Identitetske politike i levica (I DEO)

U poslednjih nekoliko godina migrantska kriza, pandemija i rat u Ukrajini su na novi način potresli identitetske politike (u daljim navodima IP) kapitalizma. Utisak je da je diskurs o pravnoj državi i o ljudskim pravima upao u identitetsku krizu. Ako je procena da je vremenom „izvetrio” bar malo tačna, opasnost vreba zdesna, nedostaje jasniji odgovor levice. Pre naznaka o mogućem otporu levice hegemonim IP nešto o samom pojmu. 

 1.

Pojam IP uvela je grupa crnih lezbijskih žena Combahee River Collective u Bostonu 1977. koja se nije mogla videti u levičarskoj politici muških industrijskih radnika. Njihova borba za vidljivost tražila je novi pojam. Iako kasnije pojam menja obim i sadržaj do danas je ostao dvoznačan: shvata se kao individualnost, ali i kao propisana homogenost koja u kriznim situacijama kao prenaglašena Mi grupa isključuje Drugoga i postaje borbena kategorija (nacionalna,verska, klasna). Na sličan način IP i danas podrazumeva različite stvari: antidiskriminaciju, toleranciju, različitost, priznanje, samoodređenje, ali i politizaciju samoviđenja, javno pripisivanje i samopripisivanje grupnih obeležja zbog političkog priznanja i vidljivosti. Radi se o ideologizaciji ne samo političkih nego i drugih grupnih obeležja. U IP je reč o podvrgavanju ličnog grupnom identitetu, a ne toliko o odnosu sazrevanja, lične doslednosti i sklada. O aktivnosti čiji je cilj priznanje grupe u javnosti i jačanje političkog uticaja, o naročito moralizovanoj ideologiji i bezostatnom svrstavanju vlastite grupe na stranu dobra. Premda se uvek radi o jačanju grupne solidarnosti, može li se odbrana roda, manjine, seksualne opredeljenosti i načina života svrstati u jedan pojam?

Može ukoliko se IP shvati kao otpor nevidljivosti marginalizovanih grupa, kao politička dramaturgija i odbrana onoga što se opaža kao ugroženo. U širem smislu reč je o reakciji na diskriminaciju i osećaj nepriznatog dostojanstva grupe, u užem o nepriznatom trpljenju i ugroženosti. Kao spoj besa i ponosa (Thymos) koji traži priznanje i obeštećenje IP lako prelazi u paranoidni osećaj nevidljivosti kolektivne patnje i u pogonsku snagu najčešće nacionalizma. Dalje, to je otpor pripisivanjima stigme vlastitoj grupi (genocidnost, primitivizam) praćen protestom što pozitivni učinci ili žrtve grupe nisu dovoljno priznati. IP je uticanje na javnost, ali i na samoopažanje vlastite grupe, svesno moralističko razgraničavanje sebe od Drugih (patrioti- izdajnici, pošteni- korumptivni). Parola IP je: podeli, rigoriozno moralizuj i vladaj! Ova politika seže do borbenog opojmljavanja kadrog da homogenizuje (rasu ili naciju) do ekskluzivnosti. U regionu se nacionalne IP prepoznaju po neposustalim pretenzijama na ekskluzivnost vlastitih žrtava. Politici su potrebni neosvećeni grobovi. U izopačenom simboličkom kapitalu osvećena žrtva se manje poštuje. IP viktimološki definišu političku korektnost i kriterije prohodne javne reči. Neretko su zloupotreba kulturnog jer borba oko priznanja kulturnih razlika zamagljava borbu protiv socijalnih nejednakosti. Iako mogu biti i izraz osetljivosti za realnu nepravdu i pomagati marginalizovanim grupama da se primete u javnoj politici, IP mogu voditi još većoj nejednakosti deantagonizujući i depolitizujući socijalne nejednakosti.

