Ko je oklevetao komunizam?



Ne pristupajmo politici, ne pristupajmo životu kao da smo u supermarketu. Komunizam, socijalizam, marksizam – to nisu mango, papaja i marakuja. Učimo, menjajmo se, znajmo. Savremeni čovek nema prava na neznanje. I zato – složimo se i manimo se holivudskih i sličnih definicija komunizma: komunizam nije nikad postojao i neće postojati još mnogo godina – kao poredak, kao društveno uređenje. Ali, komunizam kao ideja je opstao i samo će jačati.

Print Friendly, PDF & Email



Stavovi o odgovarajućoj pojavi ili osobi formiraju se bilo na osnovu ličnog iskustva, pod uticajem stavova drugih ili pod uticajem medija, obrazovnih i religijskih institucija, kao i dejstvom drugih faktora. Kod jednostavnih/jednoznačnih pojava lično iskustvo može imati veliki značaj, ali ljudi stavove formiraju i o pojavama/osobama sa kojima nisu imali lična iskustva (recimo migranti sa Bliskog Istoka) ili su pojave suviše kompleksne, a stavove o njima gradimo pojednostavljivanjem, parcijalno i putem analogije (recimo Marko radi u obližnjem supermarketu na kasi i ne sviđa nam se zato što je neljubazan ili osobe sa pirsingom u nosu a priori ocenjujemo stereotipno – Marko je za nas samo kasir, ne osoba). Tradicionalni obrazovni sistem i religija imaju za jedan od osnovnih ciljeva da nas poštede truda, plasirajući već gotove stavove o svemu što nas okružuje ili što može dospeti u naše polje interesovanja, drugim rečima usađujući nam stavove koje oni nalaze za poželjne. Kada su u pitanju stavovi o bliskim osobama i o čestim pojavama, najčešće se radi o kombinaciji ličnih utisaka/doživljaja i indoktrinišućih stavova, pa tako na pitanje šta predstavlja otac, šta majka, šta muškarac i žena, šta prijatelj ili komšija naši stavovi se izgrađuju postepeno, dugotrajno i skloni su promenama. Prve stavove o ocu, majci, muškarcu i ženi izgrađujemo u okviru sopstvene porodice, ali ovakvi stavovi mogu kasnije doći u sukob sa stavovima o (ulozi) ocu, majci, muškarcu, ženi, koji nam se plasiraju u školi, u verskoj ustanovi, u zajednici, u medijima. Individualne karakteristike odrediće koji od ovih stavova će prevagnuti, odnosno kakav amalgam od njih će nastati. U društvima gde postoji veći stepen slobode, gde je uticaj religije mali, obrazovni sistem manje teži indoktrinaciji i podstiče slobodno/kritičko mišljenje, a mediji imaju objektivniji pristup, verovatno će se stavovi češće formirati na različit način od onih u totalitarnim i teokratskim društvima. Ali i u okviru jednog društva postoji čitava paleta različitih stavova o istom, kao posledica individualnih faktora, ličnih iskustava, ali i specifičnih porodičnih odnosa i porodične indoktrinacije, kao i uticaja mikrozajednice (susedstvo, rodbina, vršnjaci, itd.)

Sve do nedavno izgradnja stavova za pojedinca nije predstavljala problem. Najveći deo stanovništva živeo je u malim, seoskim zajednicama, često sa svega nekoliko desetina osoba (ako i toliko) sa kojima se tokom života sretao. Nove pojave u takvoj sredini i u takvom životu bile su retke, a ukupan broj „stajaćih“ pojava relativno trajno definisan geografijom i jednostavnim načinom života. Tek industrijalizacijom, prelaskom u grad, pismenošću i dostupnošću knjiga i medija, te mogućnosti lakšeg putovanja broj osoba i pojava u odnosu na koje se stiču iskustva značajno je narastao. Opet – ne podjednako za sve i ne odjednom – 19. i 20. vek bili su vekovi gde su društva, zajednice i pojedinci postepeno i nejednakim ritmom stupali u svet sve brojnijih pojava i međusobnih kontakata, koji su zahtevali i izgradnju stavova prema njima – opet ne prema svakoj i ne u istom intenzitetu, a i tad često po inerciji i analogiji. Na primer, lučkom radniku u Marseju, jedva pismenom, dok čita u novinama tekst o običajima nekog polinežanskog naroda, verovatno se neće ni javiti potreba za izgradnjom određenog stava prema tom običaju. Međutim, ako je već bio eksponiran tuđim stavovima o, recimo „varvarskim običajima“ Polinežana, ukoliko je kod njega prevagnula indoktrinacija o opravdanosti imperijalizma kao nekakvog navodnog „prosvećivanja“ nevernika, biće možda skloniji da se složi sa autorom teksta koji spomenute običaje tumači kao još jedan znak varvarstva. Već klasno osvešten radnik, svestan da je izrabljivan od strane istih onih koji sada „donose civilizaciju“ među polinežanske narode, pre će zauzeti kritički stav o onome kako piše autor teksta i staviće se na stranu Polinežana.

