Zabavno je ovih dana čitati vesti o zahtevima roditeljâ iz jedne škole na Floridi da se Mikelanđelov David ne pokazuje njihovoj deci jer je u pitanju pornografski sadržaj. Utešno je pratiti zatucane američke roditelje iz prosvećene Srbije u kojoj decu podižu napredni roditelji svesni da je David sušta umetnost. Ali, polako sa zaključcima. Nismo li koliko juče u Srbiji revidirali lekcije iz udžbenikâ biologije koji su razmatrali pojave kao što su homoseksualnost, razlika između roda i pola i slično, pod optužbom da promovišu rodnu ideologiju, i bili svedoci roditeljskih zabrana deci da čitaju roman Ovo je najgori dan u mom životu Jasminke Petrović u kom glavni junak sumnja da mu je majka lezbejka? Pošto su izmene udžbenika biologije gotova stvar, ovde ćemo se prevashodno pozabaviti slučajem promovisanja lezbejstva u rečenom romanu, koji, barem zvanično, još nije uklonjen iz dopunske lektire.

Rani jadi Jasminke Petrović

Jasminka Petrović uživa nepodeljeno uvažavanje književne zajednice kao jedan od najznačajnijih, najčitanijih i najnagrađivanijih savremenih pisaca za decu i mlade, prevođen na 25 jezika. Po njenim su delima rađene radio drame, pozorišne predstave i snimljeni filmovi Zlogonje i Leto kad sam naučila da letim, njene knjige se čitaju i neretko doživljavaju po desetak i više izdanja, i neobično brzo za inače inertan i nedovoljno osavremenjen srpsko školski program dospevaju u školsku lektiru, kao što je slučaj sa rečenim coming-of-age romanom Ovo je najgori dan u mom životu u kom je protagonista i pripovedač tinejdžer Strahinja sa Dorćola.

Drugim rečima, autorka doživljava osporavanja isključivo preko fejsbuk, tviter i roditeljskih grupa. Demokratizacija koju donosi nova tehnologija omogućava i laicima i široj javnosti da se oglasi i iznese svoj sud, što samo po sebi nije loše, ali i da prekim putem, zapravo prekim sudom, utiče na školske programe i sadržaje, što je, međutim, štetno, jer se cenzura i kultura ukidanja upliću u oblast koju nepristrasno i nezavisno moraju regulisati stručni obrazovni odbori i komisije na najvišem nivou.

Kao krunski dokaz za naturanje homoseksualnosti našoj deci kroz ovo štivo, na društvenim mrežama navođene su sledeće rečenice: „…moja mama je još i lezbejka. U vezi je s našom prvom komšinicom… otkako sam ih uhvatio na delu, nema sumnje da je to to… Mira je pipkala mamine grudi, a mama je šaputala: Tu! Tu!”. Zaista, koji se još brižni srpski roditelj ne bi zgrozio nad činjenicom da ovakvim štivom truju našu decu u šestom razredu osnovne škole? Ko od nas, iskreno, ne bi pomislio ono što su, istina, samo malobrojni tviteraši imali hrabrosti da kažu – na lomaču s njom! Treba li, dakle, spaliti Jasminku?

Kako se čita knjiga

Iako pripovedač zaista u navedenom pasusu percipira majku kao lezbejku, svega nekoliko stranica kasnije saznajemo da njegova majka sumnja da ima rak dojke, te da je, zapravo, scena koju Strahinja vidi kao lezbejsku u stvari majčino poveravanje komšinici. Ovaj raskorak između junakovih subjektivnih, unutrašnjih percepcija, dakle onoga što pripovedač vidi i govori, i što vidimo mi kao čitaoci, predstavlja samu suštinu pripovednog postupka, izvor komičkih efekata i motor radnje i zapleta. Kolokvijalno rečeno, sama poenta knjige je takoreći upravo u tome što Strahinja pogrešno, preterano, prenaglašeno i iščašeno vidi stvari i likove oko sebe, a posebno sebe samog.

