Fon Mizes i Repke u Buenos Ajresu, ili Havijer Milei i dva lica neoliberalizma

Ludvig fon Mizes, koga mnogi  smatraju jednim od apostola slobode, 1927. godine napisao je jednu malu odu italijanskom fašizmu ¹Napomena. Svi navodi, tj. citati u ovom tekstu su iz knjige Globalisti: kraj doba carstva i rađanje neoliberalizma, čiji autor je kanadski istoričar Kvin Slobodijan. Knjigu je 2002. godine objavila izdavačka kuća Akademska knjiga iz Novog Sada. Knjigu je sa engleskog jezika preveo Predrag Milidrag.. Poenta njegovih pohvala na račun ovog pokreta, koji je u tom trenutku predvođen Benitom Musolinijem bio u usponu, ogleda se u stavu prema kojem „italijanski fašizam i slični pokreti koji teže uspostavljanju diktatura jedu puni najboljih namera i da je njihova intervencija, za sada, spasla evropsku civilizaciju. Zasluge koje je fašizam stekao živeće večno u istoriji,“ zaključio je austrijski ekonomista.

I drugi „apostoli slobodnog sveta“, poput Fridriha fon Hajeka i Miltona Fridmana nisu se libili da pohvale ekonomske mere koje su sprovodili diktatorski režimi. Njih dvojica su u najmanju ruku blagonaklono gledali na ekonomske reforme koje je u Čileu sprovodio Augusto Pinoče. Njegovu ekonomsku politiku su uostalom vodili Fridmanovi učenici, poznati kao Chicago Boys. Otuda ne čudi što su Hajek i Fridman u Santijago de Čileu bili Pinočeovi gosti. Oni su se rukovodili stavom da su u borbi protiv socijalizma sva sredstva dozvoljena. „Pošto su sledili logiku manjeg zla, nekim je liberalima bila prihvatljiva podrška diktatorima zato što su ovi suzbijali ometajući pritisak koji je dolazio s levice. Mizes je 1922. pisao: ’Naša cela civilizacija počiva na činjenici da su ljudi uvek uspevali da nadvladaju napad onih koji su za preraspodelu.’“

Kanadski istoričar Kvin Slobodijan je u knjizi Globalisti: kraj doba carstva i rađanje neoliberalizma ukazao na to da su Fon Mizes i Fon Hajek tržištu davali prednost u odnosu na demokratiju. Previše demokratije daje previše uticaja masama, a uticaj masa može da dovede do narušavanja stabilnosti tržišta. Za njih utoliko nije bilo sumnje u to da demokratiju treba ograničiti svaki put kad ona preti da naruši nesmetano funkcionisanje tržišnih procesa.

Iako su dakle ekonomskom liberalizmu davali prednost čak i na račun demokratije, Fon Mizes, Fon Hajek i Fridman ipak nisu gajili krajnje reakcionarne desničarske stavove, kada je reč o pitanjima rase i nacije. Kanadski istoričar je u pomenutoj knjizi takođe ukazao na razlike  koje su na planu pogleda na probleme rase, ideniteta i kulture bile uočljive među istaknutim figurama neoliberalne doktrine, članovima čuvene Mont Peleran grupe. Dok za Fon Mizesa i Fon Hajeka pomenuti problemi nisu bili posebno bitni niti relevantni, Vilhelm Repke je smatrao da su bogate zapadne nacije to bogatstvo zaslužile jer su rasno superiorne. Ovaj ekonomista, koji je bio vatreni branilac sistema Aparthejeda u Južnoafričkoj republici, „globalne disparitete u bogatstvu objašnjavao je pomoću kulturalnog esencijalizma, pišući da ’bogate zemlje današnjice jesu bogate, zajedno s nužnim preduslovima moderne tehnologije i njene industrijske upotrebe, zato što imaju posebnu formu ekonomske organizacije koja odgovara njihovom duhu (Geist)’. Iako je ’neugodna činjenica’, stvarnost je da se taj duh može naći samo u ’jako ograničenim područjima (…) naime potpuno razvijenim industrijskim zemljama slobodnog sveta.’“

