„Velika zamena“ u Sjedinjenim Državama: rasizam (II DEO)



Da bismo razumeli zašto je Klodin Gej, predsednica Harvard univerziteta, bila primorana da podnese ostavku 2. januara, potrebno je detaljno analizirati polemike i lažne vesti koje su poslednjih meseci uzburkale društvene mreže, posebno X, u vlasništvu trampiste Elona Maska, i sada već centralnu ulogu koju u njima zauzima teorija tzv. Velike zamene, koju je osmislio francuski pisac Reno Kami. Čitajte drugi deo teksta. Prvi deo je dostupan na ovom linku

Print Friendly, PDF & Email



Rasizam, prikriven

Što se toga tiče, već 17. novembra, Bela kuća je formalno osudila Maskov post. Andrju Bejts, jedan od njenih portparola, citira post novinara Jaira Rozenberga: „Ovo je doslovno teorija koju je prihvatio beli suprematista za svoj pokolj u sinagogi Drvo života. A Mask odobrava“, i dodaje da je „neprihvatljivo ponavljanje odvratne laži koja je osnova za najsmrtonosniji antisemitski čin u istoriji Sjedinjenih Američkih Država, a posebno mesec dana nakon najsmrtonosnijeg dana za jevrejski narod od Holokausta“. Veza se odmah pravi sa napadom Hamasa. Post koji je doveo do polemike ciljao je „zapadne Jevreje“; sada se odnosi kako na Izrael tako i na politički kontekst rata u Gazi, dakle i na anticionizam kao i na antisemitizam.

Nema sumnje da ovo saopštenje osuđuje „promociju antisemitske i rasističke mržnje“; ali, iako se radi o Velikoj zameni, drugi termin se odmah preskače. To je slučaj već u naslovu vesti kojoj pažnju posvećuje AFP: „Bela kuća optužuje Elona Maska za ‘odvratnu promociju antisemitizma’.“ Osim toga, kao i Maskov post, članak Jaira Rosenberga u The Atlantic odgovara isključivo na teoriju zavere, ne pominjući samu Veliku zamenu. Kako rezimira članak u Media Matters od 17. novembra naslovom: „To je antisemitizam, budalo!“

U polemikama više neće biti reči o „hordama manjina“ koje su došle da „preplave zemlju“, prema postu koji je izazvao polemiku, tj. kombinaciji ksenofobije (protiv imigranata) i rasizma (protiv manjina). Ipak, upravo to je uznemirilo Maska istog dana, u odgovoru na post korisnika @EndWokeness koji prikazuje „stotine ilegalnih imigranata koji prelaze granicu preko Rio Grande“, oduševljen drugim postom: samo Belima, prema dominantnoj istoriji, bilo bi zabranjeno da budu „ponosni na svoju rasu“; stoga vreme je da se završi s „tim lažima“. Očigledno je da se beli suprematizam ne ograničava samo na antisemitizam.

Velika zamena, u originalnoj verziji pisca Reno Kamija, je demografski slogan. Kao i u američkoj verziji, briše razliku između imigranata i manjina. To je kako bi se bolje branili autohtoni Francuzi: obojeni narod na putu je da zameni beli narod, što povlači promenu civilizacije. Ali ono što se naziva teorijom Velike zamene više odgovara jednoj vrsti zavere, šire rasprostranjene u anglofonom svetu, koja krivicu za to pripisuje Jevrejima: Džordž Soros bio bi paradigmatična figura tih „zamena“.

