Antirasistička kritika sporta u SAD



Atmosfera građanske neposlušnosti antirasističkog pokreta iznedrila je žestoku kritika svih domena i aspekata američkog društva. Samim tim ni sport nije mogao da bude izuzet od radikalnih kritika koje su se javljale u vidu antirasističkih i marksističkih  varijanti kritike sporta

Print Friendly, PDF & Email



Kada je Afroamerikanka Roza Lusi Mekoli Parks 1. Decembra 1955. godine u Montgomeriju, država Alabama, odbila zahtev vozača autobusa da ustupi mesto putniku bele boje kože, ovaj postupak dospeo je na sud gde je protiv nje vođen proces zbog građanske neposlušnosti. Ali sudske vlasti nisu ni slutile da će gest Roze Parks biti uvod u pokretanje talasa građanske neposlušnosti masovnih razmera, a koji će slediti najbolje aspekte slobodarske američke tradicije, posebno stanovišta Henrija Dejvida Toroa koji je smatrao da građani ne samo da imaju pravo da se bune protiv vlasti nego da imaju dužnost da to čine. Počev od bojkota autobuskog saobraćaja u Montgomeriju, koji je usledio kao reakcija na suđenje Rozi Parks, počeo je da se rađa masovni pokret protiv rasne segregacije. Aktivizam Afroamerikanaca širio se Sjedinjenim Državama u pacifističkim (Martin Luter King) i radikalnijim oblicima (Malkolm Iks, Crni Panteri). Ovaj aktivizam izrodio je i Pokret za građanska prava čijom majkom se danas smatra upravo Roza Parks. Afroamerikanci su postojano i hrabro ukazivali na to da više ne žele da budu građani drugog reda u SAD. Njihov aktivizam tokom šezdesetih godina XX veka preplitao se sa sve masovnijim protestima građana Sjedinjenih Država protiv rata u Vijetnamu, rađanjem kontrakulture mladih koji su se bunili protiv puritanizma njihovih roditelja i radikalizacijom studentske populacije koja je sve više prihvatala i otvoreno propagirala levičarske ideje, što je kulminiralo rađanjem Nove levice u SAD. Uz to su teorije marksističke provenijencije postajale sve zastupljenije u akademskoj i intelektualnoj sferi uopšte. Zapadni marksizam  postajao je sve uticajniji, dok je Herbert Markuze praktično postao neka vrsta gurua studentske, levičarski orijentisane omladine, uprkos tome što su mnogi njeni pripadnici u velikoj meri bili antiintelektualistički orijentisani.

Atmosfera građanske neposlušnosti iznedrila je i žestoku kritika svih domena i aspekata američkog društva. Samim tim ni sport nije mogao da bude izuzet od radikalnih kritika koje su se javljale u vidu antirasističkih i marksističkih  varijanti kritike sporta. U tom trenutku u Sjedinjenim Državama rođena je i kritika sporta koja je postala poznata pod imenom radikalna kritika sporta, a koja pomenuto ime dobila zahvaljujući njenim kritičarima. Pokretačem radikalne kritike sporta se smatra Hari Edvards, koji je u tom trenutku bio perspektivni mladi profesor sociologije na San Hoze državnom koledžu, ali i perspektivni mladi sportista; Edvards se bavio košarkom i atletikom. Iako je kao siromašni Afroamerikanac dobio priliku da postane ugledni profesor univerziteta i da tako ostvari čuveni američki san, Edvards nije mogao da zaboravi američki košmar u kojem je živeo, a u kojem su u tom trenutku i dalje živeli milioni Amerikanaca, posebno onih crne boje kože. Kao neposredni učesnik sportske prakse, Edvards je uočio da Afroamerikanci nemaju nikakvog udela u upravljačkim strukturama sportskih klubova i različitim upravnim telima koji se bave sportom na američkim koledžima. To da Afroamerikanac bude makar pomoćni trener nekog sportskog tima bilo je gotovo nezamislivo. U tom pogledu postojali su samo izuzeci koji su potvrđivali pravilo. Mladi sociolog Edvards zaključio je da i profesionalni sport i sport na koledžima predstavljaju „robovski sistem za kontrolu i eksploataciju talenata sportista Crnaca. On je sport poistovetio sa sistemom rada robova na plantažama. Uz to je kritikovao najveću dogmu savremenog sporta koja je oličena u paroli prema kojoj sport nema ništa sa politikom.  Za njega nije bilo sumnje u to da Olimpijske igre poseduju par excellance političku dimenziju. Osim što služe za promociju vrednosti koje odgovaraju interesima vladajućih struktura, Olimpijade predstavljaju još jedno sredstvo za širenje rasnih predrasuda prema sportistima crne boje kože.

