Nastavak poslednjeg dela teksta. Prvi i drugi deo možete konsultovati na ovom i sledećem linku.

 

KRITIKA

Pošto smo obnovili Burdijeovu teoriju, sada dolazimo do tačke kritike, prikaza njenih ograničenja, odvajanja žita od kukolja, prisvajanja onoga što bi moglo biti ugrađeno u marksizam i davanje odgovora na izazov koji on postavlja.

Pogrešno prepoznavanje kapitalizma

Kao i Rajli, verujem da je glavna mana u Burdijeovom opusu njegovo potiskivanje i koncepta i stvarnosti kapitalizma. Burdije sam za sebe tvrdi da pogrešno prepoznaje kapitalizam, odnosno, ne priznaje ga kao takvog. Stoga, kada se buni protiv neoliberalizma, kao što je to činio od devedesetih godina prošlog veka pa sve do svoje smrti, ne vidi ga kao nužnu posledicu specifične faze kapitalizma, njegovih kontradiktornosti i njegove dinamike. Prema Burdijeovom mišljenju, društvo nastaje kada se višestruka diferencirana polja zgušnjavaju u hijerarhijskom prostoru, ali on ne nudi teoriju koja bi povezala i spojila različita polja u jedinstven totalitet – kapitalizam ili bilo koji drugi totalitet. Kao što je Gil Ejal (2013) istakao, uprkos svom interesovanju za odnose unutar polja, Burdije ima malo toga da kaže o odnosima između polja. Naravno, on priznaje dominaciju ekonomskog polja, ali ne nudi teoriju o sredstvima i načinu na koji se ta dominacija odvija, ili o unutrašnjoj strukturi polja.

Postoji i druga posledica pogrešnog prepoznavanja kapitalizma. Burdijeov neuspeh se sastoji u tome što nije uspeo da razvije komparativnu analizu koja bi dala istorijsku specifičnost njegovim konceptima, posebno simboličkoj dominaciji. Od početka je bio skeptičan prema komparativnoj analizi, preferirajući metode homologije, analogije, sličnosti, u odnosu na objašnjenje razlika (Bourdieu, Passeron i Chamboredon 1968, II deo). Na primer, Burdije (2000) povezuje Kabiliju i francusku provinciju Bearn, tvrdeći da je njegovo iskustvo u jednom društvu uticalo na njegovo razumevanje drugog, ali nikada nije napravio sistematsko poređenje ova dva seoska društva. Da je to uradio možda bi otkrio kako simbolična dominacija funkcioniše drugačije u Alžiru u odnosu na Francusku, ili bi otkrio razlike u načinu na koji dominacija funkcioniše u koloniji, u odnosu na način na koji deluje u Francuskoj.

Uzmimo pitanje intelektualaca na putu ka klasnoj moći, koje potiče iz čuvenog dela Konrada i Selenjija (1979). Oni su tvrdili da je u državnom socijalizmu dominantna klasa obavljala intelektualnu funkciju teleološkog redistributera, odnosno ulogu planera koji prisvaja, a zatim redistribuira dobra i usluge. Posao planera je da definišu potrebe društva i ko će ih realizovati – funkcija intelektualca. Naravno, jedno je reći da planeri obavljaju intelektualnu funkciju, a drugo tvrditi da intelektualci, definisani svojom specijalizacijom u proizvodnji ideja i tehnika, zapravo zauzimaju dominantnu poziciju. Ohrabreni ekonomskim reformama 1970-ih širom Istočne Evrope, Konrad i Selenji zamišljali su kako intelektualci konačno ostvaruju svoju sudbinu, i zauzimaju svoje pravo mesto u društvu.