Međutim, francuski pisac tvrdi da se distancira od teorije zavere: prema njemu, „zamenjivanje“ ne proizilazi iz zavere, već iz društvenog procesa koji je karakterističan za modernost. Uostalom, upitan o Šarlotvilu 2017. godine, Reno Kami je aplaudirao „belom nacionalizmu“, ali je odbacio antisemitizam i nacizam. Verovatno je bio ošamućen polemikom koju je 2000. godine izazvao njegov Journal: u toj knjizi je žalio zbog prekomerne zastupljenosti „jevrejskih saradnika“ na France Culture. Radio France je najavio tužbu. Što se tiče Alena Finkelkrauta, daleko od toga da se osećao pogođenim, branio se, protiv „pitome konformističke melanhollične Francuske“: „od kada ovako oduševljeno razmišlja, takva zemlja nas plaši“. Kada je 2017. godine ovaj producent France Culture po ko zna koji put pozvao pisca u svoju emisiju, to je bilo sa ciljem da raspravlja s demografom o „Velikoj zameni“. Posrednik javnog radija brani ovakav izbor protiv „cenzure“, a onima koji porede današnju islamofobiju s jučerašnjim antisemitizmom, Finkelkraut odgovara da je to „slepa ulica novog antisemitizma“, onog muslimanskog.

Međutim, može se smatrati da trenutni stav Reno Kamija ne proističe samo iz opreza. Možda ga, kao i njegovog prijatelja Finkelkrauta, vodi logika glavnog neprijatelja. U svakom slučaju, kao i mnogi na krajnjoj desnici, postao je cionista. Reagujući na napad Hamasa 7. oktobra, angažuje se „na strani Izraela“, izjednačavajući svoju borbu sa vizijom izraelske ekstremne desnice: „Izrael, jedna od najstarijih nacija na licu Zemlje, je model svih pripadnosti. Ako Izrael nije za Jevreje, nema razloga da Francuska ostane Francuzima i Evropa Evropljanima“. Reno Kami, poput svojih francuskih epigona sklonih ekstremnoj desnici, ne traži teoriju zavere, tako raširenu među belim suprematistima u Sjedinjenim Američkim Državama, kako bi se suprotstavio „Velikoj zameni“.

Restriktivno ograničavati ideologiju Velike zamene samo na njenu antisemitsku dimenziju, zanemarujući njeno ksenofobno i rasističko utemeljenje, postaje posebno problematično, s obzirom da je sinagoga u Pitsburgu bila meta 2018. godine upravo zbog svog zalaganja za izbeglice. U Krajstčerču na Novom Zelandu, počinilac napada 2019. godine na dve džamije, Brenton Tarant, u trenutku najave svog live stream emitovanja na Facebook-u, obećava „napad protiv osvajača“. Naime, njegov manifest nosi naziv „Velika zamena“, a na njega se poziva iste godine terorista iz Paueja u Kaliforniji, koji napada sinagogu i džamiju, i terorista iz El Paso u Teksasu, protiv Meksikanaca, a zatim 2022. terorista iz Bafala u Njujorku, protiv Afroamerikanaca. Zanemarivanje ovih događaja, iako su eksplicitno postavljeni pod znakom Velike zamene, znači onemogućavanje zajedničkog razmišljanja o demografskom rasizmu i antisemitizmu zavere, tj. ideologiji Velike zamene i teoriji zavere koja joj je produžetak.

Delimično, to je zbog konteksta. Nakon 7. oktobra, prekidajući sa tradicionalnom uslovnom podrškom svoje zemlje državi Izrael, predsednik Sjedinjenih Američkih Država joj iskazuje bezrezervnu podršku. Dakle on ne koristi post Elon Maska da objedini kritiku rasizma i antisemitizma. Poziv na prekid vatre, objašnjava 10. oktobra njegova portprolka Karin Žan-Pjer, bio bi „odbojan“ i „sraman“. Bez obzira na nesuglasice s Benjaminom Netanjahuom, Džo Bajden bira svoj tabor. To je posebno zapaženo s obzirom da bi ovaj izbor mogao koštati njegov reizbor: on se udaljava ne samo od Arapa, koji su podržavali Demokratsku stranku od 2001. godine i koji bi ovog puta mogli preokrenuti glasanje u ključnoj državi Mičigen, već i od mlađih generacija koje su mu takođe bile naklonjene: iako globalno javno mnjenje SAD sve više podržava Izrael, mladi između 18 i 29 godina imaju sve više simpatija za Palestince. Dakle, mladi će postati odgovorni ako dođe do poraza.

