Nova normalnost

K ada je počela pandemija korona virusa nastao je pojam nova normalnost sa otprilike sledećim značenjem: navikavajmo se na vanrednu situaciju, vakcine nema, ne znamo kada će biti bolje. Skovale su ga vlasti kao granicu nadanja u lek protiv epidemije. Trebalo je umeriti očekivanja i ne dozvoliti da strah od zaraze bez leka pređe u paniku opasnu po sistem. Rečju, vanrednu situaciju prikazati kao novu normalnost, kao novo krizno stanje na koje se treba navikavati. Tome služi normalizacija, naročita tehnika moći u oprirođavanju neželjenog. U njoj se ogleda moć kreatora normalnosti, ali i nemoć mnogih za koje isto nije normalno.

Najpre nešto o diskurzivnim granicama pojma normalnosti. Formalno gledano, normalno i nenormalno razlikuje se od binarne podele na dozvoljeno i zabranjeno. Prva podela je elastičnija i manipulativno nameće hegemone vrednosti i ponašanje. Normalno može biti i prosečno, a može biti i normativno, kao i poželjno ili posredno nametnuto. Nenormalno ne mora biti zabranjeno, ali može biti stigmatizovano, ocenjeno kao neprihvatljivo ili kao patološko. Različite tehnologije moći služe raznim ciljevima, od nadzora do proizvodnje potreba. Normalnost obuhvata tri dimenzije: šta treba činiti, šta se odista čini, i kako ljudi procenjuju normativno zadato i realno prisutno normalno (Stephan Lessenich). Razne tehnike kontrole osiguravaju trajnost normalnosti, njeno jezgro i stupnjeve (nejednakost, hijerarhizaciju i isključivanja). Sadržinski gledano normalnost je uvek povezana sa interesima grupa. Čije interese štiti normalnost? Siromašnih ili imućnih grupa? Normalizacija nema bez monopola na proglašavanje subvezivnih i patoloških grupa manje ili više nasilnim tehnikama moći koje regulišu podvlašćivanje i nadziru socijalne nejednakosti. Sadržaj normalnosti zavisi od toga koga treba disciplinovati (nezadovoljne klase, uznemirene manjine ili pojedince) i šta valja osigurati (saglasnost, bezbednost, podvlašćivanje). Razlikovanje normalnog i anormalnog ima intrinzično vrednosni karakter, ne može biti vrednosnoneutralno (Caroline Braunmühl). Tome služe novi pojmovi, važno sredstvo kulturne hegemonije kod pretvaranja nesmislenog u normalno. 

1.

U misao o društvu nova neoliberalna normalnost počela je da prodire mnogo pre pandemije, već sa rušenjem Zida. Cilj je bio ohladiti socijalnu nadu nasleđenu iz socijalizma ledenim realizmom kapitalizma. “Ostavite svaku nadu Vi koji ulazite u kapitalizam”, stoji kao na ulazu u Danteov pakao. Zašto baš nadu? Nada se uklanja da bi sve ostalo isto, a još je opasniji utopijski san o nemogućem izvan propisanih mogućnosti. Sjaj utopije prekrila je već 1989. prašina sa srušenog Zida. Većina humanističke inteligencije od tada aktivno podržava novu moć u progonu nade i utopije. Teleološki upozorava: nova normalnost kapitalizma je ostatak vašeg života. Nije idealno, ali je realno. Zaboravi idealno. Shvati realno kao veliku priliku u vremenu velikog rizika. Optimisti nas hrabre rečima da sledi duga nova konačna normalnost. Pesimisti govore o dugom neizvesnom vanrednom stanju. Nostalgični vide aktuelno kao nenormalno i žale za prošlom normalnošću. Melanholični dodaju da će nam moćni uvek nametati novu normalnost. U mreži raznih raspoloženja hegemona desnica epistemološki reguliše moguće i granicu nade progonom socijalnih pojmova i okupacijom prošlosti levice. Novi pojmovi su indikatori društvenopolitičkih promena. Nisu samo teorijske kategorije nego i borbena delatna jedinstva. Analitičko oruđe, ali i političko oružje. Preko hegemonih pojmova treba čitati ne samo prošlost nego i sadašnjicu. Katkad i više nego  preko uticajnih ličnosti, važnih događaja i ključnih procesa.

