Beleška o eksploataciji

Eksploatacija (fr. exploitation) iskorišćavanje; iskorišćavanje tuđe radne snage; vađenje, kopanje (rude).¹Milan Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza, 9. izd. (Beograd: Prosveta, 2006), 260. Zahvaljujem se Aleksandri Petrović i Nini Radulović na korisnim sugestijama.

„Ako proizvod rada ne pripada radniku, ako stoji nasuprot njemu kao tuđa sila, to je moguće samo zato što pripada nekom drugom čoveku izvan radnika. Ako je njegova delatnost za njega mučenje, ona mora biti užitak nekom drugom i životna radost nekom drugom. Samo čovek sâm može biti ta tuđa sila nad ljudima, a ne bogovi, ne priroda.”²Karl Marks, Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844. godine, prev. Stanko Bošnjak (Beograd: Prosveta i BIGZ, 1977), 51.

1.

Pojam eksploatacije jedan je od prognanih pojmova iz savremene ekonomske teorije, čije se stanovište po pitanju stvorene vrednosti u ekonomiji svodi na tvrdnju da iza svakog oblika dohotka stoji poseban proizvodni doprinos, pa o eksploataciji ne može biti govora.³Ovo stanovište se zasniva na tzv. teoriji granične produktivnosti. Situacija nije mnogo bolja ni u javnom diskursu. Ako se eksploatacija radnika i pominje, najčešće je to u kontekstu loših radnih uslova, niskih zarada, kršenja radnih prava i sl.⁴Ovim ne želim reći da je navedeno nebitno, već samo da je shvatanje eksploatacije u tim terminima manjkavo. Slično važi i za definicije eksploatacije koje polaze od pojma dobrovoljnog pristanka. Ali šta ako je stanovište savremene ekonomske teorije pogrešno, a eksploatacija nešto više od gore navedenog?⁵U nastavku ne razmatram stanovište savremene ekonomije, ali videti kritiku teorije granične produktivnosti u John Pullen, The Marginal Productivity Theory of Distribution: A Critical History (Abingdon: Routledge, 2010) i Fred Moseley, „A Critique of the Marginal Productivity Theory of the Price of Capital,” Real-World Economics Review, br. 59 (Mart 2012): 131–137. Šta ako ona predstavlja strukturnu odrednicu kapitalističkog sistema, nešto bez čega on ne bi mogao da postoji? Pogledajmo šta nam o tome još uvek može reći Marks (Karl Marx).

2.

Od neposrednog značaja za našu temu je peta glava prvog toma Kapitala, koja nosi naziv „Proces rada i proces oplođavanja vrednosti” i koja je podeljena na dva poglavlja: „Proces rada” i „Proces oplođavanja vrednosti”. U njoj Marks, na manje od dvadeset stranica, pokazuje na koji način se, putem eksploatacije živog rada u procesu proizvodnje, oplođuje vrednost, odnosno uvećava kapital.⁶Videti Karl Marks, Kapital: Kritika političke ekonomije, prev. Moša Pijade i Rodoljub Čolaković, vol. 1, Proces proizvodnje kapitala (Beograd: Prosveta, 1978), 163–180. Svi citati u nastavku preuzeti su iz navedenog izdanja. Pošto je uvećavanje kapitala, odnosno ostvarivanje profita na uloženi kapital glavni motiv i primarna svrha poslovanja preduzeća u kapitalističkom sistemu,⁷Ili, eufemistički rečeno, modernim tržišnim privredama. značaj ove rasprave je očigledan. Ako je eksploatacija radnika nužan uslov za postojanje profita, onda je jasno da je ona u osnovi samog sistema i da predstavlja sveprisutnu pojavu, a ne nešto što se dešava sporadično i što karakterišu loši radni uslovi i sl., te da je neće biti moguće prevazići sve dok se ne prevaziđe kapitalistički sistem.

3. 