Kampanja protiv Ivy League

Naime, u kontekstu generacijske razlike i istovremenog antiintelektualizma, možemo bolje da razumemo ponovljene napade na kampuse u Sjedinjenim Američkim Državama, posebno na elitnu Ivy League, osumnjičene da dopuštaju antisemitizam, odnosno anticionizam. Zbog svojih pro-palestinskih stavova, američka univerzitetska levica bila je žestoko ismejana u skeču na engleskom jeziku izraelske satirične emisije Eretz Nehederet („Divna zemlja“, preimenovana u „Zemlja u borbi“), koji je ponovo objavljen na „X“ 6. novembra od strane zvaničnog naloga Države Izrael. Na kampusu Columbia Antisemity (sic), mladi queer likovi, karikature „vokizma“, uzvikuju: „Od reke do mora, Palestina će biti slobodna“. I nude svoju pomoć, s poštovanjem, teroristi Hamas-a koji im obećava smrt, pre nego što zaključe: „Od reke do mora, Palestina će biti oslobođena od Jevreja“ („From the river to the sea, Palestine will be Jews-free“.)

Već sledećeg dana, 7. novembra, upotreba ove fraze (bez reči „Jevreji“, naravno) dovodi do opomene jedinoj palestinki članici američkog Kongresa, Rašidi Tlejb: to bi bilo „pozivanje na genocidno nasilje kako bi se uništila država Izrael i njen narod, i zamenila je država Palestine“. Zar Hamas to nije preuzeo od OLP-a? Doduše, i Likud je koristi: „između mora i reke Jordan biće samo izraelski suverenitet“. Ali ova tačka nikada nije razmatrana. Ova predstavnica iz Mičigena i sama je prebacivala Bajdenu što podržava genocid u Gazi (prva opomena, nedelju dana ranije, nije uspela da okupi većinu). Osuđivati „sistem aparthejda koji stvara otežavajuće i dehumanizirajuće uslove koji mogu da odvedu u otpor“, značilo bi podržavati terorizam. Rašida Tlejb se brani pominjući pravo na „miroljubiv suživot“: „za mene se plač palestinske i izraelske dece ne razlikuju“.

Sve ovo će pripremiti teren za saslušanja tri predsednice univerziteta, 5. decembra, pred odborom Predstavničkog doma. Ispitivanje se fokusira na antisemitizam; o rasizmu neće biti govora. Od samog početka sednice predsedavajuća Virdžinija Foks, republikanska predstavnica iz Severne Karoline, optužuje: „Danas će svaka od vas da odgovara za mnoge slučajeve mržnje i otrovnog antisemitizma na vašim kampusima“. Video pod nazivom „Antisemitizam na kampusima“ ilustruje njen argument: na mirnim studentskim manifestacijama čuju se slogani solidarnosti s Gazom i pozivi na Intifadu, ali nema reference ni na Izraelce ni na Jevreje. Robert Skot, demokratski predstavnik iz Virdžinije, zatim podseća da „moje kolege iz republikanskih redova nisu pristali na saslušanja o diskriminacijama na univerzitetima koje su tražili demokrate ovog odbora 2017. godine, jer su tada beli suprematisti marširali univerzitetom u Virdžiniji vičući: Jevreji nas neće zameniti!“.

Tri predsednice koje su dobile reč počinju s jednoglasnom osudom „terorističkih napada Hamasa 7. oktobra“. Svaka priznaje porast antisemitizma, ne samo u društvu, već i na kampusima. Svaka dodaje da su se povećali i islamofobni incidenti. Svaka tvrdi da govori koji podstiču na nasilje krše univerzitetska pravila o uznemiravanju. Ova uvodna pojašnjavanja nisu dovoljna. Virdžinija Foks pita: „Verujete li da država Izrael ima pravo da postoji kao jevrejska nacija?“ Sve tri potvrđuju pravo postojanja države Izrael – ali bez ponavljanja poslednjih reči. Što se tiče Džoa Vilsona, republikanca iz Južne Karoline, od svake od njih traži da navede procenat konzervativaca među profesorima. Pošto predsednice ne mogu da odgovore, budući da nijedan fakultet ne prikuplja ove podatke, on zaključuje da ih nema, što bi bio dokaz „iliberalizma“, zaključuje on, „čiji je rezultat antisemitizam“.

