Kako je sportsko-investitorska klasa kidnapovala Beograd



Najnovnija vest je da Slavija, od koje se tako dugo očekivalo da postane javni prostor po meri čoveka, polako nestaje. Taj trenutak je zapravo najavljen kada su u poslednjoj rekonstrukciji izostavljeni pešački podzemni prolazi, a građanima je, umesto onog što bi bilo funkcionalno u njihovoj službi, zauzvrat, darovana pevajuća fontana i goli beton u vidu „javnog prostora“



U svojoj najnovijoj knjizi Kratka istorija jednakosti, Toma Piketi nam daje sjajan pregled razvoja ekonomske (ne)jednakosti u poslednjih 300 godina, mahom u zapadnim zemljama. Po Piketijevim istraživanjima, početkom 2020-ih prosečan dohodak na nivou planete iznosio je 1000 evra po osobi. To znači da bi sa prosečnim planetarnim dohotkom (koji je u Srbiji i dalje nedostižan), u beogradskoj novogradnji, u najskromnijoj varijanti, mogla da se kupi trećina, ili u Beogradu na vodi, samo desetina jednog kvadrata. To znači i da bi porodica sa troje dece koja bi poželela stan od 100km2 (u kome bi svako imao tek svoju sobicu), u proseku morala da radi 24 godine (pod uslovom da oba supružnika imaju prosečni planetarni dohodak!), ne potrošivši ni dinar na nešto drugo. U nešto realnijoj postavci stvari gde postoje i drugi životni troškovi, to bi značilo da (ni po srpskim standardima natprosečno bogata) porodica ne može da kupi takav stan bez prevelikog kreditnog zaduživanja i života u stresu narednih 30 godina. Kome služi takav (globalno postavljen) sistem straha, nestabilnosti i stalne ekonomske anksioznosti? Jasno je kome ne služi – u našim uslovima gledano, ne služi prosečnom stanovniku Srbije i Beograda (i istovetnoj većinskoj klasi globalno), koji se, usput, po navedenim parametrima, nalazi u siromašnijoj polovini planete.

Ova slika posebno kontrastira u društvu koje se seća nešto drugačijih vremena, kada je postojala država koja je podrazumevala kao jednu od svojih dužnosti i poboljšanje uslova života stanovništva. U takvoj, sad već dalekoj utopiji, država je videla kao svoju obavezu ulaganje u stanogradnju čime je sopstvenim građanima obezbeđivala jedno od elementarnih prava na dostojanstven život – krov nad glavom. No, ta utopistička priča odbačena kao arhaična i prevaziđena, završena je u potpunosti ranih 2000-ih, sa otvaranjem vrata neobuzdanom kapitalizmu (neoliberalizam je suviše umiven naziv za nešto što je u osnovi (bila) čista pljačka državnog vlasništva i javnog dobra). Tada se krenulo sa razgradnjom svih okvira, kako zakonskih tako i čisto moralnih i prećutnih o tome šta čini javno dobro i javni interes, što nas je dovelo u situaciju u kojoj je doslovno sve što pomaže uvećanju kapitala dozvoljeno, makar bilo direktno usmereno protiv interesa zajednice. Ipak, moralni kompas društva nije toliko razmagnetisan koliko se često misli, a većinska svest o tome šta čini zajednički interes postoji – problem je „samo“ što je zajednica izgubila javni glas i značaj. U potpunosti prezrena i odbačena kao politički subjekt, zajednica je prepuštena samoj sebi i sopstvenim uskim krugovima za kanalisanje nezadovoljstva, dok država funkcioniše zasebno i mimo nje (i reklo bi se – uprkos njoj!), a u poslednjih 10-ak godina i direktno protiv interesa zajednice. Gotovo da nema odluke koja se tiče ovog grada, a da nije direktno usmerena protiv potreba i interesa ljudi koji u njemu žive. Jedino ograničenje koje može biti postavljeno kapitalu, odnosi se na veću ili manju bliskost interesa između kapitala i onih koji danas reprezentuju državu-ljušturu.