Ali, to se nije desilo. Umesto da se intelektualci popnu na komandne položaje, ceo poredak se raspao. Centralno prikupljanje i preraspodela viškova bilo je vidljivo i stoga osigurano nekom kombinacijom sile i legitimacije koje su često ciklično pratile jedna drugu. Ovo se pokazalo kao nesiguran način održavanja dominacije – legitimni zahtevi za uspostavljanje socijalizma podsticali su neslaganje sa doktrinarnim stavovima partije, što se samo pojačavalo u trenucima primene sile (Buravoj i Lukač 1992).

Stabilnost razvijenog kapitalizma i nestabilnost državnog socijalizma ne mogu se pripisati razlikama u procesu socijalizacije, jer je on bio podjednako intenzivan i sistematičan i u državnom socijalizmu kao i u naprednom kapitalizmu. Kako bismo objasnili razlike, bolje bi bilo da razmotrimo strukturu ova dva društva i društvene igre koje oni generišu. Napredni kapitalizam poseduje relativno otvoreno i autonomno građansko društvo koje efektivno apsorbuje i preusmerava prakse u samostalne institucije (ili polja u Burdijeovim terminima). Svaka institucija organizuje svoju karakterističnu igru ili igre – definisane podrazumevanim pretpostavkama (illusio) i vodećim principima (nomos). Ako se napredni kapitalizam odlikuje svojim građanskim društvom, moglo bi slediti da je simbolička dominacija fenomen naprednog kapitalizma, barem u pogledu koncepcije društvene strukture u vidu metafore igre. U državnom socijalizmu postoji samo ograničeno građansko društvo. Nema prikrivanja klasne dominacije. Za Burdijea je, međutim, simbolička dominacija od univerzalne važnosti, i ona nema istorijskih granica. To je opšta teorija društvenog poretka bez specifične posebne teorije pojedinih društava. Takva teorija je suviše opšta, pa se ne može naučnom analizom ni proveriti, ni opovrgnuti.

Da se ​​vratimo na pitanje intelektualaca, ako su oni na putu ka klasnoj moći u državnom socijalizmu, kakav je njihov položaj u kapitalizmu? Sam Selenji je tvrdio da, za razliku od državnog socijalizma, u kapitalizmu, gde vlada privatna svojina i distribuciju obavlja tržište, intelektualci igraju samo pomoćnu ulogu. Oni zauzimaju kontradiktornu klasnu poziciju, kako je to jednom rekao Erik Rajt (1978), podeljeni u svojoj odanosti između dominantnih i dominiranih klasa. Kada uvedemo kapitalizam kao kontekst za intelektualce, Burdijeov projekat dobija potpuno drugačije značenje. Internacionala intelektualaca, naizgled autonomna i čak kritična prema kapitalističkoj klasi, postaje instrument reprodukcije kapitalizma kroz njegovu lažnu univerzalizaciju, dok ga svojim neuspehom da projektuje alternativu kapitalizmu samo čini još jačim. Ne uspevajući da kapitalizmu da mesto u istoriji koje zaslužuje, Burdije preuveličava značaj intelektualaca i države – previđajući višestruke institucije koje su se zaverile da reprodukuju simboličku dominaciju kao mistifikaciju, počevši od same kapitalističke ekonomije, i protežući se dalje na sve institucije građanskog društva. Moglo bi se reći da u pogrešnom prepoznavanju kapitalizma Burdije stvara sopstvenu sholastičku zabludu, ili čak skolastičku fantaziju.