Ispitivanje Elize Stefanik, republikanske predstavnice iz Njujorka, odmah je postalo viralno. Nova predsednica M.I.T.-a, Sali Kornblut, predstavila se kao „Amerikanka i Jevrejka“ kako bi izrazila svoju odvratnost prema antisemitizmu i svoje opredeljenje za borbu protiv njega. Međutim, to je u okvirima slobode govora: istakla je duboku razliku između „onoga što imamo pravo da kažemo i onoga što bismo trebali da kažemo“. Elize Stefanik je pita: „Da li je pozivanje na genocid nad Jevreja u suprotnosti sa kodeksom ponašanja M.I.T.-a o uznemiravanju?“Nisam čula pozive na genocid na našem kampusu“ „Ali čuli ste uzvikivanje Intifada’?To je uznemiravanje „ako su pojedinci meta“, odgovara predsednica M.I.T.-a, „na nametljiv i uporan način“. Ista pitanja su postavljena i Liz Magil (predsednici Penna University of Pennsylvania) „da ili ne?“ i daje isti odgovor i dodaje: „ako reči postanu ponašanje, to je uznemiravanje“. Predsedavajuća, uzrujano: „Ponašanje znači izvršiti genocid?“ Isto pitanje za Clodin Gej, predsednici Harvarda, i isti odgovor. Kao i njene kolege, umesto jednostavnog „da“ ili „ne“, ova politikološkinja precizira: „To zavisi od konteksta“. Tada Eliz Stefanik prersuđuje: „To ne zavisi od konteksta. Odgovor je da, i zato biste trebali podneti ostavku.“

Sve tri predsednice su, u suštini, dale isti odgovor: kodeks ponašanja poštuje slobodu govora (garantovanu Prvim amandmanom Ustava) i odnosi se na uznemiravanje (isključivo usmereno na pojedince). Ali zvanični izveštaj sa sednice smatra njihov konsenzus optužujućim: „s obzirom na reputaciju koju univerziteti imaju u promovisanju potpune ideološke konvergencije, ova svedočanstva zvuče lažno s obzirom da su svedoci izgovarali iste reči“. Njihovo podsećanje na pravila i činjenice stoga se ne čuje: vidi se kao potvrda neprihvatljive tolerancije prema antisemitizmu. Kao i ranije protiv Maska, Bela kuća uvodi svoj autoritet u igru, portparol Endru Bejts ponovo reaguje: „Neverovatno je da to mora biti rečeno: pozivi na genocid su monstruozni; to je antiteza svega što naša zemlja predstavlja“. Predsednik ADL-a, Džonatan Grinblat, ga hvali.

Satirična emisija iz Sjedinjenih Američkih Država „Saturday Night Live“ zadovoljava se ismevanjem pravničkog žargona predsednica. Parodija Elize Stefanik to komično prikazuje: „Da li pobeđujem?“ Ali ona je glavna meta: „na kampusu nema metsta govoru  mržnje“, nastavlja njen lik, „samo u Kongresu, na Twitteru Elona Maska“, i naravno kod njenih kolega i donatora koji podržavaju Trampa. Sa druge strane, njen izraelski pandan, Eretz Nehederet, koji sada uživa međunarodnu pažnju, nastavlja svoju kampanju: nakon skeča o Kolumbiji, a pre onog o Berkliju, još jedan, jednako žestok, posvećen je saslušanjima, rekonstruisanim u svetu Harija Potera. Akademici na kraju priznaju da je novac iz Katara uzrok njihove tolerancije prema pozivima na genocid. Tako je prihvaćena optužba republikanskih predstavnika.