Na talasu protesta Pokreta za građanska prava, Edvards je organizovao proteste sportista na koledžu na kojem je predavao. San Hoze državni koledž postao je žarište borbe protiv politike diskriminacije koja se u SAD postojano vodila protiv sportista afroameričkog porekla. Edvardsov aktivistički elan nije se  zaustavio u okvirima koledža. On je bio inicijator osnivanja Olimpijskog projekta za ljudska prava (eng. The Olympic Project for Human Rights, skr. OPHR) u kojem sa aktivno delovali afroamerički sportisti i pripadnici lokalnih afroameričkih zajednica. Pokret koji je zvanično formiran u oktobru 1967. godine  kao svoj glavni cilj imao je borbu protiv rasne segregacije u severnoameričkom sportu i u zemljama poput Južnoafričke republike gde je vladao sistem aparthejda, kao i protiv rasizma u sportu uopšte. Specifični ciljevi pokreta profilisali su se kroz inicijativu za bojkot Letnjih Olimpijskih igara u Meksiko sitiju 1968. godine, a ukoliko ne budu ispunjeni zahtevi OPHR-a. Zahtevi su bili izbacivanje Južnoafričke republike i Rodezije sa Olimpijade zbog brutalne rasne segregacije koja je u tim zemljama bila na delu, vraćanje titule bokserskog svetskog prvaka u teškoj kategoriji koja je bila oduzeta Muhamedu Aliju, smenjivanje Ejverija Brandidža sa mesta predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta  i angažovanje većeg broja afroameričkih trenera na pozicijama asistenata u okviru olimpijskog tima SAD.

Uprkos tome što njihov poziv na bojkot nije uspeo, na Olimpijadi u Meksiku pripadnici OPHR-a izveli su jedan od najupečatljivijih političkih protesta u istoriji sporta. Tomi Smit i Džon Karlos, afroamerički sprinteri sa San Hoze koledža, prilikom svečanosti dodele medalja trojici prvoplasiranih na trci na 200 metara (Smit je trku završio na prvom mestu, a Karlos na trećem) a tokom intoniranja himne SAD, skupili su pesnice i visoko su podigli šake na kojima su nosili crne rukavice, celom svetu pokazujući tzv. Black Power Salute (Pozdrav crnačke moći). Osvajač drugog mesta Australijanac Peter Norman solidarisao se sa kolegama i sportskim rivalima, pa je poput njih na svojoj trenerci nosio bedž koji je bio simbol borbi za ljudska prava. Karlos je uz to nosio obeležja koja su predstavljala znak podrške pripadnicima američke radničke klase i brojnim pojedincima koji su mučeni i ubijani, a za koje nije imao ko da se moli. Fotografija koja je tom prilikom urađena postala je ikonična. Ona je postala simbol Pokreta za građanska prava, simbol borbe Afroamerikanaca protiv rasne segregacije i simbol aktivizma sportista protiv sportskih upravljačkih struktura. Njihov gest se i danas smatra najznačajnijom političkom parolom u istoriji Olimpijskih igara.

Iako bojkot Olimpijskih igara u Meksiku nije uspeo u meri koju su njegovi inicijatori priželjkivali, shodno čemu je Hari Edvards, koji je kao predavač nastavio da se bavi kritikom sporta, o čemu svedoči njegova knjiga Sociologija sporta koja je objavljena 1973. godine, u akademskim krugovima bio proglašen za „crnačkog militantnog agitatora“, seme kritike sporta nastavilo je da se razvija i da donosi nove plodove. Džek Skot, sportista koji je doktorirao sociologiju na Berkliju, koji je u to vreme bio neka vrsta sedišta studentskog radikalizma, a gde je Skot radio kao jedan od urednika radikalnog časopisa The Ramparts u kojem je pisao tekstove o sportu i aktivizmu, u svojim naporima da radikalno menja stanje svesti u američkom sportu, ali i samu sportsku praksu, otišao je korak dalje od svog saborca Edvardsa s kojim je predano radio na pokušaju da pospeši bojkot Olimpijskih igara u Meksiku. Početkom sedamdesetih (1970. godine), zajedno sa svojom suprugom Miki, Džek Skot je osnovao Institut za studije sporta i društva  s ciljem da razvija svet o stanju stvari u američkom sportu i američkom društvu uopšte. Institut koji je osnovao Skot postao je mesto za slobodno izražavanje sportista i sportiskinja o problemima s kojima su se suočavali u samoj sportskoj praksi. Pod okriljem  pomenutog insitituta objavljena je autobiografska knjiga NFL fudbalera Dejva Megasija Out of Their League. U njoj je Megasi, koji je bio zvezda američkog fudbala, ukazao na to da u NFL-u vladaju rasizam, nasilje i zavisnost od droga i dopinga, kao i autoritarizam trenera i posebno upravnih struktura klubova i organa lige. To su bili razlozi zbog kojih je na vrhuncu karijere sam Megasi odlučio da kaže veliko Ne! sportu kojim se bavio. Knjiga je izazvala veliku pažnju jer je bila prva knjiga u kojem je jedan profesionalni sportista sa pozicije tzv. insajdera  pisao o problemima  profesionalnog sporta. Megasi je izazvao pojavu jednog talasa knjiga koje su bile izrazito kritički orijentisane prema sistemu američkog sporta. I Džek Skot je 1971. godine objavio knjigu The Atletic Revolution (Atletska revolucija) u kojoj je američki sport bio izložen žestokim kritikama. Skot se usmerio na denunciranje lombardijanske etike sporta (model za ovu etiku je bio čuveni NFL trener Vinsent Lombardi) koja se zasnivala na autoritarizmu trenera i potenciranju maskuliniteta sportista, seksizma, militarizma i rasnih predrasuda.

