U toku parlamentarne rasprave održane 23. decembra 2016, Aleksandar Martinović, šef poslaničke grupe Srpske napredne stranke, upustio se u homofobnu tiradu u kojoj je, između ostalog, rekao da se opoziciona poslanica Marinika Tepić protivi nominaciji Danice Maksimović za članstvo u Agenciji za borbu protiv korupcije zbog „hrabrosti da u svojoj biografiji navede da je udata i da ima dva sina”. Ovakav nastup ne bi bio naročito iznenađujući za bivšeg funkcionera Srpske radikalne stranke da predsednica Narodne skupštine Maja Gojković nije bila neuobičajeno odlučna u nameri da svom stranačkom kolegi isključi mikrofon i oduzme reč. Gojković je, međutim, smetnula s uma da je njen mikrofon ostao uključen kad je prošaputala „Ana je tu” nadajući se da će Martinović razumeti kako njegov govor mržnje možda i nije bio podesan u prisustvu Ane Brnabić koja je u avgustu te godine postala prva autovana lezbejska ministarka u istočnoevropskoj istoriji.

Predloživši Anu Brnabić za ministarku državne uprave i lokalne samouprave, tadašnji premijer Aleksandar Vučić započeo je seriju događaja koji će potresti ovdašnju političku scenu. Već u junu 2017, kada Vučić postaje predsednik Srbije, neustavno pomerajući težište političke moći ka toj poziciji, Ana Brnabić je, opet na njegov predlog, izabrana ne samo za prvu ženu, nego i prvu lezbejku predsednicu Vlade Srbije. Mada može zvučati neverovatno, tim činom se Srbija, zemlja sa nezavidnom reputacijom po pitanju poštovanja ljudskih prava, svrstala rame uz rame s Belgijom, Luksemburgom, Islandom i Irskom koji su kao globalni predvodnici neheteroseksualne emancipacije već imali autovane gej premijere/ke. Neobična serija se nastavila u februaru 2019. kad je partnerka Ane Brnabić, Milica Đurđić, s kojom se ponekad pojavljuje u javnosti, na svet donela dečaka Igora učinivši time Anu Brnabić prvom neheteroseksualnom predsednicom vlade u svetskoj političkoj istoriji koja je za vreme mandata postala roditeljka.

Vrtoglav uspon Ane Brnabić ka globalnoj vidljivosti nije samo dodao ulje na i onako razbuktalu vatru javne lezbofobije, već je i produbio razdor među srbijanskim poslovično zavađenim LGBT aktivistima/kinjama. Kako kroz ono što je učinila tako možda još i više kroz ono što je propustila da učini poslednjih godina, Brnabić je kod mnogih brzo potrošila kredit podrške koji bi se političaru eventualno mogao dati na osnovu zajedničke neheteroseksualne orijentacije. Upravo zato što nije pokazala interesovanje da se na intersekcionalno osetljiv način založi za LGBT stvar, Brnabić je potcrtala političku prirodu seksualnosti i razbila iluziju pojedinih lezbejskih i GBT aktivista/kinja da bi lezbejka na vlasti – upravo zbog lezbejstva – mogla da unese promenu u patrijarhalna pravila političke igre.

Dok se polemiše o tome koliko je Brnabić „na vlasti” tj. koliko moći zaista ima u rukama, njene izjave sve više frustriraju čak i najnaklonjenije joj pripadnice srbijanskog feminističkog kruga jer relativizuju i nipodaštavaju i neke od najrizičnijih feminističkih borbi vođenih proteklih decenija. Tako je već u julu 2017, u jednom od prvih intervjua koje je dala u svojstvu premijerke, Brnabić izjavila da ne misli kako je „Srbija naročito homofobna”, da bi samo godinu dana kasnije, u novembru 2018, odlučno negirala da se u Srebrenici dogodio zločin genocida. Imajući ovo u vidu, Brnabić je ne samo napravila svojevrsni politički salto kao lezbejska političarka podržana od onih koji su godinama raspirivali seksualnu i etničku netrpeljivost, već je i sama postala simptom dubljih procesa kroz koje se (post)jugoslovenski feminizam ispraznio od socijalističke supstance.