Razgovor koji objavljuje Ha’aretz sa Erikom Maskinom, profesorom sa Harvarda, dobitnikom Nobelove nagrade za ekonomiju, odmah donosi drugačije svetlo svojim autoritetom: „Nema antisemitizma na Harvardu, ali anticionizma, nesumnjivo“. Sve je u definiciji. I potvrđuje: prema njegovom znanju, pro-palestinski studenti sa Harvarda „nikada nisu pozivali na genocid“. Zaista, „Jevreji sa Harvarda nisu njihovi neprijatelji; to je država Izrael na koju imaju pravo da se žale“. On se, naravno, ne slaže s njima, ali poštuje njihovu posvećenost onima koje smatraju potlačenima. Prema njemu, oni greše, ali to čine iz saosećajnosti. Ovaj Jevrejin iz Njujorka postaje još zanimljiviji jer, dok pruža podršku Klodin Gej, istovremeno kritikuje Benjamina Netanjahua, ali potpuno odobrava proizraelsku politiku Bajdena. Ne bez naivnosti, predsednica se zadovoljila odgovorom na postavljeno pitanje. Ipak, „većina univerziteta ima veoma liberalno shvatanje onoga što se može reći. Ako nije ilegalno prema ustavu, onda imate pravo to reći“.

Sali Kornblut jedina do danas je izbegla buru. Liz Magil je odmah prinuđena da podnese ostavku. „Ode jedna, ostale su još dve“, likuje Stefanik, citirana i pohvaljena od strane Donalda Trampa. Što se tiče Klodin Gej, ona počinje s izvinjenjem, ali ofanziva ekstremne desnice tu ne prestaje. Kristofer Rufo, polemičar ekstremne desnice koji se proslavio napadima na Critical Race Studies na univerzitetu, a zatim i na LGBT pitanja u školi, pomera težište optužbama za plagijat u doktorskoj tezi Klodin Gej iz 1997. godine, u kojoj se bavila pozitivnim uticajem raznolikosti u politici. Iako neki smatraju da se radi o minornom plagijatu (preuzimanje doslovno reči autora koje se imenuju i raspravljaju, ali bez navodnika), a optužbu su odbacili sami plagirani, počev od… njenog direktora teze. To ništa neće promeniti: 2. januara 2024. godine, prva crna predsednica Harvarda je primorana na ostavku; njen mandat će biti najkraći u istoriji ovog univerziteta.

I druga ode“, opet Stefanik, koja se obavezala da će nastaviti lov na veštice. „Skalpirana“ , raduje se Kristofer Rufo. Pokreće fond „lov na plagijat“ u Ivy League i slavi: „Ovo je početak kraja za raznolikost (DEI) u američkim institucijama“. U isto vreme, Bil Akman, milijarder investitor, poziva na istragu o nastavnom osoblju. Želi da investira u veštačku inteligenciju da bi pale glave: „to bi moglo da dovede do masovnih otpuštanja, do toga da donatori ukidaju donacije i do ukidanja federalnih fondova“.

Klodin Gej je to dobro shvatila: dan nakon ostavke, objašnjava u New York Times-u: „ono što se dogodilo na Harvardu je veće od mene“. U doba trampizma, „kampanje ovog tipa često počinju napadima na obrazovanje i stručnost, jer su to najbolji alati za propagandu“. Ekstremna desnica ima dobar razlog za trijumf: njen narativ nametnut je kao istina – čak i u Francuskoj: da bi objasnili ostavku predsednice Harvarda, Le Monde ponavlja da ona „nije jasno osudila pozive na genocid Jevreja koji su lansirani na kampusu od 7. oktobra“. I neka i nije bilo takvih poziva, i neka je osudila princip, i neka je jednostavno podsetila na postojeća pravila o uznemiravanju, u skladu sa postavljenim pitanjem.