Naredne, 1972. godine, Džek Smit je dobio priliku da sa kritike sporta u teoriji pređe na pokušaj da sam sport menja u praksi. Robert Fuler, levo orijentisani upravnik koledža Oberlin, odlučio je da Skotu poveri funkciju upravnika departmana za fizičko vaspitanje. Na toj poziciji Skot je pokrenuo čitav niz mera kojima je nastojao da reformiše sport na koledžu i tako bude inspiracija za rad u sportskim departmanima na koledžima širom SAD-a. Pomenute mere su danas poznate kao Oberlin eksperiment. Skot je po svaki cenu nastojao da sport na koledžu oslobodi uticaja komercijalizacije koja je profit proglasila merom svih stvari. Uz to je sportistima dao pravo glasa i mogućnost uticaja na donošenje odluka vezanih za sportsku praksu u kojoj učestvuju. Takođe je angažovao trenere afroameričkog porekla i povećao izdatke za podsticanje većeg, značajnijeg i ravnopravnijeg učešća žena u sportu. Nakon tri godine, Skot je otpušten sa koledža jer je bio osumnjičen za saradnju sa radikalnim elementima afroameričkih pokreta. Konkretno, on je bio optužen za saradnju sa organizacijom The United Federated Forces of the Symbionese Liberation Army (SLA) koja je izvela otmicu Pati Herst, ćerku medijskog magnata Vilijema Randolfa Hersta.

Izrazito kritički orijentisani stavovi spram sporta Edvardsa i Skota nisu usmerili u pravcu koji bi njihove kritike sporta odveo na teritoriju marksističkog pristupa koji je bio radikalan jer je sport hteo da menja iz korena, što je trebalo da vodi do njegovog ukidanja. Stvar je bila u tome što su oni sport hteli da menjaju delujući unutar njegovih okvira i granica. Oni su polazili od toga da samom takmičarskom, pa i profesionalnom sportu, nisu imanentni svi oni aspekti koje su oni uočavali u konkretnoj sportskoj praksi i koje su tako žestoko i postojano kritikovali. Granice njihovog pristupa preklapale su se sa granicama Pokreta za građanska prava. Oni nisu smerali ka tome da ukinu postojeći sistem sporta nego su hteli da se on promeni povećavanjem stepena ravnopravnosti i udela onih koji u njemu nisu imali udela, da ovde upotrebimo terminologiju Žaka Ransijera. Kao što je Pokret za građanska prava zahtevao da prava Afroamerikanaca kao i svih građana Sjedinjenih Država u punom obimu budu priznata, tako su Edvards i Skot zahtevali da afroamerički sportisti budu tretirani kao ravnopravni učesnici sistema američkog sporta i da dobiju svoj udeo u upravljanju u okvirima pomenutog sistema. Jenjavanjem radikalnog aktivizma u SAD, jenjavao je i radikalni angažman Harija Edvardsa. Pored toga što je nastavio da se bavi sociologijom sporta, koja je i dalje bila kritički orijentisana, on je takođe počeo da se bavi i nekom vrstom savetničke prakse u profesionalnim sportskim klubovima. Kada je reč o Skotu, u jeku svog radikalnog angažmana on je jasno stavio do znanja da kritika profesionalnog takmičarskog sporta ne sme da dovede do zahteva da se on odbaci i ukine. Kao što je oštro kritikovao negativne pojave u profesionalnom američkom sportu, on je isto tako kritikovao zalaganja za njegovo ukidanje u ime harmonične igre individua oslobođenih bilo kakve želje za takmičenjem sa drugima i za ostvarenje programiranih rezultata. Za njega je radikalan pristup koji se zalaže za ukidanje sporta bio samo druga strana krute lombardijevske etike. Za Skota je želja za takmičenjem i posvećenim bavljenjem sportom u vidu profesionalnog angažmana bila sasvim prihvatljiva, štaviše i poželjna.

 

MILORAD GAČEVIĆ

KRITIČAR I TEORETIČAR SPORTA. ČLAN REDAKCIJE ČASOPISA NOVI PLAMEN.

Print Friendly, PDF & Email

Tekstovi koji vam pomažu da bolje razumete sv(ij)et oko sebe.

Dva puta mesečno newsletter izabranih tekstova u vašem inboxu.