U ovom se tekstu pozivam na pojam zazora kako bih ispitao načine na koje Ana Brnabić, kao „incident” u srbijanskoj političkoj stvarnosti, uzdrmava emocionalno nabijene slojeve predrasuda na raznim stranama političkog spektra. Diskusije koje prate kako njen privatni tako i javni život, zajedno s njenim izjavama, ispunjene su figurama zazora ukazujući na duboke pukotine srbijanskog političkog polja koje je sve teže premostiti smislenim dijalogom. Učesnici u javnoj raspravi, bilo da su iz državnog ili nedržavnog sektora, upleteni su u petlju zazora kroz koju struji rodna, seksualna i rasna opresija reflektujući jake patrijarhalne ponornice kao strukturne karakteristike ovdašnjeg političkog života.

U prvom delu teksta osvrnuću se na to kako su fizički izgled Ane Brnabić koji se, naročito na samom početku njenog mandata nije podudarao sa široko rasprostranjenim standardima ženstvenosti, kao i njena neskrivena seksualna orijentacija zagrebali snažne simboličke nanose koji štite ideju o tome da je društveni svet rodno binaran i obavezno heteroseksualan. Ako izuzmemo homonacionalističke i homonormativne dimenzije njenog uspona na vlast kao i bilo kakvu političku tekovinu koju bi mogla ostaviti za sobom, već sam izgled Ane Brnabić nosi potencijal za destabilizaciju rodnih dihotomija i širenje spektra mogućih reprezentacija žena. S obzirom na to da njeno prisustvo u javnom životu nameće propitivanje nekih od najžilavijih patrijarhalnih predstava o tome kako žena treba da izgleda, videćemo u daljem tekstu da nije čudno što se za njeno ime vezuje izrazito rasno obeležena figura zazora navodno sposobna da je „ukroti” i „urazumi” prevodeći je u svet heteroseksualnih bića. Frustracija izazvana fizičkom pojavom Ane Brnabić, koja se podjednako oseća na različitim političkim stranama, delimično je stavljena pod kontrolu na dva načina: prvo naporima same Brnabić da demonstrira privrženost nacionalnoj stvari tako što će, na primer, u opticaj (ponovo) pustiti diskurs o „divljem Albancu” kao primarnoj figuri zazora srpskog nacionalizma, a zatim i mnogobrojnim paternalističkim intervencijama predsednika Vučića koji je u nameri da suzbije i transformiše izlive lezbofobije okrnjio ne samo moć Ane Brnabić da politički dela, već i svaki emancipatorni projekat koji se mogao povezati s njenom lezbejskom orijentacijom.

U drugom delu teksta ispitujem načine na koje srbijanske LGBT aktivistkinje/i i podržavateljke/i pokreta artikulišu očekivanja (tj. većim delom – razočaranja) od premijerskog mandata Ane Brnabić. Pokazujem kako njeno autovano lezbejstvo i lezbejsko roditeljstvo za koje (u avgustu 2020) još uvek nema pravne osnove postaju izraz klasne privilegovanosti kroz koju ona raskida veze s političkim nasleđem (post)jugoslovenskog feminističkog organizovanja. Rasparujući lezbejstvo i feminizam – i tako podrivajući decenije feminističkog rada čiji je – bar delimično – i sama rezultat, slučaj Ane Brnabić naglašava važnost intersekcionalno obeleženog uvida o tome da su mogućnosti u sferi roda i seksualnosti fundamentalno prepletene s klasnom pripadnošću. Time što se javno prepušta patrijarhalnoj dominaciji kojoj podređuje čak i kapacitet lezbejstva da (o sebi) govori, Brnabić ukazuje na to u kojoj je meri bolni proces regionalne tranzicije iz socijalizma u neoliberalni kapitalizam zasnovan (i) na marginalizaciji ženskog glasa. Političko i intelektualno osiromašenje, prekarizacija i profesionalizacija feminističkog delovanja, kao i snažna repatrijarhalizacija javne sfere u koju se transfobne izjave ulivaju čak i sa (deklarativno) leve strane političkog spektra, predstavljaju kontekst u kom je Ana Brnabić uhvaćena u petlju zazora što, s jedne strane, opterećuje njeno političko delanje, dok s druge potkopava potencijal lezbejstva da izazove rekonfiguraciju političkog polja.

