Godina koja je za nama teško da će biti pamćena po dobru – rat u Ukrajini, pandemija, inflacija, energetska i ekonomska kriza u osnovi su obeležile 2022. godinu. Ipak, u tom nizu loših vesti kao nesumnjivo pozitivnu – a retko pominjanu – tekovinu u protekloj godini smatram vidljiv pomak učinjen u pogledu sprečavanja seksualnog nasilja i uznemiravanja kod nas kao i medijsku pažnju koju su ove pojave privukle, a naročito na pomake učinjene na nivou Beogradskog univerziteta, na koje ću se ovde posebno i osvrnuti.

Sankcija i edukacija

Istina, borba protiv seksualnog nasilja i uznemiravanja u Srbiji i dalje je skopčana sa brojnim teškoćama – najpre, kao što pokazuju pionirski primeri Marije Lukić, Danijele Štajnfeld ili Milene Radulović, prijavljivanje ovakvih slučajeva nosi sa sobom visoku ličnu, psihološku i emotivnu cenu izlaska u javnost, a eventualno pokretanje postupka, ukoliko do toga uopšte dođe, predstavlja nove krugove pakla, i nosi sa sobom i ponižavajuće medijske, birokratske i sudske izazove, i neizvestan sudski ishod. No, iako procesuiranje i sankcionisanje seksualnog nasilja i uznemiravanja kod nas još uvek ima mnoge slabosti, mislim da su napravljeni izvesni trajni pomaci. U regulatornom smislu, sada posedujemo znatno bolji pravni okvir i institucionalnu podršku za obračunavanje sa ovim pojavama. Što se tiče sankcije iliti pravnog okvira, nekoliko srpskih zakona nudi dosta jasnu definiciju seksualnog uznemiravanja i, u zavisnosti od težine prekršaja, predviđa ozbiljne kazne za počinioce.

Šta je, pre svega, seksualno uznemiravanje? Iako frazu „seksualno uznemiravanje“ pominje Zakon o zabrani diskriminacije, koji za ovaj prekršaj predviđa novčane kazne u iznosu od 50 pa do 500 hiljada dinara, ovde nije ponuđeno i šta se pod tim podrazumeva. Konkretno određenje seksualnog uznemiravanja nalazimo  u Zakonu o radu, gde je ono definisano kao „svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica koje traži zaposlenje, kao i zaposlenog u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje.“ Veoma sličnu definiciju nudi i Zakon o ravnopravnosti polova, opisujući ga kao: „neželjeni verbalni, neverbalni ili fizički akt seksualne prirode, učinjen sa namerom ili posledicom povrede ličnog dostojanstva, stvaranja zastrašujućeg, neprijateljskog, degradirajućeg ili uvredljivog okruženja, zasnovan na polu“. 

Najzad, aktuelni Krivični zakonik Srbije takođe prepoznaje „polno uznemiravanje“ kao zaseban član 182a, i definiše ga kao: „svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje.” Za počinioce ovih prekršaja predviđena je i sledeća kazna: “Ko polno uznemirava drugo lice, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci.” Osim ovoga, Član 182 KZ predviđa i oštrije kazne za počinioce nedozvoljenih polnih radnji, a upravo je za taj – dakle, teži – prekršaj pre nekoliko godina Milutin Jeličić Jutka osuđen na tri meseca zatvora. Drugim rečima, Članom 182a. KZ, uvedeno je novo krivično delo za ove prestupe tako da obuhvata širi spektar okolnosti.