U takvom mizanscenu, posebno mesto zauzima klasa isluženih sportista, čija je, pokazalo se, prednost što je poslovnično vešta, žilava, i na moral otporna u novonastalim okolnostima. Nekada poznata i kao klasa zaslužnih sportista, za koju su generacije zdušno navijale, posebno tokom 1990-ih, kada im je navijačka glad kompenzovala sve ostale uskraćenosti. Šta to karakteriše ovu klasu danas u Srbiji? Ona se izdvaja, prvenstveno, velikim bogatstvom, neznanjem, neukusom, i neutaživom potrebom da novac koji je zaradila (budimo iskreni – društveno nekorisnim) udaranjem lopte (bilo koje veličine), uloži i umnoži (što više i čim pre), tamo gde to lako može (gde nema jasnih zakona i pravila), uz podršku političkih veza i privilegija, stečenih u vreme dok se aktivno bavila sportom.

Tako je Beograd (i Srbija) poslednje decenije postao njihovo igralište, ovog puta bez lopte. U Beogradu se krenulo sa Vračarom – kako je koja zgrada nicala tako se spominjalo ime sportiste koji stoji iza njene gradnje. U kratkom roku, pojavile su se nove kocke od betona, sve luksuznije i grandioznije, a u praksi – neuslovnije. Naime, luksuzna gradnja po meri sportsko-investitorske klase, po pravilu, ne podrazumeva trotoar, drvored, parkić ispred zgrade, namenu dela prostora za kulturu i sport (ironije li!), itd, već samo „pozlaćeno-lakirani“ lux megalomanski beton, u visinu, dubinu, širinu i dužinu.  Zaobilaze se svi zakonski okviri, a građani otvoreno ismevaju zbog svojih staromodnih potreba za zajedničkim prostorom. Tako smo došli u situaciju da svakodnevno nestaju javne površine, zelenilo se sistematski trebi kao nelukrativan prostor, a grad se zaliva betonom kao posle nuklearne katastrofe. Paradoksalno, u takvom gradu koji više saobraćajno i infrastrukturno nije po meri čoveka, skaču cene nekretnina, što samo zaokružuje veličinu problema.

Odakle ovoj klasi toliko samopouzdanje? Pored spomenute političke podrške, vetar u leđa dao im je i sistem u kome se finansijski preko svake mere nagrađuje u osnovi društveno nekorisna aktivnost (profesionalni sport), i u kome nema kriterijuma za dalju preraspodelu novca unutar društva. Sistem u kome se sa takvom lakoćom zarađuje novac koji je nedostupan ostalom 99-procentnom delu planete, posebno je opasan u razgrađenom društvu u kome su „uspešni“ pojedinci – po pravilu bez opšteg obrazovanja, i uopšte intelektualnih okvira u koje bi mogli da smeste svoj status i spoznaju vezu između sopstvenog bogatstva i širih sistemskih anomalija kroz koje su dobili privilegije – oni koji učestvuju u donošenju odluka u ime većine. Odnosno, još konkretnije, nedostaju parametri  koji bi pomogli klasi isluženih sportista da shvate da nisu nikakvim ličnim genijem zaslužili toliki novac, već da ih je sistem prepoznao kao one koji će materijalnim nagrađivanjem, bezupitno, nastaviti da perpetuiraju logiku pohlepe na kojoj kapitalizam počiva. I još važnije, nedostaju mehanizmi za korigovanje tako nastalih društvenih anomalija – u vidu postavljanja brana nametnutoj stvarnosti u kojoj je novac merilo svega.