U informatičkom društvu došlo je do paradoksalne pojave. I dok nekada čovek nije mogao da kritički izgradi sopstveni stav zbog nedostatka ličnog iskustva i relevantnih informacija, pa je, voljno ili ne, u potpunosti ili delimično, prihvatao nametnute mu stavove o ograničenim pojavama koje su se javljale u njegovom saznajnom svetu, danas je broj pojava neograničen i ljudski um je iz sata u sat bombardovan novim i novim. U isto vreme količina informacija, koje bi mogle da posluže za izgradnju stavova, toliko je velika, a u isto vreme mnoge među njima su upitnog porekla, kvaliteta i namere. U takvim uslovima, čovek, čak i da želi, nema vremena da o svakoj pojavi ili o svakoj osobi gradi kritički stav, već svesno ili nesvesno o većini pojava prihvata tuđe stavove. Recimo, želimo da kupimo neko voće i uputimo se u supermarket. Tamo na polici sa voćem vidimo mango, papaju, marakuju, banane i jabuke. Neko jednostavno neće registrovati mango, papaju i marakuju, jer je to voće sa kojim nema iskustva i prosto ne želi ili nije u stanju da stiče nova iskustva u datim okolnostima (žuri na posao, istovremeno razgovara telefonom, žulja ga cipela, depresivan je, neispavan, besan, razočaran ili zaljubljen). Neko drugi će prepoznati sve izloženo voće, možda će se na trenutak pokolebati i upitati da li bi trebalo da proba mango, papaju ili marakuju, koje je do tada jeo, ali će se ipak opredeliti za proverene banane i jabuke. On zna šta su mango, papaja i marakuja, zna da su to vrste tropskog voća, ponegde se sa njima i sretao (pročitao tekst, jeo sladoled ili pio piće sa ukusom tog voća), ali ne pronalazi dovoljan motiv da kupi neko od tog voća, motiv koji prevazilazi rizike (npr. nije siguran da li će mu se svideti ukus, šta će reći ukućani, visoka cena…). Neki kupci će kupiti neko od voća sa kojim do tad nisu imali iskustva iz znatiželje, izraditi neki svoj stav, a onda nastaviti da ga kupuju ubuduće ili ne. Neki, već dobro informisani, koji znaju sve o zdravstvenim uticajima navedenog voća ili znaju za poslastice koje se od njih mogu spremiti, bez razmišljanja će staviti to voće u korpu. Isto kao i oni kome to voće nije ništa ukusnije od banana ili jabuka, naprotiv, ali ga vide kao sastavni deo života kojim bi želeli da žive. I tako dalje.

Ali, kada uronimo u svet medija, posebno društvenih mreža, pred nama poteku na hiljade pojava i slike na hiljade osoba – od ličnih kontakata, nekadašnjih prijatelja i rođaka koje sada pratimo na društvenim mrežama i koji nas informišu gde putuju, šta rade, šta čitaju, a šta kuvaju, s kim se druže, šta im je bitno, a šta ih nervira… pa informacije iz politike, estrade, itd. Pažnja koju čovek posveti svakoj od tih informacija u najvećem broju slučajeva traje nekoliko sekundi. Veoma retko nekoliko minuta. Ukoliko se pritom stalno pojavljuju iz većine izvora iste poruke (npr. Rusija je uvek bila na strani Srbije, Kina je odani prijatelj Srbije), bez obzira koliko nas takve pojave u tom trenutku ne interesuju, one se negde u našem umu pohranjuju. Stoga ne čudi kad nas neko za godinu ili dve upita o stavu o nekoj pojavi koja je za nas malo značajna i o kojoj nismo aktivno razmišljali što je velika šansa da ćemo odgovoriti „društveno poželjnim odgovorom“, onako kako nam se čini da treba da odgovorimo.

