Fridman, „sa saosećanjem privukla ideja o šok terapiji, ali je očigledno bio uznemiren zbog mogućeg privremenog porasta nezaposlenosti, do kojeg je moglo da dođe“. Nakon posete, Fridman je pisao Pinočeu kako bi učvrstio njegovu odlučnost da sprovede šok terapiju: „Ne postoji metod za obuzdavanje inflacije, koji neće uključivati privremeni prelazni period sa velikim problemima, uključujući porast nezaposlenosti“.

Najupečatljivija stvar u odnosu čikaških ekonomista prema represiji vojne hunte u Čileu, nije to da su čikaški ekonomisti ignorisali tu represiju, već koliko su je dobrovoljno oberučke prihvatili. Fridman je pisao Pinočeu, kako bi ga uverio da Aljendeova vlada predstavlja „strašan vrhunac” trenda ka socijalizmu, i poručio je generalu „bili ste izuzetno mudri što ste već usvojili mnoge mere kako bi ste preokrenuli ovaj trend”. Godine 1977, čikaški ekonomista, koji zastupa teoriju ljudskog kapitala, Geri Beker, pisao je o svom ponosu na njegove čileanske studente, čija je „spremnost da rade za okrutnog diktatora i započnu sprovođenje drugačijeg ekonomskog pristupa bila jedna od najboljih stvari koja se dogodila Čileu“.

Harberger je kasnije odbacio tvrdnje onih koji su protestovali protiv represije hunte, rekavši: „Ako se usmerite na slučajeve kršenja ljudskih prava ili nedemokratsku politiku, naći ćete ih mnogo više u bilo kojoj azijskoj zemlji u to vreme, i to u mnogo većem obimu od onoga što je to bio slučaj u Čileu“. Hajek je za desničarski čileanski list El Mercurio izjavio da, iako ne podržava trajnu diktaturu, vidi Pinočeovu „tranzicionu diktaturu“ kao „sredstvo za uspostavljanje stabilne demokratije i slobode, oslobođene od grešaka“.

Čudotvorci

Fridman je 1982. godine izjavio da Pinočeov Čile predstavlja „čudo“. Godinu dana ranije Hajek je ekonomski oporavak Čilea nazvao „jednim od najvećih čuda našeg vremena“. Za Fridmana, Čile nije predstavljao samo ekonomsko čudo – on je predstavljao „još neverovatnije političko čudo“. Iako su ekonomske mere Pinočea dovele do masovnog transfera bogatstva ka bogatima, Fridman je tvrdio da je, zamenom tržišnih mehanizama državnom kontrolom, diktatura zamenila „kontrolu sa vrha kontrolom odozdo“.

U veličanju čileanskog političkog čuda, Fridman je tvrdio da slobodno tržište, za razliku od vojne strukture, karakteriše disperzirana vlast – „pregovaranje, a ne potčinjavanje naređenjima, je ključna reč“. Ali potčinjavanje je ostala centralna tema u njegovom prikazu funkcionisanja tržišta. Ekonomski bol (nalik fizičkom mučenju) je osmišljen da razbije one političke aktere koji su predvodili ljude kako bi se odupreli „sudbini“ koju stvara tržište .

Svi stanovnici Čilea bili su „obrazovani da budu slabi“, upozorio je ministar ekonomije Pablo Baraona: „Da bismo ih obrazovali kako bi bili snažni, bilo je potrebno platiti cenu privremene nezaposlenosti i bankrota“. Na pitanje o visokoj stopi bankrota, član hunte admiral Hose Toribio Merino se složio: „Neka padnu oni koji moraju pasti. Takva je realnost života u ekonomskoj džungli. To je džungla divljih zveri, gde onaj ko može da ubije zver do sebe, ubije je. To je realnost.”

Takve izjave bile su daleko od mita o miroljubivim odnosima na slobodnom tržištu, ali nisu bile suštinski različite od načela neoliberalnog tržišta, za koje, kako je naglasio Mišel Fuko, centralni princip nije bila razmena već konkurencija i sistematična proizvodnja pobednika i gubitnika. Slabljenje solidarnosti i stvaranje individualizovanih učesnika na tržištu bilo je od fundamentalne važnosti za ono što je Pinoče identifikovao kao krajnji cilj hunte: „da Čile ne bude nacija proletera, već nacija preduzetnika“.

Uspeh i neuspeh

Kao što je Fridman predvideo, „šok terapija“  hunte izazvala je „ozbiljne poteškoće“ – ali ne za sve delove čileanskog stanovništva. Kako je priznao, trenutni efekat je bila „ozbiljna recesija“, pošto je čileanski BDP pao za 13 odsto godišnje.

U otvorenom pismu Fridmanu i Harbergeru, ekonomista i sociolog Andre Gunder Frank je osudio „ekonomski genocid“ u Čileu. Frank je ukazao da je ukidanje kontrole cena, u kombinaciji sa uništavanjem sindikalne moći, drastično smanjilo realne zarade, do te mere da je do decembra 1975. godine za jedan radni sat na minimalnoj plati moglo da se kupi samo 160 grama hleba.

Od 1975. godine, oštro smanjenje budžetske potrošnje i „oslobađanje“ cena dve hiljade artikala doveli su do pada kupovne moći na nivo od samo 40 odsto od onog koji je bio 1970. godine. Dok su stvarni prihodi najsiromašnijih opali, udeo nacionalnog dohotka u rukama onih koji su se nalazili u gornjih 5 procenata ljudi sa najvećim prihodima porastao je sa 25 procenata na 50 procenata.

