Figure zazora, klasne privilegije i premijerka Ana Brnabić (II DEO)
Više nego što je njen mandat bez stvarne političke moći za nju samu „propuštena šansa”, Brnabić je, pre svega, „propuštena šansa” ovdašnjeg feminističkog pokreta da neheteroseksualnu borbu artikuliše na intersekcionalno osetljiv način koji bi uključivao i prevazilazio fokus na emancipatorno zakonodavstvo
Nastavak teksta. Prvi deo možete konsultovati na ovom linku.
Ako spremnost Ane Brnabić da se potčini patrijarhalnoj moći predstavlja jedan aspekt njene udaljenosti od nasleđa (jugoslovenskog) feminizma, drugi je povezan s njenim nedovoljno reflektovanim klasnim statusom koji takođe limitira njen kapacitet da se pojavi u svojstvu nositeljke progresivne društvene promene. Karijera Ane Brnabić razvijala se u korporativnom sektoru, uključujući međunarodne organizacije, američke konsultantske firme, kao i poslovanje stranih investitora u Srbiji. Pre nego što je postala ministarka, vodila je kompaniju Continental Wind Serbia upravljajući investicijama vrednim trista miliona dolara. Takva profesionalna pozadina čini je različitom od većine duboko osiromašene i ostarele populacije u zemlji u kojoj su prosečna mesečna primanja u januaru 2020. iznosila oko petsto pedeset američkih dolara. Imajući ovo u vidu, nije iznenađujuće da je u anketi posvećenoj očekivanjima od angažmana Ane Brnabić u politici, jedna lezbejka iz Beograda izjavila da:
I zaista, kao članica vlade, Brnabić je ostavila malo prostora za sumnju o tome koji će kurs zauzeti kako bi državnu upravu učinila efikasnijom. Tako je u maju 2017, govoreći o neophodnosti reformisanja srbijanskog obrazovnog i zdravstvenog sistema, kao i sistema socijalne zaštite, navela da će „država morati da zatvori škole koje imaju po jednog ili dvoje učenika”, kao i „da će reforme u prosveti voditi i smanjenju broja nastavnika”. Tom prilikom osvrnula se i na pregovore sa sindikatima i istakla da „nažalost neće biti moguće postići saglasnost sa svima” i da će „biti potrebno doneti političku odluku” koja bi mogla izazvati proteste pojedinih sindikata. Označivši ovakve i druge slične politike „srpskim tačerizmom”, Dinić tvrdi da je Brnabić u velikoj meri zanemarila interese najranjivijih segmenata srpskog društva. Kako bi Srbiju učinila primamljivom destinacijom za strane investicije, vlada je poslednjih godina podrivala ekonomski status radništva, a Brnabić je nastavila i osnažila taj trend. Neoliberalne intervencije – što može delovati paradoksalno u ovom slučaju – teže pogađaju one koji su izloženi ukrštajućim opresijama, kao što i primećuje Asja, lezbejka uključena u anketu o očekivanjima vezanim za premijerski mandat Ane Brnabić:
To što je premijerka lezbejka ne znači mnogo kada se uzmu u obzir politike koje će sprovoditi i kome će biti poslušna. Jako je promišljeno staviti pripadnicu manjine na mesto s kog će nastaviti da se sprovode neoliberalne mere, koje u patrijarhalnom i homofobičnom društvu disproporcionalno utiču na te iste manjine. Naravno, jasno je da ona ne deli iskustva sa prosečnom ženom i/ili lezbejkom u Srbiji, zato je i imala mogućnost da izabere da bude tu gde jeste.