Zašto to činimo na taj način? Pre svega, plašimo se da ne bude očigledno da o onome o čemu smo pitani ne znamo ništa. Dati društveno poželjan odgovor nosi najmanje šanse da „ispadnemo glupi“. A zašto uopšte često lakše prihvatamo stavove drugih nego da gradimo sopstvene – što zbog prezasićenja informacija (zašto bih sad učio kakve su osobine i mogućnosti upotrebe pitaje, kad za to nemam vremena, a i korisnost takve informacije za mene je minimalna), što zbog odsustva motivacije za razumevanje i sledstveno zauzimanje stava prema bitnim pojavama (recimo o ratu u Siriji ili Jemenu, migrantima iz Afrike), zatim zbog usredsređenosti na svoj društveni mehur i ono što se dešava pod njim („gledam samo svoja posla“), što je opet posledica prethodnih iskustava, razočarenja, generalnog stava o sebi i sopstvenom životu, itd. Ljudi koji su skrhani svakodnevnim životom i borbom za preživljavanje, suočeni sa sopstvenim ili bolestima bližnjih, nemogućnosti zaposlenja, ugroženom bezbednošću, problemima na poslu ili u vezi – svakako će se teže upuštati u elaboraciju neke „periferne“ pojave (npr. kvalitet kontrole izbornog procesa). Naravno, i ovde obrazovni i religijski faktori i uopšte već postojeća predubeđenja igraju značajnu ulogu, ali naročito i permanentna kontaminacija javnoinformativnog prostora beskonačnim brojem informacija, gde samo njihova količina je dovoljna da potpuno potisne one retke koje su među njima zaista bitne, a agresija i buka sa kojom se plasiraju potpuno zaglušuju i one najbitnije.

Ovako opširan uvod neophodan za narednu diskusiju o tome kako danas gledamo na komunizam. Sve je manji broj onih koji imaju lično iskustvo sa onim što se naziva „komunizam“ ili „komunistička prošlost“, a i kod njih to je nekakvo iskustvo staro još malo pa 40 godina.

Istraživanje sprovedeno 2019. godine pokazalo je da postoje bitne razlike u stavovima pojedinih kategorija građana u odnosu na promene koje su usledile nakon pada Berlinskog zida. Tako mlađe osobe i oni imućniji pozitivnije gledaju na promene u odnosu na starije građane i one koji su siromašniji. Primera radi, manje od polovine ispitanika iz Slovačke i Bugarske starijih od 60 godina smatrali su da je prelazak na kapitalističku ekonomiju bio pozitivan potez, za razliku od oko 80% ispitanika u uzrastu 18-34 godine (dakle onih koji nemaju ličnog iskustva sa „komunizmom“ i stavove su izgradili najčešće indoktrinacijom). U Mađarskoj i Slovačkoj generalno manje od polovine, a u Rusiji, Ukrajini i Bugarskoj manje od trećine ispitanika smatralo je da se ekonomska situacija promenila na bolje nakon „pada komunizma“, dok se tek svaki peti stanovnik nekadašnje Istočne i svaki treći stanovnik nekadašnje Zapadne Nemačke složio da je životni standard u istočnom delu zemlje jednak onom u zapadnom. Dodajmo još i to da su ispitanici iz svih zemalja uključenih u istraživanje složni oko toga da su od „pada komunizma“ profitirali političari i biznismeni, a, uz izuzetak Poljske i Češke, samo mali procenata građana misli da su i oni, obični građani, profitirali.

Istraživanje američke Memorijalne fondacije „Žrtve komunizma“ (sic!) iz 2020. godine sprovedeno u SAD, pokazalo je da 40% Amerikanaca (a gotovo polovina pripadnika generacije Z,) ima pozitivan stav o socijalizmu (a 30% pripadnika generacije Z preferira marksizam), dok svaki četvrti Amerikanac podržava postepeno gašenje kapitalizma i prelazak na socijalnu pravednije društvo (51% generacije Z i 49% milenijalaca).

Iako spomenuta istraživanja ukazuju na nešto drugačiju sliku o trenutnim stavovima o komunizmu, opšti utisak koji se stiče iz medija, obrazovnog sistema, stavova verskih institucija, pa i svakodnevne komunikacije, ukazuje da se komunizam danas široko shvata i prihvata kao totalitarna ideologija (koja se neretko izjednačava sa fašizmom), pa ide se čak dotle da se zabranjuje isticanje komunističkih simbola, ruše se (ako već i nisu odavno srušeni) spomenici iz „komunističkog“ perioda, odbacuje se povezano kulturno i istorijsko nasleđe. Gotovo da nema filma iz baltičkih zemalja, Češke ili Poljske koji se probio na međunarodnu scenu, a da ne govori o „žrtvama komunističkog režima“ i slično. Upravo „žrtve komunizma“ i dalje privlače najviše interesovanja i iznova se beleže i prebrojavaju. Drugim rečima, i nakon više od tri decenije od pada Berlinskog zida, „komunistička prošlost“ posmatra se stereotipno, makar kao i u savremenim domaćim filmovima gde su komunisti svi pravljeni po istom kalupu, zaluđeni fanatici koje je tome uprkos okolina tolerisala iako ih ništa nije razumela.