Univerzitet i seksualno uznemiravanje

Kada je reč o univerzitetu, srpsko visoko školstvo funkcionisalo je u kulturološkom okviru koji je podrazumevao spremnost studentkinja da prihvataju nabacivanje od strane profesora i njihove seksističke izjave, pa u nemim slučajevima i spremnost da im pruže seksualne usluge. Poslednjih godina, u srpske zakone u oblasti visokog školstva unete su razne formulacije koje prepoznaju seksualno uznemiravanje; tako Zakon o visokom obrazovanju kao jedan od svojih principa ističe: „poštovanje ljudskih prava i građanskih sloboda, uključujući zabranu svih vidova diskriminacije“, Zakon o nauci i istraživanjima takođe principijelno ističe da se „nauka i istraživanje zasnivaju na načelima rodne ravnopravnosti“ a relevantan je i Zakon o zaposlenima u javnim službama koji propisuje da „lice angažovano po osnovu ugovora van radnog odnosa u javnoj službi ima pravo na zaštitu od zlostavljanja i diskriminacije na radu koju je dužan da obezbedi poslodavac u skladu sa zakonima kojim se uređuje zabrana zlostavljanja na radu i zabrana diskriminacije.“ Najdalje je u ovome otišao Univerzitet u Beogradu, koji je odgovarajuće odredbe uneo u svoj Statut, Pravilnik i Kodeks, a praktično svi fakulteti u sastavu BU su doneli ili su u procesu usvajanja fakultetskih Pravilnika o sprečavanju i zaštiti od seksualnog uznemiravanja. 

Od značajnijih inicijativa svakako treba istaći da je Fakultet dramskih umetnosti, koji je deo Univerziteta umetnosti u Beogradu, relativno brzo nakon izlaska u javnost nekoliko studentkinja koje su optužile Miku Aleksića za seksualno nasilje, uveo platformu i otvorio imejl adresu protivnasilja@fdu.bg.ac.rs za prijavu „svake veste zlostavljanja i zloupotrebe… a naročito seksualnog uznemiravanja“, i oformio radnu grupu za obračunavanje sa ovim pojavama sastavljenu od studenata i profesora oba pola. Još i važnije od toga, ovoj inicijativi data je zavidna medijska pažnja. U relativno kratkom roku primljeno je 12 prijava koje se odnose na 6 lica, ali koliko mi je poznato ovi slučajevi do sada nisu imali zvaničan epilog (Resanović 2021: 30). Ovaj podatak je veoma zabrinjavajući. Naime, ako uzmemo da je broj stalno zaposlenih nastavnika sa najvišom stručnom spremom na FDU 58 a na određeno vreme njih još 65, od čega ih je sa doktoratom tj. sa višim nastavnim zvanjima svega 29 (od čega 17 stalno zaposlenih), te da otprilike polovinu tog broja čine žene koje praktično možemo isključiti kao počinioce ovog dela, onda 12 prijava protiv 6 lica predstavlja veliku brojku.   

Pri tom, naravno, daleko od toga da sve žrtve prijavljuju seksualno nasilje, a naročito uznemiravanje. Naprotiv, kako je pokazala analiza dosadašnje prakse prijavljivanja seksualnog uznemiravanja na univerzitetima, borba protiv seksualnog uznemiravanja na univerzitetu i dalje je povezana sa brojnim problemima, kao što su: nemogućnost anonimne prijave i nejasna zaštita privatnosti, što mnoge žrtve odvraća od prijavljivanja slučajeva, kratki rokovi za prijavu, otpori na samom fakultetu na kom neki zaposleni ovakve prijave vide kao “atak na ugled Fakulteta”, odsustvo procesuiranja, slaba ili nedovoljna vidljivost pravilnika, odsustvo atmosfere poverenja da će procedura biti ispoštovana itd. Slabosti postojećeg stanja u pogledu implementacije najbolje pokazuje slučaj profesora Arhitektonskog fakulteta UB Vladimira Parežanina, koji je zbog prijava za seksualno uznemiravanje brzo sklonjen sa nastave a protiv njega pokrenut proces, ali koji i dalje traje već preko godinu dana uprkos brojnim prijavama i svedočenjima, dostupnim i preko posebnog Instagram naloga. U medijima su se, takođe, pojavila anonimna svedočenja protiv neimenovanih profesora sa katedre za srpsku književnost Filološkog fakulteta BU, Medicinskog fakulteta BU i drugih, koje nisu zvanično prijavljene. Shodno tome, izvesno je da će  mnogi počinioci iz prošlosti proći nekažnjeno, kao i da će neki optuženi proći sa malim kaznama i blagim posledicama. Ipak, prethodno razmatranje ipak pokazuje volju da se uvedu promene na planu univerzitetske klime u Srbiji, te tako rečeni Pravilnik BU osim što nudi široku definiciju seksualnog uznemiravanja propisuje i imenovanje poverenice/poverenika za ova pitanja na svakoj ustanovi, kao i „promovisanje ravnopravnosti i pružanje kontinuirane obuke”. Obuke iz oblasti rodne ravnopravnosti koje su (barem u mojoj instituciji) obavezne za sve zaposlene, ili aktuelni regionalni projekat UNIGEM (University and Gender Mainstreaming) o rodnoj ravnopravnosti nesumnjivo doprinose unapređenju svesti o ovim problemima i prevenciji seksualnog uznemiravanja.