Povratak rase

Istovremeno, iste ove univerzitete već nekoliko godina optužuje ista ta desnica da ometaju slobodu izražavanja: to je polemika protiv (navodne) „kulture otkazivanja“. Ovog puta,  nije bitna sloboda izražavanja: na mnogim kampusima, pro-palestinske organizacije, sumnjive da podržavaju Hamas, zabranjene su, druge su redukovane na ćutanje; protesti su zabranjeni, a predavanja otkazana. Ali u ovim situacijama, niko ne govori o „kulturi otkazivanja“. Sada se optužuje univerzitetska levica, ne više kroz „makartizam“, već za laksizam (popustljivost). To bi upravo bio dokaz da je pristrasna – netolerantna prema jednima, tolerantna prema drugima. Na primer, za Benksa, republikanskog predstavnika iz Indijane „Penn nameće pravila govoru koji mu se ne sviđa“. Dakle, to je novi napad na (pretpostavljeno) „wokisme“. Osim toga, republikanski predstavnik iz Jute, Berdžes Ovens, proziva Klodin Gej (on je kao i ona crnac) zbog „rasne segregacije“ na Harvardu (tj. događaja koji nisu mešoviti, rezervisani za manjine). Pod izgovorom borbe protiv antisemitizma, antirasizam postaje meta – paradoksalno, kao kod antisemita ideologa Velike zamene.

Ovaj povratak pitanja rase igra ključnu ulogu u polemici o antisemitizmu. Vratimo se Bil Akmanu, jednom od najžešćih kritičara Harvarda, gde je nekada studirao, kao i Eliza Stefanik. On ne samo da vodi kampanju na društvenim mrežama protiv predsednice, koja navodno nije dovoljno uzela u obzir njegove preporuke. Pozivajući na njenu ostavku, ide toliko daleko da dovodi u pitanje njeno postavljenje: „redukovanje broja kandidata na osnovu rase, pola ili seksualnosti nije ispravan način za odabir najboljih za vođenje naših najprestižnijih univerziteta“. Drugim rečima, Klodin Gej duguje svoj položaj svojoj boji kože. Onda ponavlja klasičan argument protiv politike afirmativne diskriminacije, koji su nedavno ukinuli konzervativne sudije Vrhovnog suda: „Nije dobro, kada vam se poverava dužnost predsednika, da zauzmete mesto koje ne biste imali bez ozbiljne intervencije“. Ukratko, sa krajnjom desnicom, Bil Akman se suprotstavlja politikama raznolikosti (DEI) koje bi bile dublji uzrok antisemitizma.

Svođenje Velike zamene na njenu antisemitsku dimenziju omogućilo je ovo preokretanje. Dokaz? Postoji kontekst koji se gubi u napadima na univerzitete optužene za „wokisme“ i, stoga, antisemitizam. Umerena republikanka Stefanik, prešla je na trampizam do te mere da se proglasila „ultra-MAGA“ (Make America Great Again). Posle napada na Kapitol 6. januara 2021. Harvard je isključio iz savetodavnog odbora jer je odbila da prizna rezultate izbora i glasala protiv inauguracije novog predsednika. Nekoliko meseci kasnije tvrdila je da Demokrate planiraju „stalnu izbornu pobunu“. Kako? „Njihov plan je amnestija jedanaest miliona ilegalnih imigranata, tako će smanjiti naše izborno telo kako bi stvorili trajnu liberalnu većinu u Vašingtonu“. To je bilo preuzimanje teorije zavere Velike zamene.

Za Demokrate, 2022. godine, napad u Bafalu, država Njujork, koji je ciljao crnce i smatrao Veliku zamenu „belim genocidom“, bio je prilika da osude posledice takvih govora. Međutim, Republikanci su odbili svaku samokritiku, osim Liz Čejni: ona je ukazala na odgovornost vođa Republikanaca što su „ohrabrivali beli nacionalizam, beli suprematizam i antisemitizam“ onih koji ne oklevaju da govore o „belom genocidu“. Ovako energična kritika trampizma odbačena je kako bi se napravilo mesto za Eliz Stefanik. Dok ona danas daje lekcije predsednicama univerziteta, komentatori, barem u Sjedinjenim Američkim Državama, suzdržavaju se od podsećanja na ovaj nedavni događaj, koji ipak pojašnjava njen pristup reči „genocid“.