Praistorija komunizma počinje onda kad je čovek prestao da bude slobodan – ono što danas nazivamo civilizacijom, odnosno istorijom, dovelo je do utvrđenih i nepromenljivih nejednakosti u društvu, neumoljive staleške podele gde su na jednom kraju stajali gospodari, a na drugom robovi. Upečatljivi ustanci robova, poneki zabeležen, kao Spartakov, a svakako mnogi nezabeleženi i zaboravljeni, govore o večnoj težnji čoveka za slobodom i nepristajanje na nepromenljive nejednakosti. Dugi Srednji vek, koji je samo formalno trajao čitav milenijum, a za mnoge sve do sredine XX veka, sledio je ustanovljene i nepromenljive nejednakosti Starog veka, sa svojim, mahom seljačkim ustancima – ne idimo predaleko, već se setimo ustanaka pod vođstvom Đerđa Dože i Matije Gupca, ili države cara Jovana Nenada, koja bi, uprkos tituli koju je nosio Jovan Nenad, mogla da se smatra prvom seljačkom državom.

Na prelazu iz 18. u 19. vek desile su se bitne pojave, koje će značajno definisati dalji tok razvoja komunizma. S jedne strane snažni odjeci prosvetiteljstva zapljusnuli su Evropu i Severnu Ameriku, podjednako kao i odjeci američkog rata za nezavisnost, francuske revolucije i Napoleonovih ratova. Sa druge strane, sve više se širila industrijalizacija, koja je potpuno izmenila živote miliona – dojučerašnji seljaci, potpuno isključeni iz društvenih i istorijskih zbivanja, premestili su se u gradove i postali proletarijat. U jeku revolucionarne 1848. godine u Evropi pojavljuje se Komunistički manifest, koji definiše deset mera koje bi trebalo da vode ka odumiranju klasa i nastanku besklasnog društva „u kome je slobodni razvitak svakog pojedinca uslov slobodnog razvitka za sve“.

Tokom decenija koje su usledile, dešavalo se ono što je neminovno – do tada nepovezane individue, svaka izrabljivana i očajna na svoj način, stekle su klasnu svest i postale deo međunarodnog proletarijata sa zajedničkim ciljem – rušenje kapitalizma. Oktobarska revolucija 1917. godine stvorila je prvu mogućnost da se do tada razvijana teorija primeni u praksi. Odjek Oktobarske revolucije i nastanak prve socijalističke države snažno su potresli Evropu i svet, mobilišući s jedne strane sve snage buržoazije na sprečavanje širenja „komunizma“, a s druge strane stvarajući sve brojniji komunistički pokret. Nakon Drugog svetskog rata nastale su nove države „narodnog socijalizma“ prvo u Centralnoj i Jugoistočnoj Evropi, a zatim i drugde. U zemljama Zapada došlo je do snažne antikomunističke reakcije, što je sve zajedno rezultovalo višedecenijskim hladnim ratom, koji se završio „padom komunizma“ i globalnim trijumfom kapitalizma.

Razjasnimo nekoliko stvari. Pre svega, komunizam je od sredine 19. veka bio prisutan kao ideologija, kao usmerenje ka „diktaturi proletarijata“ (odnosno preuzimanju vlasti od strane radnika i ukidanje privatne svojine, ali ne i kao društveno uređenje (za razliku od kapitalizma, koji je i ideologija i društveno uređenje). I zaista, nosioci vlasti u tzv. „komunističkim“ zemljama nazivali su društveno uređenje narodnom demokratijom, narodnim socijalizmom (da bi ga razlikovali od tradicionalnog-feudalnog i buržoaskog socijalizma). Ono što je bilo zajedničko ovim društvima/državama i što ih je povezivalo sa komunizmom bili su odsustvo (u najvećem delu) privatne svojine, podržavljenje bankarskog i transportnog sistema, konfiskovanje imovine državnih neprijatelja, kao i besplatno obrazovanje (i zdravstvo).