„Humanizovanje” zazorne lezbejke

Ubrzo pošto je Ana Brnabić postala premijerka, društvene mreže su preplavljene seksističkim i lezbofobnim komentarima koji su dolazili kako od oponenata tako i od podržavalaca Vučićevog režima. Među izlivima mržnje koji su ujedinili dva politička pola, jedna opaska se naročito često vezivala za fotografiju Ane Brnabić sumirajući frustraciju izazvanu njenim izgledom. Refren pesme folk pevača Ljube Aličića „ti ne ličiš ni na jednu, a mnogo sam žena sreo”, često praćen seksističkim komentarima tipa „ružni dečko”, „mutant”, „Pantela”, implicira da je njen izgled nepojmljiv u okvirima dominantnog referentnog sistema zasnovanog na patrijarhalnim predstavama o rodu kao binarnoj kategoriji. Drugim rečima, Brnabić je u pogledu svog rodnog izraza zauzela „graničnu” poziciju koja se opire uključivanju u heteronormativni i cisrodni kanon.

Pitajući se da li uopšte postoje ljudska bića koja nisu „uvek već orodnjena”, Batler  tvrdi da je svrha rodnog obeležavanja upravo u tome da tela učini ljudskim omogućavajući im da pronađu svoje mesto u jednoj od dve rodno jasno odvojene grupe koje čine ljudsku zajednicu. Međutim, ona tela koja se ne mogu bez problema uvrstiti u jednu od ove dve grupe „ostaju izvan ljudskosti tj. zadržavaju se u sferi neljudskog i zazornog” nasuprot kojoj se i definiše kategorija ljudskog. Štaviše, isključujuća matrica heteroseksualne privilegovanosti „podrazumeva stvaranje područja zazornih bića, odnosno onih koji još uvek nisu subjekti”, pa predstavljaju „nenastanjive zone društvenog života”. Zazor se, dakle, pojavljuje kao oblik društvene dinamike čiji je cilj da dehumanizuje i iz zajednice ljudskosti isključi one koji ne zadovoljavaju patrijarhalne kriterijume telesne prepoznatljivosti. Zazorno „remeti identitet, sistem, red” ostajući u procepu između bića i nebića i preteći da ugrozi granice koje životu daju smisao i stabilnost. Susret sa zazornim bićem dovodi do preplavljenosti, kako kaže Julija Krasteva, „dvosmislenošću, mešavinom“ koja zatresa prostorno-vremenske koordinate svakodnevne društvene interakcije i našu svest o pripadnosti svetu. U tom smislu, „zazorna lezbejka” izaziva odvratnost jer u društvenom polju nema dovoljno simboličkih resursa koji bi je „preveli” u pojmljivu figuru.

Jedan, naoko „najefikasniji”, način za razrešenje odurne „neodređenosti”, odnosno za oslobađanje zazorne lezbejke od rodne neopredeljenosti i njeno uključivanje u sferu kulturne pojmljivosti podrazumeva da se ona prisili na heteroseksualni susret koji bi je u konačnici transformisao u heteroseksualno biće. Popularni lezbofobni slogani zasnovani na ideji „korektivnog silovanja”, kakav je, na primer, „primi ga, zatrudni, Ana Brnaba” koji navijači Crvene zvezde viču pre fudbalskih utakmica, dostigli su vrhunac s komentarom Željka Veselinovića, predsednika Ujedinjenih sindikata Srbije. Veselinović, koji se dovodi u vezu s navodno evropski orijentisanom opozicijom Vučićevom režimu (okupljenom u Savezu za Srbiju u kom važnu ulogu igra Dragan Đilas), bio je toliko ozlojeđen podrškom koju je Brnabić pružila Željku Mitroviću da je u tvitu od 20. septembra 2018, obraćajući se direktno premijerki, napisao: „želim ti da te taj isti Mitrović zatvori u četiri zida bez ključa sa jednim obdarenim Afroamerikancem tek puštenim iz zatvora”. Veselinović je, čini se, verovao da bi taj „šou” koji bi „narod [trebalo da] gleda jedno par meseci” podstakao Anu Brnabić da preispita svoju odluku o podršci Mitroviću.