Kapitalistički univerzitet i narodske klase

Ukratko, kao Marks, Veber i Dirkem pre njega, genijalnost Burdijea leži u njegovoj teoriji društvene reprodukcije, posebno u njegovoj teoriji simboličke dominacije – manje u psihologiji internalizacije, a više u sociologiji igara. Njegova teorija simboličke dominacije postavlja pitanje kako to da sociologija iskopava istinu nedostupnu akterima koje proučava, ali i validniju od istine susednih disciplina. Ovde Burdije ide dalje od klasika, bacajući sociologiju nazad u lice sociologa. On razvija refleksivnu sociologiju – sociologiju naučnog polja, koja je ukorenjena u njegovoj teoriji simboličke dominacije. Sociolog radi u takmičarskom polju koje podstiče napredak nauke i koje razvija interesovanje za nezainteresovanost. Takva je priroda svih naučnih polja, ali sociologija je posebna po tome što ne čini sholastičku zabludu, to jest ona ne meša polje nauke i svet učesnika, logiku teorije sa logikom prakse. Burdije se pita kako to da svakodnevne prakse stvaraju svet koji je u skladu sa društvenom teorijom otkrivenom u „laboratoriji“. Teorija je nepotpuna ako sociolog ne razume kako praksa subjekata čini sociologiju, istovremeno, istinitom i zamagljenom. To je treća odlika njegove sociologije – angažovanje u svetu učesnika.

Ovo je Burdijeova nauka; odgovarajuća politika je politika intelektualaca na putu ka klasnoj moći. Ona se uzdiže od uskog korporativnog interesa sociologa, preko drugog nivoa koji obuhvata šire interese intelektualaca, do treće faze u kojoj intelektualci zastupaju interese svih. Ovako je izgledala Burdijeova strategija i putanja. Iz marksističke perspektive izgleda da je to iluzorna potraga, ignorisanje spontane reprodukcije kapitalizma koja se dešava, pre svega, u samo-mistifikujućim procesima proizvodnje za profit, kao i u domenu građanskog društva.

Burdijeov izazov marksizmu leži u njegovoj intelektualističkoj teoriji saznanja – da se istina proizvodi u umetničkim i naučnim poljima, od kojih svako zahteva određeno slobodno i nezavisno postojanje, udaljeno od materijalne nužde. Marksistička teorija znanja, nasuprot tome, tvrdi da je istina na kraju ukorenjena i testirana iskustvom potčinjavanja. Istina je stav podređenog, čak i ako je proizvedena negde drugde. Gramšijevim terminima (1971), za Burdijea je zdrav razum potčinjenih potpuno loš razum, dok za marksizam zdrav razum podređenih sadrži jezgro dobrog razuma, čak i ako je podložan iskrivljenjima ideologije. Prema Gramšijanskom gledištu, organski intelektualci postoje da bi razradili dobar razum  podređenih, dok tradicionalni intelektualci stvaraju ideologije koje opravdavaju i podstiču učešće u, i pristanak na kapitalizam. Klasna borba postaje borba između intelektualaca, ali na terenu iskustva potčinjenih. Što se čini da su tradicionalni intelektualci autonomniji i kritičniji, to je njihova reprezentacija univerzalnosti efikasnija, ali to je lažna univerzalnost jer zamagljuje fundamentalne pritiske i lažnu svest koju stvara kapitalizam.

Za Burdijea je, dakle, elitni univerzitet zlatno ognjište intelektualca. Rajli je kritičan prema Burdijeovoj odbrani univerziteta i njegove autonomije, jer je to apel „elitnim akademskim radnicima“, ali Rajli nekako, takođe, vidi univerzitet kao da deluje izvan politike – prava politika podrazumeva izgradnju veze sa narodnim snagama izvan akademije. Da li je to zato što istina na kraju ostaje u tim „narodnim snagama“? U tom slučaju on se mora suočiti sa pitanjem simboličke dominacije koja se odnosi na te „narodne snage“. Ili je univerzitet izvor istine koja se prenosi tim istim narodnim snagama? U tom slučaju on mora da se bavi pitanjem refleksivnosti, validnosti znanja proizvedenog na univerzitetu.