Sovjetski Savez je nastao više od sedam decenija nakon pojave Komunističkog manifesta, u uslovima koji su bili bitno drugačiji od onih koje su poznavali Marks i Engels i to ne u jednom industrijskom, već pretežno agrarnom društvu. Manje-više kao i DOS u Srbiji nakon Petog oktobra, i sovjetska Oktobarska revolucija dovela je na vlast revolucionare koji su znali šta neće, ali ne i dovoljno i šta i koliko hoće, a još manje kako do toga doći. Prve godine Sovjetskog Saveza, do Lenjinove smrti 1924. godine, prvenstveno su bile obeležene građanskim ratom, vojnom intervencijom kapitalističkih zemalja, kao i nužnošću suočavanja sa esencijalnim pitanjima, kakvo je bilo pitanje gladi. I dok bismo te prve godine sovjetske države još donekle i mogli da smatramo godinama u kojima su komunisti bili na vlasti, od momenta Staljinovog potpunog preuzimanja vlasti krajem dvadesetih godina prošlog veka, sovjetski protokomunizam nastavlja da se razvija u sasvim drugom pravcu, onom koji ima jako malo veze sa iskonskim komunizmom i preuzima klasičan oblik tiranije, diktature, strahovlade, po svom karakteru sličnijom predkapitalističkom, feudalnom društvu. To je sistem koji se ponavljao i u nacističkoj Nemačkoj i u fašističkoj Italiji, a prisutan je i u brojnim savremenim društvima, kojima godinama i decenijama vlada nesmenjivi vladar, preko novofeudalnog sistema latifundija. Takav, Staljinov Sovjetski Savez, u dijametralnoj je suprotnosti sa društvom koje je proklamovao Komunistički manifest, onim u kojem „je slobodni razvitak svakog pojedinca uslov slobodnog razvitka za sve“. Drugim rečima, komunizma ne može biti tamo gde nema i slobodnih pojedinaca. S tim u vezi, Staljinov Sovjetski Savez možemo okarakterisati samo staljinizmom, nikako komunizmom.

Nakon Drugog svetskog rata, a u skladu sa sporazumom Ruzvelt-Čerčil-Staljin, Sovjetski Savez uspostavlja dominaciju nad zemljama Istočne i Jugoistočne Evrope. I ovde nije se radilo o slobodnoj volji građana, niti je revolucija došla „odozdo“ (kao u Rusiji i u Jugoslaviji), već je bila nametnuta što realnom, što pretećom vojnom silom (što je bilo i demonstrirano u Mađarskoj 1956. i u Čehoslovačkoj 1968.) Iako se u Kini razvio autohtoni pokret pod vođstvom Mao Ce Tunga, nakon osvajanja vlasti njegov tok i sadržaj bio je sličan onom Staljinovom. Osnovna karakteristika oba je kult ličnosti, nešto što je specifično za starovekovne monarhije, a što nije imalo nikakve veze sa komunizmom. Dalje ih karakterišu visok stepen nasilja prema sopstvenom stanovništvu, posebno prema dve društvene kategorije – obrazovanim i komunistima (iskonskim, prvoborcima). Nije bilo slučajno što se, kao i svaki diktator u nastajanju, Staljin prvo rešio svih svojih konkurenata u Partiji, a onda godinama sprovodio monstruozne čistke koje su obuhvatile gotovo čitav „prve ešalon“ sovjetskih, pa i komunista iz drugih zemalja. Kvazikomunistički Sovjetski Savez i kvazikomunistička Kina bile su najobičnije totalitarne diktature, a njihove naslednice – savremene Rusija i Kina, predstavljaju nastavak takve vladavine, uz dodatak slobodnog tržišta i privatne svojine. Evropske zemlje iz „istočnog bloka“ bile su manje uspešne karikature sovjetskog modela, predstavljajući, recimo, ono što je Belorusija za Rusiju danas. Zajedničko im je i odstupanje od osnovnog postulata komunizma – internacionalizma, kod Kine pre kroz tradicionalni izolacionizam, a kod Rusije kroz viđenje internacionalizma kao jedinog mogućeg ukoliko je pod kontrolom Moskve. Dodajmo još i zajednički im imperijalizam, koji se kod Rusije isprva ograničio na deo Evrope, a kasnije dobio globalne razmere, tragično se završivši fijaskom u Avganistanu, a kod Kine, stišnjene Sovjetskim Savezom, obeležene okupacijom Tibeta i čestim pograničnim trvenjima sa Indijom i zemljama Indokine.

Možda je najupečatljiviji osvrt na lažni sovjetski komunizam dao Milovan Đilas na Četvrtom plenumu CK SKJ juna 1951. godine:

Poseban značaj ima činjenica da je ovaj pokret koji se već duže vremena lažno prikazuje kao socijalistički, odnosno komunistički i marksistički, a kome faktički stoji na čelu CK SKP(b), u stvari već odavno u svom unutarnjem životu prestao u svojoj ideologiji i praksi da bude marksistički pokret. SKP(b) nije više, a po njenom uzoru ni druge kompartije, partija marksističkog tipa, jer su u njoj razorena dva bitna elementa takve partije – sloboda borbe mišljenja i – na toj osnovi – stvarna unutarpartijska demokratija. Nasuprot marksističkoj partiji i uopšte tradicionalnim naprednim radničkim organizacijama, u SKP(b) pripada jednom forumu, pa čak ne ni jednom forumu, nego ličnosti, monopol u skoro svim ideološkim pitanjima. Takvim monopolima nije se niko nikad koristio u socijalističkom pokretu i on se u prošlosti javljao samo tako gdje su religiozni pokreti ulazili u fazu svog reakcionarnog apsolutističkog razvitka“.