Klasna udaljenost Ane Brnabić od „prosečne žene i/ili lezbejke” postala je još veća kada je 20. februara 2019. objavljeno da je njena partnerka Milica Đurđić rodila dečaka. Dok je, s jedne strane, ovaj događaj poslužio kao još jedna prilika za izlive lezbofobnog nasilja, u okviru koga je Brnabić često „heteroseksualizovana” kao „otac” koji nije uložio mnogo napora u „pravljenje” deteta, Brnabić je takođe dobila nedvosmislenu podršku – uglavnom opet – od onih od kojih se do pre samo nekoliko godina takva podrška ne bi mogla očekivati. Predsednik Vučić joj je hitro čestitao, dok je ministarka Zorana Mihajlović naglasila da se deca ne smeju instrumentalizovati u svakodnevnim političkim razmiricama. Mada je odluka Ane Brnabić i njene partnerke da imaju dete stvorila uslove da veliki deo građana Srbije počne da misli drugačije o homoseksualnim zajednicama, ona se dogodila u kontekstu u kom LGBT parovi nemaju pravnog osnova za brak, partnerstvo, veštačku oplodnju ili usvajanje dece. Drugim rečima, praktično posle celog premijerskog mandata Ane Brnabić i dalje nema zakonskog akta koji bi uspostavio pravnu vezu između Brnabić i novorođenog deteta. Iako su Brnabić i Đurđić podstakle neviđeno medijsko interesovanje za lezbejsko roditeljstvo, ipak su homoseksualna partnerstva i deca koja u njima odrastaju ostala pravno nevidljiva. Ova neobična situacija u kojoj lezbejska premijerka razotkriva i učestvuje u diskriminaciji društvene grupe kojoj i sama pripada otvoreno uživajući klasne privilegije podstakla je aktivistkinje Labrisa, organizacije za lezbejska prava, da objave izjavu u kojoj kažu:
Srbija ostaje zemlja u kojoj premijerka, mada dobija čestitke predstavnika vlasti, ne može biti upisana kao roditeljka u izvod iz matične knjige rođenih svog sina, ne može ga upisati u vrtić, odvesti na odmor preko granice, niti ga posetiti u bolnici kao članica porodice.
Ova izjava ukazuje na niz roditeljskih obaveza i mogućnosti na koje Brnabić formalno nema pravo u odsustvo relevantnog zakonodavstva, ali i prenebregava činjenicu da su Brnabić i Đurđić već (bile) u poziciji koja im dopušta da zaobilaze zakon. Njihov slučaj pokazuje da se u kontekstu obeleženom društvenim nejednakostima i nepoštovanjem zakona, lezbejsko roditeljstvo svodi na pitanje klasnog statusa odnosno političkog položaja.
Međutim, iako je odluka Brnabić da izbegne intenzivniji zakonodavni angažman koji bi senzacionalistički fokus s njenog privatnog života pomerio ka polju poboljšanja pravnog i društvenog položaja pripadnika i pripadnica LGBT populacije, ipak postoji pravac lezbejskog aktivizma koji smatra da Brnabić – upravo zbog otvorenog lezbejstva – obavlja važan politički posao za lezbejke koje žive u manje privilegovanim uslovima. U tom smislu, Lepa Mlađenović kaže:
Sve mi koje imamo drugarice u malim gradovima znamo kako se tresu dve lezbejke kada se uhvate za ruke na ulici. Sve mi kojima je stalo do svake lezbejke znamo da mnoge ne mogu ni tu reč na L da izgovore, jer je kontaminirana mizoginom odvratnošću, pa devojke kažu ja sam gej, ja sam u fazonu, ja sam drugačija. […] Dakle, ja kao privilegovana lezbejka feministkinja iz glavnog grada ne mogu da kažem da mi je svejedno da li je premijerka lezbejka ili nije, kad znam da je mnogim devojkama u teškim životnim uslovima upravo ona svetla tačka. Njihovi roditelji glasaju za ljude koji su sada na vlasti, a onda je ćerkama lakše da s njima pregovaraju o svom erotskom izboru. Dakle, nije mi svejedno da li je na mestu premijera debeli beli muškarac seksista ili klasna bela lezbejka, bez obzira što se u potpunosti suprotstavljam politici vladajuće partije. I baš u toj totalnoj društvenoj nelogičnosti je hrabro biti lezbejka mama van legalne veze. Onda znamo da je dan donošenja pravednijih zakona sve bliži.
Poslednje decenije srbijanske i regionalne istorije zaista svedoče o nizu belih seksista u čijim se rukama nalazila velika moć. Bolno nasleđe patrijarhalne dominacije i s njom povezane opresije može pomoći da se objasni prednost koju Mlađenović daje lezbejki na politički nominalno značajnoj funkciji čak i u slučaju u kom ona ostaje udaljena od većine lezbejske populacije. Mada je ova podozrivost prema moćnim muškarcima razumljiva, nije sasvim jasno zašto bi se oni neizbežno zamišljali kao „debeli”, posebno ako takva predstava o seksistički orijentisanom muškarcu dolazi iz feminističkih krugova privrženih problematizovanju društvenih hijerarhija zasnovanih na fizičkoj sposobnosti ili izgledu. Ovde se debljina uparuje sa seksizmom kako bi se potcrtala njegova neprihvatljivost, pa se „debeli muškarac seksista” dodaje nizu zazornih figura i tako se zajedno s „ružnom lezbejkom”, „pohotnim i nasilnim crncem“ i „divljim Albancem” uključuje u afektivno zasićenu petlju zazora koja prati politički angažman Ane Brnabić.