Uverenje da vlastita grupa nije dovoljno priznata jeste diskurs koji nastoji da menja društvo povratkom dostojnosti vlastite žrtve (usled netolerancije, progona, genocida). Od dostojnosti žrtava zavise razna obeštećenja grupe. Naše žrtve to smo posredno Mi.

2.

Savremene IP zaslužuju precizniju kritiku zato što su, uz povratak materijalnom i uz nagoveštaj promena svetskog poretka, važan delatni činilac epohalnih promena. Propisujući željeno samoviđenje IP kanališu otpor neželjenim grupnim vrednostima. Liberalna IP je potisnula socijalnu politiku. Na mesto borbe protiv ekonomske eksploatacije stupila je borba protiv kulturne diskriminacije. Reč je o dva različita diskursa, o dvema mrežama pojmova i oprečnom objašnjenju osnovnih suprotnosti u društvu. I naravno o antagonizaciji i deantagonizaciji sukoba. Tradicionalne ekonomsko-klasne sukobe potisnuli su novi kulturni. Prvi su nepomirljivi i ugrožavaju sistem, kulturni su takođe opasni, ali ne po sistem. Kapitalizam opstaje i u ratu nacija (kao u Ukrajini), ali klasni sukob ugrožava kapital. Kapital strepi od rata, ali se više boji virusnog klasnog bunta. To su različiti strahovi, ali i različita samoviđenja, kulturno i socijalno. Kada je odmah nakon urušavanja evropskog socijalizma S. Hantington konstatovao sukob kultura, a F. Fukujama kraj istorije, bio je to već ozbiljan nagoveštaj pobede kulturnog nad socijalnim samoviđenjem. Zbog sloma klasne borbe ekstremna desnica danas uspeva u privlačenju siromašnih, a u savremenoj liberalnoj IP kulturne manjinske grupe potvrđuju se do narcizma. Kako kaže Wilfried Thaa, na delu je moralizam političke korektnosti koji osigurava akademskim elitama bolju savest u preziranju sitnoburžoaskog i proleterskog stila života. Moral je opšti, a moralizam je nametanje normalnog iz partikularne perspektive. Moralisti ne slušaju druge. Tako se danas društvena pokretljivost i otvorenost mere zaštitom roda i manjina, a ne opadanjem klasnih razlika. Rečeno korektnim jezikom, ne opojmljavaju se više ekonomske, klasne nejednakosti nego suprotnosti između gubitnika i dobitnika modernizacije. Ne antagonizam nego napetost, ne ekonomska nego kulturna. I povrh svega kockarska retorika. Prosto rečeno, neantagonističke grupe razvijaju kulturni identitet, a ne klasnu svest. Neoliberalna socijalna emancipacija počiva na konfliktnoj, ali neprogresivnoj politici identiteta. 

Premda neke kulturne vrednosti globalizovanog kapitalizma mogu biti progresivne (antirasizam i kosmopolitizam) preteže neprogresivna kulturalizacija nejednakosti. Koliko je emancipatorsko pluralizovanje biografskih odrednica u službenim obrascima EU gde je biološkoj klasifikaciji muško- žensko dodata i rubrika „drugačije”. Brišući eksploataciju EU je ponudila surogat tolerancije da biologija poznaje više od dva roda. IP kosmopolitskog liberalnog srednjeg sloja na novi biološki način prikazuje posebne interese kao opšte. Ekonomske nejednakosti su u EU normalizovane, kulturne kriminalizovane, a biološke pluralizovane. Represivna tolerancija je na novi način izmaštana. Možda bi ova IP bila manje represivna da nije deo ucenjivačkog potencijala EU: parade ponosa i zaštita životinjskih prava su uslov pridruživanja kapitalizmu EU. EU permanentno pluralizuje i deekonomizuje IP. Reguliše i emocije premda je u mnoštvu samoviđenja evropski identitet kao političko racionalni konstrukt neafektivan. Ne može se porediti sa vrelim nacionalnim ili verskim ponosom. „Unutrašnje tržište se ne može voleti”, upozoravao je Žak Delor, bivši predsednik evropske komisije.