Đilas dalje dodaje:

U takvim, sasvim novim uslovima, nijesu preživele samo svakojake buržoaske teorije o vječnosti kapitalističkog poretka koju je pregazio sam neizbježni i protivrječni razvoj kapitalizma, ili socijaldemokratske teorije o mirnom prelasku i urastanju kapitalizma u socijalizam (… ) nego i „sovjetske“ teorije o jedino mogućim „sovjetskim“ oblicima rušenja kapitalizma i izgradnje novog društva. (Te preživjele teorije su – kao i sve kad preživi – postale u toku razvitka reakcionarni idejni oblik velikoruskog monopola, odnosno – velikoruskog državnokapitalističkog imperijalizma.)“

Očigledne su sličnosti Staljinove i Putinove politike, koje odjekuju iz Đilasovih reči.

Ako ostavimo po strani pojedine vanevropske zemlje u kojima je u jednom momentu na vlasti bila komunistička, marksistička, odnosno partija narodnog socijalizma (što zbog kratkog trajanja kao u Čileu, što zbog specifičnih okolnosti kao što je zavisnost od sovjetske pomoći i međunarodna izolacija Kube, itd.), jedino bismo za Jugoslaviju mogli reći da se, posebno nakon raskida sa Staljinom, razvijala u istinskom smislu marksizma i, uz sve svoje nedostatke i pogreške, ipak inovativno (kako je jedino i bilo moguće) pristupila izgradnji modernog narodnog socijalizma. Na koji način se delovanje jugoslovenskih komunista, odnosno KPJ razlikovalo od delovanja SKP(b), objasnio je Aleksandar Ranković:

Da bi mogla očekivati uspeh velikog društvenog preobražaja koji je pokrenula, Partija mora snažno razvijati društvenu i političku svest građana, njihov socijalistički patriotizam, njihovu odanost društvenoj zajednici, njihovo razumevanje istorijskih društvenih zbivanja u kojima aktivno učestvuju, jer takav preobražaj može biti delo samo dobrovoljnog i svesnog učešća članova društva. Međutim, jačanje svesti građana za kolektivni rad u izgrađivanju nove društvene organizacije ne može se izdvojiti od jačanja njihove svesti o njihovim ličnim pravima i ličnoj slobodi.“

 

Uloga partije u Jugoslaviji (KPJ, odnosno SKJ)  vidi se isključivo kao „avangarde radničke klase“, odnosno deo radničke klase koji prednjači, vodi ka bespartijskom i besklasnom društvu, koje odgovara potrebama građana i u koje se oni uključuju u skladu sa svojim mogućnostima. Uloga partije je, kao što napominje Ranković, da podstiče političku svest građana i njihovo učešće u društvenom životu (danas bismo to nazvali participativnim društvom), nikako, kao što je to bio slučaj u staljinizmu, ili kao što je to slučaj danas kako u autoritarnim, tako i u pseudodemokratskim društvima, sputavanje bilo kakvog političkog angažovanja građana i gašenje njihove političke svesti. Otuda dolaze opasnost od komunizma. Komunizam zahteva slobodne i slobodnomisleće, a društveno angažovane građane. Totalitarizam priznaje samo građane potčinjene silom, a liberalni kapitalizam sopstvenom voljom. Oba daju sve da bi sputali i konačno ugasili građansku političku svest (ili je eventualno pretvarajući u još jedan rijaliti, usmeravajući je ka perifernim temama, itd.)

 

Ako smo raščistili s tim da je komunizam isključivo ideologija čije su osnove naglašene sredinom 19. veka i koji se samo kratkotrajno doveo do početka razvoja narodnog socijalizma „u praksi“ u Sovjetskom Savezu do dolaska Staljina na vlast, da bi bio zamenjen klasičnom tiranijom koja nikakve veze narednih decenija neće imati sa komunizmom (ni u doba tek nešto mekšeg poststaljinizma) i da je svoje obrise narodni socijalizam doživeo samo u Jugoslaviji i možda, kratko i delimično, u Latinskoj Americi i još ponegde, pokušajmo da odgovorimo zašto je onda došlo do „pada komunizma“ i zašto je komunizam danas u širokim razmerama ozloglašen.