U Srbiji su društvene mreže i dalje najsnažnija i najpodsticajnija forma borbe protiv seksualnog nasilja i uznemiravanja. Tredovi na Tviteru #nisamprijavila, #nisisama, #prijavilasam i #stopnasilju, Fejsbuk stranica nisamtrazila ili Instagram profili imaju na desetine hiljada pratilaca i, uz brojne medijske napise – među kojima, nažalost, prednjače tabloidi i senzacionalizam, predstavljaju motor za izmenu društvene svesti i atmosfere podnošenja seksualnog nasilja i/ili uznemiravanja koja je vladala kod nas. Najzad, ulični protesti Ženska solidarnost koji su u oktobru i novembru 2022. godine okupili su hiljade žena ispred redakcije Informera kao reakciju na objavljivanje intervjua sa višestrukim silovateljem u tom glasilu, predstavljaju najnoviji i izuzetan primer očigledne i, verujem, trajne izmene atmosfere i društvene klime ženske podređenosti i trpeljivosti prema nasilnicima.

Seksualno uznemiravanje i verbalni akti 

Za kraj, mislim da vredi ukazati i na potencijalno problematičan aspekt postojećeg određenja seksualnog uznemiravanja koji kao takvo prepoznaje i verbalne činove. Tako pominjani pravilnik kao seksualno uznemiravanje vidi „svaki neželjeni verbalni, neverbalni ili fizički akt seksualne prirode, koji ima za cilj ili posledicu povredu ličnog dostojanstva studenta ili zaposlenog;  2) omalovažavanje pola, roda ili seksualne orijentacije…4) upućivanje opaski u vezi sa polom, rodom ili seksualnom orijentacijom a koje su protivne volji drugog lica, kao i seksualno intoniran govor tela;“. Slične kvalifikacije verbalnog uznemiravanja sadrže i gorepominjani srpski zakoni, a iste odredbe nalazimo i u zakonima BiH, Hrvatske i drugde. 

Nema sumnje da se devojkama i ženama svašta govori, kako na univerzitetu tako i van njega. Jelena Ćeriman i Zilha Spahić Šiljak u nedavno objavljenom radu postavljaju pitanje: „Da li je seksistički humor u akademskoj zajednici forma rodno zasnovanog nasilja i diskriminacije ili je to samo bezopasna zabava?“ Kako autorke pokazuju, empirijsko istraživanje nesumnjivo pokazuje da su seksualne insinuacije, „masni“ vicevi i uvredljivi komentari i dalje opšteprisutni u akademskoj zajednici, te da oni učvršćuju i dalje duboko ukorenjene rodne stereotipe i kulturu seksizma na univerzitetu.  Jasno je, dakle, da je verbalni seksizam i dalje prisutan, čak i široko rasprostranjen, da je duboko štetan, te da bi mogao biti shvaćen i kao jedan, doduše mnogo blaži, oblik seksualnog uznemiravanja i stoga podložan sankciji. 