Ovakav govor mržnje koji se poziva na rasprostranjene homo/lezbofobne trope što otkrivaju čežnju za (ponovnim) uspostavljanjem patrijarhalne dominacije nad ženskim telom i javnom sferom, izdvaja se iz mnoštva uvreda upućenih Ani Brnabić po svojim eksplicitno rasističkim dimenzijama. Pojava potentnog crnca čiji bi se libido, pojačan tamničenjem, ustremio ka Ani Brnabić bez obzira na njenu lezbejsku orijentaciju, prošla je nezapaženo među mnogobrojnim (uglavnom s režimom povezanim) kritičarima Veselinovićeve intervencije koji su se fokusirali na vulgarnost i nedostatak obrazovanja opetovano prizivajući vrednosti demokratije i ljudskih prava. I sama Brnabić je odgovorila na Veselinovićev tvit kroz pitanje postavljeno vođama opozicije o tome da li govor mržnje kojem je izložena odražava način na koji oni vide „izgradnju društva po najvišim evropskim standardima”. Mada se nije osvrnula na Afroamerikanca iz Veselinovićevog nepriličnog komentara – dakle, na još jednu figuru zazora koja je zatvorena i isključena iz društvene zajednice – Brnabić je ostala u domenu „rasnog” imaginarijuma kada se ironično zapitala da li takvo obraćanje predvodnika opozicije služi „zaštiti građana od stvaranja atmosfere linča”. Reakcija Ane Brnabić je ovoj razmeni (koja uparujući dve figure zazora – belu navodno nedovoljno ženstvenu lezbejsku političarku kojoj je potrebna „heteroseksualna korekcija”, s jedne strane, i pohotnog crnog nasilnika, s druge – ističe strukturne afinitete između rasizma i homo/lezbofobije) tako obezbedila još jedan neobičan obrt jer je postalo jasno kako je predstavnik Afroamerikanaca – ljudi vekovima izloženih mučnoj praksi linčovanja – konstruisan kao počinilac nasilja prema beloj osobi.

Propust Veselinovićevih kritičara da „vide” crnca, odnosno registruju „slona u staklarskoj radnji”, upućuje na žilav režim rasne diskriminacije koji ostaje normalizovan i diskurzivno „netaknut” u odsustvu političke snage koja bi ga artikulisala i problematizovala. Činjenica da se olako prešlo preko rasistički obeleženog procesa kroz koji je crnac preobraćen u seksualnog predatora što napada belu lezbejku ukazuje na nedostatak konceptualnih oruđa za „čitanje rase” i decentriranje beline u srbijanskom političkom i javnom prostoru. Takva konceptualna sredstva su u velikoj meri izgubljena s propašću jugoslovenskog socijalističkog projekta u čijoj je osnovi bio napor da se raskrsti s kolonijalnim hijerarhijama odnosno da se kroz politiku nesvrstanosti podstakne saradnja sa afričkim i azijskim narodima koji su pretrpeli kolonijalno upravljanje. Ignorisanje rase i strukturnih nejednakosti izazvanih rasizmom ne može se odvojiti od kapitalističke globalizacije kroz koju je postjugoslovenski prostor geostrateški provincijalizovan i ostavljen na milost i nemilost (nekadašnjih) kolonijalnih sila koje su u srži Evropske unije, te stoga evropskim politikama uslovljavanja često daju kolonijalne dimenzije.

Važan neokolonijalni aspekt pridruživanja Evropskoj uniji povezan je s porastom homonacionalizma kao izrazom skorašnje kapitalističke rekonfiguracije koja nije samo omogućila tankom sloju belih neheteroseksualca srednje klase da se uključe u „nacionalno biće”, već je u sve većoj meri neheteroseksualnost, ukroćenu binarnim relacijama (brakom/partnerstvom) i konzumerizmom, konstruisala kao jedan od kriterijuma demokratskog građanstva. Ovaj proces je u lokalnom kontekstu tekao u dva kraka: s jedne strane, izbor Ane Brnabić koja, kako ćemo videti u daljem tekstu, ne samo da ne problematizuje već i promoviše neoliberalne politike, trebalo je da u očima predstavnika Evropske unije posvedoči o navodno demokratskoj prirodi srbijanskog režima; dok je, s druge – unutrašnjopolitičke strane (kojom se ovde bavim) – istakao transgresivni kapacitet zazora da ukaže na postojanje drugačijih tela.