Prvo poglavlje počinje analizom rada uopšte. Na samom početku Marks daje čuvenu definiciju: „Rad je pre svega proces između čoveka i prirode, proces u kome čovek svojom sopstvenom aktivnošću omogućuje, reguliše i nadzire svoju razmenu materije s prirodom.” U razmatranje ulazi rad svojstven samo čoveku: „Pauk vrši operacije slične tkačevim, a gradnjom svojih voštanih komora pčela postiđuje ponekog ljudskog graditelja. Ali što unapred odvaja i najgorega graditelja od najbolje pčele jeste da je on svoju komoru izgradio u glavi pre no što će je izgraditi u vosku. Na završetku procesa rada izlazi rezultat kakav je na početku procesa već postojao u radnikovoj zamisli, dakle idealno.” Kao prosti momenti procesa rada pojavljuju se: „Svrsishodna delatnost ili sam rad, njegov predmet i njegovo sredstvo.” Sledi opis procesa rada: „Čovekova delatnost u procesu rada izaziva, dakle, pomoću sredstava za rad, promenu na predmetu rada, promenu koja se unapred postavlja kao svrha. Proces se gasi u proizvodu. Njegov je proizvod neka upotrebna vrednost, neka prirodna materija koju je čovek, menjajući joj oblik, prilagodio svojim potrebama. Rad se spojio sa svojim predmetom. On se opredmetio, a predmet je obrađen. Što se na strani radnika ispoljavalo kao kretanje, očituje se sada na strani proizvoda kao svojstvo mirovanja, kao postojanje. On je preo, a proizvod je pređa.” Na kraju poglavlja Marks navodi dve osobene pojave koje proces rada pokazuje kao proces potrošnje radne snage od strane kapitaliste.⁸Ili, eufemistički rečeno, poslodavca. Prvo, radnik radi pod nadzorom kapitaliste, a drugo, pošto svi elementi proizvodnje pripadaju kapitalisti, njemu, a ne radniku kao neposrednom proizvođaču, pripada i krajnji proizvod.⁹Da bi ovo što sledi bilo što jasnije, treba imati na umu da je Marks u prethodnoj, četvrtoj glavi Kapitala pokazao da radnik na tržištu ne prodaje svoj rad, već svoju radnu snagu, pri čemu se rad shvata kao upotreba radne snage, a radna snaga kao skup fizičkih i duhovnih sposobnosti koje postoje u čovekovoj ličnosti. Važno je istaći i to da je veličina vrednosti robe u Marksovoj teoriji određena društveno-potrebnim radnim vremenom koje se zahteva za njenu proizvodnju, odnosno reprodukciju, te da to važi i za radnu snagu. Videti Karl Marks, Kapital: Kritika političke ekonomije, prev. Moša Pijade i Rodoljub Čolaković, vol. 1, Proces proizvodnje kapitala (Beograd: Prosveta, 1978), 47, 154–162.

4.