U prošlosti se univerzitet unutar kapitalističkog društva, iako suočen sa raznim vrstama ograničenja, posmatrao i kao samoupravna radionica znanja, dizajnirana da unapredi javno dobro. Univerzitet se mogao zamisliti i kao „subjekt“ sa sopstvenom voljom i ponašanjem, ili kao „objekat“ kojim su manipulisale spoljne sile, ali, u najboljem slučaju, njegova unutrašnja struktura bila je bliska velikoj socijalističkoj zadruzi kakve postoje u kapitalizmu. Danas, međutim, univerzitet moramo shvatiti kao skup društvenih odnosa ugrađenih u šire društvo. Sve više je to kapitalistički univerzitet čija struktura oponaša kapitalističku korporaciju.

Kako se javno finansiranje smanjuje, univerziteti širom sveta postaju profitni centar, smanjujući troškove i stvarajući prihode. Smanjenje troškova ostvaruje se širokom lepezom strategija: od nove digitalne tehnologije koja omogućava učenje na daljinu, preko ekspanzije privremeno zaposlenog nastavnog osoblja i stalnog pada (broja i moći) osoblja sa stalnim i sigurnim zaposlenjem, do niza aranžmana za angažovanje spoljnih saradnika, bilo da se radi o domarima ili konsultantima za menadžment. S druge strane, povećanje prihoda postiže se konstantnim molbama bivšim studentima zainteresovanim da doniraju sredstva kako bi ovekovečili sopstveno ime sponzorisanjem novih zgrada ili sportskih aktivnosti, dobijanjem novca od kompanija iz sektora kao što je farmaceutski, kompanija koje traže partnerstva zasnovana na jeftinom istraživanju postdiplomaca, i, što je najvažnije, povećanjem školarine za studente i stvaranjem novih diplomskih programa koje papreno naplaćuju studentima. Sve ovo se postiže rastućom administracijom koja je usmerena na proletarizaciju univerzitetskog rada i degradaciju obrazovanja, dok se sve to prikriva korporativnim žargonom. Kako univerzitet postaje manje gostoljubiv prema Burdijeovom autonomnom naučnom polju, kako njegova kapitalistička struktura postaje transparentnija, tako Rajli treba samo da izađe iz svoje kancelarije da bi se pridružio onim popularnim snagama koje naseljavaju učionice, laboratorije, biblioteke, sportske stadione i menze.

U SAD-u i drugde, univerzitet postaje igralište i za političku desnicu i za političku levicu. Nekada dominantni liberalni konsenzus je pod napadom konzervativaca, koji više ne vide univerzitet kao mesto koje je nedostupno za njihove političke projekte. Male desničarske studentske ćelije sa spoljnim finansiranjem pomažu invaziju ekstremističkih političkih snaga na studentske domove. Danas je nemoguće zamisliti univerzitet izvan politike. Rajli i Burdije veruju da univerzitet ubrzano postaje kapitalistička mašina i političko bojno polje.

Odbrana autonomije univerziteta od neprijateljskih snaga, i dalje je važna, ali univerzitet sve više postaje sopstveni teren borbe. To je i dalje arena za proizvodnju i širenje ideja, ali se proces proizvodnje promenio – nastavno osoblje gubi kontrolu nad sopstvenim radom i svojim proizvodima, dok studenti ubrzano postaju zaduženi i očajni potrošači. Klasna struktura univerziteta je polarizovana, a akademski radnici imaju izbor ili da sarađuju sa administrativnom klasom ili da budu na strani obespravljenih studenata i potlačenog osoblja.

Baza i nadgradnja postaju jedno isto. Kako se univerzitet kreće od bastiona akademske slobode ka ključnom bojnom polju borbe oko ideja, borba protiv prokapitalističkih ideologija postaje sve nužnija i dobija obnovljenu snagu. „Autonomni“ tradicionalni intelektualac ​​sve više nestaje, i sada mora da se politički pozicionira i unutar i izvan kapitalističkog univerziteta – tvrdnja o univerzalnosti se sve više čini lažnom. Svako ko danas ispituje uslove proizvodnje znanja ne može, u Burdijeovom kontekstu, pogrešno prepoznati kapitalizam. Današnji Burdijeovci moraju da se pridruže marksističkom krilu, kao što se marksisti moraju suočiti sa simboličkom dominacijom u njenim kapitalističkim inkarnacijama.