Neke od razloga neuspeha „komunističkog eksperimenta“ mogli bismo pronaći u sledećem:

  1. Kao što smo naglasili, komunizam nije nikad ni postojao kao društveno/državno uređenje. Postojali su samo pokušaji uspostavljanja društva (narodna demokratija, narodni socijalizam) koje bi bilo zasnovano na osnovnim principima komunizma, koji su u Sovjetskom Savezu propali dolaskom Staljina na vlast, a u Kini preuzimanjem staljinovog modela apsolutne vlasti jednog čoveka, kulta ličnosti i ograničenog imperijalizma. Nakon Staljinove smrti u Sovjetski Savez nastavlja da se razvija kao imperijalistička zemlja, dok Kina nakon Maove smrti postaje jednopartijska kapitalistička diktatura.
  2. Oktobarska revolucija, kao ključni događaj za komunistički pokret (ne samo u Rusiji, već i kroz sledstvene revolucije u Mađarskoj, Nemačkoj, Finskoj i drugde, sve do vojvođanskih seoskih crvenih republika) nastala je u doba velike krize međunarodnog radničkog i komunističkog pokreta (Druga internacionala je raspuštena 1916. godine), odnosno prevage koju su odneli oportunisti.
  3. I Sovjetski Savez, kao i ostale socijalističke zemlje, nastale su nakon Prvog, odnosno Drugog svetskog rata ili borbe za nezavisnost bivših kolonija, dakle u uslovima potpunog razaranja zemlje, uništenja ionako slabih materijalnih resursa, velikih demografskih gubitaka, itd.
  4. Od svog nastanka, pored gore spomenutih problema, socijalističke zemlje suočile su se sa stranom agresijom (npr. Sovjetski Savez konkretno, Jugoslavija prvo kroz „tršćansku krizu“, a zatim i kroz pretnju agresije Sovjetskog Saveza, zemlje centralne i jugoistočne Evrope kroz agresiju i okupaciju Sovjetskog Saveza, Kuba kroz pretnju američke agresije, Čile kroz Pinočeov puč podržan od strane SAD, slično je bilo i u Iranu, Grenadi, itd.)
  5. Pri nastanku Sovjetskog Saveza nije postojalo nikakvo prethodno iskustvo nastanka i razvoja jedne socijalističke zemlje. Bilo je neophodno kreće neutabanim stazama, što je rezultovalo značajnim lutanjem. Za druge zemlje, jedino iskustvo bilo je ono iz Sovjetskog Saveza. Samim tim razvoj narodnog socijalizma više se zasnivao na principu pokušaja i pogrešaka.
  6. Uopšteno, vreme trajanja „komunizma“ bilo je kratko. Iako je u Evropi formalno potrajao do 1989-1991, već sredinom sedamdesetih godina postalo je jasno da je postojeći sistem neodrživ i naredna decenija protekla je u odlaganju neizbežnog. To znači da je (pseudo)komunizam, prvenstveno kao (post)staljinizam u Sovjetskom Savezu trajao tek nekih pet i po decenija, a u drugim evropskim zemljama tridesetak godina. Suviše kratko, čak i kad se ne bi uzele u obzir sve otežavajuće okolnosti.
  7. Strah od širenja komunizma u zapadne zemlje, kao i zemlje koje su se oslobodile kolonijalizma, bio je veliki i realan. Antikomunizam postao je osnovna karakteristika američke, kao i politike većine drugih zapadnih zemalja. To je uključivalo masovnu antikomunističku propagandu, proganjanje levičarski opredeljenih intelektualaca, umetnika i građana, sve do zabrane rada komunističke partije. Suptilno ugrađena antikomunistička propaganda preplavila je holivudske filmove i putem njih dospela do miliona građana širom sveta. Žrtve antikomunizma još čekaju da budu izbrojane.
  8. Navedeni strah imao je i jednu drugu posledicu (nadovezujući se na tragične posledice koje je Drugi svetski rat ostavio na stanovništvo) – nosioci kapitalizma na Zapadu preuzeli su manji ili veći deo komunističkog programa, od nacionalizacije javnog transporta, snažnih mera prema nasleđivanju imovine, sve do značajnog upliva države u poslovnu sferu, besplatnog obrazovanja i zdravstva, itd. Jedino je privatna svojina ostala nedodirljiva. Sve ovo je ublažilo oštricu komunističkih i levičarskih partija na Zapadu, a uz sve očigledniji poraz „komunizma“ (a zapravo staljinizma), te nemogućnosti da se ponudi novi komunistički program zasnovan na internacionalizmu, zapada u krizu u kojoj vegetira do danas.
  9. U socijalističkim zemljama postojalo je značajno nezadovoljstvo. Ali, to nije bilo nezadovoljstvo principima komunizma, društvenom imovinom, besplatnim školstvom i zdravstvom i brigom o zajednici. Bilo je to nezadovoljstvo činjenicom da su se tadašnja rukovodstva udaljila od komunističkih ideala, birokratizovala se i otuđila od građanstva, istovremeno nerešavajući narastajuće ekonomske probleme. Zahtevi su se odnosili na veća prava radnika, na preuzimanja fabrika od strane radnika, borbe protiv birokratije i slično (setimo se samo zahteva studenata Beogradskog univerziteta 1968. ili činjenice da su putujući demonstranti po Vojvodini 1988. zahtevali „antibirokratsku“ revoluciju). Umesto toga, dobili su privatizaciju, deregulaciju i tržišnu privredu, iz čega su kao pobednici izašli samo malobrojni, neretko upravo oni partijski funkcioneri protiv kojih su građani demonstrirali.