Naime, „frontalni susret” sa „zazornom lezbejkom”, figurom do tada neviđenom u ulozi premijerke/ministarke, otvara emancipatorni prostor u kojem je moguće proširiti repertoar legitimnih tela. To ima na umu Jelisaveta Blagojević kada tvrdi da izgled Ane Brnabić deluje kao „provokacija” – dodao bih „obuzdana” provokacija – sa simboličkim potencijalom koji se ne može redukovati na pinkwashing strategije Aleksandra Vučića. Blagojević smatra da onim što predstavlja, kako izgleda i kako se ponaša, [Brnabić] ni po čemu ne podseća na ono čemu oni [lokalne srpske „domaćine i gazde”, doživotne bogom dane političare i druge vlastodršce u sakoima i sa kravatama, popove i sve ostale čuvare „morala i dobre srpske domaćinske tradicije”] inače pripisuju moć.

Učinilo se, dakle, da bi izgled Ane Brnabić mogao da utiče na to kako se govori o ženama i lezbejstvu, pa i da eventualno, po cenu inicijalnog porasta seksizma, mizoginije i lezbofobije, dovede do promena u predstavama o nosiocima političke moći. Međutim, na isti način na koji se homonacionalizam Evropske unije nameće kroz pedagoški orijentisane politike uslovljavanja po principu „štapa i šargarepe”– koje ne samo što ne postižu željene rezultate, već i generišu mnogobrojne vidove otpora – tako se ni izbor Ane Brnabić ne može odvojiti od neupitne uloge koju Aleksandar Vučić igra u svojstvu predsednika Srbije i Srpske napredne stranke. Brnabić se pojavila kao ozbiljna kandidatkinja za premijersku funkciju jer je u to vreme bila nestranačka ličnost koja ne samo da nije mogla da ugrozi položaj Vučića u stranačkoj hijerarhiji, već je i sprečila da to učine neki od viđenijih članova stranke koji su upleteni u unutarstranačke razmirice. Osim toga, imala je još jednu karakteristiku koja joj je, u kontekstu homonacionalističkih tendencija i jake profesionalizacije LGBT „pokreta”, išla na ruku: ona je autovana lezbejka dovoljno hrabra da „apsorbuje” homo/lezbofobni napad za koji se moglo očekivati da će biti pokrenut njenim izborom.

Impozantni zadatak upijanja lezbofobije delimično je olakšan načinom na koji je Vučić normalizovao homoseksualnost Ane Brnabić pozivajući članove svoje stranke i koalicione partnere – od kojih su mnogi ljuti protivnici LGBT emancipacije – da se suzdrže od izražavanja homofobije. Uspevši da obezbedi punu podršku za izbor Ane Brnabić za premijerku, Vučić nije samo napravio istorijski potez koji je prvi put doveo lezbejku na čelo vlade u nekoj istočnoevropskoj zemlji, već je demonstrirao svoju političku moć i vruć krompir nesputane lezbofobije predao u ruke opozicije koja bi navodno trebalo da bude mnogo više LGBT-friendly. Vesna Pešić je plastično sumirala ovaj politički manevar kada je napisala da je Vučić njime poslao poruku parlamentarnoj većini u kojoj je rekao: „biraćete onoga/onu koga nikada ne biste izabrali – zato što ja tako kažem”.

Kako bi obuzdao lezbofobiju pokrenutu većom vidljivošću Ane Brnabić u javnoj sferi, Vučić se upustio u intenzivni proces humanizacije „zazorne lezbejke”. Tako je već 2016. u govoru u Narodnoj skupštini predstavljajući članove svog kabineta, rekao:

Vlada Srbije imaće i jednu ministarku koja se javno izjašnjava kao osoba homoseksualne orijentacije. Ona to ne krije i s ponosom govori. Ona je toliko fina i ljupka, rekla mi je: „Predsedniče, ako vam to smeta, sigurna sam da će o tome sada govoriti”. A ja sam joj odgovorio: „Ne, mene zanima samo tvoj rezultat, a znam koliko si stručna i vredna”.

Pozivajući se na „gej ponos” koji Brnabić navodno pokazuje tako što ne krije svoju seksualnu orijentaciju, Vučić je prvi put spomenuo LGBT pokret u afirmativnom kontekstu i pozicionirao Brnabić u okvire građanske platforme čiji je cilj da se proširi spektar onih koji imaju legitiman pristup ljudskim pravima. Ne samo da je nova članica vlade obeležena kao „osoba”, nego je odmah i feminizovana kao „fina i ljupka”. Pošto je fiksirao njen rod, a zatim njenu seksualnost predstavio kao izvor ponosa, Vučić je Brnabić učinio prihvatljivijom za uznemireno biračko telo i kroz motiv „stručnog i vrednog” profesionalca koji verovatno neće ozbiljnije ugroziti srpski rodni režim.