Možemo se zapitati o iskrenosti Eliz Stefanik u borbi protiv antisemitizma: nikada nije izrekla ni reč protiv Donalda Trampa kada je 2017. godine izjavio da su u Šarlotsvilu, uprkos nasilju tokom manifestacija neonacista, „bili i veoma dobri ljudi s obe strane“, niti 2022. godine kada je večerao sa poznatim antisemitima poput Kanje Vesta i Nik Fuentesa na svom imanju Mar-a-Lago. Razumemo zašto odbacuje reč „kontekst“ (koju su koristile tri predsednice): u Sjedinjenim Američkim Državama, kao i u Francuskoj i drugde, reakcionari se obračunavaju sa društvenim naukama čija je svrha upravo kontekstualizacija. Na taj način, nametnu svoju verziju događaja istovremeno sa svojim svetonazorom. U ovom slučaju, izostavljanje konteksta u ovom sporu pokrenutom od strane republikanske desnice ne omogućava razumevanje političkog manevra iza njihove retorike borbe protiv antisemitizma. U stvari, sve se dešava kao da pozivanje na antisemitizam, koji se ponovo definiše kao anticionizam, pre svega omogućava da se ništa više ne kaže o rasizmu, osim onog koji se pripisuje antirasizmu.

Nesvesno, Bela kuća je doprinela legitimizaciji ovog diskursa ekstremne desnice osuđujući teoriju zavere o Velikoj zameni bez upućivanja na njen ksenofobni i rasistički osnov. Istovremeno, u Kongresu se sudi univerzitetima, a ne Elonu Masku. Te institucije su optužene za slobodu govora koju brane, a nije optužen onaj koji, u ime iste te slobode, pretvara svoju društvenu mrežu u eho rasizma i antisemitizma. Elon Mask može mirno da nastavi svoje postove o Velikoj zameni; on se jednostavno suzdržava da to nazove pravim imenom. Sada više nije reč o Jevrejima, već samo o politikama raznolikosti kojima bi predsednica Harvarda bila oličenje: „DEI diskriminiše na osnovu rase, pola, itd.: to nije samo nemoralno, već i nezakonito“. I ponovo post Akmana, prema kome je „koren antisemitizma ideologija koja se širi po kampusima u smislu ugnjetavača i ugnjetavanih“, ukratko, Raznolikost, Jednakost i Inkluzija.

To je zajednički smisao republikanske desnice. Problem više nije rasizam; kao u Francuskoj, to je antirasizam, koji bi bio njegovo novo lice. Zar nisu danas pristalice raznolikosti označene kao saučesnici anticionizma? Drugim rečima, u vreme povratka antisemitizma ekstremne desnice koja ide toliko daleko da se otvoreno poziva na nacizam, napad se usmerava, istovremeno s liberalnim Jevrejima kada finansiraju univerzitete, na intelektualnu levicu. „Više se ništa ne može izgovoriti“, to je bila žalba koja se do juče suprotstavljala „wokizmu“. Danas, pod izgovorom borbe protiv „novog antisemitizma“, to je pre naredba: „Umuknite!“

Tekst je izvorno objavljen na sajtu AOC.

ERIC FASSIN

PROFESOR SOCIOLOGIJE I STUDIJA RODA NA UNIVERZITETU PARIS 8. USKORO ĆE MU BITI OBJAVLJENA KNJIGA: DRŽAVNI ANTI-INTELEKTUALIZAM I POLITIKA RODA I RASE (CEU PRESS, BEČ)

Print Friendly, PDF & Email

Tekstovi koji vam pomažu da bolje razumete sv(ij)et oko sebe.

Dva puta mesečno newsletter izabranih tekstova u vašem inboxu.