Pitanje za mene, međutim, jeste kako ga (pravno) odrediti? Problem postojećeg pravnog okvira vidim u mogućnosti određenja seksualnog uznemiravanja ne na osnovu nekakvog objektivnog kriterijuma koji bi bio jasan i opšti za sve, nego na osnovu nečijeg subjektivnog osećaja – prestup predstavljaju samo one opaske „koje su protivne volji drugog lica“, i samo oni akti seksualne prirode koji su „neželjeni“ i/ili imaju za „posledicu povredu ličnog dostojanstva“ neke osobe. Subjektivno osećanje je nepouzdan kriterijum, na nekoga možeš vikati i neće te ni pogledati, a neko poteže pištolj ako ga mrko pogledaš. Neko je uvredljiv, neko skloniji šali, te nekoga može povrediti i naoko bezazlena izjava – ipak, iako šaljivdžija nije imao ni seksualnu ni lošu nameru, ali se šaljeni tako osetio, šaljivdžija ispada seksualni prestupnik. Naravno, on zbog toga nije isto što i osuđivani pedofil više nego što je činčila isto što i sibirski tigar, ali oni, ipak, pripadaju istom rodu mačaka, odnosno seksualnih prestupnika. Za razliku od ovih zakona, prethodni zakoni koji su imali implikacije i na slobode govora i medija nastojali su da klevetu, povredu časti i uvredu definišu na osnovu nekakvog objektivnog kriterijuma a ne subjektivnog osećanja. Uvreda, kažu pravnici, “postoji ako učinjeni postupak objektivno [kurziv A.P.] predstavlja omalovažavanje ili potcenjivanje. Tako se, na primer, neko može subjektivno osećati uvređenim jer ga prijatelj nije pozvao na proslavu rođendana, ali objektivno ovaj gest ne predstavlja uvredu. Sud prilikom ocene uzima prosečno shvatanje u datom vremenu i datoj društvenoj sredini.” Zato su razne ličnosti tužile novine i novinare zbog koječega, a sud ipak uglavnom presuđivao da je u pitanju uvreda časti samo ako je postojao objektivan razlog za takav zaključak a ne samo osećaj povređenosti tuženog. Nadam se da će, ako već nemamo bolju i objektivniju formulaciju verbalnog seksizma, barem praksa primene ovih zakonskih odredbi i mera biti u skladu s gorenavedenim iskustvima o tome da se kao uznemiravanje prepoznaju i sankcionišu samo oni slučajevi koji imaju objektivno uvredljiv karakter zasnovan na nekakvom uobičajenom, uravnoteženom shvatanju.

Da sumiramo, seksualno nasilje i uznemiravanje je i dalje duboko ukorenjeno i prisutno kod nas, ali prošle godine su se dogodile neke tektonske promene na zakonodavnom, institucionalnom i društvenom planu za koje očekujem da donesu trajne pomake nabolje u ovom pravcu. Najveći napredak je, držim, postignut na planu društvene svesti – mislim da je, uprkos svim navedenim teškoćama, veliki broj žena i devojaka u Srbiji danas osnažen, rešen da nasilje ne trpi  i spreman da nasilnike prijavi sudu ili barem izloži sudu javnosti. A držim i da je muškarcima sada jasnije da i šala može biti ne samo neumesna već i izazvati neželjene i štetne posledice na žene, iako ostaje otvoreno pitanje da li postojeće zakonsko rešenje na najbolji način adresira verbalno uznemiravanje. Profesori će se navići na novu realnost – u kojoj će njihovo nabacivanje studentkinjama biti sankcionisano a nastojanje da im se podaju biti kažnjivo zatvorom i gubitkom posla. A kako bi se što pre i što bolje navikli na to, potrebno je da imamo efikasne sankcije i edukacije o tome, odnosno da počinioce efikasno kažnjavamo a potencijalne izgrednike obrazujemo o tome šta je seksualno uznemiravanje i kako ga izbeći¹Zahvaljujem se Bojani Radovanović i Jeleni Ćeriman na kritičkim komentarima. Odgovornost za iznete stavove je, naravno, isključivo moja..

Tekst je nastao u okviru projekta „Unapređenje građanskog učešća“ koji realizuje Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Univerziteta u Beogradu uz podršku Ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji. Sadržaj članka i izneti stavovi su isključiva odgovornost autora i ne odražavaju nužno stavove i mišljenja Ambasade Sjedinjenih Američkih Država.

ALEKSANDAR PAVLOVIĆ  

FILOLOG I ISTORIČAR, VIŠI NAUČNI SARADNIK NA INSTITUTU ZA FILOZOFIJU I DRUŠTVENU TEORIJU.