Utoliko bi se moglo govoriti o nekoj vrsti podele unutar Ženevske škole neoliberalizma kojoj su pripadali i Fon Mizes i Fon Hajek i Repke. Dok je iz šinjela prve dvojice kasnije proizašla koncepcija koja se okrenula ka ljudskim pravima, koje je nastojala da poveže sa širenjem neoliberalne ekonomske doktrine, Repke i njegovi sledbenici okrenuli su se sklapanju saveza s američkim konzervativicima; tu je došlo do spajanja neoliberalne ekonomske doktrine i konzervativnih, zapravo reakcionarnih svetonazora i vrednosti. Stapanje neoliberalizma i tradicionalističkog konzervativizma bilo je oličeno u koncepcijama belačkog ekonomskog i kulturnog suprematizma nad drugim rasama. „Tokom pedesetih godina Repke je za narastajući američki konzervativni pokret bio stabilan izvor informacija o pitanjima evropske integracije, poratne obnove i međunarodne ekonomije“, konstatuje Kvin Slobodijan. Glasnogovornici američke nove desnice Vilijam F. Bakli i Rasel T. Kir ponosno su isticali da su Repkeovi saradnici. U njegovim stavovima oni su videli oličenje filozofije slobode.

Prilikom širenja svetskim meridijanima neoliberalizam je pokazivao i jedno i drugo lice. Dok je u zemlje bivšeg socijalističkog bloka dolazio reklamirajući demokratiju i ljudska prava, koja su zajedno sa slobodnim tržištem i slobodnim protokom robe, ljudi i kapitala činila sveto trojstvo apostola neoliberalizma, u Latinsku Ameriku je dolazio podržavajući diktatorske režime i potencirajući suprematiju bele rase. Još je Repke u zemaljama Latinske Amerike pronašao brojne sledbenike i saradnike, poput peruanskog ministra ekonomije Pedra Beltrana, Meksikanca Gustava Velaska, koji je bio član Mont Pelerana, univerzitetskog profesora i ekonomiste iz Čilea, Pedra Ibanjeza Ohede, šefa Međuameričkog komiteta za trgovinu i zaštitu „koji je obezbeđivao ’infrastrukturu i mrežu veza za čikaške ekonomiste u Čileu tokom šezdesetih, sve do njihovog prodora u tu zemlju nakon Pinočeovog puča.“ Rafael Linkoln Dijaz Balart, kubanski emigrant i biznismen koji je bio osnivač prve imigrantske organizacije protiv Fidela Kastra, postao je jedan od Repkeovih glavnih saradnika koji je u Latinskoj Americi skupljao sredstva za organizaciju Forum Atlantikum. Repke je imao nameru da front preseli na Jug. Istorija Latinske Amerike u drugoj polovini XX veka ukazuje na to da je njegov plan bio uspešno realizovan. Nakon što je usponom tzv. ružičastog talasa (Pink Tide) oličenog u pobedama levičarski orijentisanih partija i predsedničkih kandidata u mnogim latinoameričkim zemljama neoliberalni val u Latinskoj Americi bio zauzdan, on u poslednjih nekoliko godina poput Imperije uzvraća udarac.

Na talasu demagoške politike, koja se vodi pod parolom borbe protiv države, establišmenta i političke kaste kao crnih đavola i uzroka svih zala i problema argentinske ekonomije i argentinskog društva, na predsedničkim izborima u Argentini pobedio je Havijer Milei. Ovaj ekscentrični političar za izlazak iz ekonomske i društvene krize nudi neoliberalne lekove, odnosno sprovođenje neke vrste šok terapije koja podrazumeva devalvaciju nacionalne valute, odnosno dolarizaciju, kresanje budžetskih dotacija u zdravstvu i obrazovanju, atake na radna prava i privatizaciju preduzeća i kompanija u državnom vlasništvu. Milei pri tome ne mari ni za ekologiju, pa je izrazito kritičan prema ekološkim aktivistima i pokretima.