U glasovitom članku Umetnost kao postupak, ruski teoretičar Viktor Šklovski je tvrdio: „umetnički postupak je postupak oneobičavanja stvari, postupak otežane forme“, „istrgavanja stvari iz automatizma opažanja“. Dakle, učiniti da se poznate i uobičajene stvari vide drugim očima, da se time usmeri pažnja čitaoca na iskaz, izraz, na pripovednu tehniku i stil, predstavlja samu suštinu književnosti; izvrnuti, preokrenuti uobičajeno viđenje, sagledati stvari iz neobičnog, novog i drugačijeg ugla, književni je teren par excellence. Upravo to i radi Jasminka Petrović u ovom romanu. U istom duhu, nakon što se epizoda sa potencijalnim kancerom srećno završila povoljnom dijagnozom, narator kasnije opisuje i majku kao „voajerku“, koja uživa u posmatranju očiglednog nabacivanja nastavnice srpskog njegovom ocu. U pitanju je, međutim, ništa drugo do nastavnicino interesovanje za rukopis očevog romana, koji zatim objavljuje njen suprug, izdavač, i koji doživljava trenutni uspeh.

Strahinja, dalje, neprekidno ponavlja kako mrzi svoju porodicu i da ga ona nervira, kao i oni njega, ali njegovi postupci direktno protivreče njegovim rečima i naivnim razmišljanjima i pokazuju upravo suprotno – koliko im je svima stalo do drugih. Tako se, primera radi, pri kraju knjige Strahinja obraća ocu koji zbog treme ne sme da izađe na promociju svog romana: „Pravo da ti kažem, meni nije sranje samo sedmo poglavlje, nego cela knjiga!… I, molim te, gledaj da se ovaj cirkus završi što pre.“ Nekoliko rečenica kasnije, saznajemo od oca da mu je Strahinja zapravo rekao sledeće: „Tata, reći ću ti istinu, jer te mnogo volim, bojim se, ali neću da te ostavim, verujem u tebe, nemoj da odustaneš!“ Ergo, niti je majka zaista lezbejka i voajerka, niti je otac zaista prolupao, niti je izdavač zaista mravojed, niti je Strahinja zaista narkoman kao što se to čini penzionerki iz prizemlja. „Sve je suprotno od onoga što izgleda da jeste”, što bi rekao Ilija Čvorović iz Balkanskog špijuna, još jednog egzemplarnog dela u kom kompletna radnja i komika počivaju na junakovoj iščašenoj percepciji koja je u potpunom nesaglasju sa stvarnošću. Dakle, ne, majka nije lezbejka, ni voajerka, nego, upravo suprotno, brižna majka i supruga koja podržava i voli svog muža i decu no matter what.

Argumentum ex silentio

Interesantno je, međutim, nabrojati i neke narativne niti romana koji srpskim roditeljima uopšte nisu zasmetali:

1. Tata junakove devojke Maše, koji radi u Kanadi, pokreće razvod zbog nekakve Ruskinje kojoj je napravio dete i ostavlja njenu majku i nju bez prebijenog dinara
2. Dečko Strahinjine sestre Tomislav živi sam sa babom u skromnim uslovima jer su ga roditelji napustili
3. Gledajući dlakavu tetkicu u školi, Strahinja razmišlja: „Kažu da su dlakave žene dobre za seks, ali ja u to ne verujem“, a nastavnicu srpskog voli jer „ima veće grudi“…

Dakle, dok deca čitaju kako tate ostavljaju mame zbog Ruskinja, roditelji napuštaju decu, dečaci odmeravaju sise odraslim ženama, sve je u redu, time im se ne natura da treba da postanu preljubnici, loši roditelji ili perverznjaci, ali ako slučajno nalete na reč lezbejka, onda neko očigledno radi na tome da nam od dece napravi homoseksualce! Ovakva je logika otprilike na nivou onog prostonarodnog rezonovanja iz nekih prošlih vekova da se ne izgovara reč kuga (nego umesto nje kaže kuma), kako ne bismo prizvali bolest u kuću.

Šta je sporno?