Nova normalnost nastupala je lagano, ali sistematski. Bivši komunisti su nametali antikomunističku normalnost. Najpre su izmenjeni praznici, preimenovane ulice i srušeni javni spomenici. Sinhrono je nastupala neoliberalna epistemologija u misli o društvu. Prognani su socijalni pojmovi (klasa, eksploatacija, antagonizam) i aktuelizovani novi identitetski pojmovi (nacija, vera, rod, pol). Bilo je najvažnije izbrisati antagonizam rada i kapitala i kriminalizovati revoluciju. To je posao koji je obavila tranzitološko- antitotalitarna “kavijar levica” oslobođena antikapitalizma. Uvela je pojmove: zatvoreno totalitarno i otvoreno preduzetničko društvo, kolektivno-vlasnička klasa, elite, ranjive grupe, blokirana transformacija, tranzicija. Prognala je antikapitalistički diskurs centriran oko pojmova socijalizam, kapitalizam, eksploatacija, profit, buržoazija. Nije to bio veliki napor jer nije bilo alternativne moći koja bi štitila antikapitalizam. Ne treba zaboraviti da je slom SSSR-a snizio aspiracije evropske levice. Zato su u novom epistemološkom raščišćavanju još 1990-ih bez otpora stvari postavljene naglavce. Odmah nakon urušavanja evropskog socijalizma sociolozi su lagano menjali viziju poželjnog društva: izbegavan je pojam kapitalizam, poželjno je centrirano oko nužne tranzicije i oko još nejasnog preduzetničkog društva. Cilj je bio dvojak: prognati socijalnu državu bar u bezopasnu nostalgiju i novim pojmovima ublažiti potencijalna razočarenja i antikapitalistički otpor. Tek kada je postalo jasno da je kontraudar levice nemoguć otvoreno se počelo govoriti o kapitalizmu kao cilju i decizionistički upozoravati da nema besplatnog ručka. Oslabio je i strah od antikapitalističkih pojmova. Pobednik je nametnuo i nove metafore. Kao što je termidor (mesec jul 1794. kada je srušen Robespjer) ostao metafora za prestanak revolucije, tako je pad Zida novembra 1989. postao metafora za nestanak socijalizma. Iščezla je barikada kao klasična revolucionarna metafora nepomirljivosti i oslabljen marksizam kao ekonomsko ime za nepomirljivo (Badiju). Demonizovanje revolucije zbrisalo je istoriju nejednakosti novom ideokratskom teleologijom. Varošanin (bouergois) je ponovo nametnuo vrednosti građaninu (citoyen). Još u 18. veku Ruso je upozorio da je samo drugi oličenje vrline, a da je prvi ljubitelj novca i bogatstva. Više od trideset godina u isto nas iznova uverava neoliberalizam.

Neutralni pojam kriza nije napušten. Danas se razne krize ukrštaju pa se javlja pojam polikriza (kombinacija pandemije, rata, inflacije, ekoloških problema). Podnošenje i rešenje kriza kreiraju novu normalnost. Kako je prepoznati? Početi od ponuđenih hegemonih opštih pojmova: tranzicija, kriza ili katastrofa. Potom proceniti stepenovanje korisne pretnje normalnosti (mondijalizam, patrijarhat, homoforija, transfobija) i vrstu preventivne solidarnosti (nacionalnu, rodnu, istopolnu). Šarolika mreža nove normalnosti obuhvata istopolne brakove i muškarce koji lakiraju nokte, nacionalni govor mržnje u medijima, ali i eksploataciju, prekarnost i privatne penzije. Šta je ovde istinski moderno, koje solidarnosti ova mreža favorizuje i normalizuje, a koje interese marginalizuje? I kojim pojmovima?

U pojmovnom haosu se nije lako snaći. Društvenonaučni pojmovi jesu delatni, ali nisu svi sukobi koje podstiču progresivni. Zato najpre treba razlikovati progresivnu od neprogresivne nestabilnosti. Međunacionalni sukobi, kao ni sukobi na Prajdu, ne vode novim oblicima tolerancije i solidarnosti. Prvi su otpor bliskim nacijama u regionu, plod “narcizma malih razlika”, drugi su kućna igra desnice i otpor ucenjivačkom potencijalu EU. Treba li uopšte pominjati da su obe kritike socijalne nejednakosti bespomoćne. Prognani antagonistički socijalni pojmovi (centrirani oko klasnih nejednakosti i levice) unosili su drugačiju, progresivnu nestabilnost jer im je cilj bio jačanje socijalne države. Ima li danas progresivne konfliktnosti u nepreglednom spektru sukoba od uličnih do frontovskih? Koju normalnost su doveli u pitanje pandemija i rat u Ukrajini? Da li samo zdravstvenu i bezbednosnu? Kakve promene podstiče nova neprogresivna nestabilnost: sukobi globalista i suverenista unutar kapitalizma i rat između evropskih kapitalizama? 