Ono što je Fridman nazvao „privremenim prelaznim periodom“, a Gunder Frank nazvao „ekonomskim genocidom kao proračunatom politikom“ bio je namerni pokušaj da se Čileanci liše ne-tržišne društvene reprodukcije i primoraju ih da se podvrgnu sudu tržišta. Na to je Fridman mislio, kada je rekao da su „nerazvijenim“ zemljama potrebne atmosfera slobode, maksimalnih mogućnosti za pojedince da eksperimentišu i podsticaji da to rade u okruženju u kojem postoje objektivni pokazatelji uspeha i neuspeha — ukratko, snažno, slobodno, kapitalističko tržište.

Ograničena demokratija

Tokom prve, od njegove dve, posete Čileu, tokom vladavine hunte, Hajek je razgovarao sa Pinočeom o opasnostima „neograničene demokratije“. Kako se Hajek priseća, general je pažljivo slušao i tražio da mu pošalje sve materijale koje je napisao o tom pitanju.

Iako je austrijski ekonomista mogao da pošalje Pinočeu mnoštvo svojih spisa, njegova sekretarica se priseća da ju je zamolio da pošalje samo poglavlje „Model ustava“ iz svog trotomnog dela „Pravo, zakonodavstvo i sloboda“. U tom poglavlju Hajek  je upotrebio termin „neograničena demokratija“ kako bi označio „poseban oblik predstavničke vlasti koji sada preovladava u zapadnom svetu“.

Osim što je Hajek sumnjao da je uopšte moguće da se funkcionalno tržište ikada razvije unutar takve demokratije, on je, takođe, sugerisao da je verovatno da će takva neograničena demokratija uništiti postojeći tržišni poredak. Poglavlje „Model ustava“, takođe, otvoreno brani ovlašćenja vlastima da uvedu vanredno stanje; „sloboda će možda morati da bude privremeno suspendovana“, napisao je Hajek, ponavljajući ideje Karla Šmita, „kada su pod pretnjom one institucije koje imaju za cilj da je (slobodu) sačuvaju na duge staze“.

Hajek je proširio ove teme u intervjuu čileanskim novinama El Mercurio 1981. godine. Ponavljajući Šmitove reči, on je tvrdio da je, kada je vlada u „situaciji raspada“, „praktično neizbežno da neko preuzme apsolutna ovlašćenja“. Kako je tržište neophodno za očuvanje slobode, kada je tržište ugroženo, društvo se može privremeno pretvoriti u organizaciju, a vlada može vladati dekretom. On bi radije izabrao „liberalnog diktatora“, rekao je za novine, pre nego „demokratsku vladu kojoj nedostaje liberalizam“.

Ovo nije bio prvi put da je Hajek izrazio simpatije prema liberalnim diktatorima. Godine 1978. izdvojio je Pinočea i portugalskog diktatora Antonija de Oliveiru Salazara kao vođe „autoritarnih vlada u kojima je lična sloboda bila sigurnija nego u mnogim demokratijama“. Godine 1962. Hajek je poslao Salazaru kopiju njegove knjige Ustav slobode, u kojoj je napisao napomenu u kojoj je izrazio nadu da će ta knjiga pomoći diktatoru da „dizajnira ustav koji je će biti dovoljno jak da zaustavi zloupotrebe demokratije“.

Pet godina kasnije, Hajek je na sličan način pohvalio vladu indonezijskog predsednika Suharta — koji je, takođe, doveden na vlast antikomunističkim puča, koji je podržala CIA. U svakom slučaju, pretnja da će se demokratije mešati u „spontani poredak“ tržišta navela ga je da podrži brutalne i nasilne diktature, koje su bile spremne da preduzmu sve neophodne mere da očuvaju postojeće nejednakosti.

Organizovana spontanost

U Čileu, Hajek je pohvalio huntu zbog njene spremnosti da upravlja zemljom „bez opsesije da treba da ispuni zahteve običnih ljudi ili politička očekivanja bilo koje vrste“. On je verovao da je prinuda opravdana kako bi se „obezbedio efikasan spoljni okvir unutar kojeg mogu da se formiraju samogenerišući poretci“. Krhki „spontani poredak“ tržišta zahtevao je jaku državu da ga zaštiti od političkog uplitanja.

Ekonomista Džejms Bjukenen je izrazio sličnu ideju u njegovom radu „Ograničena ili neograničena demokratija“, predstavljenom na regionalnom sastanku društva Mont Pelerin u Vinja del Maru, čileanskom primorskom gradu u kojem je planiran državni udar. Neoliberal iz Virdžinijske škole ekonomije kritikovao je „totalitarno usmerenje neograničene demokratije“ i naglasio da svaka vlada (bilo da je to demokratija ili „hunta“) mora biti strogo ograničena radi „osiguranja i zaštite individualnih sloboda“.

Razmišljajući o povratku demokratiji, Baraona, u dva navrata ministar ekonomije tokom Pinočeove vladavine, tvrdio je da čileanska „nova demokratija… mora biti autoritarna, u smislu da pravila koja su potrebna za stabilnost sistema ne mogu biti podvrgnuta političkim procesima“. Jedina proaktivna uloga države, tvrdio je, treba da bude „da sprovodi tržišnu disciplinu u društvu“. U Čileu su ustavom zagarantovana prava, uključujući ljudska prava, postala oruđe za sprovođenje takve tržišne discipline.

Ovaj tekst je odlomak iz knjige Moral tržišta Džesike Vajt, koju je izdala izdavačka kuća Verso.

Tekst je izvorno objavljen u časopisu Jacobin.

Prevod: Velizar Mirčov

JESSICA WHYTE

VANREDNA PROFESORKA NA UNIVERZITETU JUŽNOG VELSA. AUTORKA JE KNJIGE KATASTROFA I ISKUPLJENJE: POLITIČKA MISAO ĐORĐA AGAMBENA I MORAL TRŽIŠTA: LJUDSKA PRAVA I USPON NEOLIBERALIZMA.