Samo je jedna majka od svih koji su zabranili deci ovu knjigu, kaže nam optužena nastavnica srpskog, zaista naknadno pročitala ovu knjigu i, naravno, zaključila kako u njoj nema ništa sporno. I, zaista, nije slučajno što se knjige Jasminke Petrović i filmovi nastali po njenim romanima naširoko čitaju i gledaju. Primera radi, već u drugom ili trećem razredu osnovne škole, srpski osnovci imaju priliku da čitaju knjigu Od čitanja se raste, pitku i jednostavnim jezikom napisanu zbirku od pet priča od kojih svaka govori o jednom đaku iz razreda i problemima koji je/ga muče: devojčici koja ne zna da čita, dečaku koji ima višak kilograma, devojčici koja ima velike uši… Iako ovi nedostaci stvaraju znatne probleme likovima, koji se zbog njih osećaju manje vrednima, pa čak i služe za podsmeh i porugu nekim njihovim vršnjacima, ipak do kraja svake priče junakinje i junaci shvataju i pozitivne strane svoje posebnosti, pretvaraju potencijalne mane u vrline i postaju prihvaćeni i omiljeni u društvu. Ovakav i sličan hepiend je suštinska karakteristika autorkinih dela. Pisani za nešto stariju publiku, i romani Leto kad sam naučila da letim i Ovo je najgori dan u mom životu takođe po pravilu imaju stresirane, izgledom, porodicom i sobom nezadovoljne tinejdžere-naratore, koji će, ipak, do kraja knjige biti zaljubljeni u prikladno bezazlene vršnjake suprotnog pola, sa razrešenim porodičnim konfliktima i izazovima i učvršćenim porodičnim vezama, i uz to još i bogatiji za dragoceno životno i prvo ljubavno iskustvo i poljubac.

Dovoljno je uporediti ova savremena dela sa, recimo, nedavnom zapaženom zbirkom priča Mlječni zubi Lane Bastašić, u kojima se dečji, najčešće ženski likovi, suočavaju sa seksualnim zlostavljanjem i nasiljem, incestom i porodičnim ubistvima, zapletima na kojima bi im pozavidele i grčke tragedije. Dok priče Lane Bastašić predstavljaju detinjstvo kao distopijski svet u kom odrasli, a pre svega roditelji i oni najbliži, nanose malim bićima fizičku, seksualnu i emotivnu bol i nasilje, knjige Jasminke Petrović nude veseo, mejnstrim, rom-com pogled na detinjstvo kao niz izazova i avantura sa hepiendom.

Bilo bi divno kada bi naša deca zaista živela i odrastala u tom svetu u kom obitavaju junaci knjiga Jasminke Petrović. Ali, nažalost, svet u kome ona žive je neuporedivo gori, svet jednoumlja, mediokritetstva, uskogrudih i prekih roditelja nedoraslih slobodnom razvoju svoje dece, nenačitanih i zatucanih. Da parafraziram legendarnog Duška Radovića, terajte svoju decu da čitaju Jasminku Petrović čim primetite da liče na vas!

Mikelanđelo među Srbima

Postoji jedna bitna razlika u odnosu na američki i srpski školski sistem. U Americi se porez za škole plaća zavisno od lokacije na kojoj ste i škole u koju idete, i zato plaćate više ako ste u dobrom kraju i u dobroj školi. Tako konkretni roditelji sa Floride kroz svoje lokalne poreze direktno finansiraju upravo one škole u koju im idu deca, i stoga se smatraju vlasnima i da u većoj meri odlučuju o tome i ko će, i šta, predavati njihovoj deci. U suprotnom, oni se lepo mogu spakovati i preseliti u neki drugi kraj, i svoje pozamašne iznose uplaćivati školi koja će im obezbediti kadrove i sadržaje koje oni smatraju primerenima. U Srbiji, međutim, obrazovni sistem je u većoj meri centralizovan i školski sadržaji standardizovani, pa (bi) jednako (trebalo da) važe i za privatne i za državne izdavače, i za privatne i za državne škole. Stoga, američke škole moraju voditi mnogo više računa o stavovima i željama roditelja svojih učenika, a srpske više zavise od resornog Ministarstva i stručnih komisija i telâ koje propisuju i prate školske programe, odobravaju udžbenike itd. I, da budem jasan, uz sve naše nesavršenosti i manjkavosti, dobro je što je tako. Dakle, ipak je bolje dok koliko-toliko stručni kadar a ne prosečan roditelj odlučuje o tome šta će naša deca čitati i učiti. Jer, ako bismo, recimo, meni sa doktoratom iz književnosti prepustili odlučivanje o sadržaju Hirurgije za III godinu Medicinskog fakulteta, ja bih sasvim izvesno toliko izgrešio da bi pacijenti budućih hirurga umirali kao muve, kao što bi, pretpostavljam, i neka primarijuskinja koja čini čuda u operacionoj sali mogla olako da u program savremene srpske književnosti za decu umesto rečene Jasminke Petrović ubaci memoare Dare Bubamare ili, barem, Jelene Bačić Alimpić.