Koda: Beleška o Burdijeovoj sociologiji kao borbenom sportu

Ovaj rad razmatra kako pristupiti Burdijeu: ignorisati, razgraditi ili prigrliti. Poučno je videti kako se Burdije približava sopstvenim intelektualnim neprijateljima. Naslov filma Pjera Karlesa iz 2002. godine o Burdijeu „La sociologie est un sport de combat“ („Sociologija je borbeni sport“, eufemistički preveden na engleski kao „Sociologija je borilačka veština“) izražava Burdijeov često borbeni pristup prema drugima, zbog čega je stekao neslavnu reputaciju, posebno u Francuskoj. Možemo reći da on sledi neku kombinaciju sve tri strategije, u zavisnosti od akademske igre koju igra. On strateški citira ili izbegava da citira određene autore, kao znak priznavanja ili nepriznavanja konkurenata. Borba je postala deo njegovog akademskog habitusa. U poređenju sa Talkotom Parsonsom ili Jirgenom Habermasom koji ponosno priznaju svoj intelektualni dug slavnim prethodnicima, Burdije poriče da su na njega imali uticaj slavni prethodnici, tako da on sam postaje izvor sopstvenog genija. Poznat je po tome što je bez priznanja prisvajao ideje protivnika. Kada je originalni autor poznat, on ih pretvara u neprijatelja, iskrivljuje njihove ideje da bi olakšao njihovo rušenje, da bi se izdignuo iznad njih kao superiorni mislilac. Ovo se posebno odnosi na marksizam. Stoga, on pokušava da sakrije svoje usvajanje Altiserovog strukturalizma – kao što je rekao Rajli – ne pozivajući se na izvor, već umesto toga žestoko napada Altisera i njegove sledbenike. Opet, Burdijeov koncept simboličke dominacije ima dosta paralela sa Gramšijevim konceptom hegemonije, ali Burdije ili ignoriše tu paralelu ili je direktno odbacuje. Ipak, kada mu to odgovara, Burdije citira Gramšijevu kritiku političkih partija. Ova strategija dostiže vrhunac u Burdijeovom odbacivanju rada Simon de Bovoar. Da bi sakrio činjenicu da je njegov koncept muške dominacije bleda imitacija ideja koje je de Bovoar iznela u knjizi Drugi pol, on ignoriše njen rad osim u jednoj fusnoti gde implicira da ona nije posedovala nijednu originalnu ideju jer je bila u ropstvu simboličke dominacije Sartra. Ironično je da, u knjizi posvećenoj razotkrivanju načina na koji muškarci ućutkuju žene, Burdije omalovažava i odbacuje autorku klasičnog dela o feminizmu. Nisu samo marksisti žrtve ove strategije: slična sudbina zadesila je Roberta Mihelsa, Roberta Mertona, Bazila Bernstajna i Vilijama Džulijusa Vilsona. Treba se zapitati da li je ova karakteristična kombinacija prisvajanja i denunciranja reakcija na sopstveni osećaj marginalnosti, manifestovan u njegovom proklamovanom habitusu rascepa? Ili je to način na koji se akademske borbe obično odigravaju u Francuskoj? Sve ovo ne znači da Burdije nije imao sopstvene ideje; niti predstavlja poziv da se slična strategija razgradnje (rušenja) primeni na njegov rad. Treba samo reći da je Burdije stekao deo svog uticaja tako što je pažljivo birao koga i kako da napadne, koga i kako da ignoriše, a ponekad i koga i kako da podrži.

Kraj teksta. Tekst je izvorno objavljen u časopisu Catalyst.

Prevod: Velizar Mirčov

 

MICHAEL BURAWOY 

SOCIOLOG, PROFESOR NA UNIVERSITY OF CALIFORNIA BERKLEY.