Jezik mržnje koji okružuje Anu Brnabić svedoči o tome da je lezbejska premijerka – kako se i moglo očekivati – dotakla naročito osetljiv živac i ustalasala naslage normalizovane opresije. Ovo nije učinila „samo” kao lezbejka, već zbog neobične kombinacije privatnih i političkih okolnosti: ona je klasno privilegovana lezbejka podržana od strane patrijarhalnog muškarca koja čak dobija i dete u pravnom vakuumu u kom lezbejska partnerstva nisu ozakonjena. Iskorišćena kao navodni pokazatelj demokratije i poštovanja LGBT prava, Brnabić se našla usred polarizovane javne sfere u koju je na do tada neviđen način unela dimenzije klase, roda i seksualnosti potvrdivši koliko je srbijanski javni prostor natopljen lezbofobnim, nacionalističkim i rasističkim predrasudama.
Neuobičajeno brz uspon Ane Brnabić, žene koja ne krije svoju neheteroseksualnu orijentaciju uz lestvicu javne vidljivosti u patrijarhalnom i homofobnom kontekstu današnje Srbije, ne može se odvojiti od sposobnosti poluperiferije da proizvodi neočekivane političke obrte. Ova odlika poluperifernog političkog života – „konstantno učvoravanje i upetljavanje vremena” koja vodi ka stihijskim umesto ka sekvencijalnim etapama u razvoju aktivističkih poduhvata, postaje posebno očigledna kada se postsocijalistička i postratna Srbija uporedi s drugim zemljama koje su do sada imale otvoreno neheteroseksualne premijere/premijerke (Belgija, Island, Luksemburg i Irska). U svim ovim državama, lezbejski i gej predsednici vlade, dakle lideri koji nose ključnu političku odgovornost, pojavili su se kao vrhunac dugoročnog LGBT aktivističkog zagovaranja. Takva mobilizacija nije samo proizvela zakone koji su izjednačili pravni status heteroseksualnih i neheteroseksualnih građana i građanki, nego je i smanjila razmere društvene homofobije. Na primer, istopolna partnerstva su dozvoljena u Luksemburgu 2004., deceniju pre nego što je Xavier Bettel postao premijer 2013. godine. Slično tome, procenat građana Islanda koji podržavaju istopolni brak iznosio je 82,3 2005, četiri godine pre nego što je Jóhanna Sigurðardóttir postala prva lezbejska premijerka u svetskoj istoriji. Dosledan aktivistički angažman nije samo omogućio da neheteroseksualni političari zauzmu najvažnije upravljačke pozicije, več je učinio i da zakonske mere zažive i prošire se po društvenom polju. Na taj način, homoseksualnost je sve više oslobađana od moralno negativnih konotacija, pa je postalo jasno da ona nije inherentno povezana ni sa jednom ideološkom opcijom (odnosno da se politički savezi zasnivaju na ideologiji više nego na identitetu).
S druge strane pak skoro da ne postoji veza između političkog uspona Ane Brnabić i delovanja sada uglavnom profesionalizovanih feminističkih i LGBT organizacija fragmentisanih po političkim, identitetskim i ličnim linijama. Kakav je bio slučaj i sa dekriminalizacijom homoseksualnosti 1994, još jedan ključni događaj u srbijanskoj LGBT istoriji nije u direktnoj korelaciji s aktivnostima „pokreta”, već se pojavljuje kao rezultat nametanja, odnosno želje autoritarnog lidera za koga se ne bi moglo reći da mu neheteroseksualna emancipacija leži na srcu. Profesionalizovani angažman u nevladinom sektoru posvećenom ljudskim pravima koji u većini slučajeva deklarativno stremi destabilizaciji a u praksi često perpetuira isključujuće matrice ugrađene u temelje društvenog života na postjugoslovenskom prostoru, nije mogao da proizvede lezbejsku premijerku privrženu feminističkoj stvari. Ipak, dve decenije aktivističkog organizovanja uspele su da elemente neheteroseksualne vidljivosti drže u javnoj sferi i da na taj način ublaže „udar” izazvan izborom Ane Brnabić za predsednicu vlade. Iako se ona, dakle, ne može smatrati zaslugom „pokreta”, ipak se njena pozicija ne bi mogla zamisliti da se homonacionalističke dimenzije evropskih integracija nisu ispreprele s različitim oblicima lokalnog aktivističkog delovanja koje je podstaklo srbijansku populaciju da otpočne proces navikavanja na neheteroseksualna tela.