Vratimo se primeru revizije udžbenika biologije – taj je zahvat izveden prekim sudom, netransparentno i mimo zakonske procedure i stoga predstavlja opasan presedan. Iako je Srpsko biološko društvo konstatovalo da su udžbenici „zasnovani na naučnim činjenicama“, ministarstvo je formiralo neimenovanu radnu grupu koja je u duhu one Hegelove – tim gore po činjenice – upeglala biologiju da se zna ko kosi a ko vodu nosi. A kada smo najzad, od novinara po zakonu o dostupnosti javnih informacija saznali sastav te grupe, videli smo da je ona sačinjena od sve samih muškaraca, desničara i kritičara feminizma i takozvane rodne ideologije, koji su pri tom listom iz društveno-humanističkog polja i stručnjaci za biologiju koliko i ja za hirurgiju. Stoga, školske sadržaje ne smeju određivati nekakve interesne, fejsbuk, instagram grupe, pa ni sam resorni ministar i predsednik, već isključivo stručna tela.

Iako roman Ovo je najgori dan u mom životu nije zvanično povučen iz programa, on se tu ionako nalazio na spisku dopunske lektire, a sada, nakon ove hajke, ima još manje šanse da bude dat deci na čitanje. Jer, budimo realni, koji će nastavnik nakon ove ujdurme dati deci za lektiru knjigu od koje mu gotovo sigurno sledi glavobolja od prepiske i prepirke sa roditeljima? Doduše, izgleda da će ga i dalje obrađivati nastavnica koja je dospela u žižu javnosti ovim povodom, a koja je jasno, principijelno i javno objašnjavala i branila svoj izbor, sa svešću da time brani i slobodu i važnost same književnosti, humanističkog obrazovanja i dečje slobode govora i razvoja. Ali, koliko je još ovakvih samosvesnih entuzijasta sa integritetom, svesnih svoje misije, ostalo da radi u srpskim školama za platu od 60 do 80 hiljada dinara? Nastavnica srpskog, istina, ima važno mesto u romanu Ovo je najgori dan u mom životu Jasminke Petrović, ali ne i u stvarnom srpskom svetu, u kom su beneficije, subvencionisani stanovi, premije i dnevnice rezervisani za policiju i vojsku a astronomske plate za specijalne jedinice.

Zato, opet vas pitam, koji se još brižni srpski roditelj ne bi zgrozio nad činjenicom da ovakvim štivom truju našu decu? Samo onaj, tvrdim, koji je uzeo da pročita, ili barem da prelista, knjigu pre nego što je baci na lomaču društvenih mreža. A takvih je, danas, u Srbiji malo. Florida ante portas. Čim se vlasi dosete da i Mikelanđelu svi ženski likovi imaju muška dupeta a Bogorodica bicepse kao drvoseča, izleteće David iz srpske škole kao Eva iz raja, sa sve telom Švarcenegera u najboljim danima.

ALEKSANDAR PAVLOVIĆ  

FILOLOG I ISTORIČAR, VIŠI NAUČNI SARADNIK NA INSTITUTU ZA FILOZOFIJU I DRUŠTVENU TEORIJU.