Gotovo tri i po decenije nakon „pada komunizma“ većina građana nema nikakvo lično iskustvo sa „komunizmom“. Ostaje im da stavove grade na osnovu udžbenika koje su napisali pobednici, na osnovu doktrina organizovane religije, koju komunizam potire (ne verovanje, već organizaciju) samim tim što zahteva slobodnog, a religija potčinjenog čoveka, a možda i najviše kao rezultat besprizornih napora vlasnika krupnog kapitala da njenu jedinu alternativu, tu smrtnu opasnost za kapitalizam, ostave zauvek utopljenoj u paučini. Među onima koji imaju lično iskustvo života u „komunizmu“ registruje se poseban fenomen „naknadne pameti“, autofikcije, gde se prethodni život ne sagledava više realno kakav je i bio ili kroz prizmu iskustva, već kroz jednu novu, nametnutu, antikomunističku prizmu. U savremenom, kapitalističkom, kleronacionalističkom društvu, sramota je hvaliti se lepom mladošću, sramota je negirati da si bio nekakva „žrtva komunizma“.

 

Danas, dakle, komunizam naizgled deluje kao dalek, prevaziđen i nemoguć. Ali, u tome upravo leži i njegova snaga. On ne deluje tako zato što je stvarno takav (pročitajte ponovo rezultate istraživanja prikazane na početku ovog teksta), on je takav isfabrikovan od posednika krupnog kapitala i njihovih političkih, finansijskih i pseudoverskih eksponenata. Postoji među njima ogroman strah od komunizma. Zato što je komunizam bezvremena i ultimativna ideja. Alen Badju zato kaže:

Komunizam su te četiri mogućnosti (organizovati društvo drugačije nego na osnovu privatnog vlasništva, rad može da bude organizovan na potpuno drugačiji način, posebno kroz prevazilaženje podele između manualnog i intelektualnog rada, podele između sela i grada,  podele između zadataka upravljanja i zadataka izvršenja, zatim nije potrebno da čovečanstvo bude podeljeno po nacionalnostima, kulturama, veroispovestima ili jezicima i, konačno, država kao posebna sila, kao policijska i vojna organizacija, može i mora da jednog dana nestane). Da li ćemo od njih odustati, da li ćemo ih napustiti pod izgovorom da iskustvo nekog istorijskog komunizma nije uspelo da realizuje te četiri pretpostavke, da je doživelo neuspehe? Ja kažem ne. To nije zbog toga što prvo iskustvo neke velike ideje nije uspelo i moramo od te ideje da odustanemo i da se pomirimo zauvek, što opet nema nikakvog smisla, sa globalizovanim kapitalizmom… Potpuno sam uveren da će bez povratka idejama komunizma čovečanstvo sigurno doživeti jednu konačnu katastrofu posredstvom rata. I verovatno nekog konačnog rata. Tako da to nije samo pitanje politike u užem smislu te reči. To je zaista strateško pitanje postojanja čovečanstva kao takvog“.

Dakle i elem: ne pristupajmo politici, ne pristupajmo životu kao da smo u supermarketu. Komunizam, socijalizam, marksizam – to nisu mango, papaja i marakuja. Učimo, menjajmo se, znajmo. Savremeni čovek nema prava na neznanje. I zato – složimo se i manimo se holivudskih i sličnih definicija komunizma: komunizam nije nikad postojao i neće postojati još mnogo godina – kao poredak, kao društveno uređenje. Ali, komunizam kao ideja je opstao i samo će jačati. A Staljin, Pol Pot, Čaušesku, Milošević – zovimo ih kako hoćemo, staljinistima, boljševicima, tiranima, diktatorima, zločincima, sa komunizmom oni nisu imali nikakve veze. Ponovimo još jednom gotovo dva veka, kakav će biti svet komunizma – svet „u kome je slobodni razvitak svakog pojedinca uslov slobodnog razvitka za sve“.

 

PREDRAG ĐURIĆ

EPIDEMOLOG, DOKTOR MEDICINSKIH NAUKA IZ OBLASTI JAVNOG ZDRAVLJA. RADI KAO VIŠI PREDAVAČ NA UNIVERZITETU VULVERHEMPTON. 

Print Friendly, PDF & Email

Tekstovi koji vam pomažu da bolje razumete sv(ij)et oko sebe.

Dva puta mesečno newsletter izabranih tekstova u vašem inboxu.