U tom smislu, kao bliska saradnica i sledbenica predsednika Vučića koji je, po njenim rečima, trebalo da „ima ulogu mentora nad premijerom u prvih nekoliko meseci”, Brnabić nije propuštala prilike da ispolji svoju privreženost „srpskoj stvari” koja opet nije mogla da prođe bez rasističkih konotacija. Tako se krajem maja 2019, komentarišući nepovoljan izveštaj Evropske komisije o statusu demokratije u Srbiji, Brnabić osvrnula na predstavnike kosovske vlasti i rekla:

Ono što mene najviše plaši je što imate posla sa racionalnim ljudima. Sa najgorom vrstom populista. S ljudima, mislim, koji i jesu bukvalno izašli iz šume. To su ljudi, neki od tih su ljudi teroristi koji nisu osuđeni, bili su optuženi, bili su u Haškom tribunalu, nisu osuđeni samo zato što su u tom procesu svi svedoci pobijeni. I kako mi sada da znamo šta će oni sledeće uraditi sutra? Njima je svejedno da li je tamo rat ili nije. To je ono što mene plaši.

Mada je Brnabić imala na umu gerilski karakter UČK-a, ovako nesmotrena izjava brzo je aktivirala rasističke diskurse o Albancima koji su u srži žilavog jezgra srpskog nacionalizma. Reči Brnabić su ne samo izazvale oštru reakciju vlade Kosova, već i pokrenule široku online kampanju čiji je cilj bio da se ukaže na rasistički aspekt odnosa države Srbije prema kosovskim Albancima.

Štaviše, kao i ranije, Vučić je i ovog puta branio Brnabić insistirajući na njenoj posvećenosti političkom i ekonomskom razvoju Srbije. U takvim prilikama, patrijarhalna hegemonija, oličena u zaštitničkoj, skoro očinskoj, figuri trijumfovala je nad kapacitetom lezbejstva da o sebi govori. I kada je predstavio u ulozi nove ministarke i kada je predložio za premijerku, Vučić je govorio u ime Ane Brnabić i autovao je ne upotrebivši reč „lezbejka”. Veća zastupljenost reči „gej” – koju, čini se, preferira i sama Brnabić  – u medijskom izveštavanju o premijerki, potcrtava granice Vučićevih pinkwashing strategija i otkriva ostatke lezbofobnog zazora koji izmiču emancipatornim merama primenjenim „odozgo nadole”. Termin „gej”, upotrebljen da se njime označi lezbejka – naročito kada to čini autoritarni muškarac nekada visoko pozicioniran u radikalno desnoj političkoj organizaciji – ukazuje na žilavost gej patrijarhata i na način na koji su navodno univerzalna postignuća pokreta za neheteroseksualno oslobođenje omeđena rodom. Pristajući na to da bude opetovano autovana od strane Vučića, Brnabić se povinovala patrijarhalnom autoritetu koji nije samo okrnjio njenu moć da politički dela, već je i udaljio od feminističkog angažmana i ograničio kapacitet javno priznatog lezbejstva da se razume kao aktivistički čin s progresivnim potencijalom. Primarni cilj „humanizacije” Ane Brnabić i obuzdavanja lezbofobije koja prati njenu javnu vidljivost postignut je plaćanjem visoke cene: njeno lezbejstvo je ispražnjeno od političke supstance i „ugurano” u postojeće patrijarhalne matrice koje ga čine neupotrebljivim u borbi za rodnu i (nehetero)seksualnu emancipaciju.

Kraj prvog dela. Sutra ćemo objaviti nastavak.

Članak originalno u prvoj verziji objavljen u časopisu SOCIOLOGIJA, Vol. LXII (2020), N° 3, a uskoro i u monografiji „Ka boljem vremenu: Lezbe/ijski aktivizam u Srbiji i Hrvatskoj (1980-2020)“ u izdanju Mame iz Zagreba

BOJAN BILIĆ

ISTRAŽIVAČ NA SVEUČILIŠTU U BEČU (LISE MEITNER FELLOW), DOKTORIRAO NA UNIVERSITY COLLEGE LONDON. ISTRAŽUJE POLITIKU LGBT ORGANIZIRANJA NA POSTJUGOSLAVENSKOM PROSTORU.