Kada se već našla u tako neočekivanom položaju, Brnabić je omogućila da se pokrene pitanje o tome u kojoj će meri pomoći konsolidaciji i prihvatanju seksualnih praksi koje izlaze iz okvira heteronormativnog kanona. Koliko bi ona, kao „događaj” bez presedana u društvenoj istoriji postjugoslovenskog regiona, mogla doprineti da Srbija postane manje homofobna i mizogina zemlja? Nedugo posle početka njenog mandata, bilo je jasno da se politički potencijal neheteroseksualnosti/lezbejstva razara kroz kooptaciju u patrijarhalni režim koji je decenijama bio meta feminističke kritike. Činjenica da je Ana Brnabić mogla da priušti – i u finansijskom i u pravnom smislu – da ima dete u lezbejskom partnerstvu, nije samo privremena privilegija koja će se neutralisati budućim zakonskim rešenjima, već je izraz strukturnih nejednakosti produbljenih decenijama devastirajuće privatizacije, osiromašenja i korupcije.
To što lezbejka simbolički stoji na kraju bolne tranzicije iz socijalizma u kapitalizam, zvuči manje iznenađujuće ako se u obzir uzme Sirsov argument da se društveni položaj nekih segmenata gej i, u manjoj meri, lezbejske populacije znatno popravio „u vreme kad su svi drugi pokreti za progresivnu promenu suzbijani”. Homoseksualci koji raspolažu finansijskim i socijalnim kapitalom i spremni su da uđu u homonormativne društvene formacije zasnovane na binarnim partnerstvima i potrošnji, napredovali su u kontekstu u kom je život na globalnoj razini postao nesigurniji kroz prekarizaciju sfere rada (uključujući marginalizaciju sindikalnog organizovanja i smanjivanje prava radnika), povećanje nivoa rasizma i populizma, i generalnu komodifikaciju društvenog sveta. Ovaj „neintuitivni” napredak odigrao se, naravno, zahvaljujući naporima gej i lezbejskih aktivista i aktivistkinja, ali ipak najviše u onim domenima neheteroseksualnog života koji su „najkompatibilniji s kapitalizmom” (kakvi su binarno partnerstvo, brak, neka radna prava i životni stil; Sirs).
U tom smislu, globalni procesi učvršćivanja neoliberalnog kapitalizma kaleme se na jaka patrijarhalna strujanja koja su skrajnula nasleđe socijalističkog feminizma u postjugoslovenskim državama. Bliska povezanost i čak potčinjavanje Ane Brnabić patrijarhalnom autoritetu ukazuje na to koliko je postjugoslovenski feministički angažman depolitizovan kroz institucionalizaciju i profesionalizaciju. Više nego što je njen mandat bez stvarne političke moći za nju samu „propuštena šansa”, Brnabić je, pre svega, „propuštena šansa” ovdašnjeg feminističkog pokreta da neheteroseksualnu borbu artikuliše na intersekcionalno osetljiv način koji bi uključivao i prevazilazio fokus na emancipatorno zakonodavstvo. Kako ne postoji feministička infrasturktura koja bi kanalisala do sada neviđene impulse lezbejske vidljivosti stvorene pojavljivanjem Ane Brnabić u javnoj sferi (a uzimajući u obzir žilavost režima lezbofobne/homofobne diskriminacije i krhkost progresivnih promena na poluperiferiji), ona će verovatno ostati samo „incident” koji je kratkoročno proširio repertoar predstava žena u srbijanskom političkom i društvenom kontekstu.
Članak originalno u prvoj verziji objavljen u časopisu SOCIOLOGIJA, Vol. LXII (2020), N° 3, a uskoro i u monografiji „Ka boljem vremenu: Lezbe/ijski aktivizam u Srbiji i Hrvatskoj (1980-2020)“ u izdanju Mame iz Zagreba
ISTRAŽIVAČ NA SVEUČILIŠTU U BEČU (LISE MEITNER FELLOW), DOKTORIRAO NA UNIVERSITY COLLEGE LONDON. ISTRAŽUJE POLITIKU LGBT ORGANIZIRANJA NA POSTJUGOSLAVENSKOM PROSTORU.