3.

Premda je pod uticajem i pritiskom EU, IP je u regionu drugačija. Preteže nacionalizacija nejednakosti, jedna verzija kulturalističke deekonomizacije. Kulturna borba nove desnice u poslednjih nekoliko godina centrirana je oko nacionalne IP. Udarna igla joj je kritika tzv. samoporicanja nacionalnog identiteta. Kritika mangupa iz svojih redova. Uključuje i kritiku nekorektne prošlosti i uzdizanje slavne nacionalne istorije koja je najprijatniji obrok za ponos. Nekorektno je sve što je neupotrebljivo u tekućem građanskom ratu sećanja, sve što je protiv jedinstva i sloge oko slavne nacionalne prošlosti. Više od 30 godina nakon sloma dekretirane prošlosti vode se kontroverzne javne debate oko suočavanja sa prošlošću. Imaju li ove debate kumulativni efekat, može li se iz polutabloidnog haosa izvući neki bilans i povući tanka crta ispod prošlosti bar u saglasnosti oko čega nismo saglasni? U nečemu može. Od provale pluralizma više su otkrivane senke senke komunističke nego nacionalne prošlosti zato što se etnocentična prošlost (srpska, hrvatska i slovenačka) hranila kritikom komunističkog „samoporicanja“ nacionalnog. Antun Vrdoljak je 2009. promovisao i napisao pogovor zagrebačkom izdanju knjige srpskog publiciste Pera Simića o Titu. Srpski i hrvatski nacionalisti, „otrežnjeni komunisti“, lako su se složili u antititoizmu. Neprijatelj moga neprijatelja je moj prijatelj. Ima li sloge izvan ove banalne jednačine? Da je saglasnost oko ostalih aspekata prošlosti u regionu bar približna slozi u antikomunizmu bio bi to održivi skup različitih, ali neborbenih prošlosti. Ali nije. Svuda samorefleksija važi za izdaju nacionalnog interesa. U tome se neslučajno slažu etnocentrične IP u regionu.

Pa ipak tumačenja prošlosti se menjaju, a novi pluralizam nije uvek i relativizam. Nove su generacijske perspektive. U istoriografiji još je podsticajnije teorijsko i metodsko usavršavanje. Prošlost nije samo zapisani događaj i aktivnost vođa. Čita se i preko procesa i pojmova. Prošlost je rezultat i tumača prošlosti, mnoštva činilaca i aktera: generacija, slojeva, intelektualaca i delatnih pojmova koji ističu važno. Nacionalna svest ojačava se i izmišljanjem tradicija uprkos tome što nije istinito sve što je zabeleženo kao korisno (mitovi, spomenici). Razna pripisivanja vremenom postajaju neoborive tradicije. U hromozomima ne piše Srbin ili Hrvat. Identitet se ne nasleđuje krvlju nego se prenosi kulturom i zato se manje ili više pripisuje, prilagođava i heroizuje. U jezgru mu je kultura, a ne biologija. Ovako kritički shvaćena istorija nije samoponižavanje nego otpor samozaslepljivanju i monumentalizaciji. Samorefleksivne identitete modifikuju i transnacionalni činioci. Jača napetost između globalizacije i identiteta jer se kosmopolitska moć mreže protivi moći identiteta (M. Kastels). Samoviđenja su nužno pluralistička i višeslojna zato što su sve više rezultat uzajamnih opažanja. Nemoguće je poricati pluralnost slojeva unutar nacionalnog samoviđenja. Asimetrična su isticanja jezika, kulture, vere ili mentaliteta. Ni nacionalna samosvest nije svuda jednako snažna. Tome nasuprot, konzervativne IP su homogene i borbene.

Kraj prvog dela. Sutra ćemo objaviti nastavak.

TODOR KULJIĆ

PROFESOR SOCIOLOGIJE POLITIKE NA FILOZOFSKOM FAKULTETU U BEOGRADU.