 Drugo poglavlje počinje podsećanjem na to da se upotrebne vrednosti, odnosno određene korisne stvari proizvode u kapitalističkom sistemu samo zato što su nosioci razmenske vrednosti, odnosno cene: „A našem je kapitalisti stalo do dvoga. Prvo, on hoće da proizvodi upotrebnu vrednost koja ima razmensku vrednost, artikal namenjen prodaji, robu. A drugo, hoće da proizvodi robu čija je vrednost veća od zbira vrednosti roba koje se zahtevaju za njenu proizvodnju, sredstava za proizvodnju i radne snage, za koje je na robnom tržištu predujmio svoje lepe novce. On hoće da proizvodi ne samo upotrebnu vrednost, nego i robu, ne samo upotrebnu vrednost, nego i vrednost, i ne samo vrednost, nego i višak vrednosti.”¹⁰Višak vrednosti je u stvari profit. Zatim dolazi čuveni primer o proizvodnji pređe.¹¹Pretpostavka od koje se u primeru polazi jeste da se sve robe kupuju i prodaju po njihovoj stvarnoj vrednosti, odnosno da u razmeni niko nije prevaren. Kapitalista prvo na tržištu nabavlja određenu količinu sirovina, u ovom slučaju pamuka, po vrednosti od 10 šilinga, a zatim za dnevnu vrednost radne snage prelca plaća 3 šilinga, koji predstavljaju novčani izraz 6 časova rada, odnosno 6 časova rada je potrebno da se proizvede suma životnih sredstava koje prelac svakodnevno troši. Pretpostavlja se da je prilikom procesa rada utrošena masa vretena, koja u primeru predstavljaju sredstvo za rad, u vrednosti od 2 šilinga, a da je kupljena količina pamuka dovoljna za 6 časova rada. Radeći, radnik za 6 časova proizvodi određenu količinu pređe. Koliko iznosi njena vrednost? Ako saberemo vrednost svih utrošenih elemenata, dobijamo 15 šilinga: „Naš kapitalista se zabezeknuo. Vrednost proizvoda ravna je vrednosti predujmljenog kapitala.¹²Odnosno, 10 šilinga za pamuk, 2 šilinga za masu utrošenih vretena i 3 šilinga za dnevnu vrednost prelčeve radne snage. Predujmljena se vrednost nije oplodila, nije proizvela višak vrednosti, novac se, dakle, nije pretvorio u kapital. Cena […] pređe iznosi 15 šilinga, a 15 šilinga bilo je izdato na robnom tržištu za elemente stvaranja proizvoda, ili, što je isto, za faktore procese rada.” Majstorija, dakle, nije uspela, profit se nije proizveo. Ali: „Dnevna vrednost radne snage iznosila je 3 šilinga, jer je u njoj samoj opredmećeno pola radnog dana, tj. jer životna sredstva koja su dnevno potrebna za proizvodnju radne snage staju pola radnog dana. Ali prošli rad koji se nalazi u radnoj snazi, i živi rad koji ona može dati, troškovi njenog dnevnog održanja i njeno dnevno trošenje dve su sasvim različite veličine. […] Što je polovina radnog dana potrebna da ga za vreme od 24 časa održi u životu, nikako ne sprečava radnika da radi čitav dan. Dakle, vrednost radne snage i njeno iskorišćavanje u procesu rada dve su različite stvari. Ovu razliku u vrednosti imao je kapitalista u vidu kada je kupovao radnu snagu.” Kapitalista je, dakle, imao u vidu da radnik može raditi više nego što je potrebno da se on sam održi u životu, pa je nabavio količinu pamuka dovoljnu za 12 časova rada. I pošto je platio dnevnu vrednost radne snage, njemu pripada pravo na njenu celodnevnu upotrebu. Saberimo opet vrednost proizvedene količine pređe. Ovoga puta, pošto kapitalista pušta radnika da radi 12 časova, ona iznosi 30 šilinga: „Ali suma vrednosti ubačenih u proces iznosila je 27 šilinga.¹³Odnosno, 20 šilinga za pamuk, 4 šilinga za masu utrošenih vretena i 3 šilinga za dnevnu vrednost prelčeve radne snage. Vrednost pređe iznosi 30 šilinga. Vrednost proizvoda narasla je za 1/9 iznad predujmljene u njegovu proizvodnju. Tako se 27 šilinga pretvorilo u 30 šilinga. Oni su doneli višak vrednosti od 3 šilinga. Majstorija je najzad uspela. Novac se pretvorio u kapital.” Pri kraju poglavlja, Marks rezimira: „Uporedimo li sad proces stvaranja vrednosti s procesom oplođavanja vrednosti, onda proces oplođavanja vrednosti nije ništa drugo do proces stvaranja vrednosti produžen preko izvesne tačke. Potraje li proces stvaranja vrednosti samo do tačke na kojoj će vrednost radne snage, koju kapitalista plaća, biti nadoknađena novim ekvivalentom, onda je on prost proces stvaranja vrednosti. Potraje li preko te tačke, postaće procesom oplođavanja vrednosti.”

5.

Kao što smo upravo videli, eksploatacija se više ne razumeva u kontekstu loših radnih uslova ili niskih zarada, već predstavlja oduzimanje viška vrednosti od radnih ljudi koji su ga stvorili. Radnik je eksploatisan ne zbog toga što radi u lošim radnim uslovima, što mu je zarada niska ili što ga njegov pretpostavljeni maltretira, već zato što određenom procesu, u ovom slučaju procesu proizvodnje, doprinosi više nego što dobija zauzvrat, a na šta je u kapitalističkom sistemu uvek primoran. Tajna toga leži u produžavanju radnog dana preko one granice koja je potrebna za njegovo održanje i u stvaralačkoj sposobnosti njegove radne snage da proizvede više vrednosti nego što je potrebno za njeno sopstveno obnavljanje. Bez Marksa se to ne može razumeti.¹⁴Poznate su mi različite kritike Marksove teorije eksploatacije, ali njihovo razmatranje prevazilazi okvire ovog rada. Više o tome videti u Vladan Jovašević, Problemi i kritike teorije vrednosti (Beograd: Privredni pregled, 1987) i Alan Freeman, „Trends in value theory since 1881,” World Review of Political Economy 1, br. 4 (Zima 2010): 567–606.

NENAD BRADONJIĆ

STRUKOVNI INŽENJER INFORMACIONIH SISTEMA I TEHNOLOGIJA. BAVI SE MARKSISTIČKOM EKONOMSKOM TEORIJOM I PREVOĐENJEM. ČLAN JE REDAKCIJE ČASOPISA „NOVI PLAMEN”.