I kontekst progona socijalnih pojmova je složen i višeznačan: to je neokolonijalna globalizacija, nove verzije bezbednosti, vazalnosti, desuverenizacije, nadzora i ucenjivanja. Kolonijalizam je uvek bio ubilačka dijalektika konstantnog kapitala. Novi sudari kapitalističkih super sila smenili su doba kada je M. Olbrajt govorila B. Jeljcinu “Mi smo na istoj strani”. Prate ih novi sudari pojmova Zapada (imperijalizam, okupacija, agresija) i Rusije (specijalna operacija, intervencija). Iza novih pojmova kriju se 2023. nova nasilja kao i 1999. kada je NATO do tada terorističku albansku OVK preimenovao u Kosovski zaštitni korpus, a 2009. u Kosovske bezbednosne snage.

2.

Oba svetska rata bili su agensi socijalnih revolucija i socijalnih pojmova. Današnji ratovi to nisu. Kako realnost opojmiti i uopštiti najvažnije? Nije dovoljno reći da jača nacionalna i slabi klasna nepomirljivost. Treba nepomirljivosti konkretnije prepoznati u nametanju ključnih pojmova, probojnih simbola kulturne hegemonije. Najpre se zapitati čiju normalnost opojmljavaju, nezaposlenih ili bogatih?

Ali ne radi se samo o sadržaju pojmova nego i o načinu opojmljavanja, o tehnikama zgušnjavanja nove normalnosti. O dramatizaciji važnog i prognanog značenja, ali i o načinu prožimanja socijalnog i kulturnog samoviđenja. Šta o tome govori aktuelni rečnik socijalne zaštite EU: socijalni partneri (radnici i poslodavci), socijalni transfer, donacija, volontiranje, kulturna osetljivost, novi socijalni rizici, pozitivna diskriminacija, socijalna isključenost ranjivih grupa, heteroseksizam (dikriminacija u korist heteroseksualnih)? Najpre to da je govor o eksploataciji ohlađen, da je regulacija nesigurnog privremenog rada dedramatizovana, a zakoni o ravnopravnosti polova aktuelizovani. Eksploatacija je umivena deprivacijom (nedovoljno zadovoljene potrebe). Ispada da je samo tajkun korumptivni kapitalist? Nije li svaki kapitalist nelegitimni profiter? Drugim rečima nije li samo naizgled kritički pojam divlji kapitalizam zapravo moralistička apologija pitomog kapitalizma.

Ovaj moralizam je lažna samouteha jer u mreži korektnih pojmova EU nema prognanih pojmova (radnička klasa, samouprava, eksploatacija). Nepomirljivo je zaspalo (Badiju), a kao surogat socijalne države nudi se inkluzija (uključivanje). Da li novu normalnost treba tražiti u pravima koja ne škode kapitalizmu? Sva je prilika. Eksploatacija prekarijata je nova normalnost, a opomena otpuštenima “imaš posao da nađeš novi posao” više ne zvuči bezdušno. Ono što su nekada bili bezgaćnici (sankiloti) danas su bezpapirni (ilegalni migranti i izbeglice). Ali ovi ne remete novu normalnost nego su njen deo. Heroizuje se proces preispitivanja pola i borba oko kvir prava. To je funkcionalna konfliktnost unutar normalnosti kapitalizma, dobošarenje o demokratiji (gej, kvir i transrodno pitanje). Ekonomsko izrabljivanje zaboravljeno je i na račun prava životinja. Desnica se opire EU kao nadnacionalnom, a ne kao ekonomskom nasilju. Svojata zapuštene vrednosti levice samo kada brani socijalna prava sunarodnika. To je novi nacionalni egoizam.

Novim pojmovima (nomadi, varvari, lutalice, izbeglice) moć kontroliše i reguliše kretanje migranata.  Savremeni pojmovi su i zgusnute emocije: iskazuju menadžersko zadovoljstvo profitabilnošću i upošljavanjem nezaštićene jeftine radne snage s jedne strane i gnev bezobrazno besperspektivnih, onih koji nemaju šta da izgube protiv bogatih (protest protiv reforme penzijskog sistema i nesigurnosti zaposlenja) s druge. Šta činiti? Za početak u ovim emocijama tražiti strukturni antagonizam, a ne grupnu mržnju ni rešivi nesporazum.

TODOR KULJIĆ

PROFESOR SOCIOLOGIJE POLITIKE NA FILOZOFSKOM FAKULTETU U BEOGRADU.