Njegovim delovanjem i usponom, Ludvig fon Mizes se, makar na simboličkom nivou, ponovo vratio u Argentinu. Reč je o tome da je mentor novog predsednika Argentine ekonomista liberalne orijentacije Alberto Benegas Linč, čiji otac Alberto Benegas Stariji je tokom pedesetih godina XX veka osnovao tink-tenk organizaciju Centar za liberalne studije, organizujući gostovanja poznatih ekonomista, između ostalog i Ludviga fon Mizesa, jednog od očeva osnivača neoliberalizma, koji je u Argentini 1954. godine održao predavanje o nastanku kapitalizma. Milei je dakle sledbenik Mizesove i Hajekove varijante Ženevske škole neoliberalne ekonomije. To se uklapa u sliku o radikalnom libertarijancu koju je Milei uspeo da nametne.

Olavo Pasos de Souza je, međutim, istakao da su naglasci u izbornim kampanjama Bolsonara i Mileia bili različiti, ali da između njih postoje suštinske sličnosti, u smislu da su i jedan i drugi zastupnici neoliberalne doktrine. Ali to nikako ne znači da Milei nije političar desničarskog svetonazora. Iako je u drugi plan svoje agende potisnuo svoje vrednosne preferencije, konzervativna i reakcionarna uverenja stoje u temeljima njegove politike, kako je to De Souza nastojao da pokaže. On je ukazao na to da Milei gaji radikalno desničarske stavove: ukidanje prava na abortus i seksualno obrazovanje u školama, insistiranje na očuvanju tradicionalne porodice, insistiranje na belačkom identitetu Argentine, krstaški rat protiv kulturalnog marksizma, negiranje razmera zločina vojne hunte. Utoliko se može reći da Milei u Argentinu nije doveo samo duh Ludviga fon Mizesa nego je doveo i duh Vilhelma Repkea.

Iako su se prethodnih decenija čuli mnogi glasovi koji su izricali neku vrstu opela neoliberalnoj doktrini, politika širenja uticaja na svom svetskim meridijanima koju vode neoliberalni tink-tenkovi, a koju je Kvin Slobodijan takođe predstavio i analizirao u pomenutoj knjizi, očigledno i dalje radi punom parom; neoliberali su u novoj ofanzivi. Pri tome i dalje primenuju iste strategije i nastupaju noseći različite ogrtače. U zemljama Zapada mnogi neoliberali i dalje nastupaju predstavljajući se kao zastupnici svetog trojstva tržišta, demokratije i ljudskih prava, dok u zemljama poput Srbije  podržavaju jedan autoritarni režim koji guši demokratiju ali obezbeđuje nesmetano odvijanje ekonomskih procesa na osnovu neoliberalnih recepata. U zemljama poput Brazila i Argentine zastupnici neoliberalizma pak nastupaju kao konzervativci i branioci tradicionalnih vrednosti rase, nacije i porodice. Njihova snaga je dakle i u tome što sprovođenje ekonomske doktrine mogu da povežu sa različitim vrednosnim orijentacijama. Paradoks je u tome što neoliberalni globalisti čak mogu da nastupaju i kao borci protiv globalizma!

Zato svi koji žele da prepoznaju i prokažu neoliberale treba da nastoje da fokus njihove pažnje skrenu sa pitanja o naciji, tradicionalnim vrednostima, porodici, establišmentu i elitama.  Umesto toga treba da ih pitaju kako gledaju na problem ekonomske nejednakosti i preraspodele bogatstva.

 

MILORAD GAČEVIĆ

KRITIČAR I TEORETIČAR SPORTA. ČLAN REDAKCIJE ČASOPISA NOVI PLAMEN.