Najnovnija vest je da Slavija, od koje se tako dugo očekivalo da postane javni prostor po meri čoveka, polako nestaje. Taj trenutak je zapravo najavljen kada su u poslednjoj rekonstrukciji izostavljeni pešački podzemni prolazi, a građanima je, umesto onog što bi bilo funkcionalno u njihovoj službi, zauzvrat, darovana pevajuća fontana i goli beton u vidu „javnog prostora“. Izliveni beton kao mera razumevanja javnog prostora, tužna je sama po sebi. No, u takvom okruženju, negde je poetska pravda da se zgradama Narodne banke Srbije i Hiltona, pridruži i najavljena košnica (ili u kreativnijem tumačenju nosač aviona; hint: pogledati fotografije), jer je svim ovim projektima zajedničko da su bratski u megalomaniji, ravnodušnosti prema estetskom i u ignorisanju prostora u kom se nalaze. Kao takva, ova betonsko-staklena rešenja na Slaviji, koja već nesrećno gleda na Stefana Nemanju – još jedan trg i prostor kidnapovan od građana i napravljen sa namerom da postoji *mimo* njih – postaju tužni, ali adekvatni spomenici svoga vremena. Zaista se čini da bi bilo neprilično da se tu nađe nešto što bi prkosilo estetskom i javnodruštvenom besmislu koje je zacarilo – na primer slobodni, kreativni, kulturno-umetnički prostor. I konačno, izgradnjom zgrade na mestu Mitićeve rupe (gde se sada nalazi park), izgubiće se i poslednja veza između građana i njihovog trga, a prostor Slavije postaće privatni prostor ekonomske, samozaljubljene i samodovoljne, elite.

I to je samo jedan, najnoviji, od nažalost sve većeg broja sličnih primera. Već pomenutom marginalizacijom zajednice, iz jednačine su u potpunosti izbrisane potrebe njenih članova, a svi stanovnici grada koji nemaju novca da se prilagode gradu koji se nevidljivim zidom ograđuje od njih, smatraju se nužnošću koja obitava paralelno sa obećanom modernošću, i treba to reći, smetaju joj. Odrođenost je uzela takve razmere, da se čak ni u teoriji ne razmatraju projekti koji bi bili nekomercijalni, i namenjeni kvalitetnijem životu stanovnika Beograda. „Dobra arhitektura treba da bude čovekomerna, merljiva ljudskim dimenzijama, ljudski funkcionalna. Prostor koji ne poseduje čovekomernost, gubi svoj humani smisao i karakter“, Slobodan Maldini. Čovekomernost – jedan je od zaboravljenih postulata čemu arhitektura služi.

No, treba reći da parametri za prepoznavanje sistemskih nepravdi ne nedostaju samo na jednoj strani. Ostaje još da se sačeka momenat kolektivne spoznaje o korelaciji između različith društvenih fenomena, na primer kod onih koji kroz posvećeno navijanje učestvuju u „solidarnom doprinosu“ prekomernim platama sportista. Vreme je da se profesionalni sport u potpunosti ogoli, zajedno sa ulogom koju ima u održavanju društvenih anomalija (hint: pogledati kao primer vrednost plata najplaćenijih sportista sveta), a mitovi o nacionalnim osećajima sportista razobliče kao potrošna samoidentifikacija koja je tu samo u svrhu obezbeđivanja privilegija. Takođe, čeka se trenutak da zajednica shvati da je država sadržajno ispražnjena forma, ukoliko ne radi u njenom interesu.

I na samom kraju, treba reći da nimalo nije slučajno što nam se najavljuje ulaganje od više stotina miliona evra novca u nacionalni sportski stadion. Sprega se nastavlja. Sve dok mi ne shvatimo vezu i ne odbacimo takav sistem.

 

SANJA RADOVIĆ

ISTORIČARKA. UŽA SPECIJALNOST SU JOJ SVETSKA ISTORIJA 20. VEKA, HLADNI RAT, GLOBALNI ODNOSI MEĐU VELIKIM SILAMA, SPOLJNA POLITIKA JUGOSLAVIJE. BAVI SE ANALIZAMA SAVREMENIH MEĐUNARODNIH ODNOSA.

Tekstovi koji vam pomažu da bolje razumete sv(ij)et oko sebe.

Dva puta mesečno newsletter izabranih tekstova u vašem inboxu.